Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, kolege poslanici, ovo izlaganje ću započeti sa jednom konstatacijom, koju su istakle moje kolege poslanici, iz skoro svih poslaničkih grupa, da evo u roku od godinu dana po drugi put govorimo o izmenama Zakona o visokom obrazovanju. Isti obim promena, dva, tri člana i u septembru i u oktobru.
Zašto ističem ovu činjenicu? Da smo mi ozbiljno raspravili još u septembru koji su to problemi u sprovođenju Bolonjskog procesa, da smo sve kapacitete ovog društva, pre svega akademske zajednice, podigli u toj raspravi i pokušali da pronađemo neka rešenja, možda danas ne bismo bili u situaciji da opet razgovaramo sa koliko bodova može student da ostane na budžetu, da li pet, da li šest ispitnih rokova.
Ovu činjenicu da mi u roku od godinu dana po drugi put se bavimo ovim zakonom navodi zbog još jedne stvari. Naime, ovakvo predlaganje zakona, gde redovno zasedanje, već drugi put, prekidamo i pretvaramo u vanredno, govorim o Vladi koja u poslednjem trenutku predlaže zakonska rešenja, a u ovom slučaju sa zakašnjenjem.
Naime, juče smo, 6. oktobra, usvojili izmene i dopune Zakona o javnoj svojini i u poslednjem trenutku produžili rok za implementaciju tog zakona i na taj način izbegli ozbiljne posledice koje bi nastupile da se to juče nije desilo. Dakle, Vlada se u poslednjem trenutku setila i po hitnom postupku nam uputila zakon.
Učestvujući u toj raspravi dobili smo prekor od poslanika većine da bi mi trebali da budemo zahvalni što se Vlada setila da 6. oktobra ističe taj zakon.
Ne znam šta danas da očekujemo od poslanika većine, kada kritikujemo činjenicu da je ovo još gora situacija. Akademska godina je počela 1. oktobra. Ovaj zakon, u najboljem slučaju, može biti usvojen 9, 10. oktobra. Dakle, donosimo zakon sa ozbiljnim zakašnjenjem. Ono što je još gore u ovom slučaju, na sajtu Vlade je izašlo saopštenje u kojem se pozivaju fakulteti, bez obzira što zakon još nije izmenjen, da ne dozvole upis studentima sa 48 bodova na budžet i povećanje ispitnih rokova, da oni nastave to da rade kao da je zakon donet.
To govori o odnosu ove vlade prema parlamentu, nipodaštavanju parlamenta, javnom ponižavanju, tretiranju parlamenta kao glasačke mašine koja će pokriti odlukom većine svaku odluku koju Vlada donese, pa i ovu – krenite sa upisom studenata, bez obzira što nismo promenili zakon. Taj manir Vlade stvarno brine i to je ono što ja povodom ove rasprave hoću da kažem.
Neću da ponavljam ono što su moje kolege i druge kolege, posebno iz opozicionih poslaničkih klubova rekle, da ne vidimo ništa ozbiljno da se radi u visokom obrazovanju. Iako smo doneli Nacionalnu strategiju obrazovanja, prosto nam se čini da je Vlada pojela vreme, najmanje šest meseci u vreme čuvene rekonstrukcije, da se bilo šta ozbiljno tu uradi. Dakle, to je ono što sam htela posebno da naglasim i mislim da je to važno za ovu raspravu.
Mene interesuje, kada je Vlada predlagala ove izmene zakona, da li je konsultovala i Nacionalni savet za visoko obrazovanje? Naime, po Zakonu o visokom obrazovanju, nadležnosti Nacionalnog saveta su upravo da prati razvoj visokog obrazovanja i njegovu usklađenost sa evropskim i međunarodnim standardima, da predlaže nadležnom ministarstvu politiku visokog obrazovanja i, pored ostalog, da daje mišljenje o politici upisa na visokoškolske ustanove. Mi smo čuli da je konsultovan KONUS, ali ne i da je konsultovan Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Ako tog mišljenja nema, to znači da Vlada urušava ono što smo postavili već do sada u sistemu visokog obrazovanja i to znači da ne treba sa mnogo optimizma gledati ni na sledeće poteze Vlade.
