Hvala.
U skladu sa članom 87. Poslovnika, određujem pauzu.
Sa radom nastavljamo u 15.00 sati.
(Posle pauze)

Reč ima narodni poslanik Milorad Stošić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, uvaženi predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe     PUPS izneo bih neke stavove u vezi sa ovim predlozima zakona kojim se potvrđuju sporazumi između Republike Srbije i Kanade o socijalnoj zaštiti, odnosno sigurnosti i Sporazum između Republike Srbije i Velikog Vojvodstva Luksemburg o socijalnoj sigurnosti.
Imajući u vidu promene nastale u proteklom periodu u našoj zemlji i obe zemlje potpisnice, broja lica koja rade i žive u tim državama, kao i potrebe daljeg razvijanja i učvršćivanja prijateljskih odnosa i saradnje u svim oblastima, pa i u oblasti socijalne sigurnosti, ocenjujemo kao svrsishodno i obostrano korisno da se ova dva Predloga zakona usvoje.
Nakon održanih niz rundi pregovora delegacija Republike Srbije i Kanade, ove delegacije su u otvorenoj i prijateljskoj atmosferi detaljno razmotrile i usaglasile sve odredbe teksta Sporazuma između dve države o socijalnoj sigurnosti.
Sporazum potpisan u Beogradu 12. aprila 2013. godine, je prvi sporazum sa Kanadom u ovoj oblasti. Ovim Sporazumom predviđeno je da i dogovor sa kanadskom provincijom organi Republike Srbije i kanadska provincija mogu zaključiti dogovor u svim pitanjima socijalne sigurnosti u okviru jurisdikcije kanadske provincije ukoliko taj dogovor nije u suprotnosti sa odredbama ovog sporazuma.
Takođe, radi regulisanja oblasti socijalne sigurnosti nakon pregovora u Luksemburgu je 7. juna 2013. godine, potpisan Sporazum između Republike Srbije i Velikog Vojvodstva Luksemburg o socijalnoj sigurnosti.
Stupanjem na snagu ovih sporazuma u odnosima između Republike Srbije
i Velikog Vojvodstva Luksemburg prestaje da važi sporazum između Srbije i Crne Gore i Velikog Vojvodstva Luksemburg o socijalnom osiguranju od 2003. godine.
Sporazumi predstavljaju sveobuhvatni međunarodni sporazum kojim se reguliše penzijsko, invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje, osiguranje za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti, osiguranje nezaposlenosti, dečija zaštita i materinstvo. Po standardima koji predviđa uredba EU br.883 iz 2004. godine, koja reguliše socijalnu sigurnost radnika emigranata.
Usaglašeni sporazumi sadrže rešenja koja su usklađena sa promenama u nacionalnim zakonodavstvima ovih država, kao i najnovije evropske standarde u ovoj oblasti koji će omogućiti osiguranicima i korisnicima prava najvišu zaštitu.
Ovi sporazumi se zaključuju kako bi se eliminisale negativne posledice kretanja radne snage, a svrha im je da licima koja su živela i bila osigurana u državama potpisnicama i članovima njihovih porodica osiguraju određena prava iz socijalnog osiguranja.
Ovi zakoni su posebno bitni, a posebno sporazum sa Kanadom jer smo na početku čuli podatak da oko 100 hiljada naših sugrađana ili poreklom sa ovih prostora živi i radi u Kanadi. Svi naši radnici koji vremenom žele da se vrate u zavičaj svakako ovi sporazumi danas potpisani idu im na ruku.
Standardno rešenje i principi koji su zastupljeni kroz odredbe sporazuma su, jednak tretman državljana država potpisnica u oblasti socijalnog osiguranja.
Ovo načelo znači da se prema državljanima druge države potpisnice postupa na isti način kao i prema sopstvenim državljanima odnosno da pod istim uslovima imaju prava i obaveze iz obaveznog socijalnog osiguranja.
Neposredna isplata stečenih davanja korisniku koji je ostvario pravo na davanje u mestu njegovog prebivališta, penzija i druga prava, smisao ovog načela je da korišćenje prava iz obaveznog socijalnog osiguranja ne ostane ograničeno na teritoriju u kojoj su ta prava ostvarena.
Ovo načelo obezbeđuje isplatu davanja na teritoriji druge države potpisnice i u tom smislu veliki broj naših ljudi povratnika koji se nakon radnog veka vraćaju u zemlju neće imati problema da svoju penziju, svoje stečeno pravo primaju u mestu daljeg življenja.
