Zahvaljujem se.
Reč ima narodna poslanica Nataša Mićić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u okviru ovog dnevnog reda Vlada nam je predložila potvrđivanje četiri međunarodna ugovora. Kao što smo čuli, dva su dvostrani međunarodni ugovori sa Kanadom i Luksemburgom i tiču se socijalne sigurnosti.
Treća je Konvencija o zaštiti prava dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja i nju potvrđujemo po preporuci Komiteta za prava deteta. Ona je značajna ne samo zbog toga što se pojačava pravna sigurnost, naročito u sprečavanju trgovine, otmice, prodaje ili zlostavljanja dece, nego je značajna i zbog toga što se zapravo efikasnije ostvaruje pravo naše dece na život u porodičnom okruženju.
Naime, pored domaćeg usvojenja i hraniteljstva, treći vid jeste to međunarodno usvojenje i ono je važno pre svega zbog dece invalida, ometenih u razvoju, starije dece i dece romske nacionalnosti, gde budući usvojitelji ovde u našoj zemlji, nažalost, ne pokazuju veliko interesovanje. To ne bih isključivo dovodila u vezu sa pitanjem humanosti, nego pre svega kao i posledicu velike traumatizacije ovog društva i velikog siromaštva.
Četvrta konvencija, i njoj nameravam da posvetim najviše pažnje, jeste konvencija o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i porodičnom nasilju. Radi se o konvenciji Saveta Evrope. Htela bih da vas podsetim da se ove godine obeležava desetogodišnjica od kako je Srbija postala članica Saveta Evrope. Mislim da je ovo bila dobra prilika, važna, značajna tema i ogroman problem i da se taj mali jubilej mogao iskoristiti kako bi se poklonila puna pažnja i potvrđivanju ove konvencije.
Ono što je zajedničko svim međunarodnim ugovorima generalno, jeste to da obogaćuju pravni okvir, pojačavaju pravnu sigurnost, promovišu međunarodnu saradnju itd. Međutim, ja bih ove četiri konvencije koje se bave socijalnom sigurnošću, pravom dece, pravom žena, zapravo shvatila, odnosno zatražila od svih i ovde u parlamentu, u društvu uopšte, da ih tretiramo kao opomenu. Kao opomenu koliko se malo ovo društvo brine o ljudima, odnosno posvećuje pažnju ljudskim pravima. Država je odgovorna za kršenje ljudskih prava ne samo kada je ona počinilac nego kada su počinioci i druga lica.
Ako je pre 5. oktobra država bila ona koja je zapravo najviše kršila ljudska prava, sada je važno da država što više preuzima odgovornost i štiti ljudska prava svakog građanina pojedinačno. Mislim, da na tom putu nismo baš toliko uspešni i ne idemo tako brzo.
Hoću da kažem, kad već govorim o ljudskim pravima, o brizi o ljudima, o socijalnim pitanjima da je u prethodnih 25 godina jedino vreme kada su socijalna pitanja imala prevagu i prvenstvo nad nacionalnim pitanjima bio period od 5. oktobra do 12. marta 2003. godine.
Rekla bih nešto o značaju ove konvencije. Ona je značajna kako u prevenciji nasilja, bavi se zaštitom žrtava, kažnjavanjem počinioca i od naše države traži se puna posvećenost kako u sprečavanju, procesuiranju, kažnjavanju pa čak i reparaciji prema žrtvama. Ta puna posvećenost i prevencija koju sam pomenula evo kako se zapravo odvija kod nas.
Naime, zaista imam utisak da se u Vladi i kada je Vlada ovo poslala kao Predlog zakona o potvrđivanju konvencije, ovom se konvencijom apsolutno niko nije bavio. Usudiću se da kažem da je možda niko nije ni pročitao, jer da je pročitao video bi da u članu 12. Konvencija zahteva od naše države, znači, naša država se obavezuje da na svim nivoima, počev od najvišeg do najnižeg i redovno se bavi pitanjem značaja i širenja svesti o manifestacijama, svim oblicima nasilja i njegovom sprečavanju.