Mene posebno, na primer, interesuje imate li mišljenje Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje za uvođenje u zakon i visokoškolske ustanove za potrebe nacionalne bezbednosti, posebno odredbe da nastavu u toj ustanovi mogu da izvode zaposleni u organu državne uprave, nadležnom za poslove nacionalne bezbednosti? Vidim da postoji amandman jednog poslanika većine, koji predlaže da nastavu mogu da izvode zaposleni iz svih drugih državnih organa.
O čemu se zapravo radi? Dakle, kroz ove male izmene koje smo imali prošle godine oko upisa studenata, mi u stvari hoćemo na mala vrata da legalizujemo post festum jednu odluku koju je Vlada Srbije donela 30. aprila ove godine i osnovala Agenciju za nacionalnu bezbednost. To je drugi primer kako se Vlada odnosi prema parlamentu. Mi smo ovde glasačka mašina. Treba legalizovati nešto što je Vlada već učinila.
Pazite, po tom istom Zakonu o visokom obrazovanju vi niste mogli tu visokoškolsku ustanovu odlukom Vlade osnovati. Da sam u pravu govori upravo ovo zasedanje, ova tačka dnevnog reda, ove izmene zakona, gde se posle šest meseci traži zakonska osnova za takav jedan potez Vlade. Znači, govorim o maniru ove vlade koja stvarno pokazuje jednu neviđenu aroganciju i nipodaštavanje parlamenta. Pri tome, ova vlada govori da je za evropske integracije i evropske vrednosti. Pa, elementarni, osnovni postulat demokratije jeste odnos vlade i parlamenta u kome vlada pre svega mora da poštuje zakone koje je parlament doneo.
Drugo pitanje, ne manje važno, kada govorimo o toj visokoškolskoj ustanovi koja je već osnovana, a sada treba ovim zakonom i da je pokrijemo, glasi – da li je takva akademija uopšte potrebna nama? Mi u obrazovnom sistemu, kao što je poznato, u okviru Univerziteta u Beogradu već imamo Fakultet bezbednosti, koji realizuje osnovne akademske i strukovne studije, diplomske akademske studije, doktorske studije, specijalističke akademske i strukovne studije, kao i stručno obrazovanje i usavršavanje. Preko 2000 studenata je na tom fakultetu Beogradskog univerziteta.
Takođe, odlukom Vlade iz 2006. godine osnovana je Kriminalističko-policijska akademija, nastala integracijom Više škole unutrašnjih poslova i Policijske akademije za potrebe policijskog obrazovanja, kao i za druge oblike stručnog obrazovanja i usavršavanja od značaja i za kriminalističko-policijske, kako se navodi u aktu o osnivanju, i bezbednosne poslove. Stvarno, da li su nam potrebni inženjeri nacionalne bezbednosti ili smo mi jedna moderna demokratska država koja treba na sasvim drugi način da regrutuje zaposlene u službama bezbednosti, najpre ih ozbiljno selektirajući, a onda obučavajući u skladu sa potrebama, posebnim veštinama i znanjima koje oni treba da imaju?
U najmoćnijim službama bezbednosti danas u svetu ta obuka traje 12 nedelja, a mi ćemo upisivati u narednim godinama po 30 studenata brucoša koji će studirati šest semestara. Postavlja se pitanje – da li će oni svi biti zaposleni u BIA ili će otići na tržište rada kao inženjeri nacionalne bezbednosti? Nema apsurdnijeg predloga koji je skoro bio u parlamentu od ovog. Ovo su neke lične ambicije pojedinaca koji su kroz ovaj predlog pokušali sebi da podignu spomenik. Ovaj parlament sebi to ne sme da dozvoli.
Na kraju hoću da zaključim. Nažalost, prošla je cela godina, a da ne vodimo ozbiljne rasprave o visokom obrazovanju, ne govorimo koje su nam obaveze iz Nacionalne strategije obrazovanja i da li se krenulo u izradu akcionog plana. Ministar koji je tu od skora, ja mu to ne zameram, navodi nam kako su u nemačkom obrazovnom sistemu gimnazije dominantnije nego stručne škole. To stoji i u našoj Nacionalnoj strategiji obrazovanja, da se upravo u tom pravcu krećemo. Samo je pitanje da li iko išta radi na tom planu.
