Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, kolege poslanici, ovo izlaganje ću započeti sa jednom konstatacijom, koju su istakle moje kolege poslanici, iz skoro svih poslaničkih grupa, da evo u roku od godinu dana po drugi put govorimo o izmenama Zakona o visokom obrazovanju. Isti obim promena, dva, tri člana i u septembru i u oktobru.
Zašto ističem ovu činjenicu? Da smo mi ozbiljno raspravili još u septembru koji su to problemi u sprovođenju Bolonjskog procesa, da smo sve kapacitete ovog društva, pre svega akademske zajednice, podigli u toj raspravi i pokušali da pronađemo neka rešenja, možda danas ne bismo bili u situaciji da opet razgovaramo sa koliko bodova može student da ostane na budžetu, da li pet, da li šest ispitnih rokova.
Ovu činjenicu da mi u roku od godinu dana po drugi put se bavimo ovim zakonom navodi zbog još jedne stvari. Naime, ovakvo predlaganje zakona, gde redovno zasedanje, već drugi put, prekidamo i pretvaramo u vanredno, govorim o Vladi koja u poslednjem trenutku predlaže zakonska rešenja, a u ovom slučaju sa zakašnjenjem.
Naime, juče smo, 6. oktobra, usvojili izmene i dopune Zakona o javnoj svojini i u poslednjem trenutku produžili rok za implementaciju tog zakona i na taj način izbegli ozbiljne posledice koje bi nastupile da se to juče nije desilo. Dakle, Vlada se u poslednjem trenutku setila i po hitnom postupku nam uputila zakon.
Učestvujući u toj raspravi dobili smo prekor od poslanika većine da bi mi trebali da budemo zahvalni što se Vlada setila da 6. oktobra ističe taj zakon.
Ne znam šta danas da očekujemo od poslanika većine, kada kritikujemo činjenicu da je ovo još gora situacija. Akademska godina je počela 1. oktobra. Ovaj zakon, u najboljem slučaju, može biti usvojen 9, 10. oktobra. Dakle, donosimo zakon sa ozbiljnim zakašnjenjem. Ono što je još gore u ovom slučaju, na sajtu Vlade je izašlo saopštenje u kojem se pozivaju fakulteti, bez obzira što zakon još nije izmenjen, da ne dozvole upis studentima sa 48 bodova na budžet i povećanje ispitnih rokova, da oni nastave to da rade kao da je zakon donet.
To govori o odnosu ove vlade prema parlamentu, nipodaštavanju parlamenta, javnom ponižavanju, tretiranju parlamenta kao glasačke mašine koja će pokriti odlukom većine svaku odluku koju Vlada donese, pa i ovu – krenite sa upisom studenata, bez obzira što nismo promenili zakon. Taj manir Vlade stvarno brine i to je ono što ja povodom ove rasprave hoću da kažem.
Neću da ponavljam ono što su moje kolege i druge kolege, posebno iz opozicionih poslaničkih klubova rekle, da ne vidimo ništa ozbiljno da se radi u visokom obrazovanju. Iako smo doneli Nacionalnu strategiju obrazovanja, prosto nam se čini da je Vlada pojela vreme, najmanje šest meseci u vreme čuvene rekonstrukcije, da se bilo šta ozbiljno tu uradi. Dakle, to je ono što sam htela posebno da naglasim i mislim da je to važno za ovu raspravu.
Mene interesuje, kada je Vlada predlagala ove izmene zakona, da li je konsultovala i Nacionalni savet za visoko obrazovanje? Naime, po Zakonu o visokom obrazovanju, nadležnosti Nacionalnog saveta su upravo da prati razvoj visokog obrazovanja i njegovu usklađenost sa evropskim i međunarodnim standardima, da predlaže nadležnom ministarstvu politiku visokog obrazovanja i, pored ostalog, da daje mišljenje o politici upisa na visokoškolske ustanove. Mi smo čuli da je konsultovan KONUS, ali ne i da je konsultovan Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Ako tog mišljenja nema, to znači da Vlada urušava ono što smo postavili već do sada u sistemu visokog obrazovanja i to znači da ne treba sa mnogo optimizma gledati ni na sledeće poteze Vlade.
Mene posebno, na primer, interesuje imate li mišljenje Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje za uvođenje u zakon i visokoškolske ustanove za potrebe nacionalne bezbednosti, posebno odredbe da nastavu u toj ustanovi mogu da izvode zaposleni u organu državne uprave, nadležnom za poslove nacionalne bezbednosti? Vidim da postoji amandman jednog poslanika većine, koji predlaže da nastavu mogu da izvode zaposleni iz svih drugih državnih organa.
