Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 85 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 88 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Povreda Poslovnika, Srđan Milivojević.

Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine, reklamiram povredu Poslovnika, član 88, koja kaže da predsednik Narodne skupštine otvara sednicu i na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatuje broj narodnih poslanika koji su prisutni u Narodnoj skupštini. Ako predsednik konstatuje da na početku radnog dana u sali za sednice nisu prisutna najmanje 84 narodna poslanika, početak rada odlaže za jedan sat.
Ovo je trebalo uraditi po članu 87. u 10,00, jer Narodna skupština, po pravilu, radi od 10,00. Danas je četvrtak i sada je 10,25 časova. Znam da gospodin Cvijan može da nadoknadi kvorum, ali pošto njega nema, možete sa nekim drugim da imate kvorum. Nije dobro da ovako kasnimo svakog dana. Nađite zamenu za gospodina Cvijana, ako neće da radi.

Hvala na tom upozorenju. Ja podsećam da je obaveza svih narodnih poslanika, po Poslovniku, da svoje kartice ubace u poslaničke jedinice da bi potvrdili kvorum, pošto to nije obaveza samo poslanika iz vladajuće koalicije, već svih onih koji primaju platu u Narodnoj skupštini.
U svakom slučaju, nastavljamo sa radom.
Danas, na osnovu člana 287. stav 2. Poslovnika, narodni poslanici imaju pravo na traženje obaveštenja ili objašnjenja.
Pitam da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da traži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Gospodin Neven Cvetićanin, izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, svoje pitanje upućujem ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u Vladi Republike Srbije, prof. dr Tomislavu Jovanoviću i ona se tiče problema kredibiliteta doktorskih studija koje organizuju univerziteti u Srbiji.
Ovo pitanje ne želim da postavim kao neku usiljenu kritiku, budući da je ministar novi, da je tek stupio na dužnost, a da je i pred Odborom za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj pokazao da je svestan ovog problema kredibiliteta doktorskih studija na univerzitetima u Srbiji, već ovo pitanje želim da postavim kao apel, na prvom mestu stručnoj akademskoj javnosti, pa onda i svim institucijama sistema, da se ovaj problem reši.
U čemu je problem? Svi smo svesni, prethodnih godina u Srbiji, velike inflacije doktorskih titula, velikog broja ljudi koji imaju doktorske titule i treba postaviti pitanje – koliko su one kredibilne, jer je sa doktorskim diplomama kao i sa novcem. Što se više štampaju, to manje vrede.
Konačno, konkretni podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da se u poslednjih pet godina broj odbranjenih doktorata povećao sa 206 na 561, što znači da smo u našem prosvetnom sistemu počeli da delimo doktorate šakom i kapom, bez obzira da li iza toga stoji ozbiljan naučni rad. Takođe, broj studenata doktorskih studija, takozvanih doktoranata, se povećao za pet godina. Sad, pazite ovaj broj, sa hiljadu na 5,5 hiljada, što znači da mi u Srbiji danas imamo 5,5 hiljada koji pretenduju da budu doktori nauka za jednu, dve, tri ili četiri godine, pa ispada da kod nas, u našoj državi, živi sve sam suv genijalac do genijalca i da svaki komšiluk ima svog doktora nauka.
Evo vam još jedan podatak. Na primer, u Šumadiji je pre pet godina bilo 63 doktoranata, a danas ih ima 757. Nije Šumadija po ovome najgora. Ona je još i dobra u odnosu na ono što se dešava u drugim delovima države, recimo u Beogradu. Pazite ovaj podatak koji je fascinantan. Samo je u Beogradu broj doktoranata za pet godina porastao sa 405 na 2.967, preko šest puta. Ako uzmemo u obzir podatak da je u istoriji Beogradskog univerziteta, za 205 godina Beogradskog univerziteta proizvedeno 8,5 hiljada doktora nauka, a da je za samo zadnjih par godina ili budućih par godina proizvedeno 3.000, onda je jasno o čemu se tu radi. Ako ovako nastavimo, mi ćemo za 10 ili 20 godina imati desetine hiljada doktora nauka, pa neće imati ko da radi konkretne poslove, jer će svi sedeti u kafićima sa doktorskim titulama i mudrovati. Da li je Srbija zemlja veličine Nemačke ili Italije, pa da ima ovoliko doktora nauka? Imamo isti broj doktora nauka, a imamo nekoliko puta manje stanovnika.