Sa druge strane, EU proglašava svojim osnovnim prioritetom u Strategiji 2020 ulaganje u obrazovanje. Mi ovde od predstavnika Vlade svaki dan slušamo jedno tumačenje javnog sektora, uključujući tu i obrazovanje, kao gole potrošače koje tamo izdržava nekakav privatan sektor i preti se daljem smanjivanju budžeta za obrazovanje. Dakle, nisam uopšte optimista. Sa ovakvom zakonodavnom aktivnošću u parlamentu, kada se radi o visokom obrazovanju, sa onim što nam se priprema kroz mere štednje, nisam optimista da visoko obrazovanje i obrazovanje uopšte u Srbiji čekaju bolji dani. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jovana Mehandžić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i kolege iz Ministarstva, današnje izlaganje ne mogu da počnem u dobrom raspoloženju. Naime, kao što su kolege pre mene pričale i koleginica Lučić, u roku od godinu dana mi se drugi put susrećemo već sa predlozima koji se tiču izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju.
Ovo nije prvi put u ovom parlamentu da se isti zakoni menjaju brzo, u rokovima od samo po nekoliko meseci. Treba da se setimo samo Zakona o Narodnoj banci koji je menjan u roku od tri meseca dva puta. Treba se podsetiti i prethodne nedelje, kada smo Zakon o javnoj svojini po hitnom postupku usvojili, odnosno ste usvojili samo zato što se niste na vreme setili da rok ističe sada za vikend, rok koji je bio 24 meseca.
Moje osnovno pitanje u ovom delu mog izlaganja tiče se planiranja i organizacije posla koji svako od nas radi. Zašto se ovaj zakon predlaže kasno? Složićete se, danas, 7. oktobra, mi raspravljamo o stvarima koje je trebalo da usvojimo, odnosno koje ste vi morali da predložite mnogo pre 1. oktobra, pre početka akademske godine. Bilo je dovoljno vremena tokom celog leta, tokom septembra meseca da ovaj parlament raspravlja u jednoj opuštenoj i radnoj atmosferi o rokovima, da poštedite studente, da poštedite njihove porodice strepnje da li će i na koji način upisati godinu, da li će biti na budžetu ili će morati da pređu u samofinansirajuće studente.
Dakle, mene plaši nesposobnost Vlade da pretpostavi dešavanja samo nedelju dana unapred. To se dešava često, prečesto. Nadam se da se neće ponavljati u budućnosti. Vi ste sami rekli da ne želite da ponavljate greške iz prošlosti. To ste izjavili u javnosti, doduše vezano za malu maturu i skandal koji je bio oko male mature. Čini mi se, da ste već u ovoj situaciji i u ovim dešavanjima pogazili reč koju ste dali tada u javnosti, da nećete ponavljati greške iz prošlosti. Upravo se ponovila greška iz prošlosti i one se na žalost jako često ponavljaju, bez obzira na to što se trudite da očigledno to više ne radite.
Ovaj zakon predlažete po hitnom postupku, dakle sada, a ne pre nedelju, dve ili tri, ili mesec dana. Da li je bio veliki problem pretpostaviti da ta akademska godina počinje 1. oktobra. Nadam se da ćete mi dati neki odgovor na ova pitanja. Iako ste već po hitnom postupku ustanovili postojanje Akademije za bezbednost nad kojom upravni nadzor vrši Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo odbrane, odnosno Bezbednosno-informativna agencija, a ne Ministarstvo obrazovanja, kao što piše u obrazloženju ovog predloga zakona. Zašto niste iskoristili ovu priliku i po hitnom postupku takođe uvrstili i neke izmene drugih članova Zakona o visokom obrazovanju, kao što je npr. nostrifikacija diploma?
Znam da su moje kolege o tome ranije pričale i da ste vi najavili novi zakon koji se sprema, i koji verujem da će obuhvatiti sve ovo, ali ne postoji objašnjenje i ne postoji razlog zbog koga vi to niste uradili sada. Ako postoji mesta u hitnom postupku za ustanovljavanje akademije za bezbednost, onda bi moralo da postoji i mesta u hitnom postupku i za olakšavanje nostrifikacije diploma stotinama i hiljadama studenata, odnosno svršenih diplomaca renomiranim fakulteta i univerziteta u svetu koji čekaju na nostrifikaciju diploma.
Dakle, mene interesuje zašto su neka pitanja za hitan postupak, a neka, koja se čini da su mnogo bitnija za svakodnevni život naših sugrađana, prosto nisu za hitni postupak? Nadam se da ćete mi na to pitanje odgovoriti.
