Reč ima narodni poslanik Judita Popović.

Hvala vam gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, polazeći od činjenice da Srbija očigledno kao država ima problem oko osiguranja, bezbednosti svojih građana i svojih institucija, s obzirom na sva ona dešavanja iz proteklih dana, jasno je koliko je bilo potrebno da se predlože ovi zakoni, kao i da se stavi na dnevni red parlamenta ratifikacija predmetnih sporazuma.
Dakle, svi oni imaju dodirnih tačaka oko bezbednosti, oko saradnje policije, oko regulisanja problematike kod migracije, readmisije i slično.
Dakle, kada krenemo sa raspravom oko toga da li je bilo potrebno da se uredi ova materija oko privatnog obezbeđenja i detektivske delatnosti, složićemo se oko toga da je zaista to bilo potrebno. Zaista je nedopustivo da godinama mi nemamo jasni pravni zakonski okvir funkcionisanja privatnih, bezbednosnih agencija, odnosno detektiva. To je onako za pohvalu predlagačima zakona.
Međutim, mi imamo jedan ozbiljan problem na koji bismo hteli da ukažemo, a to je da se nekako sporo reaguje na sve probleme koji su sve jači i jači u pogledu nasilja i Vlada kao da nema jasan i konkretan, snažan odgovor.
Kako to nasilje obuzdati, kako ga u što većoj meri u stvari, ne samo kontrolisati, nego umanjiti?
Gospodine ministre, vi ste pre nekoliko dana dali jednu veoma iskrenu izjavu kada ste rekli da je problem sa nasiljem koji pretežno i koji u stvari, ne samo pretežno, nego vrše huligani, ne može da se reši bez jasnog političkog određivanja prema tom nasilju. Pritom ste rekli da je zaista potrebno da se stavi tačka na zatvaranje očiju pred nasilnicima i njihovim delima i da se prestane sa udvaranjima tim nasilnicima.
Zaista je potrebno da se napravi razlika između huligana i navijača. Ne možete vi huliganima i nasilnicima da tepate da su to navijači, makar oni to nasilje vršili na stadionima ili oko stadiona. Dakle, to su kriminalci, nasilnici i huligani. Tu nema dilema oko toga.
Gospodine ministre, pre nekoliko meseci vi ste zabranili Paradu ponosa. Tada ste rekli da ne možete da obezbedite bezbednost građana ukoliko se ta parada održi. Niste se jasno odredili prema onima koji su pretili i o kojima ste imali konkretna saznanja šta nameravaju da čine u smislu nekog destruktivnog i kriminogenog ponašanja.
Vi znate da u školama, u osnovnim školama deca ugovaraju dvoboje. Znate u kojoj meri je eskaliralo porodično nasilje. Imate saznanja o tome da je sve više maloletnika koji vrše nasilja na ulicama i koji napadaju mirne prolaznike. Eto sada se desilo i to što se desilo na derbiju utakmice pre nekoliko dana. To je bilo sve, a nikako nije bilo navijanje za bilo koji tim. Ta količina nasilja, da je tri puta utakmica prekidana, a da faktički nijedan ozbiljniji, konkretniji potez nadležnih nije povučen, niti konkretnija reakcija, osim nekoliko novčanih kazni, čini mi se 17 novčanih kazni, jedna od 10.000 i 16 od 25.000 dinara tim huliganima.
Podsetila bih vas da su ratovi devedesetih godina počeli sa nasiljima na fudbalskim utakmicama. Sada se postavlja pitanje – da li se krug zatvorio ili se otvara novi krug nasilja? Imate nacionalnu strategiju za borbu protiv nasilja, imate Nacionalni savet, imate infrastrukturu koja može nešto da uradi, kako bi kontrolisala to nasilje.
Vi u ovim predlozima zakona govorite o tome koliko je potrebno da se kontrolišu privatna obezbeđenja, te agencije koje obezbeđuju određene objekte i lica, govorite o tome da je potrebno da se pravno urede ti odnosi u okviru agencija i odnosi tih agencija prema poslodavcima, odnosno prema institucijama države i uopšte prema društvu.
Kako je onda to da vi nekako propuštate stalno, da date jasan pravni odgovor, da date jasan konkretan odgovor kao ministar MUP oko toga šta uraditi da bi se napokon ta spirala nasilja od potpuno ali potpuno zaustavila.
Gospodine ministre, u ovom društvu unazad 20 godina favorizuje se kultura nasilja. Favorizuje se nečinjenjem i mlakim činjenjem i pogrešnim činjenjem oko toga da se u stvari, stvari dovedu u neke civilizacijske okvire.
Da li možemo sebi da dozvolimo taj luksuz da paravojne formacije, da ti huligani sada već predstavljaju neku vrstu paravojnih formacija, divljaju po ulicama naših gradova, po sportskim priredbama, da li ova država to sebi da dozvoli?
Da li ova država može sebi da dozvoli tu vrstu kompromitacije koja je izvršena na severu Kosova, a to je u stvari najveća kompromitacija države, državnih organa i onog Briselskog sporazuma koji ste vi potpisali i koji mi maksimalno podržavamo. Ali, ukoliko političari sede u upravnim odborima klubova, u tom slučaju političari su ti koji utiču na politiku određenog fudbalskog kluba, a ujedno bi trebali možda da utiču i na politiku ove države prema nasilju koje se nekako stalno vrti oko tih klubova.
Dakle, postoji jedan sukob interesa, gospodine ministre, i taj sukob interesa može samo na jedan način da se razreši tako što će se povući političari iz onih upravnih odbora i jednostavno klubovi će postati ono što trebaju, a to je da se bave sportskom delatnošću. Dakle, bez podrške, bez podrške političara i politike, huligani, nasilnici ne bi imali tu moć koju trenutno imaju.
