Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

Hvala vam gospodine potpredsedniče.
Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, napokon smo stigli do dnevnog reda, s obzirom da je jesenje zasedanje započelo sa jednim dnevnim redom, pa je sednica prekinuta i to dva puta. Dve sednice su se ubacile od onog početnog dana kada se otvorila ova prva sednica pa do današnjeg dana.
Na ovaj način se ustvari pokazalo koliko se ova vlast ne snalazi u upravljanju državom, u predlaganju zakona i ustvari u organizovanju poslova na koje se obavezala čim je formirala Vladu. To je neozbiljno ukoliko Vlada ne ume da se organizuje, a time što dozvoli sebi da predloži određene zakone parlamentu za ovo drugo redovno zasedanje a izgubi iz vida da će neki rokovi da se preklodiraju u vezi javnih preduzeća ili da je započet i zimski semestar pa će i prava studenata da se ugroze zato što nije preduzela određene korake u pogledu podnošenja određenih zakonskih predloga, da bi se izbegle sve one neprijatnosti i štetne posledice nedonošenjem tih zakona. To jeste neozbiljno.
Nažalost, nije nam jasno ni šta je to rukovodilo Vladu kada je ove zakone predložila kao prve zakone koji će se raspravljati u ovom jesenjem zasedanju u parlamentu. Koji su bili kriterijumi i zašto je upravo Vlada pomislila da je prioritetno da parlament raspravlja o Predlogu zakona o posedovanju, o uvozu i izvozu robe dvostruke namene, o elektronskoj trgovini, o Zakonu o zaštiti konkurencije, kao i određene ratifikacije? Dakle, šta je rukovodilo Vladu sa ovakvom odlukom da se brzo potezno podnesu ovi zakonski predlozi a da se ne podnesu neki drugi zakoni?
Kada se država nalazi u krizi u kojoj se nalazi pre svega ekonomskoj, a nećemo isključiti ni sve ostale krize društva i države, u tom slučaju mora mnogo ozbiljnije da se razmisli šta se hoće i kako se hoće i koje zakone ćemo staviti prioritetno u skupštinsku proceduru. Ovo meni sve liči na činjenicu da vi imate jedan korak napred kada se radi o upravljanju državom, a dva koraka nazad, pa onda jedan okret i vi ustvari upravljate ovom državom kao da igrate tango.
To je prosto nedopustivo, ukoliko želite nešto ozbiljno da promenite. U čemu se ogleda ta vaša želja za promenama? U tome što ne znate da se organizujete u pogledu predlaganja zakona, ne znate da se organizujete u pogledu prioriteta koji su najbitniji za izlazak iz krize ove države.
Kada govorimo o dnevnom redu, ne možemo da ne pomenemo Predlog zakona o posredovanju, koji zaista, kada pogledate obrazloženje zašto je bilo potrebno da se zakon predloži, mi nemamo neke zamerke na te razloge, na ciljeve. Dakle, mi bismo mogli da podržimo te vaše namere koje su iskazane u obrazloženju zakona.
Međutim, šta je tu problem sa ovim posredovanjem? Mi zaista podržavamo pravnu sigurnost, podržavamo konkurenciju, podržavamo uvođenje reda u funkcionisanje posredovanja. Mi zaista podržavamo kvalitet i stručnost, sve ono što bi trebalo da krasi jedno posredovanje. Ali, kao prvo, ukoliko već razgovaramo o posredovanju u prometu nepokretnosti i o zakupu nepokretnosti, ne možemo da izostavimo jedno mnogo ozbiljno pitanje, što se posredovanja tiče, a to je posredovanje u uvozu gasa iz Rusije.
Dakle, ovde se radi o ogromnim sredstvima koja nekako prolaze mimo pažnje Vlade, kada govori o tome šta to misli da uradi u pogledu rešavanja krize u ekonomiji. Jeste posredovanje u prometu nepokretnosti jako bitno, da se reguliše zakonom, i jako je bitno da se zna koliko se novaca može uzeti na ime poreza iz tog pravnog posla posredovanja. Isto tako je bitno da se zna koliko cena gasa raste zbog postojanja posrednika u tom pravnom poslu uvoza gasa.
Milioni evra se plaćaju na godišnjem nivou kada se uvozi gas iz Rusije, samo zato što imamo posrednika koji postoji na papiru, koji samo premešta papir iz jednog u drugi ugao. Ništa drugo ne radi i uzima za to milione evra, desetine miliona evra. A vi u obrazloženju ovog zakona o prometu nepokretnosti govorite o vrednosti, milijardu evra nepokretnosti koje su predmet tog pravnog posla posredovanja i govorite o tome koliko je velika ta naknada od tri milijarde dinara provizije koja se uzima od strane agencija i ukoliko to ulazi u legalne tokove, koliko država može od toga da ima benefite, baš po osnovu poreza.
Zaboravljate da država potpuno gubi iz vida desetine miliona evra, baš na ime posredovanja, a spremni ste da povećate PDV sa 8% na 10%, između ostalog i na cenu gasa, na osnovne proizvode koji će u velikoj meri da ugroze egzistenciju građana ove države.
Dakle, toliko o tome koliko ste ozbiljni kada govorite da želite transparentnost, javnost, pravnu sigurnost, red, redovno plaćanje poreza itd, jer dok ste sa jedne strane toliko represivni i toliko želite da uvedete red, sa druge strane celu jednu oblast posredovanja ostavljate nebranjenu, nekontrolisanu, netransparentnu, a pri tome zbog toga svi trpimo štetu.