Sabiranje perioda osiguranja navršenih u obe države potpisnice radi ostvarivanja prava na penziju ili novčanu naknadu, ukoliko navršeni staž osiguranja na teritoriji jedne države potpisnice nije dovoljan za ostvarivanje prava u određenom slučaju ta država uzeće u obzir i staž navršen u drugoj državi potpisnici.
Ovim se omogućava koncept jedinstvenog radnog veka, bez obzira na njegov rad i ostvarenost osiguranja u dve države. Sama visina prava zavisiće samo od zarada i osnovica navršenih prema zakonodavstvu u kom se ostvaruje pravo. Tu je opšte prihvaćeno pravilo da se penzija određuje srazmerno dužini staža osiguranja i doprinosima u određenoj državi.
Ovo se posebno uklapa u stav PUPS, da je penzija stečeno pravo i da je penzija ekonomska a ne socijalna kategorija, kako bi neki pojedinci ili grupe hteli da prezentuju i proglase penziju kao socijalnu kategoriju.
Korišćenje zdravstvene zaštite za lica koja imaju prebivalište ili boravište na teritoriji druge države, potpise, turisti, penzioneri, detaširani radnici i drugi. Princip osiguranja koji omogućava da teret davanja i socijalnog osiguranja snosi ona država čiji je osiguranik u pitanju. Primene zakonodavstva države u kojoj lica rade, ovo načelo znači da se obaveza o osiguranju određuje prema zakonodavcu države u kojoj se obavlja rad ili neki oblik samostalne delatnosti. Od ovog pravila sporazum predviđa izuzetke u pogledu upućenih radnika, državnih službenika i diplomatsko-konzularnih predstavnika, posade brodova, aviona, kada se primenjuju zakonodavstva države iz koje su upućeni.
Sporazum između naše zemlje i ove dve države u ovoj oblasti je od izuzetnog značaja, pre svega zbog građana Srbije koji žive i rade u Kanadi i Luksemburgu, kojim se zaključivanjem ovih sporazuma omogućuje da ostvare svoja prava iz oblasti socijalnog osiguranja. Republika Srbija primenjuje sporazume o socijalnom osiguranju sa 26 država, od kojih su većina članice EU u kojima živi i radi veliki broj naših građana. Neophodno je da se u narednom periodu pokrene inicijativa za zaključivanje sporazuma i sa ostalim državama gde ima naših građana, pre svega u regionu i u državama gde živi i radi veliki broj naših sugrađana. Uz ove postojeće sporazuma ostvarila bi se zaštita u oblasti socijalnog osiguranja za najveći broj naših građana koji žive i rade u inostranstvu.
Što se tiče regiona, po mojim saznanjima, mi jedino nemamo sporazum o socijalnoj sigurnosti sa Grčkom, dok sa ostalim zemljama u regionu imamo potpisane sporazume.
Shodno ovome, poslanička grupa PUPS nakon ove rasprave podržaće predlog ovih zakona, kao i predloge zakona koji se danas razmatraju, a to su Zakon o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici i Zakon o potvrđivanju Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, o kojem je nešto više govorila moja koleginica Vera Paunović.
Izrazio bih posebno zadovoljstvo što su današnje diskusije ušle u pravcu podrške ovih zakona i čime po prvi put postižemo konsenzus o nečemu što mislim da je i dobro, ne samo po ovim zakonima nego i drugim zakonima na koje ne bi trebalo da ubiramo neke političke poene, već da to radimo suštinski za dobrobit naših sugrađana. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala.
Pošto su se stekli uslovi, predlažem da konstatujemo utvrđivanje mandata narodnom poslaniku u Narodnoj skupštini za upražnjeno poslaničko mesto, kako bismo omogućili njegovo učešće u radu Narodne skupštine.
Dostavljena vam je Odluka Republičke izborne komisije o dodeli mandata narodnog poslanika radi popune upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini. Takođe, uručen vam je Izveštaj Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, koji je utvrdio da su se stekli uslovi za potvrđivanje mandata narodnom poslaniku sa predlogom da Narodna skupština, shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Marku Milutinoviću, izabranom sa izborne liste DSS Vojislav Koštunica.