Gospodine ministre možda biste poslali jednu veoma dobru poruku baš i tim nasilnicima i uopšte društvu, kada biste recimo generala Vladu Trifunovića uzeli u zaštitu u smislu da tom čoveku koji je devedesetih godina toliko toga učinio ovoj državi time što je spasao nekoliko desetina mladih života, danas obezbedili sva moguća prava, promociju i izrazili zahvalnost za tu njegovu humanost, za taj njegov patriotizam, što je on tada učinio. To biste učinili tako što biste tog čoveka napokon nagradili time što ne bi morao i dalje da stanuje u jednoj hotelskoj sobici od devet metara kvadratnih.

Gospođo Judita, kakve veze ima Trifunović sa Zakonom o privatnom obezbeđenju? Molim vas vratite se na temu.

Dozvolite, upravo sam o tome govorila da li se razume šta to znači kultura nasilja? To je ta kultura nasilja koja razara ovo društvo i koja u toj meri ugrožava u stvari i državu. Kultura nasilja kada vi mirno gledate šta nasilnici rade, kada ne preduzimate sve što je u vašoj moći to da uradite i nije dovoljno predlagati samo ovakve zakone o privatnom obezbeđenju i o detektivskoj agenciji, potrebne su mnogo, mnogo jače intervencije ove države.
Dakle, između ostalog i ovo što sam rekla, spada u odlučnu borbu ove države da stvari uvede u pravne okvire i da obezbedi mir i sigurnost građana ove države. Dakle, ukoliko su ovi zakoni u tom cilju i iz tog razloga predloženi, normalno je da ćemo mi to podržati, ali ujedno mi tražimo da se ta bezbednost i taj trud oko obezbeđivanja svih tih ljudskih prava na koje građani ove države imaju pravo, ujedno bude samo jedan deo, jedan segment budućih aktivnosti Vlade i ministara.
Dakle, očigledno je da je ovo nedovoljno, a posebno je nedovoljno kada pažljivo pročitate, između ostalog, i izjavu u usklađenosti propisa sa propisima EU. Kod oba ova zakona, na svaki od ovih odgovora je – ne.
Dakle, ukoliko se zalažemo za evropske standarde, pokazali ste neku dobru volju, pokazali ste da želite jasan put ka evropskim integracijama, pokazali ste dobru volju time što ste potpisali Briselski sporazum, pokažite onda i spremnost da te evropske standarde učinite svojima. Pokažite spremnost da maksimalno zaštite ljudska prava jer bezbednost ne može ni u kom slučaju da se odvoji od ljudskih prava.
Prosto očekujem od vas kao od ministra unutrašnjih poslova i od premijera da date snažan i jasan odgovor svim nasilnicima i svim huliganima, nebitno je gde to nasilje čine, država je svaki put pogođena i ugrožena kada je nasilnik napao, a da pri tome nema reakcije institucija ove države.
Da li je to nasilje u porodici, na ulici, na severu Kosova ili na utakmicama, apsolutno je svejedno. Isključite politiku u smislu uticaja političara na sportske klubove, pojačajte promenu te klime u društvu, što se nasilja tiče. Pojačajte potrebu da građani shvate da radite za njih, da mislite na njih, da favorizujete humanost, empatiju i solidarnost.
Dakle, to je taj put kojim bi vi trebali da krenete, nije dovoljno samo da se pojača represija i nije dovoljno da predložite ovakve zakone, apsolutno je to samo jedan delić u okviru vaših obaveza koje vi imate i to su u stvari naše zamerke u pogledu ovih zakona, zaštita ljudskih prava, uvek se radi o zaštiti ljudskih prava, samo je pitanje u kojoj meri ste vi spremni da to učinite jasnim i u tom smislu da povučete prave poteze.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, gospodine predsedniče Vlade, mi smo vrlo pažljivo analizirali predloge zakona o detektivskoj delatnosti privatnom obezbeđenju, s obzirom na veliku važnost koju pokriva taj segment.
Činjenica da zadnji u Evropi i zadnji u regionu donosimo ovakve zakone, trebala je da nam bude preimućstvo kod predlaganja ovih zakona jer smo primereno našim okolnostima i trenutku u kome se nalazi naše društvo, a s obzirom na pozitivna iskustva iz najboljih evropskih rešenja, trebali sva ta evropska rešenja da primenimo u ovom zakonu, ali opet kažem da vodimo računa o specifičnim okolnostima u kojima se nalazi naše društvo.
Ovaj zakon je sigurno korak napred u odnosu na postojeće stanje, jer jednostavno do sada nismo imali regulisanu ovu oblast, a u praksi smo imali i imamo postojanje negde oko 50.000 lica koja se bave ovom vrstom delatnošću sa nepreciznom procenom da li je to taj broj lica, ali orijentaciono sa takođe nepreciznom procenom da li je to i 50.000 oružja koja ta lica koriste i negde oko 3.000 agencija.
Sada se postavlja osnovno pitanje, zna se u praksi ko su lica koja su osnovala takve agencije, to su uglavnom lica koja su najčešće imala neku prethodnu obuku ili su bili najčešće pripadnici MUP-a i što je sigurno i normalno, jer ne može se ovako važnim poslovima baviti neko ko nema neku prethodnu obuku ili prethodna znanja, a širok je spektar znanja koja treba da poseduju ta lica da bi obavljala često veoma složene poslove.
Međutim, ono šta nas brine, to je da li kod postojećih agencija, da li postoje lica koja nemaju, da kažemo, čistu biografiju, koja su možda sa one strane zakona, a koja opet obavljaju ove poslove i koja po predlogu ovog zakona neće morati da traže licencu i da traže potvrdu o psihofizičkoj sposobnosti, što je po našem mišljenju okolnost koju odmah treba eliminisati iz ovog zakona.
Verujem ministre budući da je, koliko sam video, podneto negde oko 100 amandmana, da ste vi prihvatili oko 50. Uopšte u vašu dobru nameru ne sumnjam, ali mislim da vam je ukazalo nekoliko kolega da jednostavno lica koja sada rade u ovim agencijama moraju ne samo da ponovo prolaze test psihofizičke sposobnosti, već da se proveri njihova biografija. Dodao bih još nešto, mislim da treba, kao i u ostalim sektorima bezbednosti, vršiti povremene provere psihofizičkih sposobnosti tih lica. Jer, jednom biti psihički i fizički zdrav, ne znači biti trajno, to je jako promenljiva kategorija.
To pričam upravo da bi one crne hronike naših medija i te stranice koje pripadaju crnoj hronici bile što suženije. Verujem da je zajednička namera i vas kao predlagača i naša sa dobronamernim sugestijama da imamo jedan uređen dobar sistem bezbednosti u kojima oni koji će se baviti važnim sektorom bezbednosti neće ugrožavati ničiju bezbednost.
Sa druge strane, budući da je ovaj zakon negde već, koliko vidim, 15, 16, godina se u raznim varijantama pojavljuje pa nestaje ali, u svakom slučaju, ono što je vidljivo na prvi korak to je da su u pripremi ovog zakona učestvovali ko – predstavnici MUP i predstavnici agencija koje obavljaju ove poslove, naravno, uključena je bila kroz rasprave i stručna javnost, ali ono što mi mislimo da je trebalo, to pokazuje i gospodin premijer i ministar unutrašnjih poslova kada je prihvatio već u startu pola amandmana, to znači da je trebalo uključiti u radnu grupu i predstavnike Poverenika od informacija od javnog značaja i stručnu javnost. Oni jesu učestvovali, koliko vidim, na javnim debatama i javnim raspravama, ali ja pričam o radnoj grupi koja je pripremila ovaj zakon.
Sa druge strane, postavljaju se javna pitanja, upravo da li su i predstavnici radne grupe MUP i onih lica koja obavljaju već u sivoj zoni ove poslove, da li su, naravno, imali određene interese da zakon izgleda tako kako izgleda? Upravo analizom ovog zakona se vidi da je sigurno otvoren prostor da i pripadnici MUP uz redovan državni posao i zaradu koju ostvaruju iz budžeta mogu da rade i u agencijama, a sigurno je s obzirom na beneficirani radni staž koji postoji kod pripadnika MUP da će mnogi sa odlaskom u penziju, a mnogi odlaze u penziju sa 50, 51 ili 52 godine, biti zaposleni u ovim agencijama. Opet kažem, protiv toga mi nemamo ništa protiv, to je sasvim normalno i prirodno. Ti ljudi i prirodno treba da se bave nekom srodnom vrstom poslova, ali provera o kojoj smo pričali, upravo zbog lošeg stanja u kojem se naše društvo nalazi, zbog velikog nasilja čiji smo svedoci svakodnevno, zbog toga treba biti jako oprezan kod rešenja ovih pitanja.
Što se tiče prikupljanja podataka o ličnosti, budući da Zakon o zaštiti podataka o ličnosti uređuje tu oblast, mislimo da podzakonskim aktima ne treba regulisati koji se to podaci o ličnosti prikupljaju, način prikupljanja podataka,
dozvolu za prikupljanje podataka, način obrade podataka, šta raditi sa tim podacima, već čini nam se da zakon mora u ovom delu da bude vrlo jasan i precizan i u saglasnosti sa Ustavom i sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
Drugo, kod dostavljanja podataka detektivskim agencijama državnih organa, pravnih lica i drugih subjekata, ostaju nejasni uslovi pod kojima se ti podaci dostavljaju, koja je to vrsta podataka, šta ako pravno lice, državni organ ne dostavi te vrste podataka i šta ako jedno te isto pravno lice, kod različitih agencija, ponaša na različite načine, neka agencija je privilegovana i odmah dobija sve podatke, a neka druga nije. Zbog toga mislimo da tu oblast treba detaljnije i jasnije regulisati.
Što se tiče ovih odredbi o tome da li lica, koja vrše ove poslove, treba da imaju pored bezbednosne procene i one zvanične potvrde koje moraju da imaju svi koje rade u sektoru bezbednosti, u obaveštajnim službama, u BIA, u Vojsci, policiji. Po nama, apsolutno da. Znači, pored toga što su potrebne potvrde da ne postoji krivični postupak da bi se ušlo u proces dobijanja licence i dozvole za nošenje oružja, po nama, potrebno je da ta lica nisu krivično osuđivana, posebno za dela koja ih čine nepodobnim da obavljaju tu vrstu poslova. Mislim da ćemo te nečiste situacije svesti na apsolutni minimum, a verujem da je takva i vaša namera kao predlagača.
Što se tiče niza pitanja vezanih za dostavljanje podataka, od onih najosetljivijih pitanja, kao što su nacionalna pripadnost, versko opredeljenje, politička pripadnost, zdravstveno stanje itd, opet nam se čini da je tu zakon trebao da bude dosta precizniji i dosta jasnije da uredi ovu oblast, kako bismo izbegli svaku mogućnost proizvoljnog tumačenja.
Što se tiče uništavanja podataka koji se prikupe o određenoj ličnosti, takođe, Zakon tu treba da bude mnogo jasniji i mnogo preciznije i da se uredi način na koji se ti podaci uništavaju, da li se to vrši komisijski, da li se pravi službena zabeleška, zapisnik, šta već, itd.
Zakon nije regulisao šta sa strancima koji planiraju da obavljaju ovu delatnost. Pretpostavljam da su oni u potpunosti izjednačeni sa našim građanima, što bi bili evropski standardi. Mislim da nije na odmet da to zakon reguliše.
Što se tiče izdavanja licence i vršenje nadzora, jedno i drugo radi MUP. MUP je sigurno jako kvalifikovano da obavlja i jedne i druge poslove, ali ono što je naša sugestija, to je da je uvek bolje, kod ovako osetljivih tema, da jedan organ izdaje licencu, a da drugi vrši nadzor i da tako na neki način jedan drugog kontrolišu. Kažem, zbog izbegavanja svake moguće vrste zloupotrebe.
Budući da ova materija do sada nije bila zakonski regulisana, ovo je sigurno korak napred u odnosu na postojeće rešenje. Videćemo, gospodine ministre, koje ste amandmane prihvatili. U svakom slučaju, glasaćemo za sve sporazume koji su na dnevnom redu. To nije bilo sporno ni jednog momenta, ali tek po sagledavanju toga koje ste amandmane prihvatili, donećemo kao poslanička grupa konačnu odluku da li ćemo glasati za ove predloge zakona. Takođe, molio bih da sve ove sugestije koje sam izneo, shvatite u najboljoj mogućoj nameri. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani predsedniče Vlade, danas malo više u funkciji ministra policije, na početku bih hteo da kažem da je danas godišnjica donošenja Ustava Republike Srbije 2006. godine i da je to jedna stvar koja je obeležila novodemokratski period i da je to jedan Ustav, za one koji to ne znaju, najmoderniji od ustava u Evropi, koji reguliše ljudska i manjinska prava na način kako ni jedan drugi ustav u Evropi, koji je jedan apsolutni pravni okvir za razvoj srpske demokratske države na način na koji bi trebalo da ide i Ustav koji garantuje teritorijalnu i svaku drugu bezbednost građana Srbije i teritorijalnu celovitost. To nekima smeta. Mi iz DSS smo ponosni na to. Nadamo se da će on još dugo biti osnov i temelj pravnog poretka Republike Srbije.
Da pređemo na ove zakone. Svedoci smo da u poslednje vreme opšta bezbednost nije na visokom nivou i to je posledica jednog stanja u društvu koje nije pohvalno i kao posledica svega što nam se dešavalo u prethodnim godinama. Samo naslovi od juče uveče su bili da su molotovljevi kokteli bačeni na jednu osnovnu školu, da su trojica muškaraca u Zaječaru silovala jednu devojku, da će se danas raspravljati o divljanju huligana, neću da kažem navijača, pošto sam i ja navijač i svi mi ovde u ovoj Skupštini smo navijači, ali svakako nismo oni koji idu na stadione da bi pravili nemire, već idemo na stadion da bi uživali u dobrom fudbalu, u dobroj košarci ili u nekom drugom sportu, čega je sve, nažalost, opet manje u Srbiji. To su naslovi koji obeležavaju dana u kojima živimo.
Ovi zakoni bi trebalo da doprinesu većoj bezbednosti i većoj sigurnosti građana Srbije. Ali, da krenemo od stanja u oblasti sektora privatnog obezbeđenja. Ova oblast je sada potpuno neuređena i jako je dobro što se donosi jedan ovakav zakon. Ovaj zakon je prilično dobar, moderan i na jedan gotovo sveobuhvatan način reguliše ovu oblast.
Srbija ima najviše ljudi u regionu zaposlenih u ovoj oblasti, to je skoro 60.000 ljudi pod oružjem. Ne zna se tačna cifra, ona varira od 25 do 60.000 ljudi. Bliže je ovoj cifri od 60.000 ljudi pod oružjem, što govori da, privatni sektor obezbeđenja ima veći broj naoružanih ljudi nego policija, a to su ljudi uglavnom i u najvećoj meri oni koji ni po jednom kriterijumu koji se uspostavlja ovim zakonom neće moći da budu pripadnici tih službi obezbeđenja.
Za građane Srbije je zabrinjavajući broj ljudi u privatnom obezbeđenju, ne toliko u privatnom obezbeđenju, koliko struktura ljudi koji su zaposleni u privatnom obezbeđenju. To je nešto što uznemirava javnost i naročito informacije koje su učestale u poslednje vreme, a to je da privatno obezbeđenje, privatne službe obezbeđenja, naročito ugostiteljskih objekata koji rade u večernjim časovima su neretko akteri raznih fizičkih obračuna, premlaćivanja ljudi, gostiju, od kojih su se neki završili i smrtnim ishodom. To je nešto što jeste realnost i što jeste činjenica.
Dobro je što ovaj zakon uređuje tu oblast, kao što očekujemo da vidimo i na koji način će biti regulisano učešće policajaca u privatnom obezbeđenju raznih objekata. Očekujemo da MUP i to reguliše. To nije materija ovog zakona, ali jeste realnost na terenu. Očekujemo da vidimo na koji način će se onemogućiti zloupotrebe te vrste koje uvek dovedu do nekih tragičnih posledica. To je relikt jednog vremena 90-tih godina, gde se po nekada nije znala granica između policije, interventnih jedinica i onih koji su bili s druge strane zakona, organizovanog kriminala, gde su jedni druge potpomagali i bili su štaka jedni drugima. To je situacija koja je nasleđena.
Obrazovna struktura pripadnika privatnog obezbeđenja je loša. Ako zađete i pogledate lične kartone svih tih zaposlenih, videćete da tu ima dosta ljudi sa osnovnom školom, sa dva, tri razreda srednje škole, a kojima je predato na upravljanje ili koji imaju za zadatak da štite najvrednije stvari, a to je bezbednost građana, bezbednost njihove imovine, bezbednost imovine firmi.
Mi smo kao država dali tim ljudima i tim agencijama da štite ono što je najvrednije, a to je bezbednost, ljudima koji ni na jedan način, ni po jednom uslovu to ne mogu da rade.
Zabeležena je i situacija da veliki broj navijača, neki ih zovu huliganima, neko kaže da to nisu navijači, već su to kriminalci, su isto tako obezbeđenje u velikom broju ugostiteljskih objekata po Beogradu koji rade u večernjim satima. Verovatno je slična situacija i po drugim gradovima u Srbiji. To je nešto što mora da se odstrani kao pojava.
Očekujemo da MUP, koje će biti nadležno za ovu oblast, to reguliše i da se svim ostalim zakonima i gradskim odlukama koje regulišu rad ugostiteljskih objekata posle nekog vremena, u večernjim satima mora da se utvrdi da obezbeđenje koje će biti na tim objektima mora da bude obezbeđenje u skladu sa ovim zakonom, da ne mogu privatna lica koja nisu prošla i nisu licencirana da pružaju usluge obezbeđenja ugostiteljskim objektima, naročito onim objektima koji rade u kasnim večernjim satima.
Isto tako, na svim sportskim dešavanjima moraju da budu isključivo obezbeđenja koja će imati licencu, koja će svoja ovlašćenja i svoje nadležnosti vršiti u skladu sa zakonom. U suprotnom, dolazimo u situaciju, a to smo videli na poslednjem derbiju Zvezde i Partizana, da je bilo za dve trećine manje obezbeđenja nego što je bilo neophodno, da veći broj ljudi koji su trebali da dođu, u strahu od nereda nisu došli i nisu pružili uslugu obezbeđenja. Dolazimo u situaciju da naša sportska dešavanja u kojima svi uživamo i na koja smo svi išli postaju previše opasna da bi mi sa porodicama mogli da idemo i da ih pratimo.
Očekujem da ovaj zakon i jedna rigorozna primena ovog zakona i nadzor koji vrši MUP doprinesu da oni događaji, dešavanja, imovina i bezbednost ljudi budu mnogo više i kvalitetnije zaštićeni donošenjem i stupanjem na snagu ovog zakona, nego što je to sada. Tu je jedna velika odgovornost na ministarstvu da uspešno sprovede ovaj zakon.
Ono što po nama treba da se promeni u ovom zakonu je da lica pripadnici obezbeđenja moraju da budu apsolutno neosuđivani. Zakonska rehabilitacija koja postoji za nas nije dovoljna. Smatramo da lica koja rukuju oružjem, koja štite najosetljivija ljudska prava, a to je pravo na život, bezbednost, kojima se stavlja u nadležnost da mogu da uskrate određena ljudska prava, pravo kretanja, da legitimišu određene osobe, ne smeju da budu lica koja su bilo kada osuđivana za neko krivično delo koje može da bude dovedeno u pitanje sa svim ovim pravima.
Zato smatramo da, bez obzira što neki smatraju da posle zakonske rehabilitacije to predstavlja diskriminaciju tih ljudi u odnosu na ovaj zakon da dođu do nekog posla, s obzirom da oni rukuju oružjem, dolaze u dodir sa poverljivim podacima o ličnosti, da mogu da ograniče određena prava, da legitimišu ljude iako nisu državni organi, da to moraju da budu lica koja su apsolutno neosuđivana. Sada, kada biste uzeli od svih zaposlenih u ovim službama krivične evidencije, videli biste da bi mali broj njih bio neosuđen. Ne treba da pravimo agencije za obezbeđenje, kao što je bio slučaj ranijih godina, gde su čak neke kriminogene grupe imale svoje agencije za obezbeđenje, već moramo da pravimo agencije za obezbeđenje koje će stvarno tome služiti, a ne koje će služiti da budu paravan za vršenje određenih usluga privatne zaštite, privatnog obezbeđenja i za vršenje poslova koji nisu u skladu sa ovim zakonom.
Nadam se da će podaci koje policija imati iz bele knjige, koja se uvek pominje, biti korišćeni u ovom slučaju da ti koji su u beloj knjizi, bilo da li su zakonski rehabilitovani ili nisu ili da su vešto izbegavali suđenja ili kazne, ne mogu nikada da dobiju bilo kakvu licencu za vršenje bilo kog posla iz ovog zakona.
Znači, to bi bilo jako važno da se krajnje dosledno i odgovorno sprovede ovaj zakon. Mislim da ta odredba, da svako ko je ikad bio u krivičnoj evidenciji ne može da bude pripadnik bilo kog obezbeđenja, jeste rigoroznija, ali s obzirom na stanje u kome se sada nalazimo, treba da bude malo oštrije rešenje, pa ako se pokaže potreba, za deset godina ta odredba i može da se promeni, ali mislim da u ovom trenutku mora da bude što oštrija i što rigoroznija.
Zarade zaposlenih u privatnim obezbeđenjima su mizerne i one su na nivou između 20 i 30 hiljada dinara mesečno. To su ljudi koji nose oružje u određenim situacijama, rizikuju svoj život i rade za 20-25 hiljada dinara mesečno. To je nešto što isto mora da se promeni i da se postave neki standardi, neki minimum ispod koga zarade tih ljudi ne mogu da idu. Jer, neko ko sa pištoljem prati milione evra svaki dan iz neke banke ili štiti neko lice, rizikuje svoj život, a to radi za 25 hiljada dinara, nije u redu. Jeste u Srbiji velika nemaština, ali ne treba te ljude dovoditi u situaciju da stavljaju život na kocku svaki dan za 25 hiljada dinara a da se za njihov račun bogate oni koji su vlasnici tih agencija i koji su u poziciji da obezbede neke poslove. Znači, treba utvrditi minimalnu cenu rada za zaposlene u ovim službama.
Nadam se da će Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje će vršiti ovaj nadzor, sprečiti ovakve pojave. Mada, iz zakona se ne vidi kako će MUP i na koji način vršiti nadzor. Zakon ni u jednoj tačci ne kaže da će biti formiran poseban sektor u okviru MUP-a, posebna služba koja će se baviti ovim nadzorom. U situaciji kada imate 60 hiljada zaposlenih u ovoj oblasti, kada MUP koji ionako ima veliku svoju nadležnost i logično je da on ima i ovu nadležnost, ni na jedan način nismo dobili odgovor kako će MUP vršiti kontrolu ovih agencija koje se bave bezbednošću.
Potrebno je doneti 16 podzakonskih akata koji proizilaze iz ovih zakona i očekujemo da to bude u nekom kratkom vremenskom roku.
Rukovanje oružjem je posebna tačka i ovim zakonom se kaže da oni koji su odslužili vojni rok ne moraju da idu na te obuke za rukovanje oružjem. Po meni, to nije u redu, mada sam služio vojni rok. Dozvoljeno je da se samo pištolj koristi kao vatreno oružje službe obezbeđenja. Ja kao neko ko je odslužio redovan vojni rok nikada nisam imao dodir s pištoljem. Pucali smo iz puške M-48, poluautomatske i automatske, iz pištolja nikada. Prosto, situacija je takva da su samo pojedinci na redovnom odsluženju vojnog roka koristili pištolj, vojna policija i neki drugi, ja kao neko ko je redovno služio vojni rok nikada nisam pucao iz pištolja, nisam imao to zadovoljstvo. Pucali smo iz raznog drugog oružja ali iz pištolja nismo.
Po meni, treba uvesti za sve pripadnike i za sve članove ovog obezbeđenja obuku iz korišćenja vatrenog oružja i trebalo je možda predvideti da se pored vatrenog oružja koriste i električni omamljivači koji su već u upotrebi u svim državama. Treba razmisliti i o upotrebi pneumatskih pištolja, što je kod nas izbačeno iz upotrebe u policiji, koji su narodu poznati kao gumeni meci ali koji nekada mogu da sačuvaju život, uz neku polomljenu kost, za razliku od vatrenog oružja koji može da liši života. Znači, treba razmisliti u pojedinim situacijama o korišćenju nekih sredstava koja mogu da spreče gubitak života a da efekat bude isti – otklanjanje protivpravnog kršenja zakona i protivpravnog narušavanja bezbednosti ljudi i imovine od strane tih lica.
Zakonom su predviđeni redovni testovi koji, po nama, nisu dovoljni. Mi smatramo da redovni testovi moraju da budu svakih šest meseci. Zašto? Ja sam imao tu slobodu da se konsultujem sa svojom koleginicom iz poslaničke grupe, gospođom Sandom Rašković Ivić koja je doktor psihijatrije i ona je rekla da je apsolutno nedopustivo da se testovi vrše na pet godina i da je to malo. Pre pet godina je 70% psihijatrijskih bolesnika bilo zdravo. Ovde govorimo o ljudima koji rukuju oružjem, koji imaju pravo da legitimišu ljude, raspolažu ličnim podacima i ljudima koji moraju da budu psiho-fizički besprekorno spremni u funkcionisanju izvršavanja ovih poslova. Ako šofer može svakih šest meseci da ide na test, fizički test, to mora da bude obaveza i za sve zaposlene u ovim službama.
Znači, ne može pet godina. To je apsolutno nedopustivo i malo da date oružje nekom, a da taj pet godina legalno nosi oružje i da na svakih pet godina ide na neki test, pogotovo imajući u vidu da smo država koja je izašla iz ratova, gde je moguće da dođe do raznih vijetnamskih sindroma, gde smo svedoci velikog broja nelegalnog držanja oružja, gde ima oko dva miliona jedinica oružja kod građana Srbije. To je potpuno jedna odredba koja mora da se promeni zarad opšte bezbednosti.
Mi smatramo, takođe, da ovaj zakon može da bude jedan korektan okvir za regulisanje ovih službi bezbednosti, da je on usklađen sa nekim standardima koji postoje i da dolazak velikih stranih kompanija jeste nešto što će doneti neka pravila na ovom tržištu i uozbiljiti celo ovo poslovanje, ali ono što mene plaši to je da Srbija ne postane rezervoar za privatne vojske tih velikih stranih kompanija koje danas ratuju po Iraku i drugim ratištima u svetu.
Kompanija „G4S“ ima svoje privatne jedinice vojne, odnosno obezbeđenja u Iraku, koje obezbeđuju razne njihove državne institucije, prate transfere novce po svim tim kriznim žarištima. Znači, ovim zakonom to nije regulisano, ali treba videti na koji način da se izbegne da ni mi ne postanemo ovde tržište ili rezervoar za jednu privatnu vojsku koja se koristi širom sveta. Znamo da zapadne države vole da niz poslova vojnih prepuste, i vi ste sami pomenuli, privatnim agencijama i to je nešto što nije regulisano ovim zakonom, a što je jedna vrlo realna situacija koja može da nas sačeka, imajući u vidu da 50% mladih ispod 30 godina nije zaposleno, teško da može da nađe posao i da „laka“ zarada, uz veliki rizik života, može da bude neki izlaz iz bezizlazne situacije u ovom trenutku u Srbiji, kada je teško naći posao.
Da se vratim sada na onaj drugi zakon koji je važan, a to je legalizacija, da se našalim malo, Aleksi Žunića, kroz zakon o privatnim detektivima. Nušić je imao Aleksu Žunića i Aleksa Žunić je živeo u Srbiji od Nušića i pre Nušića. Saad pokušavamo da ga legalizujemo na način koji, po nama, nije do kraja definisan i dobar.
Na brzinu ću samo par stvari da kažem oko lekarskih pregleda takođe. Znači, jednom u pet godina je apsolutno nedovoljno i nedopustivo da lice koje će moći od države da traži samo, država će biti u obavezi da da tom privatnom detektivu sve podatke o boravištima i prebivalištima lica, vlasnicima motornih vozila i plovila, polisama osiguranja, nepokretnosti, penzijsko-invalidskom osiguranju, podatke iz sudskih spisa, podatke iz državnih arhiva. Znači, to lice koje će raspolagati svim tim podacima mora da ide redovno na testove, mora da bude podvrgnuto redovnoj kontroli i ne može da mu se dozvoli da te podatke zloupotrebljava.
Ovim zakonom nije nedefinisan način uništavanja tih podataka kada prestane potreba za tim podacima i time se otvara mogućnost za zloupotrebu tih podataka.
Znači, potrebno je zabraniti kontrolu komunikacija, to ovim zakonom nije precizno definisano i zabraniti zloupotrebu ličnih podataka, kao i viša stručna sprema koja se pominje u ovom zakonu. Uz dužno poštovanje za sve, može neko da završi neku likovnu školu sa višom stručnom spremom, i da bude privatni detektiv. Znači, nikakva dalja sužavanja i specijalizacija ovde ne postoji, što po nama, mora da se definiše da se odredi.
(Predsednik: Vreme, gospodine Mihajlov.)
Završavam, samo još jedna rečenica.
Smatramo da je potrebna dorada ovog zakona, i da za razliku od prethodnog Zakona o privatnim agencijama za obezbeđenje ovaj zakon ima niz stvari koje moraju da se dorade, naročito iz oblasti zaštite ličnih podataka i prava građana da ne bi došlo do širokih zloupotreba, a svi znamo kako je to moguće u Srbiji, na koji način. Zato kroz amandmane koje smo podneli, koje su i drugi podneli, ne sumnjajući u dobre namere da se to uradi, ili da ovaj zakon povučete ili da ga temeljno dopunite kroz amandmane, kako bi on postao i realno sprovodljiv i ne bi otvorio vrata za silne zloupotrebe. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miroljub Stojčić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani predsedniče Vlade, uvaženi predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova, kolege narodni poslanici, kao što je poznato u Srbiji ne postoji krovni zakon koji uređuje oblast privatnog obezbeđenja i detektivske delatnosti.
U postupku usklađivanja pravnog sistema sa Ustavom Republike Srbije, Zakonom o prestanku važenja određenih zakona i drugih propisa, stavljen je van snage određeni broj zakona čime su van pravnog sistema Republike Srbije ostala i pitanja koja se odnose na obavljanje delatnosti privatnog obezbeđenja i privatnih detektiva. Ovim su ove dve po prirodi materije izuzetno značajne oblasti za bezbednost građana, ostale pravno neregulisane.
Kao što ste rekli, gospodine predsedniče, Srbija je jedina zemlja u regionu koja još uvek nije usvojila zakon u ovoj oblasti. Podsetiću vas, da su zakoni koji uređuju oblast privatnog obezbeđenja usvojeni u Makedoniji kao Zakon o privatnoj sigurnosti 1999. godine, u BiH kao Zakon o agenciji za zaštitu ljudi imovine 2002. godine, u Hrvatskoj Zakon o privatnoj zaštiti 2003. godine, u Crnoj Gori kao Zakon o zaštiti lica i imovine 2005. godine.
Međutim, nepostojanje krovnog zakona u ovoj oblasti može biti opravdano širokim i temeljnim javnim raspravama koje su proteklih godina vođene u našoj zemlji, a sve sa ciljem da se dođe do najboljeg mogućeg zakonskog rešenja uz sagledavanje iskustava drugih zemalja koje ovakve zakone već imaju u svom pravnom sistemu. Treba naglasiti da komparativna iskustva evropskih zemalja govore da ne postoji idealno i unificirano zakonsko rešenje kojim bi se regulisala ova oblast, već da svaka zemlja u zavisnosti od okolnosti, usvaja model koji njoj najviše odgovara u skladu sa specifičnostima svake zemlje.
Kako ove delatnosti nisu zakonom regulisane to u našoj zemlji ne postoje tačni podaci o delatnosti privatnog obezbeđenja. Iz tih razloga koriste se podaci istraživanje koje su sprovele organizacije civilnog društva i koje govore da su podaci maltene upozoravajući, jer broj zaposlenih u ovom sektoru kreće se između 25 do čak 60 hiljada ljudi, a da je količina oružja u sektoru privatne bezbednosti negde oko 47 hiljada komada. Ako se pravi neko poređenje sa MUP koliko se nalazi komada oružja u MUP to je negde oko 53 hiljade komada, što znači da je razlika negde oko šest hiljada komada oružja.
Želim da napomenem i to da podaci govore da privatno obezbeđenje i detektivska delatnost predstavljaju izuzetno vredno tržište čija vrednost još 2008. godine je bila procenjena na oko 150 miliona evra. Danas je sigurno još veća, imajući u vidu da je registrovano preko tri hiljade firmi u ovoj oblasti. Pri tome imamo u vidu da ne postoje precizni podaci koliko firmi danas radi, što znači da nije mali broj onih koji posluju u sivoj zoni, čime se nanosi velika šteta državi, ali i zaposlenima i građanima o čijoj bezbednosti oni trebaju da brinu.
Takođe posledice pravne neuređenosti su relativno česta i gruba prekoračenja ovlašćenih lica i organizacija koje posluju u ovom sektoru, a do kojih dolazi zbog svojevrsne pravne anarhije koja postoji u ovoj oblasti.
Ovo stvara veliku nesigurnost po bezbednost svih, jer se uglavnom radi o ljudima koji pored dozvole za posredovanje imaju i dozvolu za nošenje oružja.
Jasno je da država mora imati pravnu kontrolu i nadzor u ovoj oblasti. Pored toga, česta je pojava da fizička lica koja se bave ovom delatnošću nisu prijavljena i poslodavci za njih ne plaćaju nikakve doprinose, čime nanose veliku štetu državi i njima, jer kao zaposleni ostaju uskraćeni za svoje socijalno i zdravstveno osiguranje.
Gospodine predsedniče, kada je reč o konkretnim prednostima ovog zakona, jedna od najvećih dobiti koja se postiže jeste stvaranje zakonskog okvira za zaštitu interesa i građana i države i poslodavca i zaposlenih u sektoru privatnog obezbeđenja.
