Hvala.
Đorđe Stojšić nije tu.
Reč ima narodna poslanica Ana Novković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, verovatno veliki broj studenata i njihovih roditelja danas sa pažnjom prati ovu skupštinsku raspravu, jer nije im svejedno, jer još uvek ne znaju da li će upisati narednu godinu o trošku države, ili će morati sami da plate ne tako malu školarinu.
Želja velikog broja roditelja jeste da im deca upišu i završe fakultet, ali danas to nije ni malo lako, s obzirom na situaciju u kojoj svi mi živimo. Pogotovo je teško roditeljima u unutrašnjosti. Oni moraju da izdvoje dodatan novac za plaćanje stanova, komunalija, hrane i prevoza. Vrlo često deca, pogotovo iz unutrašnjosti, bar zbog toga što roditelji pored tih troškova ne mogu još da im plate školarinu, odustanu od daljeg školovanja i studiranja. Za neke to znači da su izgubili šansu da se obrazovanjem izvuku iz siromaštva u kome žive. Ali, baš zbog svega toga, država ne sme da dozvoli da maltene svakog oktobra studente i njihove roditelje dovede u ovakvu situaciju i u ovakvu neizvesnost.
Takođe, moramo da se zapitamo, ja sam i prošle godine u oktobru, kada smo razgovarali o ovom zakonu to napomenula, moramo da se zapitamo šta je to što sve treba da se uradi da bi studiranje u Srbiji bilo brže i efikasnije. Očigledno je da je Ministarstvo prosvete zatajilo i da od oktobra, odnosno septembra prošle godine kada smo doneli onaj zakon, prosto ništa nije urađeno i opet smo se našli u istoj situaciji.
Srbija je jedna od evropskih zemalja u kojoj se najduže studira. Oko osam godina je prosečna dužina studiranja. Od fakulteta odustane 45% studenata i samo 10% studenata diplomira u roku. Jedan od razloga za uvođenje bolonjskog sistema upravo je i bilo da se ovo prekine, da se skrati vreme studiranja, da postoje bolji uslovi rada na fakultetima, da se stekne kvalitetnije znanje i da Srbija poveća broj visokoobrazovanih ljudi, koji je kod nas oko 11%, što je znatno ispod proseka u evropskim zemljama.
Proces Bolonje kod nas je uveden odavno. Međutim, on do danas nije uspešno implementiran. Primena Bolonje kod nas je doživela mnoge udarce i naišla na brojne prepreke i to prvenstveno zbog nesposobnosti sistema negde da se adaptira i kočnicama koje postoje i na samim fakultetima. Mi i dalje imamo zastarele nastavne planove, neadekvatne udžbenike, rigidnost i samovolju pojedinih univerzitetskih nastavnika i baš zbog toga naši studenti ne dobijaju kvalitetno obrazovanje i, prosto, negde nisu konkurentni na svetskom tržištu.
Ono što mene kao prosvetnog radnika posebno boli jeste što negde nije realizovana ideja obavezne prakse. Bolonju su inicirali upravo evropski poslodavci sa željom da studenti kada izađu iz klupa budu osposobljeni da odmah rade. Kod nas, sem retkih fakulteta, državni univerziteti uglavnom nemaju tu obaveznu praksu.
Naši studenti kada završe fakultet nisu u stanju da upotrebe naučeno gradivo. Ono što me još više brine jeste što retko pokazuju sposobnost kritičkog mišljenja, inovativnosti i inicijativnosti.
Za dugo i neefikasno studiranje odgovoran je ceo sistem i mi to moramo da promenimo. U fokus i centar naše pažnje moraju da se stave ishodi učenja, znanje, veštine i kompetencije studenata. Studijski programi, nastavni planovi moraju da se modernizuju i da se usklade sa savremenim tokovima. Moraju da se uvedu elementi istraživanja, sadržaji koji podstiču preduzetništvo i unapređuju ono što je jako važno, praktične veštine i kompetencije tih mladih ljudi.
Svršeni studenti moraju da budu spremni na posao, a ne da imaju neupotrebljiva znanja ili da samo dobiju diplomu. Sama nastava na fakultetu mora da se modernizuje. Ono što je posebno važno jeste da se uspostavi kvalitetna saradnja između profesora i studenata, što ste gospodine ministre, negde i rekli u vašoj izjavi koju sam našla u medijima, od pre jedno dve godine.