Dalje, ne mogu se ne osvrnem takođe i na to PISA testiranje za koje ste dali neko obrazloženje i dali odgovor, ali opet moram priznati da me oneraspoložilo to što se stalno ponavljaju iste greške. Dakle, i prošle godine smo mi imali priču oko PISA testiranja. Vi ste rekli da greške nećete ponavljati. Ove godine se ponovo ponovila ta ista greška. Moguće je da niste za to odgovorni, ali sama pozicija na kojoj ste trenutno, i posao koji radite upravo podrazumevaju da odgovornost ponesete i za neke stvari za koje neposredno vi sami niste odgovorni nego vaš tim, koji ste verovatno nasledili od svog prethodnika.
Zanima me na koji način će taj problem biti rešen. U medijima vidim da će biti pronađena sredstva za PISA testiranje, ali ono što ne vidim jeste objašnjenje kako. Vi ste takođe rekli da za vas obrazovanje nije trošak, već investicija. Ja to ne vidim, prosto, u ovim zakonskim predlozima i u vašim delima, ja to do sada ne vidim i ne vide ni građani.
Prvi ispit koji ćete morati da položite po tom pitanju biće budžet za sledeću godinu. Tu ćemo konkretno videti u ciframa koliko je vaše opredeljenje da obrazovanje tretirate kao investiciju, a ne kao trošak čvrsto, i koliko možete da ispregovarate sa vašim partnerima u Vladi, da se to zaista i desi. Verujte ne postoji stvar oko koje se poslanici u ovom domu i građani mogu složiti, kao što je obrazovanje.
Moj kolega Dejan Nikolić je rekao, da je ruka DS za saradnju po ovom pitanju pružena. Da mi stojimo na raspolaganju svojim delima, kao što smo i pokazali, jer smo pre šest meseci i više predložili zakonsko rešenje za nostrifikaciju i ubrzavanje nostrifikacije diploma. To što vaši prethodnici, ili članovi vašeg tima nisu radi da to prihvate od opozicione stranke, mislim da ta praksa mora da prestane ukoliko želite dobro ovom narodu. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, zaista ću kratko jer tokom ove današnje rasprave je rečeno i mnogo više od onog što je bila tema same rasprave. Radujem se da je gospodin Toma Jovanović, profesor na Medicinskom fakultetu, čovek koji od ranije poseduje sve kvalitete u nastavi, pa je to i ovom prilikom rekao zajedno sa mojim kolegom Poskuricom. Ono što su njih dvojica rekli daje nadu da će obrazovanje u ovoj državi konačno krenuti sa mrtve tačke.
Vrlo mi je drago da sam čuo i od jednog i od drugog da je u planu da se razmišlja o rangiranju fakulteta. Mislim da je rangirati fakultet i na osnovu onoga što se zove egzaktna činjenica, egzaktan podatak, indeks citiranosti uspeh onoga što neki fakultet ili univerzitet školuju, ključni podatak za ono što se zove kvalitet u nastavi i kvalitet u obrazovanju i kvalitetu u školovanju kadrova bez toga da fakulteti, odnosno univerziteti zauzmu svoje mesto, ne može se očekivati da bude ono što se zove obrazovanje na visokom nivou.
Novi fakulteti koji se osnivaju, naravno nemam ništa protiv njih, ali moraju biti rangirani zajedno sa ovima. Da bi bili rangirani moraju imati programe, moraju imati tradiciju, moraju biti negde uvedeni u neke tokove koji znače kvalitet, koji znače ono što su oni odškolovali do sada kakvi su njihovi kadrovi, šta su oni uradili i čime su zaslužili da ti novi univerziteti lagano ulaze u društvo onih velikih poznatih i slavnih.
Zaista želim da se poštuje kvalitet i da to ide onim načinom na koji se jedino može kvalitet i bodovati i poštovati, a to su rezultati onoga što je svaki fakultet odškolovao. Dakle, kadrovi koji su upotrebljeni, koji su dali svojoj zemlji i konkretno radnom mestu neki doprinos. Voleo bih da u Srbiji ne bude svakoga dana tema menadžeri i menadžment i kupiti, prodati nešto, naplatiti, dovesti strateškog partnera već da krenemo nekada i u kontra smeru. Da upotrebimo već odškolovane stručnjake i da možemo da ono što smo već napravili u proteklom nizu godina da upotrebimo korisno i da oni stvaraju neku novu vrednost, da ne moramo baš sve da uvezemo spolja.