Na osnovu Odluke iz RIK, Izveštaja i Predloga Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, a shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatujem potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Marku Milutinoviću.
Čestitam narodnom poslaniku na izboru i molim da pristupi radi polaganja zakletve.
Poštovani narodni poslaniče, molim vas da saglasno članu 17. Zakona o Narodnoj skupštini pristupamo polaganju zakletve.
(Predsednik čita tekst zakletve, narodni poslanik ponavlja.)
„ZAKLINjEM SE DA ĆU DUŽNOST NARODNOG POSLANIKA OBAVLjATI PREDANO, POŠTENO, SAVESNO I VERNO USTAVU, BRANITI LjUDSKA I MANjINSKA PRAVA I GRAĐANSKE SLOBODE I PO NAJBOLjEM ZNANjU I UMEĆU SLUŽITI GRAĐANIMA SRBIJE, ISTINI I PRAVDI!“
Molim narodnog poslanika da potpiše tekst zakletve.
Dozvolite mi da vam poželim uspešan rad u Narodnoj skupštini.
Nastavljamo rad.
Reč ima narodna poslanica Judita Popović. Izvolite.

Hvala vam gospođo potpredsednice.
Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kao prvo, meni je zaista žao što ovoj raspravi ne prisustvuje državna sekretarka iz Uprave za rodnu ravnopravnost. Bilo bi zaista dobro, s obzirom da bih htela da istaknem dve poruke koje bi ovaj parlament morao da pošalje javnosti.
Jedna poruka je nulta tolerancija prema porodičnom nasilju i prema nasilju prema ženama. Druga poruka bi trebala da bude da ova tema bude prioritetu radu Vlade. Ne može život da stane dok Vlada rešava ili pokušava da reši ekonomske probleme, prilično neuspešno.
Dakle, nasilje prema ženama i porodično nasilje su eskalirali. Društvo i država nemaju pravi odgovor. Ova država ima zakone, ima nacionalnu strategiju, ima akcione planove. Dakle, što se propisa tiče, otprilike ima sve što je potrebno da bi se sprečilo nasilje prema ženama i porodično nasilje.
Međutim, uprkos svemu tome, nasilje raste iz godine u godinu. Dakle, očigledno nešto ne funkcioniše u sprovođenju svih tih propisa koje već imamo. Mi smo danas slušali sve poslanike koji su govorili i isticali svoju podršku Konvenciji za borbu protiv nasilja nad ženama i porodičnog nasilja i to je zaista pozitivno. Dakle, verovatno će svi poslanici da podrže ove dve konvencije i dva sporazuma koja su danas na dnevnom redu.
Od 44 prijavljena poslanika za diskusije, svi su zaokružili ono – za, konvencije i za te sporazume. Međutim, postoji jedna čudna slika ove liste koja ukazuje na aktuelno stanje odnosa ovog društva i ove države prema ženi. Od 44 poslanika, 13 poslanika su muškarci. To je otprilike taj odnos koji postoji i u radu parlamenta gde žene predstavljaju 30% od svih poslanika. Očigledno postoji i jedan otklon i ovog parlamenta kada je na dnevnom redu tema ovako bitna.
Kada Ministarstvo rada i socijalne politike, tako nesrećno skrojeno, predstavlja, između ostalih, i ovu Konvenciju za borbu protiv nasilja nad ženama, prosto ne dostaje jedan kvalitet u smislu ozbiljnog shvatanja šta je tu problem sa nasiljem nad ženama.
Ukoliko se problem ne bude rešavao, mi možemo uskoro očekivati i da se udvostruči taj broj ubijenih žena.
Nažalost, čuli smo neveselu statistiku, ali nije dovoljno samo ritualno da se ponavljaju statistički podaci, da se detektuju svi problemi, potrebno je i da se sprovode svi propisi koji su usmereni na to da zaštite žrtvu.
Šta se onda radi sa ovom konvencijom koja se predlaže? Država napravi jednu rezervu prema članovima 30, 40 i 44.
Član 30. se odnosi na materijalnu odgovornost ove države prema žrtvi, a 44. se odnosi na reagovanje države po službenoj dužnosti bez ikakvih ograničavajućih faktora kada je potrebno da se procesuira neki postupak protiv nasilnika.