Ne možemo da dozvolimo da danas u vreme informacione tehnologije, savremene tehnike da dozvolimo da nam se studiranje svede na to da profesor dođe u amfiteatar, održi predavanje za 100, 200, 300 studenata, a da od studenta onda očekujemo da nabuba gradivo i da ga na ispitu bukvalno, samo reprodukuje. Ta vremena su odavno prošla.
Navešću jedan primer koji sam pronašla. Na jednom fakultetu od 180 studenata, njih 10 je položilo pismeni deo, a usmeni deo niko. Da li je to normalno? Zaista nisam za drastično spuštanje kriterijuma i hiper produkciju kadrova, ali moramo sve učiniti da se stvori sistem sa jasnim pravilima koji se neće stalno menjati, ali i da omogući da studenti stiču što kvalitetnija znanja i veštine na savremen način.
Stalno se pitam da li su studenti u Evropi pametniji i vredniji od naših? Pa, naravno da nisu, ali tamo postoji uređen sistem u kome je student u fokusu i kome je sve podređeno.
Ono što je takođe važno i šta moramo da uradimo jeste povezivanje obrazovanja sa tržištem rada. Kada jedan investitor dođe u Srbiju sa željom da ovde otvori fabriku i zaposli ljude, njega pored opštih uslova poslovanja, lokacije i infrastrukture, najviše zanima i obrazovna struktura.
Naravno da se najviše traže i visokoobrazovani kadrovi. To smo videli, recimo, na primeru „Mubadala“. Uslov za realizaciju te investicije koja je vredna oko četiri milijarde dolara, jeste da obezbedimo 1.000 stručnjaka koji su, naravno, visokoobrazovani. Ovde bi se pravilo takozvano srce hardvera, što bi značilo da moramo da razvijemo i neke naučne oblasti i to bi predstavljalo pravu tehnološku revoluciju u Srbiji.
Pre neki dan sa rukovodstvom ove kompanije i dekanima tehničkih fakulteta, održan je zajednički sastanak na ovu temu. To je pravi način da investitori dođu u Srbiju i zaposle naše mlade visokoobrazovane stručnjake, a ne da nam oni odlaze u inostranstvo. Ne smemo da propustimo šansu da dovedemo tako veliku investiciju i da naše mlade ostavimo ovde u Srbiji.
Ovo samo pokazuje da obrazovni sistem i univerziteti u Srbiji moraju da budu fleksibilni i otvoreni sistemi, a ne rigidni, zatvoreni i negde sami sebi svrha. Moramo da se prilagođavamo da idemo u susret savremenim tokovima, da ne dozvolimo da visoko obrazovanje u Srbiji bude plodno tlo sive ekonomije i biznisa, da onemogućimo lako i brzo dolaženje do zvanja i diploma, bez mnogo truda i bez rada. To nas nikako neće odvesti unapred, jer u savremenom svetu cene se znanje, veština i kreativnost.
Gospodine ministre, pred vama je velika odgovornost. Prošla nam je godina, ništa nismo uradili. Ponovo smo došli do toga da menjamo zakon i smanjujemo negde kriterijume. Prosto, od vas očekujemo da uradite dosta na tome da naše visoko obrazovanje, naši fakulteti postanu moderni, da studenti mogu da studiraju brzo i efikasno, a ne da se za godinu dana u ovoj sali nađemo sa istom temom. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dejan Nikolić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da ćete, gospodine Arsenoviću, dopustiti i vi da ovu debatu ne svedemo na bodove i rokove, iako to od nas danas očekuje gotovo 30.000 studenata, već da o obrazovanju razgovaramo na jedan malo širi način.
Gospodine ministre, bez ikakve ideje da vas optužimo za katastrofalno stanje u obrazovanju, moramo da ukažemo na odgovornost koju ste poneli preuzimajući funkciju ministra, jer je vaša polazna tačka danas jako loša. Studenti za koje ste rekli da su u pravu, a pre vas pre jedno 45 godina jedan drugi političar, su danas žrtva loše obrazovne politike unazad deset godina. Danas njihovi roditelji i oni sami plaćaju cenu te neodgovorne politike i nepostojanja kontinuiteta u reformama obrazovanja.
