Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 116 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 90 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Pošto je danas dan za traženje obaveštenja, da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje, u skladu sa članom 287. Poslovnika.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Gospodine predsedavajući, moje pitanje će biti upućeno premijeru Srbije, gospodinu Ivici Dačiću, kao procenu Srpskog pokreta obnove – Demohrišćanske stranke Srbije, o nužnosti novog modela ekonomske politike i novog modela organizacija raznih državnih službi, koje svojim neefikasnim delovanjem utiču na produbljivanje krize ili na održavanje krize, a svi znamo da je ekonomsko stanje u državi jako loše i Srpski pokret obnove – Demohrišćanska stranka Srbije su u ovom mandatu Vlade najviše, upravo kritikovali neodgovornost u trošenju javnih sredstava, organizovani haos u javnim finansijama, punjenje subvencija privredi, koje su bile u potpunosti nikakve, maltene kontrole nije bilo, utroška tih subvencija.
Smatrali smo da je bilo potrebno bolje kontrolisati sredstva iz Fonda za razvoj, recimo Fond za razvoj ima samo 60 zaposlenih, maltene nikakve kontrole ni prethodne, ni naknade nije bilo oko utroška ogromnih sredstava, i smatrali smo naravno, da je mnogo više subvencija bilo potrebno dati srpskoj poljoprivredi, koja je naša najveća izvozna privredna grana, ali i dalje u jako, jako teškom položaju i čini nam se sve teže.
Privatizacija se u potpunosti pretvorila u svoju suprotnost, najveći deo firmi je ili zatvoren, ili u jako lošem stanju, a stopa nezaposlenosti se povećava. Međutim, ono što je po nama jedan od glavnih uzroka stvaranja i održavanja crnog tržišta, to je neefikasan i korumpiran rad carinskih službi.
Visok stepen korupcije omogućava praktično onemogućava bilo kakvu kontrolu rada carinskih službi, jer one za sada imaju internu kontrolu koja je decenijama umrežena i uvezana sa carinicima i po našem stanovištu potrebna je eksterna i insajderska kontrola rada carinskih službi, jer mnogo je protoka robe preko carine, bez evidencije, ili sa umanjenjem carinskih stopa, što se direktno odražava na velike gubitke u budžetu, ali i na bezbednost zemlje.
Po nama je carina ključna karika u legalizaciji protoka neevidentiranih roba, a cirkulacija robe na crnom tržištu se odvija kroz dva osnovna načina. Ili su robe ušle bez evidencije preko carine, ili su razdužene preko fantomskih firmi. Zbog toga treba kontrolisati i onemogućiti rad onih koji nelegalno snabdevaju tržište i zarađuju ogroman nezakonit novac. Inspekcijske službe treba da kontrolišu ne samo promet roba preko carine, već transport roba, da upoređuju dokumentaciju sa carine i dokumentaciju sa skladišta.
Zbog toga je moje pitanje premijeru Ivici Dačiću. Šta će Vlada Republike Srbije preduzeti da se uspostavi insajderska i eksterna kontrola rada carinskih službi? Šta će Vlada preduzeti da se koordinira rad inspekcijskih službi, koje će kontrolisati robu i dokumentaciju sa carina sa transporta i sa skladišta i time izbeći velike gubitke u budžetu Republike Srbije, u vremenu kada ovo nije obična posleratna kriza, a ovo je najveća ekonomska kriza, sa kojom se mi suočavamo posle Drugog svetskog rata? Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ranka Savić.

Hvala predsedavajući, koleginice i kolege, uputiću pitanje Vladi Republike Srbije, odnosno premijeru, ali i ministru privrede.
Naime, u poslednje vreme mi smo svedoci da su u Srbiji organizovani mnogobrojni protesti, štrajkovi i blokade saobraćajnica. To rade radnici zaposleni u preduzećima u restrukturiranju.
Mislim da je potpuno iluzorno govoriti o tome da li je njihovo nezadovoljstvo opravdano ili ne, ono je apsolutno opravdano, izuzetno male zarade, negde oko 25.000 dinara u proseku, te zarade kasne i po godinu dana, ovi radnici nemaju zdravstveno osiguranje, ali ono što je mnogo još i gore, to je potpuna besperspektivnost ovih ljudi.
Kontaktirajući sa njima i obilazeći i proteste i štrajkove i blokade, ono što je i mene samu iznenadilo jeste činjenica da pored ovog socijalnog momenta svi ovi ljudi najviše se žale na to što nemaju nikakvu informaciju, šta će biti sa njihovim preduzećima, da li će opstati, i da li će na kraju biti ugašena i likvidirana.
Ono što brine, jeste činjenica da Vlada Srbije nema nikakve analize stanja u ovim preduzećima, nema analize stanja tržišta, niti potrebe Srbije. Konačno, se treba ustanoviti koja od ovih preduzeća imaju proizvod namenjen tržištu, koja od ovih preduzeća mogu realno opstati?
Dakle, to mora da uradi Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo, a onda po utvrđenoj analizi i projekciji mogućnosti njihovog opstanka, jasno da izađe pred zaposle u ovom preduzeću, dakle, da napravi spiskove i kaže – ova preduzeća nemaju nikakvu perspektivu, ona idu u stečaj i likvidaciju. Ova preduzeća imaju proizvod, mogu da opstanu, država će u ta preduzeća da uloži, da pomogne njihovoj revitalizaciji.
Mislim da je to ono što je najmanje što Vlada Republike Srbije duguje ovim ljudima, radnicima, zaposlenim u ovim preduzećima, koji nemaju apsolutno nikakvu krivicu što su dovedeni u stanje u kome se danas oni nalaze. Ovo je bitno i zbog planiranja života ovih ljudi, zbog njihove budućnosti, zbog pokušaja u krajnjoj liniji, da uzimanjem otpremnine pokrenu neke svoje male biznise, ili da pokušaju da nađu posao na nekom drugom mestu.
Drugo pitanje upućujem premijeru, dakle Vladi Republike Srbije i ono se odnosi na izbor članova nadzornih odbora, predsednika nadzornih odbora, ali i predsednika skupština preduzeća, koja se nalaze u nadležnosti države. Dakle, oni koje imenuje Vlada Republike Srbije.
Mene interesuje i moje pitanje se i odnosi na to – koji su kriterijumi za izbor članova nadzornih odbora ili predsednika nadzornih odbora, koji kriteriji rukovode Vladu da imenuje tog i tog, za člana nadzornog odbora? Iskreno se bojim da je jedini kriterijum politička pripadnost, da se tu uopšte ne vodi računa o tome da li neko ima stručno znanje, da li uopšte može da učestvuje u radu tog nadzornog odbora.
Do mene je stiglo mnogo pritužbi upravo u ovom smislu, radnici su izuzetno nezadovoljni izborom članova nadzornog odbora, pa čak oni tvrda da mnogi od njih uopšte ne znaju ni šta je osnovna delatnost preduzeća u koje su došli, kao članovi nadzornog odbora.
Poslednji primer je imenovanje bivšeg direktora … na mesto predsednika skupštine ovog preduzeća. Tu se radi o gospodinu Slobodanu Kopanji, čoveku koji je smenjen sa mesta direktora …, koji je uredno uzeo otpremninu koja nije bila ni malo mala, koji barem prema natpisima medija, protiv koga se vodi postupak.
(Predsedavajući: Vreme.)
Postavljam pitanje – koji su kriterijumi za izbor članova i predsednika nadzornih odbora, predsednika skupština preduzeća u nadležnosti Vlade Republike Srbije?

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Branislav Mitrović.

Zahvaljujem predsedavajući.
U ime poslaničke grupe URS postavljam pitanje premijeru, ujedno i ministru za unutrašnje poslove, ministru privrede, ministru saobraćaja, kao i ministru za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku.
Moje pitanje jeste kratko, ali s obzirom na sve ono što se dešavalo prethodnih dana i prethodnih nedelja, nisam siguran da je odgovor jednostavan. Moje pitanje glasi, zašto ne rade auto škole u Srbiji i kada će auto škole početi sa radom?
U prethodnom periodu smo svedoci da se u Srbiji dešavaju razni problemi koji se tiču naših škola i nažalost već smo naviknuti na takve probleme, bez razlike da li se oni tiču onih velikih škola, fakulteta sa kojih nam studenti šalju poruke da je krajnje vreme da se neko pozabavi činjenicom da ne postoji sklad između onoga što od njih zahteva Bolonja i od uslova koji se njima pružaju na fakultetima.
Sa druge strane, sustigao nas je još jedan problem sa još jednom školom, doista nešto manjom, ali mnogo važnijom od mnogih škola u Srbiji, problem sa Petnicom. Taj problem smo na neki način veoma lako zaboravili i prenebegli sve posledice koje on može da ostavi iza sebe.
Možda će neko reći u odnosu na ove velike probleme da problem sa auto školama i nije neki problem, ali činjenica da od 25. oktobra ove godine 900 auto škola, 900 privrednih subjekata u Srbiji je stavilo katanac na svoja vrata, da 4.000 ljudi koji rade u tih 900 auto škola u Srbiji ne privređuje i da 50.000 polaznika mladih ljudi je prekinulo svoju obuku i izgubilo mogućnost da polaže vozački ispit.
Siguran sam da u ovom trenutku ni u ovoj sali, ni bilo gde u Srbiji niko nema ništa protiv toga da se poveća bezbednost u saobraćaju na našim drumovima. Šta više, svi smo za to da se ta bezbednost poveća, s obzirom na sve one nemile scene koje svakodnevno u crnim hronikama gledamo, gde živote gube veliki broj mladih ljudi i svi očekujemo i očekivali smo da reforma upravo u oblasti auto-obuke polaganja tih vozačkih ispita, donese određeni pomak.
Međutim, sve ono što se dešavalo u proteklim danima, proteklim nedeljama jasno ukazuje da svi oni koji su bili odgovorni da se nisu najbolje snašli na ovom zadatku. Kao što sam rekao, deo auto škola ne radi u ovom trenutku, a trenutno je na sceni prepucavanje, jedan opšti medijski rat između MUP i predstavnika auto škola.
Ministarstvo unutrašnjih poslova, tačnije njihovi predstavnici, zameraju auto školama na tome što period od maja prošle godine nisu iskoristili da bi se prilagodili, da bi uklonili sve one prepreke i uskladili svoj rad sa pravilnikom koji je ministarstvo tada donelo.
Rekli su da su auto škole uglavnom svoj rad i svoju energiju bazirali na ostvarivanju što većeg profita i uključivanja što većeg broja ljudi u obuku po starom programu. S druge strane, ni auto škole im ne ostaju dužne, pa ih podsećaju da ni ministarstvo od donošenja Zakona o bezbednosti saobraćaja 2010. godine, nije poštovalo rokove i da je uglavnom po svakom zadatku kasnilo u poštovanju tih rokova.
Auto škole takođe postavljaju pitanje zašto je datum prestanka važenja dozvola za rad određeno na isti datum kada ističe rok za predaju zahteva za produženje roka i time smo 25. oktobra došli u situaciju i stavljene su pred svršen čin 900 auto škola u Srbiji da zatvore svoja vrata.
Auto škole takođe upozoravaju da je većina zahteva iz tog pravilnika prepisana iz nekih pravilnika drugih zemalja sa mnogo većim standardom, a da se veoma malo poštovala stručna, naučna praksa i da je većina tih zahteva, u našem slučaju, ne primenjiva.
Takođe, auto škole ukazuju da neki od zahteva iz pravilnika ne zavise od samih auto škola, kao što je naprimer dobijanje lokacije za poligone koje zavise od lokalne administracije, a svi smo svesni koliko je spora lokalna administracija i koliku kočnicu predstavlja.
S druge strane, MUP podseća da auto škole nisu dovoljno teoretski spremne i ne žele da se bave teorijom, što im naravno ovaj pravilnik zahteva. Auto škole uzvraćaju da ni državni organi nisu ispunili sve zahteve koje su i sami propisali u svom pravilniku, što je naravno MUP poslednjih dana i priznao.
Takođe, auto škola podsećaju da taksa za obnavljanje dozvole od 80.000,00 dinara previsoka i dok traje rat između auto škola, 50.000 naših sugrađana u neizvesnosti čeka šta će biti. Četiri hiljade zaposlenih u auto školama čeka šta će biti sa njihovim radnim mestima.
Moje je pitanje Vladi, ministrima, najpre ministru MUP, ali i ministru privrede koji je zadužen da se bori za svako radno mesto u ovoj zemlji u ovom trenutku, jeste kada će prestati ova agonija i kada će početi sa radom 900 auto škola u Srbiji? Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Sanda Rašković Ivić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, svedoci smo da već mesecima u Vukovaru traju anti-srpske orgije koje su kulminirale u septembru razbijanjem tabli sa ćiriličnim natpisima.
Protivnica ćirilice i razbijačima pridružili su se odnosno dali su im podršku, bezmalo, celokupno javno mnjenje Hrvatske, svi mediji, mnogi političari, kompletan katolički kler, međutim oni političari tipa premijera Hrvatske, koji baš nisu podržali ovo, molili su razbijače za malo velikodušnosti, kao da je stvar prava na upotrebu vlastitog pisma, ćiriličnog pisma, kod Srba u Hrvatskom, tačnije u Vukovaru, star nekog uzdarja, a ne stvar zakona, i to zakona EU i hrvatskih zakona.
Međutim, to nisu svi oni koji stali na stranu razbijača. Na stranu razbijača, na neki način, stala je i EU koja preko svog potparola, gospodina Abota poručuje, EU se neće mešati u unutrašnje stvari Hrvatske oko dvojezičkih natpisa. Dakle, srpska manjina i njena prava u Hrvatskoj, koja je članica EU, nimalo ne interesuju Brisel.
Da bi izbegli sprovođenje zakona, Vukovar je proglašen mestom posebnom pieteta, a tom pietetu izgleda jako smeta ćirilica, ćirilično pismo, a rekla bi da smetaju i Srbi.
Znate, dame i gospodo, to obično počinje ovako. Prvo vam ubiju magarca, onda vam zapale kuću, onda kidišu na vaš život, pa ako imate sreće vi uspete da pobegnete. U Vukovaru je upravo ubijena ćirilica, a Srbima u Hrvatskoj i Vukovaru je poručeno – ako hoćete da preživite asimilirajte se, ili ako vam se ne sviđa asimilacija pokupite svoje prnje i odselite se.
Šta radi država Srbija u međuvremenu dok traje ova agonija? Država Srbija dovodi Hrvatskog predsednika Josipovića u ovaj parlament tek da mu učini plezir kao da između Hrvatske i srpske države i naroda ne postoji niti jedno otvoreno pitanje.
U Srbiji lokalni Hrvati koji recimo žive na severu Bačke, govore hrvatskim jezikom, pišu latinicom i to govore ovim novim hrvatskim jezikom kojim ja, kao Srpkinja u Hrvatskoj, pre jedno 40 godina nisam govorila, a to je ono tipa – u ozračju, tjekom svibnja, promidžba, oporba, itd.
Ja lično nemam ništa protiv toga. Srbi u Hrvatskoj po jeziku ni malo ne razlikuju od Hrvata. Oni su prinuđeni da govore ovim novim govorom, ali sada su izgubili pravo i da pišu svojim pismom, a to je ćirilično pismo.
Pitam zato visoke državne zvaničnike, pitam premijera, prvog potpredsednika Vlade i šefa države, šta će preduzeti da odbrani Srbe u Hrvatskoj, da Srbi u Hrvatskoj mogu da ostvaruju svoja, i hrvatskim i zakonima EU, zagarantovana prava?
Rekla bih da je pravo i obaveza Srbije da neprekidno zahteva ispunjenje u punom kapacitetu statusa koji Srbima u Hrvatskoj zagarantovan.
Saopštenjem je reagovala jedino Kancelarija za dijasporu. Gospođa Slavka Drašković je jedna valjana žena. Međutim, njena politička težina ne dobacuje do mesta gde treba rešavati ovaj problem, a to je Brisel. Zato pitam – kada će se naš vlastodržački trijumvirat Dačić-Vučić-Nikolić obratiti Briselu i zatražiti da zaštiti prava srpskog naroda u Hrvatskoj? Taj zagranični narod je u stvari samo ostatak jednog proteranog naroda, koji je proteran u najnovijoj istoriji. Proterano je pola miliona ljudi, a sada se osporavaju ne samo ćirilica, ne samo imovinska prava, ne samo ona prava koja su zagarantovana kao ljudska prava. Najnovije, osporava im se i pravo na prebivališta. Pošto naša država ne reaguje, onda su se pojavili jutros i grafiti i neki afiši u Zagrebu sa majmunima, sa šajkačom…
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Samo bih rekla – dokle god je srpskim vlastima prioritet EU, dotle Srbi u Hrvatskoj, izbeglice, a ni Srbi u Srbiji ne mogu da očekuju neki boljitak, jer EU nije partner, ona je tutor srpskoj političkoj eliti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, postaviću nekoliko pitanja Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, a pre toga ću da izrazim svoje žaljenje da od 2001. godine, pa sve do 2012. godine nijedna vlast u Srbiji nije vodila politiku aktivne podrške i brige za Srbe u Hrvatskoj, ni za izbegle i proterane Srbe.
Hrvatska je usvojila 2002. godine Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, koji garantuje slobodnu upotrebu srpskog jezika i ćiriličnog pisma u svim onim opštinama gde je učešće Srba preko 33%. Nažalost, ni vlada gospodina Koštunice, ni vlada gospodina Cvetkovića nije u razgovorima sa Vladom Hrvatske pokretala to pitanje. Nažalost, ni vlada gospodina Koštunice, ni vlada gospodina Cvetkovića nije tražila stalni dijalog da se brojni problemi preko 300.000 proteranih Srba koji žive u Srbiji, veliki broj u Republici Srpskoj i veliki broj u trećim zemljama, da se ta pitanja stave na dnevni red i da budu tema dijaloga između zvaničnog Zagreba i Beograda.
Nažalost, predsedniku Nikoliću i Vladi premijera Dačića ostalo je da počne rešavati taj problem nakon što je bio zamrznut 11 godina. Od 2001. godine vodila se politika lažnog pomirenja preko leđa Srba u Hrvatskoj, preko leđa izbeglih i prognanih Srba i naravno da nije moguće da nakon 11 godina ti problemi budu odmah rešeni.
Mi smo snažno pozdravili dolazak hrvatskog predsednika Josipovića, razgovore sa predsednikom Nikolićem. Pozdravili smo obraćanje hrvatskog predsednika Josipovića našem parlamentu, jer smatramo da je to čin zrelosti i tolerancije srpske strane. Naravno da ćemo očekivati u narednom periodu i da se srpski predsednik Nikolić obrati u hrvatskom Saboru. Mislim da treba na taj način pristupati ovim stvarima.
Reći ću konkretno nekoliko problema gde očekujem da naše Ministarstvo spoljnih poslova traži objašnjenje od hrvatskog Ministarstva spoljnih poslova. Prvo se tiče izbeglih i prognanih Srba koji primaju penzije iz Hrvatske. Hrvatska je odredila rok 31. oktobar do kada svi korisnici hrvatskih penzija moraju da dostave tzv. osobni identifikacioni broj ili OIB. Mi mislimo da je to bio kratak rok. Dobar deo naših penzionera nije uspeo da dostavi potrebna dokumenta, a to je popunjen zahtev i overena kopija lične karte ili pasoša. Mi smatramo da treba naše Ministarstvo spoljnih poslova da zatraži od hrvatske strane da se produži taj rok za dodeljivanje OIB, a da se u međuvremenu koristi tzv. potvrda o životu.
Imamo čak i slučaj gospođe Danice Dimitrijević, koja je poslala zahtev za OIB 27. aprila ove godine iz pošte u Mirijevu. Tek su joj sredinom oktobra, pet i po meseci kasnije, odgovorili da je njen zahtev za OIB zaplenjen. Strahujemo da ima dosta zloupotreba, da Poreska uprava Hrvatske ne radi to onom dinamikom kako bi trebalo da radi. Zato molimo naše ministarstvo da traži u razgovorima sa Zagrebom da se taj rok za dodeljivanje OIB produži.
Drugi problem jeste pitanje prebivališta naših ljudi u Hrvatskoj. Hrvatska je 29. decembra prošle godine usvojila Zakon o prebivalištu, gde je odredila da smo tri kategorije građana mogu da imaju hrvatsku ličnu kartu. To su oni koji su u postupku obnove, u postupku stambenog zbrinjavanja ili žive najmanje tri meseca na području Hrvatske. Mi tražio da naše Ministarstvo spoljnih poslova, u razgovorima sa Zagrebom, zatraži da se svi izbegli i prognani Srbi tretiraju hrvatskim programom povratka iz 1998. godine i da se pokaže sa hrvatske strane tolerancija u narednim godinama dok izbegli i prognani Srbi konačno ne reše svoja pitanja i ne odluče gde će da žive.
Istovremeno, moram da kažem da imamo informacije i da znamo da značajan broj građana Srbije hrvatske nacionalnosti ima takođe dve lične karte – i srpsku i hrvatsku. Srbija tu ne pravi problem. Mi se slažemo s tim da Srbija ne treba da pravi problem, ali očekujemo reciprocitet, očekujemo takođe da to isto učini i hrvatska strana.
Nedavno smo organizovali posebnu sednicu Odbora za dijasporu i Srbe u regionu vezano za položaj Srba u Federaciji BiH. Hoću da kažem da je položaj Srba u Federaciji BiH jako težak, da su Srbi u Federaciji BiH građani drugog reda. Posebno je teška situacija u srpskim opštinama u Zapadnoj Krajini, Glamoču, Grahovu, Bosanskom Petrovcu i Drvaru.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Jedan od zahteva učesnika te posebne sednice, načelnika tih opština, srpskih poslanika u Skupštini BiH i parlamentu Federacije BiH jeste da se otvori srpski konzulat u Drvaru. Ta mera bi značajno ohrabrila Srbe koji žive u tim krajevima. Apelujem na naše Ministarstvo spoljnih poslova da vidi mogućnost da se u razumnom vremenskom roku otvori konzulat Srbije u Drvaru i na taj način olakša položaj Srba u tom delu Federacije BiH. Hvala.