Dame i gospodo, prethodnih dana, niti na toj sednici Vlade kada nam je prosleđena ova konvencija apsolutno niko nije, niti resorni ministar niti bilo ko iz Vlade, a nosioci aktivnosti su i premijer i ministar policije i ministar pravde i ministar prosvete i ministarka zdravlja, niko nije izgovorio ni polurečenicu.
Da vas podsetim, prethodnih dana vrlo smo se živo bavili i bilo je više priloga u elektronskim medijima i članaka u štampanim medijima o upotrebi rotacionih svetala službenih vozila. Da li je to to podizanje svesti? Da li je to ta prevencija? Čekajte, ako niste pročitali Konvenciju, ako niste upoznati sa njom onda ste bili obavezni da po Nacionalnoj strategiji o sprečavanju nasilja nad ženama koju je ova zemlja usvojila 2011. godine, ta nacionalna strategija bukvalno počinje rečenicom – Izrada nacionalne strategije predstavlja izraz odlučnosti Vlade za sprečavanje nasilja.
Ne vidim stvarno i žao mi je što resorni ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku se u ovoj zemlji zaista ne bavi ni zaposlenima, ni nezaposlenima, ni socijalnom politikom, a suzbijanje nasilja je jedan važan segment te socijalne politike.
Još jedna stvar, ne samo da je marginalizovala ovo pitanje, znači, borbu protiv nasilja nad ženama i porodično nasilje, nego je Vlada pored toga poslala jednu jako lošu poruku angažujući za ekonomskog savetnika Dominikana Štros Kana, čoveka koji je više puta optuživan za seksualno nasilje, pre dva meseca je u gradu Lilu ponovo podignuta optužnica protiv tog čoveka. Da li je to poruka Vlade počiniocima nasilja i kakva je to poruka i kakva je to poruka ženama koje u ovoj zemlji trpe nasilje svakodnevno? Mislim da je to nedopustivo. Ekonomija da, ali ne po cenu promovisanja nasilja i nasilnika. Ne moramo ići sada u neke druge zemlje i tražiti pozitivne primere kako je zemlja slala pozitivne poruke prilikom suzbijanja nasilja tako što se odgovarajući ponela prema svojim funkcionerima.
Podsetiću vas dame i gospodo, 2002. godine premijer Zoran Đinđić je predložio i vodila se rasprava o tome gde je smenjen jedan poptredsednik Vlade, Vuk Obradović, isključivo iz razloga što je seksualno uznemiravao svoje koleginice. To je prava poruka. To je prava poruka i nasilnicima i ženama i deci koja u ovoj zemlji trpe nasilje.
Što se tiče zaštite, pošto se vrlo ozbiljno i detaljno Konvencija bavi i zaštitom, rekla bih, da je ona ovde svedena na samo pomoć. Preko 90% žene same pokreću postupak ili tužbom za nasilje u porodici ili zahtevom za zaštitnim merama ili krivičnim prijavama. U toj zaštiti Konvencija naročito insistira na koordiniranom i delotvornom radu svih državnih organa službi, a naročito su važne, naravno, nevladine organizacije koje su prethodnih 20 godina dale najznačajniji doprinos ovom pitanju. Kažem preko 90% žena zapravo same pokreću te postupke, a samo nekoliko procenata četiri ili pet socijalni rad i još manje policija ili tužilaštvo po službenoj dužnosti. To bi trebalo da se promeni. Treba biti svestan da žrtve često nisu ni u objektivnoj mogućnosti da same pokreću taj postupak.
Što se tiče kažnjavanja, traži se harmonizacija kaznene politike i da se smanji raspon između najviše i najniže kazne. Kada sam rekla to delotvoran i koordiniran rad službi, prekjuče smo imali primer, jednom počiniocu nasilja je sud izrekao zaštitnu meru zabrane pristupa žrtve, njegovoj supruzi i niko nije bio nadležan da tu meru kontroliše i nadzire, tako da je ta žrtva, zapravo ta žena je bila žrtva jer je taj suprug izboo šrafcigerom. Mislim, da to pokazuje koliko su u realnosti ti problemi veliki.