Evo nama prilike ovde u parlamentu da ne ostanemo samo na verbalnom, neka svako od poslanika, koji je danas iskazao svoju podršku ovoj konvenciji, glasa za povlačenje rezerve na ova dva člana Konvencije i eto nama konkretnog doprinosa parlamenta u smislu borbe protiv nasilja nad ženama i protiv porodičnog nasilja. To je već jedan iskorak iz verbalnog prema konkretnog postupanju. To je ono što nedostaje u sprovođenju svih zakona. Očigledno da ni Ministarstvo pravde, ni Ministarstvo zdravlja, ni Ministarstvo rada i socijalne politike ne vode računa, a pogotovo MUP, da koordinišu svoje poslove i da zajedničkim snagama se pokušaju izboriti sa ovim velikim problemom kada se govori o porodičnom nasilju i nasilju nad ženama.
Dakle, nulta tolerancija prema nasilju, prioritet za Vladu zato što nasilje, porodično i nad ženama, je jasan pokazatelj u kakvim problemima je ovo društvo, a sa njim i država. Tek ukoliko, u tom smislu, ozdravi društvo, ako se promeni taj tradicionalni pristup prema ženama koji je toliko aktuelan i toliko jak, unazad stotinu godina, u tom slučaju možemo očekivati uspeh i na svih ostalim terenima državnog i društvenog napretka. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slavica Saveljić.

Gospodine ministre, čuli smo vaše uvodno izlaganje i pravo je zadovoljstvo da u ime rekonstruisane Vlade, kao ministar koji je zadovoljio kriterijume uspešnosti, visoko postavljene od strane premijera, vi imate danas priliku da u srpskom parlamentu branite čitav paket zakona pred poslanicima. Odmah ću reći da ovaj paket zakona za poslanike i poslanice URS zaista predstavlja one zakone za koje možete i dobićete našu apsolutnu podršku. U toku naših izlaganja ćemo se osvrnuti na dva zakona, a samim tim i na dve teme.
Prvo je zakon, odnosno Konvencija koja se tiče sprečavanja nasilja nad ženama, a drugi dokument jeste dokument koji govori o međunarodnom usvojenju dece bez roditeljskog staranja.
Dakle, nasilje u Srbiji je dostiglo pandemijske razmere i gotovo da nema dana a da ne čujemo da se u nekoj porodici, u školi, na ulici, na sportskom takmičenju nije dogodilo nasilje. Porodica koja treba da bude mesto spokoja za mnoge žene, nažalost, u Srbiji je mesto njene najveće nesigurnosti, i to zato što u porodici trpi najveće nasilje koje se ne retko, kako smo danas puno puta čuli, završi smrtnim ishodom. Porodica, koja treba da bude mesto njenog oslonca, za svaku drugu ženu, prema zvaničnim podacima u Srbiji, ona je mesto najveće psihičke torture, a za svaku treću, bogami, i mesto fizičkog nasilja.
Nasumice sam uzela jedan dnevni časopis potpuno sigurna da ću u njemu ili bilo kom drugom dnevnom listu pronaći neki tekst koji govori o nasilju. „Nemoj da se plašiš, neće se vratiti kući. Tako su mi rekli u policiji kada su ga odveli, ali ja ne mogu, ne smem da zaspim, tresem se od straha, iako znam da je uhapšen.“ Ovako počinje samo jedna teška ispovest jedne pretučene žene koja se osmelila da prijavi nasilje, ali je ovo ujedno, nažalost, i svakodnevnica ko zna koliko drugih žena u Srbiji koje nikada ne skupe hrabrost da prijave nasilje i nasilnika zato što je, nažalost, nasilje i danas u Srbiji, mnogo puta, ostalo iza zatvorenih porodičnih vrata.
Upravo zato što je nasilje postalo tolerantno, prihvatljivo, a ja bih rekla i stimulisan način ponašanja u našoj državi, zato što je kaznena politika prema počiniocima nasilja izuzetno blaga, zato što se nedovoljno primenjuju ili se uopšte ne primenjuju sve raspoložive mere, zato što procesi nedopustivo dugo traju, zato što sve to utiče da se žrtva porodično ili nekog drugog nasilja oseća nesigurno, zato što žene ne znaju šta ih čeka kada se nasilnik vrati kući, zato što se s razlogom strahuje da se nasilje ponovo ne dogodi.