Svaki ministar je imao svoje specifičnosti, bez ikakvog plana i strategije. Vlada Zorana Đinđića je 2001. godine pokrenula reformu obrazovanja. Skupština je 2003. godine usvojila dokument po kojem je trebalo ta reforma da teče. Već 2004. godine ta reforma je zaustavljena od strane ministarke koja je htela čak i Darvinovu teoriju evolucije da izbaci iz obrazovnog sistema. Nakon nje ministar koji verujem da nije znao gde se nalazi zgrada Ministarstva prosvete bavio se Kosovom, a uzgred je uspeo da izbaci engleski jezik iz prvog razreda, ne razumejući potrebu vremena u kojem smo tada živeli i u kojem danas živimo.
Nakon njega, vaš prethodnik, o kojem danas ne bismo mnogo govorili, zaista smo puno govorili u prethodnih nekoliko meseci, i on je imao svoje specifičnosti. Tako nekoliko ministara u deset godina, svako sa svojim specifičnostima, pokretao je, zaustavljao, pokretao, zaustavljao reformu i danas ne možemo da očekujemo bolje od ovoga što imamo, a pre mesec dana smo malu maturu proglasili velikom sramotom.
Ono što se danas dešava ministru finansija je zapravo paradigma za sve one koji su fakultet završili u inostranstvu, žele da se vrate, nostrifikuju diplomu i zaposle se u Srbiji. Mislim da je onaj poziv za sve mlade ljude koji su završili fakultete u inostranstvu da se vrate i pomognu Srbiji danas malo neiskren, jer će i njih sačekati sve one abnormalnosti obrazovnog sistema koje su sačekale i ministra finansija Lazara Krstića.
Zaista ne bih više govorio o njemu, jer taj slučaj preti da nanese jednu štetu ugledu Srbije. Zamislite kako će reagovati profesori Jejla kada čuju da jedan od njihovih najboljih studenata danas se u Srbiji zaposlio kao ministar finansija i to sa srednjom stručnom spremom. Ja mogu da zamislim, a verujem da možete i vi. Ali, nije naše da zamišljamo. Naše je da te probleme rešimo.
Demokratska stranka je predložila zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju kojim želimo da rešimo problem nostrifikacije diploma. Nikako u parlamentu da dobijemo podršku za taj zakon. Pre nekoliko sati je ponovo odbijen nije dobio podršku da o tome razgovaramo ovde. Mislim da je kriza u obrazovnom sistemu tolika da vi ovaj posao ne možete da uradite sami. Morate da budete fleksibilniji, da otvorite vrata za opoziciju i predloge koje mi danas donosimo.
Kolika je zapravo kriza u našem obrazovnom sistemu pokazuje i način na koji je počela naša školska godina. Koliko učenika je počelo školsku godinu bez udžbenika? Nije bilo sredstava ili para da uložimo u knjige i udžbenike, ali zato ima para da ulažemo u neke bezbednosne akademije i modernizaciju zatvora, pa ćemo onda loše rezultate PISA testova da rešimo tako što ćemo da odustanemo od testiranja. Mislim da je to jako loše, jer PISA test pokazuje zapravo koliko su naši učenici osnovne i srednje škole funkcionalno pismeni. Moj apel vama je da ukoliko postoji i dalja šansa da platimo kotizaciju, mi moramo naše učenike da podvrgnemo tom testiranju, jer će zaustaviti tumaranje i pokazati na kom se nivou i gde se danas nalazi naše osnovno i srednje obrazovanje.
Umesto da otvorimo temu reforme srednjeg i osnovnog obrazovanja, mi smo jednostavno odustali od testiranja. To vam je kao kada se dete igra, stavi ruku preko očiju, ne vidi vas, misli da vi ne vidite njega i misli da ne postoji problem. Ili, neko reče, kao da temperaturu lečimo tako što razbijemo toplomer.
Ne postoji ni jedna poreska reforma ili reforma poreskog sistema koja može Srbiju koja je na kolenima da stavi na zdrave noge sve dok je modernizacija zatvora prioritet u odnosu na modernizaciju škola. Ne postoji poreska reforma ili reforma poreskog sistema koja može da dugoročno pomogne Srbiji sve dok je jedan uhapšeni vredniji od jednog učenika, studenta, nastavnika, postdiplomca. Zato je vaš posao, pre svega, da u to ubedite i one sa kojima danas sedite u Vladi. Morate da dovedete obrazovanje u prvi plan. Zato je vaš posao veliki. Ali, pošto vodite resor sa kojim nije moguće dobiti izbore, zato je vaš posao težak. Ali, imate našu podršku.