Želim da kažem i da apelujem ovde i na Žensku parlamentarnu mrežu i na sve kolege poslanike i koleginice, da je naša država potpisujući ovu konvenciju prošle godine stavila rezervu u skladu sa članom 3. Konvencije i rezerva se odnosi na dva člana, jedno je član 30. stav 2. Zapravo, naša država je odbila, stavila je rezervu, odbila da primeni odredbu da nadoknadi ženama koje su imale teške telesne povrede ili ozbiljno narušeno zdravlje, a pri tom ni počinilac ni osiguranje nije nadoknadilo štetu, naša država je odbila da nadoknađuje tu vrstu štete žrtvama.
Mislim da to nije dobro i da nije dovoljan razlog da je to država uradila zbog finansijskih teškoća, jer ako u ovoj zemlji ima novca da se, recimo, ne znam, oproste dugovi jednoj kompaniji kao što je „Simpo“, ako možemo da pokrivamo gubitke i „Srbijagasa“ i „Železnice“ po 200, 300 miliona, ako Skupština juče u jednom danu može da se odrekne 300 miliona dinara, da smanji, da skreše svoj budžet za 300 miliona dinara, ako možemo da se odreknemo naplate rudne rente u punom iznosu, a te rezerve iznose 7 milijardi, a mi naplaćujemo rudnu rentu samo 3%, a mogli bi i do 30%, ili barem 22 koliko je u Rusiji. Ako je ova država mogla da isplati, za jednog nasilnika mislim na Miladina Kovačevića, odštetu američkom državljaninu koji je jedva prežive nasilje od strane Miladina Kovačevića, ako je mogla da izdvoji milion dolara za to, onda mislim da bi, kažem naročito u situaciji što se radi o nadoknadi gde počinilac ne može da plati i gde osiguranik, tek u slučaju da se na drugi način ne može naplatiti država preuzima odgovornost da štiti i da izvrši reparaciju žrtvama.
Tako eto molim, molim poslanike da me podrže, a Vladu, resornog ministra molim da povuče ovu rezervu, jer mislim da nije dobro. Druga rezerva se odnosi na član 44. Radi se o nadležnosti. Naša država se izuzima nadležnost u slučajevima kada se radi o licima koja imaju ovde samo boravište, a ne prebivalište. To se pravda razlogom da je potrebno utvrditi harmonizaciju krivičnog zakonodavstva. Dobro, to bi se moglo ispraviti tom harmonizacijom, ali s druge strane postoje primeri kada smo istovetni tekst prihvatali, ratifikovali konvencije, pa onda ne vidim, iako nisu bile usaglašene sa krivičnim zakonodavstvom, pa onda ne vidim razlog zašto to ne bi bio i ovde slučaj.
Posvetila bih pažnju, naročito, porodičnom nasilju, koje je zapravo rak rana ovog društva, koje je generator svih oblika nasilja, zato što se u porodicama obično transgeneracijsko nasleđe, zato što polovina dece prisustvuje nasilju, a svako treće je i žrtva nasilja, pa su tako ta deca posle obično, najčešće prenose taj model ponašanja i na ulicu, i u škole, na stadione i na druga mesta. Pošto je LDP navikao, to mu je način rada da u javnom životu pokušavamo da nas suočimo sa realnošću, kazaću da je u ime LDP, da je zapravo porodica najnasilnija društvena grupa u ovoj zemlji. To potvrđuju i podaci, i to potvrđuju istraživanja.
Naime, evo samo za prvih osam meseci u porodičnom nasilju je ubijeno 42 osobe, od toga su 38 žena. Za osam meseci ubijeno 38 žena. Prošle godine 28 za čitavu godinu. Pretprošle godine 29. Od tih 29, 23 su bile žrtve svojih partnera, četiri su ubijene od strane njihovih sinova, a dve su bile žrtve tazbinskog srodstva. To porodično nasilje, to je o smrtnim slučajevima. Znači tih 38 žena koje je ubijeno ovih osam meseci su nečije ćerke, su nečije sestre, su nečije majke, 38 ubijenih žena u prvih osam meseci u ovoj zemlji. To je o smrtnim ishodima.