Na taj način da uvozimo eksperte od 20, 25 bez referenci koji će se kasnije pokazati da znaju da vode i državu, da voze avion, bez iskustva, bez bilo kakvog znanja o tome. Dakle, što čovek više zna on sve opreznije ulazi u neku priču profesionalizma, u neku priču koja se zove dati doprinos razvoju jednog društva i države.
Što se tiče ovih pomenutih rokova, zaista mislim da tu dolazi karikiranja fakulteta, jer nedavno sam čuo studenta koji za jedan dan ima četiri ispita. Mislim da je to zaista karikiranje svega što se zove nauka. U neko vreme studiranja kada je na medicini bilo i 12 rokova mislim da je taj fakultet samo imao visok kvalitet, jer izvinite, jedan ispit konkretno Fiziologija od hiljadu i po, dve strana, ne može se polagati jednom, pa za šest meseci imati pravo da se ponovo polaže. Na kraju krajeva, tada je bio uslov ne 48 ili 50 bodova ili 60, nego svi položeni ispiti pa onda se prelazi u sledeću godinu.
Još jedna mala intervencija, pošto nas gledaju i studenti, dobio sam jedno studentsko pitanje iz Udruženja studenata u Čačku koji imaju jednu nedoumicu, a vezana je za kolege koji su upisani 2009. godine i 2010. godine na četvorogodišnje studije i 2010. godine i 2011. godine na trogodišnje studije. I jedni i drugi završavaju iste godine, odnosno postaju apsolventi iste godine. Prvima je omogućen apsolventski staž, a drugima nije, pa su oni u nedoumici, a nisu uspeli od stručnih službi da saznaju da li i oni imaju pravo na plaćeni apsolventski staž ili ne. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo malobrojni narodni poslanici, danas smo imali prilike da ponovo posvedočimo kako izgleda opstrukcija parlamentarnog rada od strane parlamentarne većine i SNS. Danas nemamo odgovor zašto nema razumevanja da se prihvati predlog DS da se ovaj zakon o visokom obrazovanju raspravlja zajedno sa Zakonom o nostrifikaciji diploma. Lošu poruku šaljete, gospodo iz SNS, čitavom svetu, šta će reći Lazar Krstić svojim kolegama sa Jejla - Vratio sam se u Srbiju, ali stranka koja me je pozvala da se vratim, ne želi da nostrifikuje moju diplomu niti da mi omogući da to radim, jer želim da radim sa srednjom školom. To želi SNS, zato što uporno odbija tvrdoglavo predlog DS da se na dnevni red stavi Zakon o nostrifikaciji diploma.
Mi njega nećemo da pitamo šta je sa njegovom diplomom kao što smo pitali Tomislava Nikolića, jer njemu verujemo da je završio škole koje je prijavio kada se zapošljavao kao ministar finansija Republike Srbije.
To je, nažalost, slika i ogledalo SNS i nju ne može ispraviti čak ni „konkluz majstor“, kandidat za Srpsku akademiju nauka i umetnosti, koji je sada ušao u salu da nam to malo detaljnije objasni.
Moram nekoliko stvari da pitam, oprostite gospodine ministre, što neću pitati vas, vi ste tu tek 30 dana, a ja smatram da ste jedan čestit čovek koji ima najbolje namere kada je reč o obrazovanju i predmet moje polemike je ova stranka koja vrši opstrukciju parlamentarnog rada, SNS. Prvo da vas pitam - šta će Republici Srbiji akademija za bezbednost? Kakva je to tvorevina? Čija je to genijalna zamisao? Malo pre sam slušao kako ste sa mukom čitali vaše političke referate koje vam je neko drugi napisao i nisam našao ni slovo objašnjenja šta će raditi akademija za bezbednost, koliko će biti, čemu će služiti ti kadrovi u njoj? Dakle, 30 godina će se produkovati neki kadar sa akademije bezbednosti i dobijaćemo inženjere bezbednosti, godišnje 30, a za 10 godina, svaki će narodni poslanik imati svog svetskog špijuna Aleksu Žunića koji će valjda njega pratiti.
Ne razumem šta će 250 inženjera bezbednosti za 10 godina da rade u ovoj zemlji? Da li hoćete možda da snimate drugi deo „Profesionalca“, pa vam trebaju statisti? Da li ćete na fakultet da ih upišete?