Kao što ste istakli u svom izlaganju, ovim zakonom se postavlja osnova za javno privatno partnerstvo u oblasti bezbednosti čijim stvaranjem će naša zemlja stati rame uz rame sa najrazvijenijim zemljama EU.
Iskustvo razvijenih zemalja govori da je sektor privatnog obezbeđenja neophodno razvijati u pravcu stvaranja partnerstva sa državom čime se u značajnoj meri olakšava rad policije i drugim službama zaduženim za bezbednost ljudi i imovine.
Spektar usluga koje privatne kompanije iz oblasti obezbeđenja pružaju na evropskom tržištu dosta je širok. Tako recimo, u Francuskoj privatne kompanije obezbeđuju zatvore, u Nemačkoj, Austriji i Estoniji vojna postrojenja, u Rumuniji i Bugarskoj zgrade parlamenta itd. U mnogim državama privatne kompanije obezbeđuju velike kulturne, sportske manifestacije sa velikim brojem učesnika.
Nesumnjivo je da stvaranje zakonskog okvira predstavlja dugotrajan i složen proces. Najznačajniji zadatak države biće uspostavljanje valjanih mehanizama kontrole nad ovim uslugama. Istovremeno, okvir u kojem se privatne kompanije moraju kretati ne sme izaći iz okvira zakona kojima se štiti bezbednost ljudi i imovine, posebno iz okvira Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i ni u kom slučaju ne sme se preći granica ovog okvira i to mora biti jasan stav države.
Sa druge strane, kao veliku prednost ovih zakona ističemo zakonom utvrđenu nadležnost MUP-a za izdavanje licenci pravnim i fizičkim licima za obavljanje poslova privatnog obezbeđenja i detektivske delatnosti. Upravo se ovde definiše da radnik MUP-a ne može biti i radnik u privatnom obezbeđenju.
Posebno podržavamo formiranje stručnog saveta za unapređenje privatnog obezbeđenja i javnog privatnog partnerstva u sektoru bezbednosti koje će pratiti sprovođenje zakona i davati inicijative za unapređenje rada u ovom sektoru.
Jedan od izuzetno značajnih efekata primere ovog zakona biće sprečavanje da različite neformalne grupe vrše poslove obezbeđivanja objekata i imovine, što je sada u ovom pravnom vakumu nažalost, neretka pojava.
U ove predloge zakona predlagač MUP je ugradilo i elemente strategije nacionalne bezbednosti kojim se u poglavlju 4 – politika nacionalne bezbednosti, odeljak 4 – politika unutrašnje bezbednosti u stavu tri kaže – sve veća odgovornost u sprovođenju politike unutrašnje bezbednosti zajedno sa državnim i ostalim organima i institucijama imaju subjekti iz oblasti privatnog obezbeđenja, čija delatnost obuhvata zaštitu bezbednosti pojedinaca, objekata i drugih materijalnih dobara koja nisu obuhvaćena zaštitom nadležnih državnih organa.
Od posebnog društvenog značaja je da delatnost subjekata iz oblasti privatnog obezbeđenja bude u celosti normativno i doktrinarno uređena. Takođe je veoma bitan i stav 6. gde se kaže da važnu pretpostavku ostvarivanja i unapređenja zaštite života i imovine građana, ljudskih i manjinskih prava čini saradnja državnih organa sa subjektima iz oblasti privatnog obezbeđenja i drugim institucijama, ustanovama, lokalnim samoupravama, strukovnim udruženjima, crkvama i verskim zajednicama, medijima, manjinskim zajednicama, organizacijama civilnog društva i građanima, čime se razvijaju odnosi poverenja izgrađuje i jača bezbednost i rešavaju bezbednost tih problema.
Gospodine predsedniče, uvaženi predstavnici MUP, imajući sve ovo u vidu i ceneći težinu i značaj materije koja se prvi put uređuje, poslanička grupa SPS je jednim brojem svojih amandmana želela da da doprinos kvalitetu zakonskih rešenja u nadi da će biti prihvaćeni. O tome će moje kolege više govoriti u toku rasprave. Takođe, ceneći činjenicu da ovi zakoni treba da imaju značajnu ulogu u ostvarivanju unutrašnje bezbednosti i efikasnije zaštite života i imovine građana, još jednom želim da podvučem pozitivne efekte koji će postojati donošenje ovog zakona. U oblasti pravnog poretka to je sprovođenje odredbi i Strategije nacionalne bezbednosti o doktrinarnom i normativnom uređenju u oblasti privatnog obezbeđenja. To je uređenje delatnosti na nacionalnom nivou, harmonizovano se evropskim normama i standardima. Poboljšaće se opremljenost, stručna obuka i kvalitet usluga.
Što se tiče socijalne situacije, to je formiranje reprezentativnih socijalnih partnera na granskom nivou. To je početak socijalnog dijaloga i donošenje kolektivnih ugovora. To je poboljšanje uslova rada i standarda zaposlenih u ovoj grani. Kada govorimo o ekonomskoj situaciji, to je pre svega utvrđivanje tačnog broja pravnih lica za privatno obezbeđenje. Drugo, to je utvrđivanje tačnog broja zaposlenih u ovoj oblasti. To je utvrđivanje godišnje tekuće aktive u ovoj grani. To je stvaranje novih i stručnih profila i to je stvaranje uslova za selekciju kadrova i napredovanja u ovoj struci.
Pre nego što kažem da će poslanička grupa SPS podržati ova dva veoma značajna i bitna zakona, želim da napomenem da ćemo podržati i Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Švajcarske konfederacije i Republike Austrije, kao i predloge zakona o potvrđivanju Sporazuma Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore o readmisiji lica čiji je ulazak ili boravak nezakonit, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vjeća ministara BiH o predaji i prihvatu lica čiji je ulazak i boravak nezakonit, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije o policijskoj saradnji.
U danu za glasanje poslanička grupa SPS glasaće za navedene predloge zakona.