To je samo još jedan dokaz da zakone koje predlažete i koji mogu i na ove zakone da se odnose, da vi bukvalno formu praznite sa sadržinom. Ostaje vam prazna forma, floskule ostanu, opšta mesta zalaganja za pravnu sigurnost, za ravnopravnost, za jačanje pravne države i uvođenje reda u funkcionisanje države i odnosa pojedinaca, pravnih lica prema državi.
To je toliko jasno, kada mi raspravljamo o zakonima, i prosto moramo uvek da vam ponovimo ovu činjenicu, zato što ne nailazimo na odgovarajuću reakciju od strane vlasti. Ne pokazujete ambiciju da na bilo koji način odgovorite pozitivno, u smislu prihvatanja naših sugestija, naših preporuka i naših kritika. Ne radi se ovde o tome da mi vas kritikujemo samo zato što ste vlast. Mi vas kritikujemo zato što za 14 meseci, od kada ste vlast, niste uradili ništa konkretno da biste stvari pomerili, ne od nule, nego od minusa.
Zato, kada kažete da je potrebno da se uvede stručnost u ovu oblast posredovanja nepokretnosti, mi vama ne možemo da verujemo da vi to odgovorno mislite, da vi to u stvari shvatate zaista ozbiljno. Jer, kako možemo da vas ozbiljno shvatimo ukoliko vi tu stručnost postižete tako što se zadovoljavate time da zaposleni u agenciji, odnosno preduzetnik, onaj ko radi posredovanje, ima najnižu stručnu spremu, srednju školu, a pri tome u nekoj drugoj odredbi tog zakona vi od tog posrednika tražite daleko veće obaveze od onih koje je on u mogućnosti da ispuni, ukoliko zaista ima samo srednju stručnu spremu.
Kada se pozivate na polaganje stručnog ispita, vi zaboravljate da mi imamo stručne ispite i za javne beležnike, imamo stručne ispite i za državnog revizora i za stečajnog upravnika itd. i ti stručni ispiti su pokazali sve svoje mane, sve svoje potencijalne izvore za neku vrstu korupcije, trgovinu uticajem i slično, jer je na Vladi da utvrdi koji će to biti uslovi za polaganje tih stručnih ispita i da li će taj stručni ispit moći da parira Pravnom fakultetu, kada dođemo u situaciju da posrednik posreduje u prometu nekih nepokretnosti koje su izgrađene bez građevinske dozvole, nemaju upotrebnu dozvolu, a upisane su nekretnine u katastru nepokretnosti, što je inače još jedan ozbiljan nonsens koji je proizvela ova Vlada, kada je pre par meseci usvojen ovde zakon o upisu takvih nekretnina u javne knjige.
Kako vi mislite da jedan stručni ispit može biti dovoljan da pruži pravnu sigurnost građanima koji žele da prodaju ili kupe neku nekretninu? Kako vi mislite da ćete na taj način da uvedete takav red, da više pojam posredovanja u prometu nepokretnosti ne podrazumeva u stvari veliku mogućnost različitih prevara, zloupotreba, počev od toga da će biti oštećen građanin, pa sve do toga da će biti oštećena država, tako što se neće platiti porez.
Dakle, to su neke činjenice koje ste ozbiljno morali da razmotrite kada ste predlagali ovakav jedan zakon.
Inače, da razjasnimo, ovakva vrsta propisa ne postoji u EU. Šta više, vi i kažete da nije ni potrebno i nema obaveze da se usklade odredbe ovog zakona sa propisima EU, pošto takvi propisi u EU ne postoje. Dakle, kada se pozivate na evropske standarde, onda morate biti jasni u tome na koje to standarde mislite. Slažem se sa vama da su to sve evropski standardi, to je nepobitno, i pravna sigurnost, i stručnost u posredovanju, i plaćanju poreza itd, ali prosto ne radi o tome da je ovo jedan zakon koji se ogleda, odnosno traži svoju podršku u nekom evropskom propisu.
Jasno mi je da ste vi dosta odredaba prepisali iz hrvatskog zakona iz 2007. godine. Nije ni to problem. Dakle, mi ne smatramo da vi svaki put kada pišete zakone trebate da izmišljate toplu vodu, ali morate pre svega da vodite računa o kontekstu, da vodite računa o uslovima u kojima će se taj zakon primenjivati u Srbiji i koje su to anomalije koje taj zakon mora da popravi kako bi u stvari mogla da se sprovodi i da se uredi jedna pravna sigurnost u državi.
Zakon o zaštiti konkurencije je donet 2009. godine, pre četiri godine i, evo, vi ste našli za shodno da promenite neke odredbe tog zakona, što je legitimno pravo Vlade. Međutim, kada te promene radite, bilo bi dobro da one pre svega budu u interesu celokupne države, pa i onih protiv kojih će se voditi određeni postupak u proceduri utvrđivanja narušavanja tog prava na zaštitu konkurencije.