Želim da fokus pažnje stavim još na dva pitanja. Prvo pitanje je položaj danas u društvu i status prosvetnih radnika. Vrednosti koje nose naši učitelji, nastavnici, profesori, vrednosti koje nose naše škole, fakulteti, univerziteti određuju vrednost naše države. Kakav je njihov status danas u društvu?
Umesto da od njih pravimo idole za generacije, mi smo od njih napravili socijalne slučajeve. Vaš je posao je da se za te ljude borite i napravite sistem u kome će se o njima govoriti sa poštovanjem. Naša je obaveza da vam u tome pomognemo. Ruka DS za ovaj posao je pružena.
Drugo pitanje, koje želim da naglasim, je zapravo funkcija obrazovanja o rešavanju problema nezaposlenosti mladih ljudi u Srbiji. Danas je situacija da obrazujemo učenike, studente za profile koji nisu potrebni privredi, ni tržištu i obrnuto, ne obrazujemo učenike i studente za profile koji jesu potrebni privredi i tržištu. Došli smo u situaciju da je naše obrazovanje danas generator nezaposlenosti mladih ljudi u Srbiji. Gotovo 300.000 njih danas nema posao, a njihovi roditelji nemaju nadu da će se bilo šta u Srbiji promeniti.
Zato je vaš posao jako težak i kompleksan. Ovo pitanje prevazilazi okvire vašeg ministarstva. Vaš je posao, takođe, da uspostavite komunikaciju sa drugim ministarstvima, a koja do danas nije postojala. Takođe, za taj posao imate podršku DS.
Kada podvučemo crtu zaključak je vrlo jednostavan. Dovedite obrazovanje u prvi plan, otvorite vrata kabineta za predloge koji dolaze iz opozicije. Moramo da pokažemo da obrazovanje ne nosi stranačke cipele i da nije ofarbano stranačkim bojama. Za taj posao u Srbiji dobićete podršku DS. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jelena Travar Miljević.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, predstavnici ministarstva i kolege, danas kada govorimo o izmenama, praktično, četiri člana jednog zakona, reklo bi se da je sve to bezazleno. Ono što očekuje ovo ministarstvo i ministra koji je preuzeo dužnosti pre mesec dana je veliko. Mi, naravno, kao narodni poslanici, isto tako gledamo u ovo ministarstvo i ovog ministra šta će u narednom periodu učiniti.
Javna odgovornost za visoko obrazovanje je svakako odgovornost o kojoj moramo razgovarati. Upravo, politika i ministarstvo treba da postave jasne okvire u kojima se univerziteti, fakulteti, kreću.
Kada govorimo o mladima, njihov identitet je u direktnoj vezi sa obrazovanjem. Nema spora da je Srbiji potreban svaki visoko obrazovani pojedinac, ali pojedinac kome je obrazovni sistem omogućio da se razvije u profesionalca. To je ono o čemu je govorila moja koleginica.
Jasno piše u programu URS da spona obrazovanja i privrede treba da omogući uspostavljanje društva znanja, ali i da stvore uslove da što više mladih, po završetku školovanja, pronađe posao i sebi obezbedi egzistenciju. To je obaveza svih resora. Naravno, negde treba i decentralizovati ove teme i videti šta je to što je potreba svakog lokala i na osnovu toga raditi i obrazovanje.
Kada govorimo o ovim izmenama, sa jedne strane, imam dileme, da li je ona potpuna, odnosno koliko je predvidiva. Žao mi je što nemamo neki prelazni period, jer imali smo ga u ovom predlogu. Tu je vaša obaveza kao ministarstva i ministra mnogo veća. Mislim da ćemo doći u situaciju da moramo stvoriti neke prelazne rokove i prelazne periode.
Isto tako, došli smo sa pet na šest ispitnih rokova. Ne bih tu krivila studente. Ovo je samo jedne poruka koju mi dobijamo kao sistem i koju šaljemo kao sistem. Nama sistem vrednosti već jeste negde poremećen i ljulja se. Isto tako, od vas očekujemo da u narednih godinu dana iznađete najbolja rešenja. Mora postojati obostrani savez i veza između profesora i studenata.
