Gospodine predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, uvaženi gospodine Babiću, Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika koji danas razmatramo proistekao je iz sasvim očigledne činjenice da zakon mora da oponaša život, u stvari da život ne sme predugo da čeka. Vesti iz svakodnevnog života, nažalost, najjači su argument u prilog neophodnosti ovakvih zakonskih rešenja.
Ono što mene kao građanku ovde najviše zanima jeste pitanje – kako smo uopšte stigli do ovde? Kako je moguće da u jednoj staroj evropskoj civilizaciji bude poremećen osećaj za odgovornost, za društveno dobro, solidarnost da ne pominjemo, može li materijalna beda da bude opravdanje za duhovnu bedu velikog dela društva? Kako objasniti toliti stepen, rekla bih, socijalno sasvim autističkog ponašanja zabrinjavajućeg velikog broja pojedinaca koji mirne duše posegnu npr. za poklopcem od šahte, ne razmišljajući o mogućim posledicama? Da ne govorim o društvancima koji seku bakarne žice, skidaju železničke šine da bi ih preprodali.
Kako uopšte funkcioniše trgovina tim materijalima, odnosno kako je moguće da se ne može stati u kraj toj vrsti tržišta crnog da crnje ne može biti? Uporedo sa ovakvim zakonskim rešenjima neophodno je pojačati nadzor nad prometom sekundarnih sirovina, jer je to najlogičniji red poteza.
Krađa javnih dobara, o kojima ovde govorimo, tada će biti incident, pojedinačni incident, a ne društvena pojava. Ovde su zatajile mnoge druge institucije, npr. komunalna policija, koja i te kako košta poreske obveznike. Dešava se da čovek pravi kolica za prevoz ogreva, pa nabavi točkiće sa kontejnera, onih istih u koje neretko ubacuje neugašen pepeo jer vodu plaća lično, a kontejnere plaća neko drugi, državno, društveno, ničije, svačije, javna svojina kao ortačka kobila, mada po kuloarima nekih lokalnih samouprava čak i kruže nekakve informacije da ne haju mnogo za takve štete. Nabaviće oni nove kontejnere, eto prilike za ono što se zove 10%, pa ako je tako, neka gore.
Mnogi su skloni da krivicu za ovakve oblike društvene bahatosti pripišu roditeljima, porodici, odsustvu domaćeg vaspitanja, školi koja zanemaruje svoju vaspitnu ulogu. Verovatno da u svakom od tih segmenata leži deo objašnjenja ovih problema, jer sasvim je tačno da se ne može društvo uređivati visokim stepenom represivnih mera, bar ne isključivo rigoroznim kaznama.
Suvišno je i podsećati da je u predvorju svakog zakona moralna norma čija je sankcija griža savesti na ličnom planu, a osuda sredine na grupnom planu, ali klinci danas sve češće misle da nije ni nemoralno krasti, ni kažnjivo krasti, osim ako nisi glup da te uhvate ili ako nemaš neku zaštitu, ili ako nemaš para za skupe advokate.
Uostalom, sve ono što nam se desilo u bliskoj prošlosti, od otimačine ondašnje društvene svojine do divljačke i, malo je reći, nepravedne privatizacije, i na ovaj način nam danas stiže na naplatu, jer se godinama iz političkih i privrednih elita slala nemušta, ali sasvim jasna poruka da je prihvatljivo sve što je korisno i da moral ne stanuje ovde i da se društveni ugled može kupiti novcem ili svakojakim oblicima moći.
Sada je u toku veliko spremanje u kojem država šalje jasnu poruku da se krasti niti sme, niti se isplati bilo da su politički istomišljenici ili neistomišljenici, kao i da će počinioci biti kažnjeni, a nelegalno prisvojena imovina oduzeta i vraćena onima od kojih je oteta i da će najviše usta nahraniti narodna kuhinja koja se zove pravda čije porcije moraju biti jednake za sve. Zahvaljujem.