S druge strane, postoje istraživanja koja govore o povredama i o intervencijama policije. Naime Udruženje sudija za prekršaje je izvršilo istraživanje od 2004. godine do jula 2006. godine i prema tom sveobuhvatnom istraživanju na nacionalnom nivou, zabeleženo je 50.127 intervencija policije u toj oblasti porodičnog nasilja.
Uzmite u obzir podatak da pomoć policije prilikom poslednjeg incidenta zatraži samo 23% žena, 18% se obrati centru za socijalni rad, a 30% zdravstvenim ustanovama od kojih najviše za prelome i iščašenja, za prelome i iščašenja. Pošto se radi o cikličnom problemu, to nasilje se ponavlja. Te žene sutra, neka od njih mogu biti i ubijene. Gde nam je svest o tome? Istovremeno, tih 50.127 intervencija policije za dve godine Republički zavod za statistiku je otprilike za to isto vreme uradio istraživanje i došlo se do zaključka da je za tih 50.127 slučajeva podneto samo 4.500 prijava. Od toga je 2.070 osuđeno.
Znate šta, ne može se u ovom društvu govoriti samo o pitanju i problemu bele kuge. I nije dobro što se neke organizacije, koje se nazivaju udruženjima za zaštitu porodice, se sete da se oglase jednom godišnje, i to kada je u pitanju promovisanja prava različitosti LGBT populacije, kao da ta populacija vrši nasilje nad tim silnim ženama, i kao da je to koren problema nasilja u ovoj zemlji.
Na kraju bih rekla da je najvažnije prvo stvoriti društvo, da je najvažnije stvoriti društvo koje javno osuđuje nasilje. Da taj put za borbu protiv i eliminaciju nasilja nije lak i jednostavan. Da će LDP glasati za sve četiri konvencije i da još jednom upućujem predlog i molbu Vladi da povuče rezervu na član 30. Molim kolege i koleginice da u tome podrže taj predlog LDP. Hvala vam.

Hvala.
Replika, Marija Obradović. Izvolite.
(Narodni poslanik Nataša Mićić, s mesta: Po kom osnovu replika.)
Kao ovlašćeni predstavnik.

Dame i gospodo, zahvaljujem se poslanici LDP na ovako zanimljivoj diskusiji kada su predlozi zakona u ovoj objedinjenoj tački u pitanju i jako mi je drago što je svoj politički autoritet iskoristila i da se obrati određenoj ciljnoj grupi da i oni čuju koliko je važna ova tema, a o kojoj se govori, iako je Vlada predlagač, a ne neko od opozicionih partija, ali je ovo izuzetna katastrofalna zloupotreba pozicije poslanika, njegovog ovlašćenog vremena za dobijanje sitnih dnevno-političkih poena.
Pominjanje jednog od savetnika u Vladi kada govorimo o ovako važnoj temi, koja znači veliki iskorak u promeni svesti ljudi u Srbiji, kada se i Vlada i svi poslanici i sve partije, složile da ćemo svi glasati kao jedan, u ovom trenutku, u ovom kontekstu spominjati nekog od savetnika Vlade, u tom kontekstu jako je ružno sa vaše strane i pomeranje težišta koje je krenulo u jednom odličnom smeru, u ovom trenutku kada u Srbiji imamo mnogo problema i ima mnogo nepravdi.
Nešto od stvari koje ste spomenuli i događaja stoje, ali, da li je ovo trenutak i da li mi sada možemo da ispravimo sve nepravde? Ovo je trenutak kada Srbija može da vidi da su poslanici parlamenta svi kao jedan na tome da nasilje moramo javno da osudimo. A vi ste to pomerili u jednom sasvim drugom smeru. To vam neće proći, to su zaludni pokušaji koji samo diskredituju vašu partiju.

Vreme.
Po kom osnovu, Judita? Po Poslovniku? Izvolite.