Ne spadam lično u ljude koji tvrde da su svi studenti isti ili da su svi profesori isti. To bi bilo potpuno nekorektno. Postoje ljudi koji obavljaju veoma predano svoj posao i rade ga na najbolji mogući način. Isto tako, postoje studenti koji lakše ili brže savladaju određenu materiju i određeno gradivo. Uloga svih nas jeste da jasno kažemo, već negde od ove godine, šta je to što ih čeka sledeće godine, da ne stvaramo neizvesnost, da ne stvaramo konfuziju ni kod roditelja, ni kod studenata, a ni na samim univerzitetima. Ovim će univerziteti imati dodatan posao, svakako, ali naravno i dodatno zadovoljstvo da sutra iškoluju što veći broj mladih ljudi.
Ono na čemu bih ja posebno insistirala je kvalitet obrazovanja koji mora biti podvrgnut stalnoj kontroli. Nema tu razlike da li je to privatni fakultet ili je to fakultet kome je osnivač država. Mislim da kvalitet mora da se unapređuje, ali isto tako i da se prati, da se primedbe i zahtevi studenata uvažavaju, a da ne budu puko popunjavanje nekog upitnika koji sutra niko neće analizirati.
To je ono što je našem sistemu potrebno. Potrebna su stečena znanja koja mogu biti primenjivana na tržištu u skladu sa potrebama društva. Dobro je kada pogledamo statistiku. Od popisa 2002. godine, kada smo imali 6,52% visoko obrazovanih, danas imamo, odnosno po popisu iz 2011. godine, 10,59%.
Opet ću apelovati na kvalitet, na ujednačenost, na jednake šanse. Znam koliko je teško roditeljima iz jedne od najnerazvijenijih opština, to je moja opština Žitište, da iškoluju visoki kadar, da im omoguće da se školuju, koliko im je posle teško kada njihovo dete ne stekne sve ono i ne ispuni sva ona očekivanja sa kojima je krenulo na fakultet. Tu je zadatak svih nas da omogućimo ovoj deci da ostanu u ovoj zemlji, da steknu praktična znanja, a da univerziteti odgovore na njihove zahteve. Dok god ne promenimo mišljenje da su tu studenti zbog fakulteta, a ne fakultet zbog studenata, nećemo moći da krenemo napred. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Lučić.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, kolege poslanici, ovo izlaganje ću započeti sa jednom konstatacijom, koju su istakle moje kolege poslanici, iz skoro svih poslaničkih grupa, da evo u roku od godinu dana po drugi put govorimo o izmenama Zakona o visokom obrazovanju. Isti obim promena, dva, tri člana i u septembru i u oktobru.
Zašto ističem ovu činjenicu? Da smo mi ozbiljno raspravili još u septembru koji su to problemi u sprovođenju Bolonjskog procesa, da smo sve kapacitete ovog društva, pre svega akademske zajednice, podigli u toj raspravi i pokušali da pronađemo neka rešenja, možda danas ne bismo bili u situaciji da opet razgovaramo sa koliko bodova može student da ostane na budžetu, da li pet, da li šest ispitnih rokova.
Ovu činjenicu da mi u roku od godinu dana po drugi put se bavimo ovim zakonom navodi zbog još jedne stvari. Naime, ovakvo predlaganje zakona, gde redovno zasedanje, već drugi put, prekidamo i pretvaramo u vanredno, govorim o Vladi koja u poslednjem trenutku predlaže zakonska rešenja, a u ovom slučaju sa zakašnjenjem.
Naime, juče smo, 6. oktobra, usvojili izmene i dopune Zakona o javnoj svojini i u poslednjem trenutku produžili rok za implementaciju tog zakona i na taj način izbegli ozbiljne posledice koje bi nastupile da se to juče nije desilo. Dakle, Vlada se u poslednjem trenutku setila i po hitnom postupku nam uputila zakon.
Učestvujući u toj raspravi dobili smo prekor od poslanika većine da bi mi trebali da budemo zahvalni što se Vlada setila da 6. oktobra ističe taj zakon.
Ne znam šta danas da očekujemo od poslanika većine, kada kritikujemo činjenicu da je ovo još gora situacija. Akademska godina je počela 1. oktobra. Ovaj zakon, u najboljem slučaju, može biti usvojen 9, 10. oktobra. Dakle, donosimo zakon sa ozbiljnim zakašnjenjem. Ono što je još gore u ovom slučaju, na sajtu Vlade je izašlo saopštenje u kojem se pozivaju fakulteti, bez obzira što zakon još nije izmenjen, da ne dozvole upis studentima sa 48 bodova na budžet i povećanje ispitnih rokova, da oni nastave to da rade kao da je zakon donet.