Danas smo ovde čuli brojne podatke, mnogo različitih, ali su svi imali za cilj da nam ukažu koliko je veliki problem nasilja u našoj zemlji. Nažalost, čak ni evidencije nisu jedinstvene. Vrlo ćete često dobiti različite podatke od centara za socijalni rad, policijskih uprava, zdravstvenih ustanova. U svakom slučaju, pored svih kampanja, pored promene zakonodavnog okvira, veliki broj nasilja u Srbiji i dalje ostaje neprocesuiran.
Prema zvaničnim podacima, tek 16% nasilja dobija sudski epilog. Preko 25% nasilja ponovilo se više od pet puta. U 18% slučajeva u porodici, pored žena, žrtva je neko drugi, a najčešće njihova deca. U 75% slučajeva nasilnik je suprug, partner ili bivši suprug. U 7,5% slučajeva korišćeno je oružje da se nanesu teške telesne povrede. U 37% slučajeva nasilnik je bio pod dejstvom alkohola. Ono što će, verovatno, obzirom na populaciju kojom se najčešće bavite, za vas biti sigurno interesantno, ogroman je broj žena iznad 75 godina starosti koje su žrtve porodičnog nasilja.
Kao što ste i sami rekli, samo ove godine evidentirano je preko 6.100 nasilnika, ali u isto vreme i 9.325 žrtava, među kojima je i 4.838 dece.
U Srbiji se mnoge žene osećaju postiđeno zato što su žrtve porodičnog nasilja, jer su vaspitavane da trpe nasilje, ali se najveći broj njih, upravo zbog ekonomske nesamostalnosti, ne odlučuje da izađe iz tog začaranog kruga. Podaci govore da se jedna žrtva porodičnog nasilja i do sedam puta vraća nasilniku pre nego što izađe iz nasilja, a neke nikada iz tog zatvorenog kruga ne izađe.
Ovu konvenciju ćemo podržati zato što smatramo da je njen primarni cilj prava zaštita žrtava porodičnog nasilja, ali u isto vreme i gonjenje počinioca uz poseban akcenat na rad, na prevenciji i uspostavljanju društva koje je rodno senzitivnije. Kao međunarodni dokument, ova konvencija ima zahtevnu ulogu da obaveže sve zemlje potpisnice na bolju saradnju, na zajednički rad, na zajednički pristup u rešavanju problema. Ima zahtevnu ulogu u propisivanju procedura i protokola, kada su u pitanju žrtve porodičnog nasilja, ali u isto vreme se ona bavi i suzbijanjem diskriminacije i promoviše suštinsku jednakost uz promociju politika i mera za zaštitu žrtava porodičnog nasilja.
Ono što je posebno važno, ova konvencija ima segment koji se odnosi na decu koja su žrtve ili svedoci porodičnog nasilja.
Ono što ostaje kao otvoreno pitanje jeste koliko smo spremni kao društvo da ovu konvenciju primenimo? O tome su posebno govorile kolege iz LDP. Bojim se da ovom rezervom, kojoj smo kao država iskazali, u startu pokazujemo otpor prema dokumentu, a ne spremnost da ga na primeren način u našoj praksi zastupimo.
Dakle, otvaranjem ove teme, kao društvenog, a ne privatnog problema žena i njihovih porodica, mislim da je zaista otvoren put promenama i društvenog i kulturnog obrasca za suzbijanje nasilja.
Drugi dokument jeste dokument koji govori o međunarodnom usvojenju dece bez roditeljskog staranja i on govori pod kojim uslovima i na koji način ono može da se obavi, poštujući najbolji interes deteta.
Ovo je veoma osetljiva tema i bojim se da mnoge potencijalne usvojiteljske porodice, koje nas u ovom trenutku gledaju, imaju možda osećaj neke anksioznosti i pitaju se šta sada to srpski poslanici rade, a preko 700 porodica u ovom trenutku čeka na usvojenje. Želim da njima pošaljemo jednu ohrabrujuću poruku, a to je da usvajanjem ovog dokumenta apsolutno ničim nije ugrožen njihov položaj zato što su međunarodna usvojenja jako retka, zato što se međunarodna usvojenja odnose isključivo na onu decu za koju se u Srbiji, u nekom razumnom roku, otprilike godinu dana, nije pronašla adekvatna usvojiteljska porodica.
Kao što smo čuli na jednom od odbora, od predstavnika resornog ministarstva, godišnje se u proseku oko 11 međunarodnih usvojenja dogodi. To su uglavnom deca koja imaju određene smetnje u razvoju, deca sa invaliditetom, romska deca za koju potencijalne usvojiteljske porodice u Srbiji ne pokazuju dovoljno interesovanja.
