Hvala predsedavajući.
Dame i gospodo, evo nas pri kraju ove debate i slušajući naročito poslanike većine, stiče se utisak da je sve u redu. Pričamo o problemima, jeste, svakog avgusta pričamo o malinama, pa malo štrajkuju pa se na kraju nađe neko rešenje, a ovde svakog septembra, oktobra pričamo o bodovima, pa ostatak godina govorimo o tome da imamo čvrste kriterijume koje moraju svi ispuniti, a na kraju svi dobro znaju da ćemo popustiti pod pritiskom ovih ili onih.
Naravno, ne mogu biti krivi naši studenti zbog toga što je ovakva situacija. Mi danas, čini mi se, sa ovim zakonom dolazimo negde i do limita apsurda rada ovog parlamenta, jer šta piše u ovom predloženom zakonu? To su dve stavke. Jedna stavka jeste da se smanji broj bodova nužan da se pređe u sledeću godinu, a danas, evo nas, mi pričamo o tome, svi su se već upisali. Prvi akt novog ministra umesto da obezbedi, pošto je ministar već 30 dana, a to je da se zakonski stvari promene na vreme i da se upis radi na zakoniti način, jeste bio, nažalost da pozove fakultete da krše zakone.
Danas mi raspravljamo o nečemu što se već odigralo. Da li mi trebamo da dalje se rugamo sopstvenom radu i ključnim institucijama demokratije, jer druga stavka u ovom zakonu jeste da se formira institucija koja je već formirana 30. aprila ove godine. Ako se već formirala, da li je ona formirana po zakonu? Ako nije po zakonu, sa kojim pravom je funkcionisala od 30. aprila do danas? To je naročito bitno zbog toga što se radi o instituciji koja je u srcu bezbednosnog sistema.
Ako bezbednosni sistem sebi dozvoljava da mimo zakona formira neke institucije, kako onda imati poverenja u njegovu aktivnost prema građanima? Sa ovim izmenama i dopunama zakona došli smo, čini mi se, do tačke apsurda. Od nas se traži da glasamo za stvari koje su se već odigrale.
Pitam vas da li je ideja vaše vladavine da nastavimo ovako, da se stvari odigravaju tamo gde im nije mesto? Kakvo može biti poverenje građana Republike Srbije kada vide da se ovde neko igra Skupštinom? Nije ova institucija bez mana, ali ako je ne poštujemo sami, ako većina ne kaže u datom momentu – izvršna vlasti, šta si ovde uradila, ne dozvoljavamo da se rugaš onima koji su te postavili, onda nema razvoja demokratije u našoj zemlji. Nemojte se onda iznenaditi ukoliko postavimo pitanje dobre uređenosti naše zemlje i rizika da klizimo ka autoritarnom režimu.
Sa kojim pravom onaj koji vodi ovu agenciju, a danas je ministar odbrane, je napravio ovu instituciju? Mi bi voleli da je i on danas ovde, da nam objasni po kojim zakonima je onda funkcionisali, ko je za to plaćao? Kako je moglo Ministarstvo finansija da plaća za to?
Da ne govorim o tome da jedan izuzetak koji se ovde pravi predloženim amandmanom… Sad smo čuli od šefa poslaničke grupe koji je podneo amandman, gospodina Babića, da je podneo amandman u materiji o kojoj ne zna ništa. To ste vi rekli. Pa, ko vam je onda izdiktirao ovaj amandman? Kažite nam, koji je ovo interes, ako to nije poslanik koji je u svojoj zakonskoj funkciji, da po svojoj savesti i, pre svega, svom znanju predlaže izmene zakona koje je njegova većina predložila pre nekoliko dana, pre nekoliko sati? Zar nije i ovo apsurd? Imamo ljude koji zvanično i javno nam kažu – ja sam nešto napisao sa kojim nemam ama baš nikakve veze.
Znamo da vam je drag vaterpolo. To znamo. Ne znam kakva je bila vaša aktivnost i uspesi u tom veoma plemenitom sportu, samo znam da bi bilo uputno da u ovome domu govorimo o stvarima koje imaju veze sa zakonom i sa onime što mora biti budućnost. Ovde valjda trebamo da nju uredimo, a ne da pokrivamo protivzakonite poteze izvršne vlasti. Razmislite dobro o tome, jer kada se ovakve granice smatraju rastegljivim, kada neko sebi daje za pravo da na ovaj način posle baci eto neki tekst parlamentu, ne boj se ništa, to ćemo mi kasnije pokriti, onda je sve moguće.
Strah me je da ovaj način rada ne nudi ništa dobro našim građanima i to je jedan metod vladanja koji se potvrđuje u poslednjih nekoliko meseci, koji je izuzetno zabrinjavajući.
Ako gledamo po suštini stvari, evo još jednog zakona koji je još jedan momenat zastoja i priznavanja nefunkcionisanja jednog sistema. Koliko puta ćemo posle malina da se bavimo smanjenjem broja bodova? Koliko puta? Hoćemo i sledeće godine? Hoćemo ponovo 48? Pošto studenti i profesori i roditelji nisu naivni i oni lepo vide i kakvo je ponašanje ovog doma i ove Vlade, pre svega.
Nemojte nam reći da trebamo imati samo reči hvale za prethodnika. Mi smo govorili i proteklih godinu i po dana, a i pre o problemima koji su postojali. Broj dva jedne od stranaka na vlasti više nije ministar. Premijer, kako je rečeno, ga se odrekao. Pa, valjda su postojali neki razlozi za to. Zašto broj dva vaše stranke, koji je bio četiri godine, skoro pet, ministar obrazovanja, nije više ministar? Tokom
rekonstrukcije nam niste dali nijedan argument. Samo znamo da je on dao ostavku. Pa, u redu, ali i danas imamo drugog ministra, a ne znamo zašto. Ako je sve bilo tako dobro, kao što kažete, zašto broj dva druge najveće stranke u vašoj koaliciji više nije ministar, očigledno protiv njegove volje? O tome je čak otvoreno govorio i neka mu to služi na čast.
Mi ovde nismo i danas zapravo razgovarali o onome što treba da tišti naše studente, njihove roditelje. Kakva je realna situacija? Realna situacija jeste da je procenat ljudi koji imaju visoko i više obrazovanje porastao. Tačno je. Sa šest i nešto porastao je na 10,6%.
Da vas podsetim, pre dve godine naslovna strana američkog i međunarodnog časopisa „Time“ je bila - Amerika u strahu, konkurenti preuzimaju vođstvo u svetu. Ključni argument jeste bio to da, za razliku od jedne Koreje koja ima 50% visoko obrazovanih, Amerika je tek na nekih 40%. Jedna Portugalija, koja je bila iza nas pre 20 godina, danas ima tri puta više u procentu visoko obrazovanih.
O tome moramo da pričamo, a naročito zbog toga što to povećanje sa 6% na 10,59% nije prošlo bez kontraverzi. Jeste, imamo i ljude koji su na visokim državničkim funkcijama kojima bi bilo veoma teško da objasne kako su diplomirali. Imamo i savetnike premijera koji su odjedanput vaskrsli kao diplomci sa nekih londonskih univerziteta, gde očigledno nisu kročili. To je dodatno ruganje. Da ne govorim o tome da nam premijer ne nalazi ništa interesantnije za Dan za brucoše nego da ide na jedan privatni univerzitet koji je proglasio da privatni univerziteti treba da budu besplatni. Apsurd stvari. I tu smo došli do apsolutnog apsurda, doveli ste ga do apsurda.
Mi moramo ode da postavimo pitanje adekvatnosti visokog obrazovanja. Sistem koji vodi do toga da pola mladih nema radno mesto, ne može biti bilo kakvu formu pohvale. Nikakvu pohvalu niko ovde ne zaslužuje. Ovo je kritična situacija, gde pola onih koji dođu da nađu radno mesto ne mogu da ga nađu. Malo je bolja situacija sa ljudima koji imaju diploma visokog ili višeg obrazovanja, ali znamo da nije sjajna. Pa i trenutni ministar je priznao da njegov matični fakultet zapravo ne proizvodi optimalan broj diplomaca svake godine.
Javna je tajna da na Medicinskom fakultetu i u Beogradu jedan broj profesora ne stigne na red da predaje godinama. Imamo inverznu piramidu gde je manje onih koji završe kao lekar opšte prakse, a znamo da imamo veliki deficit u mnogim delovima naše zemlje i da imamo veliku inflaciju onih sa specijalizacijama koje nisu potrebno, ali to je jak lobi. To je snažan lobi. Uvek se nađe neko da to artikuliše i da kaže da čak nema dovoljno specijalizanata u tom domenu.
Zar ne bi morali da se pitate, pošto vi danas vodite državu, a DS od petookotbarskih promena nikada nije vodila kao stranka obrazovanje. To jeste jedna od naših grešaka poslednjih deset godina, to otvoreno kažem. Ja vam garantujem da tu grešku nećemo napraviti u budućnosti. Između 2001. i 2003. godine bilo je napretka itekako i puno otpora, ali se tu bar napredovalo i radilo, eksperimentisalo. Od onda je sve zakržljalo. Danas je situacija da nastavljamo da proizvodimo sa strane i državnih fakulteta armije ljudi za koje svi već znamo unapred da neće biti radnih mesta. To je najgora stvar koju možemo da im uradimo, da dobiju diplomu za koju svi mi znamo unapred da neće biti sankcionisana uspehom na radnom tržištu. Sa tim zaista moramo da prestanemo i radujemo se u DS što ćemo ponovo pričati o visokom obrazovanju. Nije dobro što se ovako ključni zakon menja svake druge godine. Izglasan je 2005. godine, pa promenjen 2007. godine, pa 2008. godine, pa 2010. godine, pa 2012. godine i sada će 2013. dva puta, ali nema veze, manji je to problem nego da nađemo pravo rešenje za prave izazove koje imamo u našem visokom obrazovanju.
Danas pričamo o ovome kao da sutra Vlada neće reći kojim profesorima, učiteljima će biti smanjena plata. To nas očekuje koliko sutra, u 10 ujutro. To je situacija. Solidarni porez će izgleda biti pre svega na teret onih koji trebaju da uče našu decu i naše studente. Šta je bilo sa sopstvenim prihodima univerziteta? Ta debata gde idu školarine, nikad nije zatvorena, ali novac im je uzet.
Ono što bi mi, kao opozicija hteli da čujemo to je šta će biti sa našim sistemom i kada se ove promene usvoje? Šta se nazire za budžet u 2014. godini? Ne možete nas ubediti, što je manji problem, nego građane Republike Srbije da vam je znanje na prvom mestu, zbog toga što ste svi vi glasali za rebalans koji je smanjio za još dve milijarde dinara budžet nauke. Po prvi put, od 5. oktobra, naučni su bili dva puta na ulici. To im nije svojstveno. Po prvi put, od 5. oktobra, dobijaju sredstva za materijalne troškove bez kojih ne mogu da rade samo onda kada se digne velika buka, izađu na ulicu i to se u medijima prelama. Zapravo, ovo ministarstvo i ova Vlada zna da reaguje samo na to.
Tako i samo tako je uplaćena članarina za časopise koji su potrebni našim naučnicima. Tako i samo tako je malo novca, nedovoljno uplaćeno za Petnicu. Tako i samo tako na kraju smo platili našu članarinu u Cernu. To je realnost, a na sve to, dve milijarde dinara manje sa perspektivom za sledeću godinu, koja je sigurno veoma, veoma zabrinjavajuća.
Tamo gde ima novca, tamo gde je prethodna Vlada našla načina da obezbedi sredstva za opremu, potrošna sredstva, jedan broj kapitalnih investicija, kakva je vaša performansa? Periodički centar u Svilajncu, koji treba da pripremi svake godine naše osnovce da kao njihovi vršnjaci svuda u Evropi vide kako se formirala zemlja, da vide nešto o paleontologiji, da vide malo kako je život evoluirao, da vide te veoma popularne dinosauruse, koji su samo jedan način na koji možemo najmlađe da uvedemo u tu materiju.
Mesecima, mesecima tražite kriminal gde ga nema. Mesecima odbijate da date šansu našoj deci. Park na Zvezdari, 20 godina betonska avetinja, završen, 16.000 prvoklasnog prostora, nikako da ga otvorite. Obezbeđena sredstva u bloku 26. u Beogradu za 139 porodica koje čekaju 10 godina da dobiju krov nad glavom, niko da završite tu zgradu. Pa, gde je problem? Šest meseci Jedinica za upravljanje projektima, jedan projekat nije započela. Jedan dinar da završi stvari nije obezbedila. Nema para, a tamo gde ih ima ne radite ništa. Ama baš ništa.
Naši naučnici dolaze na pola ovog poziva koji je zaključen za period 2010/2014. godine, a da apsolutno nemaju podršku ni sredstva za ono što je bio preduslov da možemo uopšte da ih rangiramo i da ih vrednujemo. Ako je takav odnos prema profesorima, prema naučnicima, ne treba da se mnogo iznenađujemo da se takav odnos posle toga preslikava i na studente.
Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, čini mi se da se oko nekih stvari mi slažemo, a to je da Srbija nema budućnost bez znanja, pa ako hoćete i zbog toga što nema ništa drugo. Mi nemamo izbora. U 21. veku bogate nacije su one poput Koreje…
(Predsedavajući: Vreme.)
… a Južna nije ništa bila bogatija od Severne. To je resurs koji mi moramo da obezbedimo…
(Predsedavajući: Vreme.)
… dali ste 30 sekundi više. Daćete i meni.
(Predsedavajući: Dobro, daću vam da završite misao, samo da vam kažem da je vreme utrošeno.)
Znam da volite da me prekidate, ali ja znam šta je vreme i privodim kraju.
Molio bih vas da pokušamo u budućnosti, u interesu nacije da ne raspravljamo u apsurdu o zakonima koji više zapravo i ne postoje, jer su se stvari već odigrale i da razgovaramo o realnim problemima i da pokušamo u mesecima koji dolaze, u ovoj neuralgično tački, u ovom domenu koji je samo i samo budućnost naše zemlje, da nađemo zajedno onoliko hrabrosti koliko je potrebno i sredstava da se situacija izvuče iz ove beznadežnosti. Imaćete tu podršku DS. Hvala.