To govori o odnosu ove vlade prema parlamentu, nipodaštavanju parlamenta, javnom ponižavanju, tretiranju parlamenta kao glasačke mašine koja će pokriti odlukom većine svaku odluku koju Vlada donese, pa i ovu – krenite sa upisom studenata, bez obzira što nismo promenili zakon. Taj manir Vlade stvarno brine i to je ono što ja povodom ove rasprave hoću da kažem.
Neću da ponavljam ono što su moje kolege i druge kolege, posebno iz opozicionih poslaničkih klubova rekle, da ne vidimo ništa ozbiljno da se radi u visokom obrazovanju. Iako smo doneli Nacionalnu strategiju obrazovanja, prosto nam se čini da je Vlada pojela vreme, najmanje šest meseci u vreme čuvene rekonstrukcije, da se bilo šta ozbiljno tu uradi. Dakle, to je ono što sam htela posebno da naglasim i mislim da je to važno za ovu raspravu.
Mene interesuje, kada je Vlada predlagala ove izmene zakona, da li je konsultovala i Nacionalni savet za visoko obrazovanje? Naime, po Zakonu o visokom obrazovanju, nadležnosti Nacionalnog saveta su upravo da prati razvoj visokog obrazovanja i njegovu usklađenost sa evropskim i međunarodnim standardima, da predlaže nadležnom ministarstvu politiku visokog obrazovanja i, pored ostalog, da daje mišljenje o politici upisa na visokoškolske ustanove. Mi smo čuli da je konsultovan KONUS, ali ne i da je konsultovan Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Ako tog mišljenja nema, to znači da Vlada urušava ono što smo postavili već do sada u sistemu visokog obrazovanja i to znači da ne treba sa mnogo optimizma gledati ni na sledeće poteze Vlade.
Mene posebno, na primer, interesuje imate li mišljenje Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje za uvođenje u zakon i visokoškolske ustanove za potrebe nacionalne bezbednosti, posebno odredbe da nastavu u toj ustanovi mogu da izvode zaposleni u organu državne uprave, nadležnom za poslove nacionalne bezbednosti? Vidim da postoji amandman jednog poslanika većine, koji predlaže da nastavu mogu da izvode zaposleni iz svih drugih državnih organa.
O čemu se zapravo radi? Dakle, kroz ove male izmene koje smo imali prošle godine oko upisa studenata, mi u stvari hoćemo na mala vrata da legalizujemo post festum jednu odluku koju je Vlada Srbije donela 30. aprila ove godine i osnovala Agenciju za nacionalnu bezbednost. To je drugi primer kako se Vlada odnosi prema parlamentu. Mi smo ovde glasačka mašina. Treba legalizovati nešto što je Vlada već učinila.
Pazite, po tom istom Zakonu o visokom obrazovanju vi niste mogli tu visokoškolsku ustanovu odlukom Vlade osnovati. Da sam u pravu govori upravo ovo zasedanje, ova tačka dnevnog reda, ove izmene zakona, gde se posle šest meseci traži zakonska osnova za takav jedan potez Vlade. Znači, govorim o maniru ove vlade koja stvarno pokazuje jednu neviđenu aroganciju i nipodaštavanje parlamenta. Pri tome, ova vlada govori da je za evropske integracije i evropske vrednosti. Pa, elementarni, osnovni postulat demokratije jeste odnos vlade i parlamenta u kome vlada pre svega mora da poštuje zakone koje je parlament doneo.
Drugo pitanje, ne manje važno, kada govorimo o toj visokoškolskoj ustanovi koja je već osnovana, a sada treba ovim zakonom i da je pokrijemo, glasi – da li je takva akademija uopšte potrebna nama? Mi u obrazovnom sistemu, kao što je poznato, u okviru Univerziteta u Beogradu već imamo Fakultet bezbednosti, koji realizuje osnovne akademske i strukovne studije, diplomske akademske studije, doktorske studije, specijalističke akademske i strukovne studije, kao i stručno obrazovanje i usavršavanje. Preko 2000 studenata je na tom fakultetu Beogradskog univerziteta.