Zato smatramo da su za takva usvojenja, međunarodnog tipa, potrebne dodatne regulative zato što one, i stepen procene i stepen bezbednosti dece koja odlaze u porodice u inostranstvu, znače jednu dodatnu sigurnost.
Ovaj zakon je takođe uredio i na koji način će država preko nadležnih tela dalje pratiti položaj dece usvojene u inostranstvu. Mi smatramo da je deci mesto u porodici. Smatramo da je porodica najbolji način da se deca zaštite, ali i podvlačim da ta međunarodna usvojenja moraju da imaju poseban tretman i pod posebnom pažnjom da budu praćena. Zato ćemo mi ovaj dokument da podržimo.
Ono što ne možemo da podržimo jeste činjenica da se u ovom trenutku 887 dece starosti do 10 godina, podobne za usvojenje, nalaze u hraniteljskim porodicama. U zemlji koja proklamuje kao osnovni cilj najbolji interes deteta, kako i treba da bude, u zemlji u kojoj se na usvojenje čeka i po nekoliko godina i čeka nekoliko stotina parova, 887 dece u hraniteljskim porodicama, podobno za usvojenje, ne uverava nas u savestan rad svih onih u lancu odgovornosti. Ja znam da nije moguće za svih 887 dece pronaći adekvatnu usvojiteljsku porodicu, jer da je drugačije, mi danas ne bi usvajali dokument o međunarodnom usvojenju, ali sam isto tako sigurna da je za veliki broj dece moglo i moralo da bude drugačije.
Zato vas pitamo, gospodine ministre, ko je kriv, ko je zatajio u sistemu odgovornosti? O čemu se ovde radi? Zašto ova siromašna zemlja, ja ću aproksimativno reći, samo za ovu decu izdvaja oko 400 miliona za hraniteljstvo, a možda je moglo da se upotrebi za neke druge adekvatnije oblike zaštite? Da li se ovde radi samo o pasivnosti organa starateljstva? U čemu je i kolika ovde bila uloga ministarstva? U čemu ste vi kao nadležni organ zatajili ili imamo i neki treći organ? Zaista od vas očekujemo konkretne odgovore.
Znam da ovo nije nešto što je moglo da se reši u poslednjih godinu dana koliko ste ministar ili nešto duže, ali ste i u prethodnom mandatu bili potpredsednik Vlade zadužen za socijalnu politiku. U tom smislu ne možemo da vas aboliramo od potpune odgovornosti. Zato i očekujemo da nam konkretno kažete šta ćete preduzeti prema odgovornima, jer ukoliko ne budete rekli o čemu se radi, smatramo da odgovornost apsolutno preuzimate na sebe, pa kao odgovoran čovek koji je dugo u politici, onda i sami znate šta vam je činiti. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

Hvala.
Poštovani ministre, ja ću govoriti o obe ove konvencije koje su u okviru ove tačke dnevnog reda. Odmah na početku želim da kažem da će DSS, a i Ženska parlamentarna mreža, koja je veoma aktivna u ovom parlamentu, podržati usvajanje ovih konvencija. Posebno je značajna Istanbulska konvencija, zato što je jedan od glavnih ciljeva Ženske parlamentarne mreže upravo borba protiv svih vrsta nasilja u društvu.
Međutim, ono što zabrinjava je da je Srbija usvojila neke prilično dobre zakone, da je usvojila i neke druge konvencije i dokumenta, pa čak mislim da je 2011. godine usvojena i Strategija o borbi protiv nasilja u porodici i nad ženama, a da je nasilje i dalje veoma rasprostranjeno u našem društvu. Čak je i po statističkim podacima nasilje, naročito porodično nasilje sa smrtnim ishodima u porastu.
Da li će ratifikacija i usvajanje Istanbulske konvencije zaista uticati da se stanje popravi, ne znam. Mi smo nedavno i u skupštinskom materijalu dobili izveštaj o tome šta misli Komitet koji prati primenu jedne druge konvencije – Konvencije UN o sprečavanju i zabrani diskriminacije nad ženama i šta oni misle o tome kako Srbija primenjuje tu konvenciju koja je određeni broj godina na snazi u Srbiji.