Ono što želim da postavim kao konkretno pitanje ministru prosvete je – koje konkretne mere ministarstvo vidi kao korisne da se ovaj problem reši i kako bi ponovo, kao nekad, doktorske titule dobijali samo oni najbolji i najstručniji, a ne da se to deli kao bonovi za gorivo? To urušava naš prosvetni sistem. Ministar je pokazao da je ovog problema svestan i moje je pitanje – koje su konkretne mere da se ovaj problem reši?
Dozvolite mi na kraju da konstatujem još jednu stvar, da je prosvetni sistem za vreme komunizma, bez obzira šta neko mislio o komunizmu, bio bolji i pošteniji nego prosvetni sistem za vreme ovoga što sada nazivamo „divlji kapitalizam“, gde možemo da dobijemo diplomu samo ako se plati. Titulu, diplomu treba da dobije onaj koji je nešto naučio, koji je zaslužio svojim radom.
Na kraju, neko može reći – što je sad bitna tema za Srbiju neke doktorske titule? Neko može da kaže – doktorske titule se ne mažu na hleb, što je to sada bitno za Srbiju? Međutim, ako jednom ne uredimo ovaj problem, da svako dobija po zasluzi, svojim konkretnim radom, nećemo napraviti sistem u kojem će deca svih nas ovde i građana danas, sutra imati hleb. Ukoliko jednom ne razdvojimo žito od kukolja i ne napravimo razliku između onih koji uče i ne uče, nećemo imati kvalitet ni u državi ni u institucijama.
Završio bih sa tim. Hvala vam na pažnji.

Hvala.
Narodni poslanik Milica Vojić Marković.

Hvala gospodine predsedniče.
Mislim da svako u ovoj sali deli užas samnom kada pročita naslove tipa – učenik od 18 godina u Novom Pazaru nožem izbo oca drugog učenika, u Aranđelovcu petaci pretukli prvaka i teško ga povredili, u Novom Sadu osnovci pretukli čoveka koji je sedeo u parku, u Leskovcu trinaestogodišnjak ima 136 krivičnih prijava, da ne ređam dalje.
Nedavno su objavljeni podaci da je za manje od godinu dana u Beogradu bilo jedno ubistvo, tri pokušaja ubistva, 16 nanošenja teških telesnih povreda, 65 krivičnih dela nasilničkog ponašanja, a učinioci su bili deca do 18 godina, dakle, maloletnici. Sumnja se da su maloletnici takođe odgovorni za 121 razbojništvo, 724 teške krađe, 683 krađe, 31 krađu automobila, 22 stavljanja u promet opojnih droga i 114 krivičnih dela držanja opojnih droga. Ovo sam namerno navela kao činjenicu, to se sve događa u Beogradu za godinu dana. Učinioci su maloletnici.
Problem koji je direktno povezan sa maloletničkom delikvencijom je svakako i vršnjačko nasilje. Jedno istraživanje u Srbiji kaže da je 65 učenika tokom svog školovanja bar jednom bilo izloženo nekom od oblika agresivnog ponašanja, a sa druge strane, jedno drugo regionalno istraživanje kaže da 70% učenika podržava nasilje prema ženama i prema vršnjacima.
Očigledno je da je nasilje fenomen koji debelo drma naše društvo, ali je takođe očigledno da se ovim fenomenom baš niko ne bavi. Svi stavljaju glavu u pesak, svi stavljaju problem pod tepih i problem ne otvaraju. Naravno, i sama država ume i te kako da bude nasilna. To smo imali prilike da vidimo juče i neki dan u Ljigu, kada je država, držeći se formalnih razloga, jednostavno izručila dete od tri godine ocu nasilniku, praveći ustupke ne znam kome i nepoštujući odredbe konvencije koja kaže – u najboljem interesu deteta. O tome ću kasnije govoriti, vratiću se maloletničkom nasilju.
Nasilje i kriminal među maloletnicima u Srbiji su u poslednjoj deceniji narasli tri puta, a nauka kaže da je potpuno dokazano da je vrlo bliska veza između vršnjačkog nasilja i virtuelnog nasilja. Potpuno je jasno, a i nauka kaže takođe da je glavni problem zbog koga se sve ovo dešava zapravo degradirajući položaj porodice. Ova Vlada je takođe, kao i prethodna, svu nesreću i svu muku teških i ekonomskih uslova svalila na leđa porodice. Porodica se bori da fizički opstane i da preživi, da zaposli svoje članove i nema vremena da se bavi razvojem svojih maloletnih članova.