Zato, kada čitamo ovaj zakon, možemo naći neke viruse koji su ubačeni u sam tekst zakona. To je virus ugrožavanja nezavisnosti. Uvođenjem takse umesto naknade vi u stvari ugrožavate nezavisan rad ovog državnog regulatornog tela, što zaista nije za pohvalu, jer taksa se naplaćuje po Zakonu o administrativnim taksama i to nije naknada, to ide direktno u budžet, a iz budžete se transferiše, u obimu u kome se bude želelo, od strane izvršne vlasti Komisiji za zaštitu konkurencije.
Zatim, tu vam je u stvari narušavanje prava na pravično suđenje, kada ukidate pravo žalbe na zaključak kojim se upravlja postupkom. Zatim, tu vam je represija, jer povećavate u velikoj meri novčane kazne koje su zaista ogromne. Tu vam je i retroaktivnost koja se odnosi na primenu odredaba, odnosno primenu ovog zakona na postupke koji su zatečeni i nisu završeni pre donošenja ovog zakona, a vođeni su po zakonu iz 2009. godine. Dakle, to su ozbiljni nedostaci, koji možda na prvi pogled nisu toliko uočljivi, ali jesu problem za sprovođenje ovog zakona.
Kada govorimo o podršci zakonima koji su danas na dnevnom redu, mi uvek ističemo da smo spremni da podržimo sve dobre izmene, sve dobre predloge, ukoliko zaista pronađemo u njima potencijal za ono što obećavate i za ono što tvrdite i u predlogu zakona i u vođenju politike. Međutim, retko kada pronalazimo da tu postoji jedna suštinska politika u smislu jačanja pravne države i u smislu jačanja koraka koji se preduzimaju za izlazak iz opšte krize u kojoj se država nalazi.
Zbog toga, kada govorimo o Predlogu zakona o posredovanju, mi vam možemo reći da ne možemo da podržimo zakon koji ima tolike anomalije da zaista neće unaprediti tu vrstu poslovanja, bez obzira što ste iskazali određenu spremnost, ali tu spremnost putem ovog zakona nećete uspeti da realizujete.
Isto tako, možemo da kažemo da nećemo moći da podržimo ni ove izmene Zakona o zaštiti konkurencije, ukoliko ostanu ova rešenja koja sam nabrojala, koja u toj meri u stvari ugrožavaju rad Komisije za zaštitu konkurencije.
U svakom slučaju, za ove zakone o elektronskoj trgovini ili izvozu i uvozu robe dvostruke namene možemo reći da se zaista slažemo sa tim da se i u toj oblasti stvari zakonom regulišu i nemamo politički problem oko toga da podržimo te zakone. Ali, još jednom podvlačim, jedno je obećavati nešto i pričati o nečemu, a sasvim drugo je kada vi nešto realizujete, odnosno ne realizujete.

Reč ima ministar Rasim Ljajić. Izvolite.

Mislio sam da se javim na kraju rasprave, ali dozvolite mi samo par reči, ne polemike, već možda pojašnjenja.
Što se tiče brzopletosti, mi smo pripremili nacrt ovih zakona i prosledili iz Skupštini. Zaista ne određujemo kada ćemo doći ovde. Bili smo spremni za prošlu sredu još, kako nam je rečeno, ali zbog nekih izmena i donošenja zakona po hitnom postupku, nažalost, osmi dan kasnimo. Što se tiče ministarstva, mi apsolutno ne određujemo prioritete. Ni jedan od ovih zakona nije po hitnom postupku. Došli smo ovde kada nam je praktično rečeno i po dnevnom redu same Skupštine.
Što se tiče ovih primeni na zakone oko polaganja stručnog ispita, a vezano za Zakon o posredovanju, vi ste delimično u pravu, ali mi smo morali da uvažimo neko realno stanje. U velikom broju agencija veliki broj ljudi radi upravo sa srednjom stručnom spremom. Jedino što smo mogli da uradimo, jeste da na neki način legalizujemo to postojeće stanje i da odemo jedan mali korak napred i da tražimo polaganje stručnog ispita samo za poslove posredovanja i za pravljenje ugovora, za šta u agencijama postoje stručni ljudi koji će to raditi. Veliki broj agenata, veliki broj ljudi je sa srednjom stručnom spremom i plašimo se da bi ih sa novim obavezama prema tim agencijama doveli još u teži položaj. Naravno, to ne znači da mi nećemo povećavati standarde. Ovo je jedan prvi korak koji je u skladu sa nekim realnostima koje danas uvažavamo.
Što se tiče toga, tačno je, ja sam i sam rekao da ovo nije obaveza bila prema EU, niti postoji obaveza usklađivanja sa standardima EU. Ono što smo mogli da uradimo, to je da sa kompatibilnim tržištima i tržištima koja tamo aktivno rade, a to su slovenačko i hrvatsko tržište, gde su i sami posrednici rekli da imaju najviše poslovnih kontakata i ugovora upravo sa posrednicima u tim zemljama i zato smo koristili iskustva u najvećem delu iz tih zemalja, hrvatski zakon, slovenački zakon, kao i, naravno, zakone iz drugih zemalja regiona. Najveći deo tih rešenja smo primenili u ovom zakonskom predlogu, uvažavajući neke naše specifičnosti.
Što se tiče Zakona o zaštiti konkurencije, gospodin Jugović je naveo sličnu primedbu. Dakle, uvođenje takse umesto naknade, jedino što smo mogli da uradimo i što smo morali da uradimo jeste da uskladimo zakon sa Zakonom o budžetskom sistemu, koji govori o taksama, a ne naknadama. Ali, pravilnik o tim taksama će pisati članovi Komisije.