Srbija je do sada, odnosno Vlada Republike Srbije podnela tri izveštaja. Drugi i treći izveštaj su nekako išli u paketu. Mislim da se čak ta konferencija ili to izveštavanje Komitetu odvijalo u junu ili julu ove godine i ono što smo dobili kao ocenu stanja o tome kako se Srbija bori protiv diskriminacije žena u svom društvu, nisu uopšte ohrabrujuće. Oni nam zameraju, ali nam oni daju i određene preporuke.
Neke od tih preporuka o izveštajima, o tome kako već primenjujemo neke konvencije i međunarodna dokumenta, ovde ću navesti i to naročito u ovom delu koji se odnosi na nasilje nad ženama. Ne znam koliko ste imali priliku da pročitate ta zapažanja Komiteta, ali smo imali priliku od mnogih koleginica koje su iznele sve one probleme sa kojima se sistem i institucije u Srbiji neću da kažem suočavaju, ali probleme koje imaju i koje ne rešavaju. Recimo, u tim zapažanjima i preporukama, tačnije, naglasak je na preporukama, da ministarstva treba da izvrše analizu i izmene Krivičnog zakonika i Porodičnog zakona. Mi volimo da kažemo da imamo, naročito kada je Porodični zakon u pitanju, jedan savremeni zakon, sa nekim dobrim rešenjima, ali znamo, a o tome je i danas bilo reči, da neka rešenja i nisu dobra i na to nas opominje i Komitet UN.
Zatim kažu da se moraju ohrabriti žene da prijave nasilje. Dakle, potrebno je da država vodi jednu stalnu kampanju za podizanje svesti o tome da je nasilje krivično delo i da žrtva nasilja u porodici, naglašavam reč porodica zato što nisu uvek samo žene žrtve porodičnog nasilja, tu su deca, ali bogami su tu nekada i muškarci, da žrtva nije dužna da godinama trpi nasilje, nego da ona ima zaštitu države i da je država ta koja je ohrabri, upravo zato što će imati zaštitu, da prijavi to nasilje.
Šta nam još zameraju? Kažu – da se obezbedi efektivno vršenje istraga, da se počinioci nasilja kažnjavaju sankcijama koje su srazmerne težini zločina, odnosno drugim rečima, da je naša kaznena politika veoma blaga. Velike su razlike između broja policijskih intervencija, broja podnetih krivičnih prijava i broja osuđenih nasilnika. Zatim se poziva država da obezbedi pomoć i pristup zaštiti, odnosno da izgradi ili obezbedi, nisu uvek potrebna ulaganja velikih sredstava i izgradnja posebnih sigurnih kuća, ali da obezbedi sklonište i da su nam nedovoljna izdvajanja iz budžeta.
Videćemo mi koji danas govorimo o ovoj konvenciji, i svi ćemo glasati, šta će biti u predlogu budžeta za sledeću godinu, da li će biti predviđene stavke za otklanjanje nekih od ovih nepravilnosti. Zatim, da se retko izdaje nalog za hitnu zaštitu žena u riziku, odnosno da se ne interveniše dovoljno brzo. To se statistički vidi koliko je uopšte bilo naloga za hitnu zaštitu žene. Da je možda bilo više ovih hitnih mera, možda bi nam manje žena stradalo i manje bi bilo smrtnih ishoda.
Naravno, ono što je takođe veliki problem, to je naše neefikasno, da kažem reformisano pravosuđe, pa su sudski procesi jako dugi. Čak imate podatak da se ni jedan sudski proces protiv nasilnika u porodici nije završio u periodu koji je žena provela u sigurnoj kući. Dakle, žrtva bude smeštena u sigurnu kuću, tu postoji neko vreme u kojem može da boravi u toj sigurnoj kući i kad izađe, taj zbog čega je smeštena tamo je, da ne upotrebim ružnu reč, na slobodi, ali uglavnom nije završen sudski proces. Dakle, isti je problem i kad izađe iz sigurne kuće.
Ono o čemu je bilo puno reči danas, to je da naše institucije nisu dobro povezane, da je loša saradnja između centara za socijalni rad, policije i tužilaštava.
Na osnovu onoga kako ovu konvenciju, koja je već na snazi dugi niz godina, primenjujemo, bojim se da ne pruža neku nadu da ćemo i ovu konvenciju nešto mnogo bolje primeniti ako nešto ne promenimo.