Takođe, odlukom Vlade iz 2006. godine osnovana je Kriminalističko-policijska akademija, nastala integracijom Više škole unutrašnjih poslova i Policijske akademije za potrebe policijskog obrazovanja, kao i za druge oblike stručnog obrazovanja i usavršavanja od značaja i za kriminalističko-policijske, kako se navodi u aktu o osnivanju, i bezbednosne poslove. Stvarno, da li su nam potrebni inženjeri nacionalne bezbednosti ili smo mi jedna moderna demokratska država koja treba na sasvim drugi način da regrutuje zaposlene u službama bezbednosti, najpre ih ozbiljno selektirajući, a onda obučavajući u skladu sa potrebama, posebnim veštinama i znanjima koje oni treba da imaju?
U najmoćnijim službama bezbednosti danas u svetu ta obuka traje 12 nedelja, a mi ćemo upisivati u narednim godinama po 30 studenata brucoša koji će studirati šest semestara. Postavlja se pitanje – da li će oni svi biti zaposleni u BIA ili će otići na tržište rada kao inženjeri nacionalne bezbednosti? Nema apsurdnijeg predloga koji je skoro bio u parlamentu od ovog. Ovo su neke lične ambicije pojedinaca koji su kroz ovaj predlog pokušali sebi da podignu spomenik. Ovaj parlament sebi to ne sme da dozvoli.
Na kraju hoću da zaključim. Nažalost, prošla je cela godina, a da ne vodimo ozbiljne rasprave o visokom obrazovanju, ne govorimo koje su nam obaveze iz Nacionalne strategije obrazovanja i da li se krenulo u izradu akcionog plana. Ministar koji je tu od skora, ja mu to ne zameram, navodi nam kako su u nemačkom obrazovnom sistemu gimnazije dominantnije nego stručne škole. To stoji i u našoj Nacionalnoj strategiji obrazovanja, da se upravo u tom pravcu krećemo. Samo je pitanje da li iko išta radi na tom planu.
Sa druge strane, EU proglašava svojim osnovnim prioritetom u Strategiji 2020 ulaganje u obrazovanje. Mi ovde od predstavnika Vlade svaki dan slušamo jedno tumačenje javnog sektora, uključujući tu i obrazovanje, kao gole potrošače koje tamo izdržava nekakav privatan sektor i preti se daljem smanjivanju budžeta za obrazovanje. Dakle, nisam uopšte optimista. Sa ovakvom zakonodavnom aktivnošću u parlamentu, kada se radi o visokom obrazovanju, sa onim što nam se priprema kroz mere štednje, nisam optimista da visoko obrazovanje i obrazovanje uopšte u Srbiji čekaju bolji dani. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jovana Mehandžić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i kolege iz Ministarstva, današnje izlaganje ne mogu da počnem u dobrom raspoloženju. Naime, kao što su kolege pre mene pričale i koleginica Lučić, u roku od godinu dana mi se drugi put susrećemo već sa predlozima koji se tiču izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju.
Ovo nije prvi put u ovom parlamentu da se isti zakoni menjaju brzo, u rokovima od samo po nekoliko meseci. Treba da se setimo samo Zakona o Narodnoj banci koji je menjan u roku od tri meseca dva puta. Treba se podsetiti i prethodne nedelje, kada smo Zakon o javnoj svojini po hitnom postupku usvojili, odnosno ste usvojili samo zato što se niste na vreme setili da rok ističe sada za vikend, rok koji je bio 24 meseca.
Moje osnovno pitanje u ovom delu mog izlaganja tiče se planiranja i organizacije posla koji svako od nas radi. Zašto se ovaj zakon predlaže kasno? Složićete se, danas, 7. oktobra, mi raspravljamo o stvarima koje je trebalo da usvojimo, odnosno koje ste vi morali da predložite mnogo pre 1. oktobra, pre početka akademske godine. Bilo je dovoljno vremena tokom celog leta, tokom septembra meseca da ovaj parlament raspravlja u jednoj opuštenoj i radnoj atmosferi o rokovima, da poštedite studente, da poštedite njihove porodice strepnje da li će i na koji način upisati godinu, da li će biti na budžetu ili će morati da pređu u samofinansirajuće studente.