Sa druge strane, one institucije koje je država napravila da se bave takođe vaspitanjem i da brinu o vaspitanju mladog pokoljenja, mladih ljudi, one ne rade svoj posao. Imali smo prilike da gledamo Zakon o osnovnim školama koji kaže da se škola ne bavi vaspitanjem, nego samo obrazovanjem.
Zatim, imamo problem i sa neadekvatnim korišćenjem vremena mladih ljudi, gde takođe sve košta roditelje. Baviti se nekim sportom, učešće u nekom klubu, nekoj kreativnoj radionici, to sve košta i roditelji ne mogu da isprate potrebe svoje dece. Uz to imamo i jedan negativan uticaj sredstava masovne komunikacije. Imamo „Farmu“ koju deca gledaju, imamo medije koji pretvaraju u glavne likove polusvet i ljude sa one strane zakona.
Interesantno je da sve institucije koje su napravljene peru ruke i kažu da one nisu direktno odgovorne za ovaj problem, nego je neko drugi odgovoran. Meni je neki dan, prateći u novinama šta se dogodilo u Novom Pazaru, zaista zasmetala izjava direktora koji je izjavio – nisam odgovoran, to se desilo dva metra od ulaska u školu. Znači, apsolutno svi peru ruke od ovog. Mi imamo problem sa tim da imamo jedan vrlo blag Zakon o maloletničkoj delikvenciji, koji jako blago sankcioniše one koji su izgrednici.
Da ne širim priču dalje, smatram da bez sistemskih mera, bez jasnog stava ko, šta i kako radi, ovo ne može da uspe. Zato pitam premijera – kada će se konačno pozabaviti statusom porodice? Kada će konačno Vlada početi da se inter-resorno bavi problemom nasilja? Pitam ministra prosvete – kada će škole početi da se bave vaspitanjem, odnosno kada će se promeniti koncept da škola postane i vaspitna i obrazovna ustanova? Kada će razni projekti, poput „Škole bez nasilja i razmene nasilne komunikacije“, zaista postati dostupni svim školama, a ne samo pojedinom uzorku?
S obzirom da je nemoguće jednom kampanjom uraditi nešto mnogo za ovaj problem, prosto pitam ministra kulture - na koji način će se on uključiti u rešavanje ovog problema? Pitam i ministra pravde – kada će biti donet novi zakon o maloletničkoj delikvenciji? Na kraju, pitanje za ministra sporta – kada će besplatan sport konačno ući u osnovne škole i srednje škole ove zemlje?

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Imamo pitanje za ministarku Mihajlović, koju smo prošle nedelje imali priliku da gledamo u emisiji „Insajder“, gde je učestvovala i iznela nekoliko vrlo interesantnih ocena vezano za potpuno sramnu privatizaciju NIS, odnosno „Naftne industrije Srbije“, o kojoj je i sama rekla da je to jedan od najštetnijih poslova u istoriji naše zemlje.
Naše pitanje glasi – da li je urađeno išta po pitanju redefinisanja sporazuma sa Rusijom? Da li je otišao nekakav formalan zahtev prema ruskom partneru da se taj sporazum ponovo pokuša pregovarati? Ona je sama naglasila da ministarstvo nije u mogućnosti da više menja išta u tom sporazumu. Međutim, vidimo da postoji iskustvo iz regiona gde je, recimo, Hrvatska uspela da otkupi svoj deo, odnosno INA je sada ponovo u vlasništvu Republike Hrvatske i isplaćen je mađarski MOL. Tako da, takva rešenja postoje.
Iz te emisije smo saznali da je NIS prodata za 400 miliona evra, da je procena bila na dve milijarde, a sada saznajemo i da su ukupna nalazišta nafte koju eksploatiše ta ista NIS sedam milijardi dolara, tako da imamo pitanje i za gospodina Bačevića – zbog čega je rudna renta tri dolara? Zbog čega rudna renta nije povećana, kada znamo da je 10, 20 ili 30 dolara u okruženju, ili čak u toj istoj Rusiji koja je NIS kupila, odnosno „Gasprom“? Zbog čega se ne uvede progresivna rudna renta, kada vidimo da se eksploatacije iz domaćih izvorišta nafte značajno povećavaju ne bi li se osušila ta ista nalazišta, dok se rudna renta ne poveća?