Prema tome, ovim se zaista ne ugrožava nezavisnost. Video sam da je tu sumnja kod gospodina Jugovića. Što se nas tiče, moglo je da ostane i naknada, ali smo dobili primedbu i sugestiju iz zakonodavstva da moramo da uskladimo zakon sa Zakonom o budžetskom sistemu i zato je uvedena reč: „taksa“ umesto: „naknade“, ali se suštinski ne menja ništa.
Što se tiče retroaktivnosti, započeti postupci se okončavaju odredbama novog zakona samo u onom procesnom smislu, u materijalnom smislu započeti postupci se završavaju po modelu odnosno odredbama starog zakona. To važi i za dominantan položaj, po kriterijumima iz prethodnog zakona, za zastarelost, itd. Zaista nema nikakvih elemenata retroaktivnosti. Na to nam je ukazala Evropska komisija i na kraju, kada smo došli do ovakvog rešenja, nije imala nikakvih primedbi. Ali, postojala je sumnja, to razumem i na tu sumnju su ukazali i drugi. Računam da smo to otklonili i na kraju je stigla najviša ocena upravo od Evropske komisije koja je od samog početka bila inolvirana u izradu ovog zakona.

Hvala.
Repliku ima Judita Popović. Izvolite.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, samo nešto da razjasnimo. Kada sam se vama obraćala, obraćala sam vam se kao predstavniku Vlade. Što se vašeg ministarstva tiče, ja tu zaista ne bih posebno iznosila neke zamerke, ali, uopšteno gledajući, zaista imamo ogromne zamerke na rad Vlade u celini i zato, kad god se obraćam vama, gospodine ministre, to se odnosi na celu Vladu. A Vlada se pokazala kao veliki iluzionista, a to je ono da stvara iluzije da nešto radi, da nešto dobro radi, a u stvari stvara maglu. Iza te magle i iza svih tih iluzija, u stvari postoji jedna veoma nevesela stvarnost. To polako postaje, čini mi se, mnogo vidljivije i za sve veći broj građana, naročito od kada je prvi potpredsednik javno izjavio da je država pred bankrotom. Dobro jutro.
Trebalo je da prođe 14 meseci da gospodin prvi potpredsednik vidi o čemu se ovde radi kada se priča o ekonomiji u Srbiji. Dakle, o tome se radi, gospodine ministre. Za 14 meseci Vlada stvari nije pomerila iz minusa. Ne možemo da očekujemo, niste nam dali nade, da će nešto bitnije da se promeni u budućnosti. Dakle, ovakvom neorganizovanošću koju ste pokazali predlaganjem zakona, skidanjem zakona sa dnevnog reda, pa nova sednica, to je neozbiljno.

Vreme, gospođo Popović.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Veličković.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, uvaženi gospodine ministre, samo bih nekoliko mojih oposervacija o Predlogu zakona o prometu i zakupu nepokretnosti.
Predlog zakona koji je sada pred poslanicima Narodna skupština po prvi put u Republici Srbiji na celovit i temeljit način reguliše jedna privredna grana koja se poslednjih godina nalazi u znatnoj ekspanziji, ali u kojoj je svo vreme poslovanje obavljeno stihijski i bez odgovarajuće regulative koja bi pravila poslovanja postavila jednoobrazno i svim učesnicima na tržištu omogućila jednake i fer uslove.
Ovo pre svega iz razloga što, kako je i sam predlagač u obrazloženju Predloga zakona naveo, manji broj subjekata koji se bave pružanjem posredničkih usluga na tržištu svoje usluge pruža kvalitetno, transparentno i u skladu sa Zakonom, dok veliki broj njih otpada na tzv. sivu ekonomiju, gde ne postoji kontrola tokova novca. Usluge se pružaju pod sumnjivim okolnostima, a državi i građani zakidaju za ogromne svote novca na ime neobranog poreza. Pretpostavlja se, kako predlagač kaže, da je godišnji iznos nenaplaćenog poreza između 600 miliona i dve milijarde dinara.
Navedenim predlogom zakona nastoji se da se u ovu oblast uvede red, u smislu propisivanja pravila poslovanja radi zaštite, kako opštih interesa, znači uvođenja posredničkih usluga kako u legalne tokove, registracije pružaoca usluga, bolje naplate poreza, tako i pojedinačnih interesa korisnika posredničkih usluga, kvalitetna posrednička usluga od za to stručnog lica, osiguranje od profesionalne odgovornosti posrednika, zabrana ugovaranja prekomernih obaveza za korisnike posredničkih usluga itd.
Zakon definiše posredničku uslugu u prometu nepokretnosti oslanjajući se na shodnu primenu Zakona o obligacionim odnosima. Kao dve bitne novine koje do sada nisu postojale u našem pravnom sistemu, zakon uvodi licenciranje posrednika i uvođenje registra posrednika. Licenciranje posrednika podrazumeva polaganje stručnog ispita za obavljanje poslova posredovanja u prometu i zakupu nepokretnosti. Uvođenjem registra posrednika se upisuju podaci o privrednim društvima i preduzetnicima koji obavljaju poslove posredovanja u skladu sa odredbama zakona.