Dakle, mene plaši nesposobnost Vlade da pretpostavi dešavanja samo nedelju dana unapred. To se dešava često, prečesto. Nadam se da se neće ponavljati u budućnosti. Vi ste sami rekli da ne želite da ponavljate greške iz prošlosti. To ste izjavili u javnosti, doduše vezano za malu maturu i skandal koji je bio oko male mature. Čini mi se, da ste već u ovoj situaciji i u ovim dešavanjima pogazili reč koju ste dali tada u javnosti, da nećete ponavljati greške iz prošlosti. Upravo se ponovila greška iz prošlosti i one se na žalost jako često ponavljaju, bez obzira na to što se trudite da očigledno to više ne radite.
Ovaj zakon predlažete po hitnom postupku, dakle sada, a ne pre nedelju, dve ili tri, ili mesec dana. Da li je bio veliki problem pretpostaviti da ta akademska godina počinje 1. oktobra. Nadam se da ćete mi dati neki odgovor na ova pitanja. Iako ste već po hitnom postupku ustanovili postojanje Akademije za bezbednost nad kojom upravni nadzor vrši Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo odbrane, odnosno Bezbednosno-informativna agencija, a ne Ministarstvo obrazovanja, kao što piše u obrazloženju ovog predloga zakona. Zašto niste iskoristili ovu priliku i po hitnom postupku takođe uvrstili i neke izmene drugih članova Zakona o visokom obrazovanju, kao što je npr. nostrifikacija diploma?
Znam da su moje kolege o tome ranije pričale i da ste vi najavili novi zakon koji se sprema, i koji verujem da će obuhvatiti sve ovo, ali ne postoji objašnjenje i ne postoji razlog zbog koga vi to niste uradili sada. Ako postoji mesta u hitnom postupku za ustanovljavanje akademije za bezbednost, onda bi moralo da postoji i mesta u hitnom postupku i za olakšavanje nostrifikacije diploma stotinama i hiljadama studenata, odnosno svršenih diplomaca renomiranim fakulteta i univerziteta u svetu koji čekaju na nostrifikaciju diploma.
Dakle, mene interesuje zašto su neka pitanja za hitan postupak, a neka, koja se čini da su mnogo bitnija za svakodnevni život naših sugrađana, prosto nisu za hitni postupak? Nadam se da ćete mi na to pitanje odgovoriti.
Dalje, ne mogu se ne osvrnem takođe i na to PISA testiranje za koje ste dali neko obrazloženje i dali odgovor, ali opet moram priznati da me oneraspoložilo to što se stalno ponavljaju iste greške. Dakle, i prošle godine smo mi imali priču oko PISA testiranja. Vi ste rekli da greške nećete ponavljati. Ove godine se ponovo ponovila ta ista greška. Moguće je da niste za to odgovorni, ali sama pozicija na kojoj ste trenutno, i posao koji radite upravo podrazumevaju da odgovornost ponesete i za neke stvari za koje neposredno vi sami niste odgovorni nego vaš tim, koji ste verovatno nasledili od svog prethodnika.
Zanima me na koji način će taj problem biti rešen. U medijima vidim da će biti pronađena sredstva za PISA testiranje, ali ono što ne vidim jeste objašnjenje kako. Vi ste takođe rekli da za vas obrazovanje nije trošak, već investicija. Ja to ne vidim, prosto, u ovim zakonskim predlozima i u vašim delima, ja to do sada ne vidim i ne vide ni građani.
Prvi ispit koji ćete morati da položite po tom pitanju biće budžet za sledeću godinu. Tu ćemo konkretno videti u ciframa koliko je vaše opredeljenje da obrazovanje tretirate kao investiciju, a ne kao trošak čvrsto, i koliko možete da ispregovarate sa vašim partnerima u Vladi, da se to zaista i desi. Verujte ne postoji stvar oko koje se poslanici u ovom domu i građani mogu složiti, kao što je obrazovanje.
Moj kolega Dejan Nikolić je rekao, da je ruka DS za saradnju po ovom pitanju pružena. Da mi stojimo na raspolaganju svojim delima, kao što smo i pokazali, jer smo pre šest meseci i više predložili zakonsko rešenje za nostrifikaciju i ubrzavanje nostrifikacije diploma. To što vaši prethodnici, ili članovi vašeg tima nisu radi da to prihvate od opozicione stranke, mislim da ta praksa mora da prestane ukoliko želite dobro ovom narodu. Hvala vam.