Hvala vam, gospodine predsedavajući. Član 107. i član 27. Povređeno je dostojanstvo ovog parlamenta a vi niste prekinuli prethodnu govornicu kada je izrekla određene uvredljive reči na uštrb prethodne govornice, gospođe Mićić.
Gospodine predsedavajući, vi ste poznati po tome da pažljivo pratite tok sednice i da ste pri tom prilično strogi prilikom izricanja opomena. Prethodna govornica je rekla da je gospođa Mićić zloupotrebila svoj položaj parlamentarne poslanice, da se ružno izjašnjavala. Zar to nisu uvrede, gospodine predsedavajući? Mnogo veće uvrede zato što u njima možemo da pronađemo i određenu dozu omalovažavanja gospođe Mićić kao poslanice ovog parlamenta. Dakle, to je mnogo gore od onoga kada mi skrećemo pažnju na to da je predsedavajući u obavezi da govori istinu, da samo sa istinom barata kada se obraća poslanicima i kada komentariše bilo čije stavove koji se iznose u ovom parlamentu.
Prema tome, gospodine predsedavajući, vi jeste zaista povredili dostojanstvo ovog parlamenta kada ste dozvolili da se na tako nipodaštavajući način jedna poslanica obrati drugoj poslanici, iako se radi o poslanici iz vladajućih stranaka a pri tom je ova druga poslanica koja je povređena iz opozicione stranke.

Gospođo Judita, ja ne sporim vaše pravo da imate takvo mišljenje. Međutim, ja nemam takvo mišljenje i nisam stekao utisak da je povređeno dostojanstvo. Vi imate pravo da se izjasnite da li je povređen Poslovnik. (Da) Znači, u Danu za glasanje Skupština će se izjasniti da li je došlo do povrede Poslovnika.
Replika, Nataša Mićić. Izvolite.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.
Prvo, zaista mi nije jasno po kom osnovu ste dali koleginici iz SNS-a pravo na repliku, pošto poslanička grupa SNS apsolutno nije spomenuta, niti ona ovde može da ima ulogu zaštitnika Vlade, savetnika, drvenog advokata. Apsolutno ne vidim po kom osnovu jedna poslanička grupa zato što je spomenuta Vlada može da dobije pravo na repliku.
Drugo, želim da odgovorim, kad sam već prozvana. Ja sam rekla – ekonomija da, ali ne po cenu promovisanja nasilnika, a Dominik Štros Kan je više puta optuživan za seksualno nasilje, vođen je postupak i trenutno se sad u gradu Lilu vodi postupak. Upravo ova konvencija i upravo ova tema bi nas trebalo da podstakne da o tim stvarima ne treba da ćutimo nego da o tome treba da govorimo, da je to loša poruka za sve nasilnike u ovoj zemlji, da je to tužna poruka za sve žene koje trpe nasilje u ovoj zemlji i da nije dobro ni kada se prvi potpredsednik Vlade na konferenciji za štampu zahvalio novinarima što ne postavljaju nezgodna pitanja jer, ako budemo zaobilazili nezgodna pitanja i stavljali ih pod tepih, ta pitanja, a već nam se to dešavalo mnogo puta, će nam se vratiti pravo u lice i sa mnogo težim posledicama.
Mislim da koleginica nije u pravu i da imam pravo da prokomentarišem. Neke nevladine organizacije su se oglasile po tom pitanju, pre svega „Žene u crnom“ i ja mislim da je to ipak jedan dokaz da u ovoj zemlji neka svest postoji i neka potreba za realnošću. Hvala vam.

Povreda Poslovnika, Biljana Pantić. Izvolite.

Predsedavajući, smatram da je prethodna govornica povredila član 107. ovog poslovnika, kada je povredila moju koleginicu i uvredljivo se izrazila o njoj, napominjući da je isto drveni advokat Vlade, a koleginica je ovlašćena ispred SNS da govori o ovoj temi, a danas je tema konvencija koju treba da ratifikuje ovaj parlament, a ne Dominik Štros Kan. Gospođa Nataša Mićić ne može da govori da onome što danas nije na dnevnom redu. Hvala vam.