Što ne vaskrsne Nušić pa da napiše drugi deo „Sumnjivog lica“. Tu je Duško Kovačević, ima „Profesionalac“ da se radi kao „Sulejman veličanstveni“, koliko ćemo kadrova imati, nego odmah vi tamo na toj akademiji da uvedete muzičko i da ih naučite pesmu od Bajage „Pada Vlada“ i to je jedina korist od te akademije koju možemo imati.
Drugu korist od te akademije ja ne vidim. Znate o čemu je reč, ja ću da vam objasnim, odnosno koja su obeležja diktatorskih sistema i šta svaki diktator radi? Prvo sebi prigrabi nadimak koji niko drugi u istoriji nije imao, a onda stvara pretorijansku gardu.
Ako meni ne verujete, trk u biblioteku, pa pogledajte „Imperator Avgust“, „Kralj sunca“, „Luj 14“, „General Lisimus“, Staljin, „Maršov Broz“, „PPV“, „Aleks Veličanstveni“.

Gospodine Milivojeviću, molim vas, nemojte, hajde da završimo raspravu kao što je tekla do sada, na kraju vi morate da ga posolite, da zasolite i ja moram da intervenišem.

Izvinjavam se gospodine ako me niste razumeli, ja ću ovako da prevedem, u skladu sa zakonom, gospodine ministre, prihvatite amandman DS i obrišite ovu akademiju za bezbednost, zato što mi nemamo nikakvu javnu raspravu o ovome, nemamo nikakva uporedna iskustva. Hajde da čujemo ove genijalce koja služba bezbednosti u svetu ima svoju akademiju?
MOSAD, KGB, Francuzi, Nemci, jer tamo ti kursevi traju dve ili tri nedelje i tamo ljude biraju sa fakulteta. Kada završi najbolji fakultet, oni odaberu najbolje, onda odvedu na specijalističke kurseve, na dalje usavršavanje, napredovanje i to napreduju kroz rad u službi, a ne da školuju svoje špijune. U kojoj zemlji mi živimo?
Prošli put kada ste bili na vlasti, služba DB je izvršila atentat na Ibarskoj magistrali, imali smo plaćeni eskadron smrti, gde vas je čekao činovnik, sada na šalteru sa policijskom uniformom i mogli ste da naručite ubistvo bilo kog političkog protivnika kod čoveka koji nosi policijsku uniformu.
Da vas podsetim na tragičnu sudbinu Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, atentat na Ibarskoj magistrali, ko će biti profesori na toj akademiji, da li kucate na vrata zaboravljenih asova. Neki od tih će biti profesori na akademiji? Ja nemam poverenja ni u vas ni u vašu politiku, ni u takvu akademiju. Takva akademija služi da se u Srbiji uvede diktatura, ali hajde da se vratimo na ovo zbog čega strepi 30 hiljada studenata ovog trenutka u Srbiji.
Na primeru obrazovanja, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, najbolje se sagledavaju razmere tragedije koja je nastala u ovoj zemlji posle ubistva Zorana Đinđića, jer obrazovanje je ogledalo ovog društva.
Obrazovanje je dobilo najveći zamajac posle 5. oktobra 2000. godine i tu je najviše urađeno, tu smo se brzo vratili u svet. Ukinuli smo najsramniji Zakon o univerzitetu koji ste prošli put doneli. Doneli smo normalan Zakon o univerzitetu. Vratili smo Beogradski univerzitet u društvo evropskih univerziteta gde mu je mesto. Ima li boljeg pokazatelja naše tragedije od obrazovanja?
Hoćete da vam pročitam poruku koju mi je poslala jedna građanka. Najbolji komentar Zakona o obrazovanju i o stanju u obrazovanju danas je sledeći – muka je meni Srđane odavno od svega, zar mislite da je meni lako da školujem kćerku na dva fakulteta i na privatnom i na državnom jer ne znam koji će biti važeći kad moja kćerka završi i koji će se više poštovati. To je danas ogledalo obrazovanja u Srbiji.
Naravno, ta era obrazovanja u Srbiji, modernog obrazovanja, počela je sa jednim Obradovićem i sa jednim Obradovićem se završila. Samo taj prvi se zvao Dositej, a ovaj drugi Žarko. Ne bih da govorim o tome, dovoljno smo rekli kad smo tražili njegovu ostavku. Neću govoriti ni o diplomi predsednika Republike koja je tek dodatno degradirala obrazovni sistem ove zemlje. Zašto vam smeta to? Gde ćete bolji primer obrazovanja od diplome jednog čoveka?