Zakon propisuje da poslove posredovanja mogu obavljati preduzetnici koji su položili stručni ispit za obavljanje poslova posredovanja u prometu i zakupu nepokretnosti, odnosno da te poslove može obavljati pravno lice koje je radno angažovano, najmanje jedno lice koje je položilo takav ispit. Takođe, zakon uvodi zabranu sukoba interesa propisujući da jedno lice sa posredničkom licencom može obavljati poslove posredovanja za samo jednog registrovanog posrednika.
Shodno odredbama zakona posrednik u prometu nepokretnosti može biti jedino onaj privredni subjekat koji je upisan u registar posrednika kod nadležnog ministarstva. Ovo je još važnije jer zakon propisuje striktnu zabranu obavljanja delatnosti posredovanja u prometu i zakupu nepokretnosti onim privrednim subjektima koji to svojstvo nemaju što je odstupanje od opštega načela da je jedna registrovana delatnost privrednog subjekta pretežna dok su ostale dozvoljene.
Ujedno zakon uvodi i obavezu registrovanim posrednicima da se osiguraju od profesionalne odgovornosti za eventualnu štetu koja bi kršenjem zaključenog ugovora o posredovanju mogao naneti korisnicima usluga.
Zakon po prvi put uvodi obavezno zaključenje ugovora o posredovanju, te propisuje obavezne elemente za punovažnost tog ugovora. Kao obaveznu formu zakon predviđa pisanu ili elektronsku formu. Podrobno se uređuju prava i obaveze nalogodavca, tj. korisnika usluga i prava i obaveze posrednika, uz izričite zabrane ugovaranja pojedinih klauzula koje bi za predmet imale raspolaganje koje je protivno temeljnim načelima građanskog prava. Dopuštene klauzule kojima se ugovara je ekskluzivitet posredovanja kao i načini prestanka važenja posredničkog ugovora.
Zakon ujedno uređuje i kontrolni mehanizam propisujući ovlašćenje ministarstva nadležnog za trgovinu da preko tržišnih inspektora nadzire primenu odredaba ovog zakona. Smatramo da se radi o dobrom tekstu koji po prvi put na temeljit i potpun način reguliše privrednu oblast veoma važnu kako za sve ukupne privredne prilike u zemlji, podrazumevajući tu ulogu posredničkih kompanija u tržišnom plasmanu građevinskih objekata ali i procenta ubranih javnih prihoda od strane države. Tako i za građane koji za angažovanje posrednika u prometnu nepokretnosti rešavaju jedno od svojih egzistencijalnih pitanja, recimo, stambeno pitanje.
Poslanička grupa će uz manju korekciju, predloženim amandmanom, bez obzira na to bude li prihvaćen ili ne, u danu za glasanje podržati Predlog zakona o prometu i zakupu nepokretnosti jer je ovakav zakon neophodno potreban Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Branislav Mitrović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas govorimo o više zakonskih rešenja o kojima raspravljamo u objedinjenoj raspravi, i obično kada je objedinjena rasprava postavlja se pitanje šta je bio osnovni razlog objedinjavanja rasprave i rasprave više zakonskih rešenja. Pored činjenice da je resorno ministarstvo, odnosno Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija predlagač ovih zakonskih rešenja, mislim da je zajednički imenitelj za sva ova zakonska rešenja, činjenica da se odnose na neuređene oblasti u pojedinim momentima ta uređenost zalazi u oblast haotičnog, i da je neophodno što pre te oblasti urediti.
Te oblasti se tiču, naravno cele države, pre svega tiče se njenih građana. Kada mi doslovce izgovaramo imena naslove ovih zakona, Zakon o elektronskoj trgovini, Zakon o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti, zatim Zakon o zaštiti konkurencije, nisam siguran da naši sugrađani znaju tačno o čemu govorim. Ali, onog trenutka kada se susretnu sa problemima iz ovih oblasti u svakodnevnom životu biće im jasno da su to totalno neuređene oblasti.
Svako onaj ko u državi Srbiji pokuša da se bavi elektronskom trgovinom, pokuša da prodaje, da li u zemlji, a posebno u inostranstvu, shvatiće da će naići na veliki broj prepreka. Svako onaj ko donese jednu riskantnu, da kažem životnu odluku da se upusti u rizik kupovine stana u našoj zemlji, snosiće visok stepen rizika, visok stepen odgovornosti da bude prevaren.
Svako onaj, na kraju koji uđe u svoju prodavnicu, u market, kod svog komšije trgovca, shvatiće da su cene proizvoda nesrazmerne svom kvalitetu, i znaće i videće, pogotovo ko je putovao u neke susedne ili strane zemlje, da su te cene mnogo više i u onim zemljama koje su mnogo bogatije i gde je standard stanovnika tih zemalja mnogo viši, na mnogo višem nivou.
Upravo zbog toga smatram da objedinjena rasprava ovih zakona ne zato što nisu kompatibilni između sebe, već zbog njihove važnosti, nije trebala da bude objedinjena, ali šta je tu je.
Najpre o Zakonu o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti. Poslednjih godina skoro da nemam dana kada u medijima ne pročitamo da je neko prilikom kupovine ili prodaje stana prevaren. Već smo čuli u dosadašnjoj raspravi, ne bih da se ponavljam, da je broj tih prevarenih veliki, u celoj toj oblasti, ali u oblasti posredovanja prilikom prometa i zakupa nepokretnosti.
Šta je ono što odlikuje ovu oblast? Odlikuje je nesigurnost, veliko učešće sive ekonomije, neki kažu i nestručnost. Svakako da postoji veliki broj stručnih, profesionalnih lica, privrednih društava i preduzetnika koji se bave ovom oblašću, ali s druge strane postoji veliki broj onih koji nisu u ovoj oblasti legalni, i koji na taj način ne samo varaju svoje klijente, već varaju i državu, jer su u sivoj zoni. Znači nisu u zoni kontrole, i ne postoji mehanizam praćenja tokova novca i obaveznog oporezivanja.
Ovakva situacija, naravno svima dobronamernima ne prija, ne odgovara, niti profesionalnim agentima, niti onim ljudima koji žele da kupe neku nepokretnost ili da je prodaju, sem onima, naravno koji su u toj sivoj zoni. Zbog toga je ovaj zakon, naravno dugo očekivan, nažalost smo jedina zemlja koja i u okruženju, naravno i u Evropi samim tim, nema rešenu ovu oblast. Naravno da je neophodno da se ova oblast što pre uredi zakonom.
Već je rečeno da se uvodi registar posrednika, propisuju se uslovi za upis privrednih društava i preduzetnika, čime se stiče pravo za obavljanje delatnosti. Takođe, propisuju se uslovi ko može biti agent, sa kojom školskom spremom, na koji način, ali ono što smatram jako bitnim jeste da se u poslu prometa nepokretnosti mora biti zaključen pisani ugovor između nalogodavca i posrednika. Istovremeno uvodi se obavezno osiguranje od odgovornosti za slučaj štete koji bi posrednik mogao da prouzrokuje.
Kao što sam i rekao, definiše se stručna sprema i jasno je da prilikom pisanja ovog zakona jesu implementirana iskustva zemalja iz okruženja, mislim da je kopiran najviše hrvatski zakon, što nije loše i jasno je da ovu jednu totalno neuređenu oblast moramo što pre zakonski rešiti. Podaci govore da trenutno oko 2000 ljudi legalno radi u ovoj oblasti, a da je mnogo veći broj onih koji su na crno, to je između sedam i osam hiljada i učešće sive ekonomije jeste negde oko 80%. Nemam šta drugo da kažem nego da je neophodno doneti zakon, ali ono što mislim da je tokom javne rasprave, da nije bilo dobro i da ne treba da bude praksa u narednom periodu, ne smemo da kažemo da su glavni krivci posrednici u zakupu i prometu nepokretnosti.
Veliku odgovornost snosi država. Država je sve ove godine nemo sa strane stajala i posmatrala kako su građani varani. Znači, i u narednom periodu, svakako da će ovaj zakon urediti oblast, ali neće biti ključnih rešenja. Država ga mora dosledno sprovoditi.
Što se tiče Zakona o zaštiti konkurencije, konkurencija nije sama sebi svrha, ali jeste jedan bitan elemenat tržišta, jeste jedan podstrekač razvoja svake zemlje, jeste jedan nosilac inventivnosti, produktivnosti, razvoja samog tržišta, podizanja kvaliteta, snižavanje cena, otvaranja novih radnih mesta i ne treba govoriti koliko je Zakon o zaštiti konkurencije bitan za našu zemlju. Koliko u ovoj oblasti računa vode, EU, sve zemlje u EU, u Americi, naravno i njihove nadnacionalne komisije, i koliki je njihov, da kažem kredibilitet u tim zemljama, tim zajednicama jasno govori činjenica kako se oni ophode prema velikim planetarnim svetskim kompanijama poput Majkrosofta, poput Intela, koji su se našli pod udarom tih komisija.
Već je rečno da je zakon trenutno aktuelni, u ovoj skupštini usvojen 2009. godine, i da tim zakonom, naravno Komisija za zaštitu konkurencije u nadležnost su joj stavljene tri od četiri ključne oblasti politike konkurencije, zaštite konkurencije. To su sprečavanje restriktivnih sporazuma, sprečavanje zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu i kontrola spajanja preduzeća ili koncentracija. Kao što je rečeno četvrti stub politike za zaštitu konkurencije koji se tiče državne pomoći, reguliše se drugim zakonom.
Izmene i dopune, već je više puta danas rečeno, jesu posledica određenih procesnih problema i onoga što je uočeno u toku dosadašnjeg rada od usvajanja zakona do danas, ali i posledica primedbi evropske komisije i poslednji izveštaj o napretku Srbije, jasno ukazuje da oblast konkurencije nije dostigla onaj napredak očekivani i da jeste oblast o kojoj se u narednom periodu mora više voditi računa, i kome se mora posvetiti veća pažnja.
Znači, podsetio bih naravno, da smo Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju preuzeli određene obaveze, ali uvek naglašavam da mi to ne treba da ističemo kao prioritet, da mi to radimo zbog harmonizacije, ne znam zbog pridruživanja EU, nego najpre zbog naših građana koji trpe u svakodnevnom životu, sve te anomalije u oblasti nedostatka konkurencije.
Uopšte, kada govorimo o izveštajima Evropske komisije termin koji obično Evropska komisija ne koristi u svim tim svojim izveštajima, koji se tiče zaštite konkurencije jeste blagi napredak, znači to je jedan diplomatski termin, gde nam se jasno stavlja do znanja da nismo dovoljno učinili u oblasti zaštite konkurencije.