Treće pitanje je za prvog potpredsednika, gospodina Vučića – da li se ijedan državni organ bavi istragom po pitanju ove najsramnije privatizacije? Ko je tačno procenio NIS na 400 miliona evra, pošto smo saznali da je to nekakva državna tajna? Da li znamo ko su inspiratori takve ideje da se takva transakcija obavi, s obzirom da su žrtvovali budućnost generacija svoje dece zarad jednog mandata? Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Judita Popović. Izvolite.

Hvala vam, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje bih uputila ministru finansija i ministru privrede, a u suštini pitanje upućujem Vladi.
Šta je plan Vlade za izlazak iz ekonomske krize, kada je već dijagnostikovano da se radi o ozbiljnom kanceru? Pre 10 dana smo čuli neke najave, neke planove oko toga da će se preduzeti određeni koraci, da postoje određene krizne mere. Prošlo je 10 dana, a u međuvremenu se ništa ne dešava u smislu bar pokušaja ozdravljenja privrede i ekonomije. Međutim, situacija se usložnjava.
„Srbijagas“ je ponovo izašao sa jednim zahtevom da država garantuje za 200 miliona evra budućeg zaduživanja. Uz 300 miliona evra, koliko nas košta „Železara“ za 2014. godinu, znači da će ovih 500 miliona evra budžet Srbije u 2014. godini bukvalno da se optereti, a time se obesmišljavaju svi oni benefiti koji se očekuju od solidarnog poreza, odnosno od povećanja PDV. Podsećam vas da je taj solidarni porez porez na nevelike zarade od preko 60.000 dinara. Ma šta vi tvrdili, 60.000 dinara zaista nije neka mesečna zarada.
Kada usput povećate i PDV sa 8% na 10% na osnovne životne potrepštine, kao što je hleb, mleko, odnosno, kao što je gas, u tom slučaju jasno vama je da ćete u znatnoj meri da ugrozite egzistenciju svih građana ove države. Šta u međuvremenu Vlada radi da bar na neki način pošalje jasan ohrabrujući signal da neće samo uzimati, nego će ujedno raditi na tome da ono što je uzeto potroši na najbolji način? Radi to što ćuti.
Dakle, šta to znači da sve one krizne mere koje ste tako bombastično najavljivali, o kojima ste držali konferencije za štampu, da li će one ostati samo prazno slovo na papiru i samo još jedna afera koja je punila naslovnice tabloida, odnosno služila je za jednu priču kako se ne bi građani dosetili da je ova Vlada nesposobna i da ova Vlada nema kapacitete da iznese borbu sa ozbiljnom krizom u kojoj se nalazi srpska ekonomija?
Evropska komisija je u svom godišnjem izveštaju izašla sa stavom da država ima preveliki uticaj u ekonomiji, da se jako malo zaštićuje privatni sektor, odnosno nema zaštite i, šta više, privatni sektor je poprilično marginalizovan. Privatni sektor je taj koji donosi određene benefite građanima Srbije, za razliku od javnog sektora, a pogotovo javnih preduzeća. Time je Evropska komisija samo potvrdila politiku LDP, a mi mesecima govorimo o tome da su najveći problem srpske ekonomije javna preduzeća i javni sektor, koji očigledno ne dozvoljavaju da se bilo šta uradi u smislu poboljšanja ove ekonomije. Ekonomski pad za ovu godinu je 1,7%, a vi ste očekivali neki rast.
Šta to sve govori o tome, šta vi to očekujete, šta planirate, a šta u stvari realizujete? Govori o tome, da se ništa ozbiljno ne preduzima i ne radi i da osim nekog verbalnog zalaganja za razne borbe, korupcije, organizovani kriminal, ili protiv ekonomske propasti, vi uglavnom tapkate u mestu. Šta ste uradili sa upravnim odborima u javnim preduzećima? Šta ste uradili sa izborima direktora javnih preduzeća, sa nadzornim odborima? Šta ste u stvari uradili da se ta javna preduzeća reformišu u tom smislu, da više ne budu najveći teret i u stvari, najteži kamen po privredu ove ekonomije?