O čemu se zapravo radi? Dakle, kroz ove male izmene koje smo imali prošle godine oko upisa studenata, mi u stvari hoćemo na mala vrata da legalizujemo post festum jednu odluku koju je Vlada Srbije donela 30. aprila ove godine i osnovala Agenciju za nacionalnu bezbednost. To je drugi primer kako se Vlada odnosi prema parlamentu. Mi smo ovde glasačka mašina. Treba legalizovati nešto što je Vlada već učinila.
Pazite, po tom istom Zakonu o visokom obrazovanju vi niste mogli tu visokoškolsku ustanovu odlukom Vlade osnovati. Da sam u pravu govori upravo ovo zasedanje, ova tačka dnevnog reda, ove izmene zakona, gde se posle šest meseci traži zakonska osnova za takav jedan potez Vlade. Znači, govorim o maniru ove vlade koja stvarno pokazuje jednu neviđenu aroganciju i nipodaštavanje parlamenta. Pri tome, ova vlada govori da je za evropske integracije i evropske vrednosti. Pa, elementarni, osnovni postulat demokratije jeste odnos vlade i parlamenta u kome vlada pre svega mora da poštuje zakone koje je parlament doneo.
Drugo pitanje, ne manje važno, kada govorimo o toj visokoškolskoj ustanovi koja je već osnovana, a sada treba ovim zakonom i da je pokrijemo, glasi – da li je takva akademija uopšte potrebna nama? Mi u obrazovnom sistemu, kao što je poznato, u okviru Univerziteta u Beogradu već imamo Fakultet bezbednosti, koji realizuje osnovne akademske i strukovne studije, diplomske akademske studije, doktorske studije, specijalističke akademske i strukovne studije, kao i stručno obrazovanje i usavršavanje. Preko 2000 studenata je na tom fakultetu Beogradskog univerziteta.
Takođe, odlukom Vlade iz 2006. godine osnovana je Kriminalističko-policijska akademija, nastala integracijom Više škole unutrašnjih poslova i Policijske akademije za potrebe policijskog obrazovanja, kao i za druge oblike stručnog obrazovanja i usavršavanja od značaja i za kriminalističko-policijske, kako se navodi u aktu o osnivanju, i bezbednosne poslove. Stvarno, da li su nam potrebni inženjeri nacionalne bezbednosti ili smo mi jedna moderna demokratska država koja treba na sasvim drugi način da regrutuje zaposlene u službama bezbednosti, najpre ih ozbiljno selektirajući, a onda obučavajući u skladu sa potrebama, posebnim veštinama i znanjima koje oni treba da imaju?
U najmoćnijim službama bezbednosti danas u svetu ta obuka traje 12 nedelja, a mi ćemo upisivati u narednim godinama po 30 studenata brucoša koji će studirati šest semestara. Postavlja se pitanje – da li će oni svi biti zaposleni u BIA ili će otići na tržište rada kao inženjeri nacionalne bezbednosti? Nema apsurdnijeg predloga koji je skoro bio u parlamentu od ovog. Ovo su neke lične ambicije pojedinaca koji su kroz ovaj predlog pokušali sebi da podignu spomenik. Ovaj parlament sebi to ne sme da dozvoli.
Na kraju hoću da zaključim. Nažalost, prošla je cela godina, a da ne vodimo ozbiljne rasprave o visokom obrazovanju, ne govorimo koje su nam obaveze iz Nacionalne strategije obrazovanja i da li se krenulo u izradu akcionog plana. Ministar koji je tu od skora, ja mu to ne zameram, navodi nam kako su u nemačkom obrazovnom sistemu gimnazije dominantnije nego stručne škole. To stoji i u našoj Nacionalnoj strategiji obrazovanja, da se upravo u tom pravcu krećemo. Samo je pitanje da li iko išta radi na tom planu.
Sa druge strane, EU proglašava svojim osnovnim prioritetom u Strategiji 2020 ulaganje u obrazovanje. Mi ovde od predstavnika Vlade svaki dan slušamo jedno tumačenje javnog sektora, uključujući tu i obrazovanje, kao gole potrošače koje tamo izdržava nekakav privatan sektor i preti se daljem smanjivanju budžeta za obrazovanje. Dakle, nisam uopšte optimista. Sa ovakvom zakonodavnom aktivnošću u parlamentu, kada se radi o visokom obrazovanju, sa onim što nam se priprema kroz mere štednje, nisam optimista da visoko obrazovanje i obrazovanje uopšte u Srbiji čekaju bolji dani. Hvala.