Rekao bih da je u ovom trenutku neophodno izmeniti, što naravno zakon i preporučuje, procesne stvari, znači, tu su u zakonu naveden preciziranje kriterijuma za utvrđivanje dominantnog položaja učesnika na tržištu, produženje postupka ispitivanja koncentracije po službenoj dužnosti sa tri na četiri meseca, izmene odredaba o prekidu postupka, produženje roka zastarelosti sa tri na pet godina, proširenje uslova primene procesnog penala, preciziranje rokova za postupanje u upravnom sporu po tužbi rešenja komisije.
Naravno, to su svi oni problemi koje je komisija uočila u toku svog rada, ali postoji i druga strana koja će svakako poboljšati borbu u zaštiti konkurencije, to jeste jačanje same komisije.
Već je ovde više puta pomenut način finansiranja komisije i tu naravno da je jako bitno da komisija bude najpre finansijski nezavisna da bi bila nezavisna uopšte u svom funkcionalnom radu. Postoje dva načina kako bi finansijska, da kažem, kako bi mogli da rešimo ovaj problem finansiranja komisije. Prvi način jeste da finansiramo komisiju iz budžeta. Na taj način preuzeli bi rizik da ta nezavisnost bude svedena na neku manju meru, ali bi sa druge strane rasteretili samu komisiju da brine o svojim prihodima.
Kako vidimo u samom predlogu zakona, predlagač se opredelio za jednu drugu opciju, a to jeste opcija da se omogući samoj komisiji jedan institut stvaranja rezerve novčanih sredstava, što vidimo samo u zakonskom predlogu, gde bi sva ona sredstva koja bi predstavljala, na neki način, višak sredstava razliku između rashoda i prihoda komisija je mogla da zadrži za sebe za neki budući period, a ne da ih vraća u budžet. Zakonodavac se odlučio za tu varijantu mogućnosti formiranja rezerve koja bi bila u nekom narednom periodu iskorišćena za rad komisije.
Poznato je da komisija najviše prihoduje od samih postupaka koncentracije, ali takođe treba da naglasimo da su te nadoknade od tih postupaka najveće u samom regionu. U svim zemljama okruženja te novčane nadoknade su mnogo puta niže nego u samoj Srbiji, ali pošteno je reći da sve te zemlje svoje komisije finansiraju iz budžeta.
Takođe, u kontekstu finansijskog jačanja komisije i ukidanja sadašnje odredbe da se kamate i ostali troškovi nastali od umanjenja iznosa ili ukidanja upravne mere isplaćuju na račun komisije. Naravno, još jedna od primedbi evropske komisije.
Takođe, druga mera ili predlog preporuka jeste poboljšanje stručnih i organizacionih kapaciteta komisije. Vidimo da je predlagač predvideo da i ekonomisti imaju zakonsko učešće u radu Saveta komisije, što je dobro. Mislim da je trebalo razmišljati, što je takođe bila i preporuka stručnih krugova da treba razmišljati o učešću stručnjaka iz IT sektora u samom Savetu. Mislim da je možda o tome trebalo razmišljati. Znači, stručnjaka iz Informativno komunikacijske oblasti.
Takođe, kada poredimo organizacionu šemu same komisije u Srbiji i šemu u okruženju, ali slična tela koja su nacionalnog tipa, vidimo da naša komisija nema poziciju glavnog ekonomiste. To je jedno mesto sa kog bi se razmatrali i analizirali svi oni postupci koje radi komisija, ali koje bi propisivalo metodologiju rada praćenja postupaka. To je jedna preporuka iz uporednog prava.
Takođe, ono što bi moglo da unapredi rad komisije i smanji opterećenje u radu svakako jeste smanjenje slučajeva koncentracije. Već sam rekao da slučajevi koncentracije jesu dominantni u radu komisije, ali prevashodno iz razloga zato što su, da kažem veoma niski tragovi same koncentracije. Znači, zbog tih niskih pragova pod lupu komisije potpada veliki broj slučajeva.
Šta se dešava? Naravno, shvatam da to jeste glavni prihod komisije i čitao sam neke izjave predstavnika komisije da smatraju da pragovi nisu niski, ali kada ih uporedimo sa zemljama okruženja, oni svakako jesu niski. Ti tragovi znači mogu da dovedu do toga da se svakom slučaju ne posveti dovoljno pažnje, da može da dođe do greške, tzv. „greške prve vrste“, tačnije da se koncentracija u budućnosti o kojoj se razmatra može da postane bojazan i opasnost za konkurenciju.
Suština priče jeste da treba razmisliti o tome da li su pragovi u procesima koncentracije i suviše niski. Znači, komisija posvećuje veliku pažnju minornim slučajevima, nema vremena da posveti pažnju ili, da kažem, mogućnosti da posveti pažnju nekim značajnijim slučajevima i na taj način gubi i vreme i energiju u svom radu.
Takođe bih naglasio značaj smernica od strane komisije, vidim da komisija izlazi sa nekim smernicama, mislim da je potreba za tim još veća. Na taj način komisija obrazlaže svoje postupke i predupređuje neke buduće situacije, da kažem, obaveštavajući preduzetnike i privredne subjekte na šta bi trebali da obrate pažnju i u razvijenim sistemima u ostalom zaštite konkurencije u SAD i EU se posvećuje velika pažnja smernicama.