Sada ću par reči da kažem o Konvenciji o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvajanja. To je ova druga konvencija o kojoj govorimo.
Inače, međunarodno usvajanje, to ste i vi verovatno pročitali kao i ja, nisam mnogo znala o tome, u obrazloženju, da je to jedan relativno novi fenomen, da se pojavio negde posle Drugog svetskog rata, da je ta oblast bila prilično neregulisana i tu je bilo mnogo zloupotreba, tako da vidim da sve te konvencije koje pokušavaju da pravno urede ovu oblast su u stvari pokušaj da se upravo to uredi zakonima kako treba, pa je to i cilj i ove konvencije, s tim što, verovatno ste pratili iz medija, neke države imaju jako loše iskustvo kada je u pitanju ovo međunarodno usvojenje.
Znate, na primer, da je Ruska Federacija zabranila međunarodno usvojenje, jer su imali neka loša iskustva. Ne znam da li je ta država uopšte imala ovu konvenciju, moguće da nije, pa da su zbog toga i nastajali ti problemi.
Uglavnom, ova konvencija je usvojena 1993. godine pod okriljem Haške konferencije međunarodnog privatnog prava i ona je, takođe, poznata kao Haška konvencija. Međutim, ovih dana su građani Srbije čuli za jednu drugu Hašku konvenciju. Slična je tema te konvencije. Takođe se naziva Haška zato što je to taj paket konvencija koji je tada i usvojen, jer se na tu Hašku konvenciju pozvao sudija u sudskoj jedinici u Valjevu, inače sudija ljiškog suda, kada je odlučio da devojčica Rea Metejević bude vraćena, upotrebiću reč i isporučena svom ocu koji živi u Zagrebu, ocu zbog koga su njena majka i Rea boravile nekoliko meseci u sigurnoj kući. Dakle, taj sudija je odlučio da nasilniku vrati dete. O tome je upoznata cela javnost Srbije. Juče su u svim medijima građani Ljiga pokazali šta misle o toj odluci. Ministarstvo pravosuđa je, po meni, prilično kasno reagovalo. Uputilo je neku preporuku, ali to je sada stvar koja nije nikako rešena.
Na početku sam rekla da će Demokratska stranka Srbije glasati za ovu konvenciju, međutim zaista više nemam poverenja ni u ovo naše pravosuđe, tako da se bojim da će i ova Haška konvencija o međunarodnom usvajanju biti zloupotrebljena od strane nekog sudije.
Mislim da je dobra prilika da ste vi tu, vi nam i onako retko dođete, ali pretpostavljam da ste i vi svesni problema sa kojima se danas u Srbiji suočavaju i roditelji, i hranitelji i usvojitelji.
Mi smo kao poslanička grupa i kao poslanici dobili puno predmeta od hraniteljskih porodica širom Srbije, jer tu ima prilično velikih problema. Uglavnom je to na relaciji hraniteljske porodice i centri za socijalni rad.
Gospodine ministre, ne znam da li je do vas stigao predmet? Dakle, o ovome govorim zato što me je ta hraniteljska porodica zamolila da o tome govorim. U pitanju je hraniteljska porodica Marković iz Smederevske Palanke, gde je za mesec dana, odnosno 2. septembra, Centar za socijalni rad odlučio da po hitnom postupku devojčicu staru dve godine, koja je imala samo deset dana kada je smeštena u tu hraniteljsku porodicu, bez ikakvog razloga izmesti u drugu hraniteljsku porodicu, da bi je ta hraniteljska porodica pripremila za usvojenje.
Na internetu je peticija preko 10.000 glasova, najviše sugrađana porodice Marković. Najlepše vas molim da vi lično pogledate ovaj predmet. Taj upravni postupak je završen.
Vi ste iz Ministarstva već poslali rešenja, itd. Ni u kom slučaju ne želim da utičem ni na koji način. U pitanju je upravni spor. Molim vas zaista da pogledate o čemu se radi. Puno je o tome bilo reči u medijima i ako ništa da usporite taj postupak usvojenja dok ne preispitate sve ove postupke koji su prethodili.
Hraniteljstvo i prelazak, da li u drugu hraniteljsku ili u usvojenje, to mora da ima neku proceduru koja mora da se poštuje i moraju da se izvrše adekvatne pripreme, a sve to je u interesu deteta. Inače, ova deca doživljavaju strašne traume gde se to uradi na ovako nagao i loš način. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvolite.