Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, verovatno veliki broj studenata i njihovih roditelja danas sa pažnjom prati ovu skupštinsku raspravu, jer nije im svejedno, jer još uvek ne znaju da li će upisati narednu godinu o trošku države, ili će morati sami da plate ne tako malu školarinu.
Želja velikog broja roditelja jeste da im deca upišu i završe fakultet, ali danas to nije ni malo lako, s obzirom na situaciju u kojoj svi mi živimo. Pogotovo je teško roditeljima u unutrašnjosti. Oni moraju da izdvoje dodatan novac za plaćanje stanova, komunalija, hrane i prevoza. Vrlo često deca, pogotovo iz unutrašnjosti, bar zbog toga što roditelji pored tih troškova ne mogu još da im plate školarinu, odustanu od daljeg školovanja i studiranja. Za neke to znači da su izgubili šansu da se obrazovanjem izvuku iz siromaštva u kome žive. Ali, baš zbog svega toga, država ne sme da dozvoli da maltene svakog oktobra studente i njihove roditelje dovede u ovakvu situaciju i u ovakvu neizvesnost.
Takođe, moramo da se zapitamo, ja sam i prošle godine u oktobru, kada smo razgovarali o ovom zakonu to napomenula, moramo da se zapitamo šta je to što sve treba da se uradi da bi studiranje u Srbiji bilo brže i efikasnije. Očigledno je da je Ministarstvo prosvete zatajilo i da od oktobra, odnosno septembra prošle godine kada smo doneli onaj zakon, prosto ništa nije urađeno i opet smo se našli u istoj situaciji.
Srbija je jedna od evropskih zemalja u kojoj se najduže studira. Oko osam godina je prosečna dužina studiranja. Od fakulteta odustane 45% studenata i samo 10% studenata diplomira u roku. Jedan od razloga za uvođenje bolonjskog sistema upravo je i bilo da se ovo prekine, da se skrati vreme studiranja, da postoje bolji uslovi rada na fakultetima, da se stekne kvalitetnije znanje i da Srbija poveća broj visokoobrazovanih ljudi, koji je kod nas oko 11%, što je znatno ispod proseka u evropskim zemljama.
Proces Bolonje kod nas je uveden odavno. Međutim, on do danas nije uspešno implementiran. Primena Bolonje kod nas je doživela mnoge udarce i naišla na brojne prepreke i to prvenstveno zbog nesposobnosti sistema negde da se adaptira i kočnicama koje postoje i na samim fakultetima. Mi i dalje imamo zastarele nastavne planove, neadekvatne udžbenike, rigidnost i samovolju pojedinih univerzitetskih nastavnika i baš zbog toga naši studenti ne dobijaju kvalitetno obrazovanje i, prosto, negde nisu konkurentni na svetskom tržištu.
Ono što mene kao prosvetnog radnika posebno boli jeste što negde nije realizovana ideja obavezne prakse. Bolonju su inicirali upravo evropski poslodavci sa željom da studenti kada izađu iz klupa budu osposobljeni da odmah rade. Kod nas, sem retkih fakulteta, državni univerziteti uglavnom nemaju tu obaveznu praksu.
Naši studenti kada završe fakultet nisu u stanju da upotrebe naučeno gradivo. Ono što me još više brine jeste što retko pokazuju sposobnost kritičkog mišljenja, inovativnosti i inicijativnosti.
Za dugo i neefikasno studiranje odgovoran je ceo sistem i mi to moramo da promenimo. U fokus i centar naše pažnje moraju da se stave ishodi učenja, znanje, veštine i kompetencije studenata. Studijski programi, nastavni planovi moraju da se modernizuju i da se usklade sa savremenim tokovima. Moraju da se uvedu elementi istraživanja, sadržaji koji podstiču preduzetništvo i unapređuju ono što je jako važno, praktične veštine i kompetencije tih mladih ljudi.
Svršeni studenti moraju da budu spremni na posao, a ne da imaju neupotrebljiva znanja ili da samo dobiju diplomu. Sama nastava na fakultetu mora da se modernizuje. Ono što je posebno važno jeste da se uspostavi kvalitetna saradnja između profesora i studenata, što ste gospodine ministre, negde i rekli u vašoj izjavi koju sam našla u medijima, od pre jedno dve godine.
Ne možemo da dozvolimo da danas u vreme informacione tehnologije, savremene tehnike da dozvolimo da nam se studiranje svede na to da profesor dođe u amfiteatar, održi predavanje za 100, 200, 300 studenata, a da od studenta onda očekujemo da nabuba gradivo i da ga na ispitu bukvalno, samo reprodukuje. Ta vremena su odavno prošla.
Navešću jedan primer koji sam pronašla. Na jednom fakultetu od 180 studenata, njih 10 je položilo pismeni deo, a usmeni deo niko. Da li je to normalno? Zaista nisam za drastično spuštanje kriterijuma i hiper produkciju kadrova, ali moramo sve učiniti da se stvori sistem sa jasnim pravilima koji se neće stalno menjati, ali i da omogući da studenti stiču što kvalitetnija znanja i veštine na savremen način.
Stalno se pitam da li su studenti u Evropi pametniji i vredniji od naših? Pa, naravno da nisu, ali tamo postoji uređen sistem u kome je student u fokusu i kome je sve podređeno.
Ono što je takođe važno i šta moramo da uradimo jeste povezivanje obrazovanja sa tržištem rada. Kada jedan investitor dođe u Srbiju sa željom da ovde otvori fabriku i zaposli ljude, njega pored opštih uslova poslovanja, lokacije i infrastrukture, najviše zanima i obrazovna struktura.
Naravno da se najviše traže i visokoobrazovani kadrovi. To smo videli, recimo, na primeru „Mubadala“. Uslov za realizaciju te investicije koja je vredna oko četiri milijarde dolara, jeste da obezbedimo 1.000 stručnjaka koji su, naravno, visokoobrazovani. Ovde bi se pravilo takozvano srce hardvera, što bi značilo da moramo da razvijemo i neke naučne oblasti i to bi predstavljalo pravu tehnološku revoluciju u Srbiji.
Pre neki dan sa rukovodstvom ove kompanije i dekanima tehničkih fakulteta, održan je zajednički sastanak na ovu temu. To je pravi način da investitori dođu u Srbiju i zaposle naše mlade visokoobrazovane stručnjake, a ne da nam oni odlaze u inostranstvo. Ne smemo da propustimo šansu da dovedemo tako veliku investiciju i da naše mlade ostavimo ovde u Srbiji.
Ovo samo pokazuje da obrazovni sistem i univerziteti u Srbiji moraju da budu fleksibilni i otvoreni sistemi, a ne rigidni, zatvoreni i negde sami sebi svrha. Moramo da se prilagođavamo da idemo u susret savremenim tokovima, da ne dozvolimo da visoko obrazovanje u Srbiji bude plodno tlo sive ekonomije i biznisa, da onemogućimo lako i brzo dolaženje do zvanja i diploma, bez mnogo truda i bez rada. To nas nikako neće odvesti unapred, jer u savremenom svetu cene se znanje, veština i kreativnost.
Gospodine ministre, pred vama je velika odgovornost. Prošla nam je godina, ništa nismo uradili. Ponovo smo došli do toga da menjamo zakon i smanjujemo negde kriterijume. Prosto, od vas očekujemo da uradite dosta na tome da naše visoko obrazovanje, naši fakulteti postanu moderni, da studenti mogu da studiraju brzo i efikasno, a ne da se za godinu dana u ovoj sali nađemo sa istom temom. Hvala vam.