Pošto me molite da vam pročitam šta je kazao jedan od osnivača DS kada je reč o obrazovanju – danas je pamet zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine. Za one koji retko idu u biblioteku, a hoće da budu akademici, Borislav Pekić. Na žalost, ovo je pisano 20. avgusta 1955. godine. Sada pogledajte 60 godina posle gde se nalazi naše obrazovanje.
Nastaviću za one koji retku idu u biblioteku. Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u kojoj duhovne veličine prošlosti spadaju na prosjački štap, ostavljen na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Istoriju ste sveli na brojeve i ona je posvećena sebi samoj, a ne budućnosti. I mnogo toga lepog je kazao Borislav Pekić kada je reč o obrazovanju ali ne samo u ovom eseju ima i „Zlatno doba dijaloga“ koje je napisao i tu ima isto jednu lepu rečenicu koju moram da citiram, zbog Pekića, a ne zbog vas. „Nemati prošlost je ostati bez budućnosti, ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna, proći će pre nego što shvatimo da je sve sadašnjost, da je sve uvek u istoj ravni gde nerazumevanje onog što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ono što danas radimo.“
Šta da vam kažem danas o obrazovanju. Danas je jedan Balzak lakej koji samo treba da nas odvede do Jakova Ignjatovića. Danas je Njegoš naš umesto da je deo svetske književnosti. Da vam ne govorim o tome da naša deca danas uče brojeve, a ne kako da to što su naučili primene u stvarnom životu.
Naš obrazovni sistem suštinski sadrži mnogo mana, da formalno nije mnogo odmakao daleko, da je imao bljesak i uzlet od 2000. do 2003. godine a onda ponovo doživeo sunovrat.
Šta da vam kažem, evo za one koji me ne razumeju, opet malo Pekić, pošto ne razumete. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka.
(Predsedavajući: Gospodine Milivojeviću, molim vas, ja vas molim da se vratite na dnevni red.)
Kako obrazovanje mi danas imamo? Mi imamo obrazovanje koje nam pravi eksperte. Šta je o ekspertima, takođe iz našeg obrazovanja neko kazao, jedan veliki čovek, ali mi je zabranjeno da ga citiram, pa ću to uzeti kao svoju misao. Izvinjavam se njemu što pozajmljujem njegovu misao, jer ipak nisam tako veliki intelektualac. Ali, ja danas zaista mislim da naše obrazovanje produkuje eksperte, ali ovaj ekspert, danas označava čoveka koji u svim svojim stvarima izvan svoje struke, apsolutni, neću kazati šta, recimo neznalica, a u struci uzorni amater, proizvodnjom uzornih neznalica koji su lojalni sistemu, i čiji je kreativnost ugrožena, stvara se privid napretka, a kaskanje u mestu postaje dokaz tome. Naše obrazovanje nam daje kadrove koji galopiraju u mestu, ne kaskaju. Srbija s takvim galopira u mestu.
I za kraj, šta da vam kažem, ne smete tvrdoglavo odbijati predloge DS, jer mi želimo da unapredimo obrazovanje. Ne zato što je obrazovanje temelj na kome počiva reforma jednog društva, ne zato što hoćemo da obrazovanje svedemo na čitanje referata na palubi „Titanika“ gde ste za sebe uzeli kabinu prve klase, mi hoćemo da obrazovanje bude zaista generator promena u našem društvu.
Može li biti obrazovanje generator promena u našem društvu ako se ovako odnosite prema Pekiću, a ovako prema obrazovanju i ako vam ovako iritira jedna reč osnivača DS.
I za kraj ovog svog izlaganja, ponovo ću citirati velikog Pekića - ko se ne može uništiti u opoziciji treba ga pustiti da se uništi na vlasti. „Zlatno runo“. Jedini je problem što danas ovi na vlasti uništavajući sebe uništavaju i Srbiju, zato ih ne treba pustiti, danas je meta ista isto je i odstojanje, što bi rekao naš narod, nismo se mnogo pomakli, a „Zlatno runo“ je sve manje, a vi ste uzeli makaze da šišate građane.

Zoran Babić, replika.