Sledeća preporuka jeste obuka sudija Upravnog suda. Znamo da je Upravni sud viša instanca, ali pre toga bih hteo da kažem da je dobro u jednom od prvih nacrta izmena ovog zakona je bio, čini mi se, predlog da Upravni sud bude zamenjen sa Privrednim apelacionim sudom. Mislim da je to dobro što je to iz više razloga, što to nije urađeno, da je prihvaćena sugestija struke, ali smatram da Upravni sud, naravno kod koga dolaze na razmatranje sva konačna rešenja komisije ima tri mogućnosti ili da prihvati, ili da poništi ili da naloži komisiji ponovi postupak. U poslednja ova dva slučajeva, naravno argumentovano Upravni sud mora dati jasno tumačenje, ali sa druge strane, mora duboko ući u analizu i razmatranje te svoje odluke.
Znači, preporuka jeste da se sudije Upravnog suda, koji u ovom slučaju odlučuju o žalbama na konačno rešenje komisije, edukuju najpre iz oblasti zaštite konkurencije. Inače, to nije samo problem srpske borbe za zaštitu konkurencije i u mnogo razvijenijim zakonodavstvima, to je problem.
Zatim, saradnja sa ostalim telima, vidim da komisija sarađuje sa ostalim telima i mislim da bi ta saradnja mogla da bude još bolja, naravno sa Narodnom bankom, Republičkom radio difuznom agencijom, Komisijom za berzu, Agencijom za energetiku, Republičkom agencijom za telekomunikacije, Upravom za javne nabavke, Komisijom za kontrolu državne pomoći, ali i sa udruženjima za zaštitu potrošača. Pretpostavljam da se na tome radi, ali mislim da bi to trebalo unaprediti.
Takođe, što se tiče javne promocije zaštite konkurencije, one zemlje koje su mnogo pre nas počele da vode ovu bitku, posvećuju veliku pažnju javnoj promociji, i mislim da im tu i sama Vlada i komisija treba mnogo više da urade.
Što se tiče Zakona o elektronskoj trgovini, ne treba ni da govorimo da je danas jedan od najizraženijih globalnih posledica revolucije informaciono-komunikacionih tehnologija upravo elektronska trgovina i nema danas ni jedne zemlje na svetu koja se ne bavi elektronskom trgovinom i koliko je daleko otišla priča sa elektronskom trgovinom jasno govori da je u prošloj godini cifra od prometa u maloprodaji prešla milion evra. Znači, u ovom trenutku zemlje koje najviše elektronski trguju jesu regija Severne Amerike, to je negde preko 360 milijardi dolara, što je za 13,9% više nego u prošloj godini. Zatim, Japan, Britanija, Kina, očekuje se da Kina u ovoj godini podigne svoj promet od elektronske trgovine na 180 milijardi.
Kod nas, nažalost, to je mnogo manje, otprilike u prošloj godini oko 180 miliona evra, oko 600 hiljada naših građana je elektronski trgovalo. Prosečna vrednost tih transakcija je oko 50 evra, dok je u EU taj prosek oko 170 evra, tako da u ovom trenutku naša zemlja jeste na začelju. Međutim, nije samo elektronska trgovina naš problem, uopšte, problem trgovine u našoj zemlji jeste izražen.
U samom početku elektronska trgovina se ticala samo razmene podataka, međutim već danas elektronska trgovina ima više modela, to je elektronska komunikacija između kompanija, zatim transakcija između prodavaca i potrošača, komunikacija između potrošača, misli se na aukcije, elektronske transakcija između državnih organa, kompanija državnih organa, kao i između potrošača i državnih organa.
Ne treba ni govoriti koje su prednosti elektronske trgovine - smanjenje troškova, brže poslovanje, veća konkurentnost, brži odgovor potrošačima. Mnogo je, uostalom, lakše otvoriti elektronsku prodavnicu, obezbediti hosting i domen i jedan sistem za plaćanje, nego u luksuznom delu nekog grada otvoriti neki butik, ili bilo šta, robnu kuću. Znači, ogromne su prednosti. Nažalost, kod nas još uvek nisu sve zastupljene.
Samo nekoliko rečenica na kraju. Svakako da ove izmene Zakona o elektronskoj trgovini, rekao bih, jesu minorne, ali sa druge strane jesu preduslov za dalji napredak elektronske trgovine u Srbiji, koji je neophodan.
Međutim, mora se raditi i na tehnicističkom razvoju elektronske trgovine, znači unapređenju jednog pogleda da samo kroz razvoj dobrog interneta, dobrih komunikacionih tehnologija, možemo doći do toga.
S druge strane, razvojem zakonskih rešenja, ne samo u elektronskoj trgovini, ovo posebno želim da naglasim, ministre. Ljudi koji se bave elektronskom trgovinom imaju značajne primedbe na ostale zakone koji su kompatibilni…
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Mitroviću.)
… evo završavam. Znači, misli se na Carinski zakon, na Zakon o poštanskim uslugama, Zakon o platnom prometu i o svemu tome. Vi to odlično znate i samo na kompleksan način, sagledavanjem ove oblasti elektronske trgovine, možemo doći do povećanja elektronske trgovine u Srbiji. Hvala.