Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani predsedniče Vlade, danas malo više u funkciji ministra policije, na početku bih hteo da kažem da je danas godišnjica donošenja Ustava Republike Srbije 2006. godine i da je to jedna stvar koja je obeležila novodemokratski period i da je to jedan Ustav, za one koji to ne znaju, najmoderniji od ustava u Evropi, koji reguliše ljudska i manjinska prava na način kako ni jedan drugi ustav u Evropi, koji je jedan apsolutni pravni okvir za razvoj srpske demokratske države na način na koji bi trebalo da ide i Ustav koji garantuje teritorijalnu i svaku drugu bezbednost građana Srbije i teritorijalnu celovitost. To nekima smeta. Mi iz DSS smo ponosni na to. Nadamo se da će on još dugo biti osnov i temelj pravnog poretka Republike Srbije.
Da pređemo na ove zakone. Svedoci smo da u poslednje vreme opšta bezbednost nije na visokom nivou i to je posledica jednog stanja u društvu koje nije pohvalno i kao posledica svega što nam se dešavalo u prethodnim godinama. Samo naslovi od juče uveče su bili da su molotovljevi kokteli bačeni na jednu osnovnu školu, da su trojica muškaraca u Zaječaru silovala jednu devojku, da će se danas raspravljati o divljanju huligana, neću da kažem navijača, pošto sam i ja navijač i svi mi ovde u ovoj Skupštini smo navijači, ali svakako nismo oni koji idu na stadione da bi pravili nemire, već idemo na stadion da bi uživali u dobrom fudbalu, u dobroj košarci ili u nekom drugom sportu, čega je sve, nažalost, opet manje u Srbiji. To su naslovi koji obeležavaju dana u kojima živimo.
Ovi zakoni bi trebalo da doprinesu većoj bezbednosti i većoj sigurnosti građana Srbije. Ali, da krenemo od stanja u oblasti sektora privatnog obezbeđenja. Ova oblast je sada potpuno neuređena i jako je dobro što se donosi jedan ovakav zakon. Ovaj zakon je prilično dobar, moderan i na jedan gotovo sveobuhvatan način reguliše ovu oblast.
Srbija ima najviše ljudi u regionu zaposlenih u ovoj oblasti, to je skoro 60.000 ljudi pod oružjem. Ne zna se tačna cifra, ona varira od 25 do 60.000 ljudi. Bliže je ovoj cifri od 60.000 ljudi pod oružjem, što govori da, privatni sektor obezbeđenja ima veći broj naoružanih ljudi nego policija, a to su ljudi uglavnom i u najvećoj meri oni koji ni po jednom kriterijumu koji se uspostavlja ovim zakonom neće moći da budu pripadnici tih službi obezbeđenja.
Za građane Srbije je zabrinjavajući broj ljudi u privatnom obezbeđenju, ne toliko u privatnom obezbeđenju, koliko struktura ljudi koji su zaposleni u privatnom obezbeđenju. To je nešto što uznemirava javnost i naročito informacije koje su učestale u poslednje vreme, a to je da privatno obezbeđenje, privatne službe obezbeđenja, naročito ugostiteljskih objekata koji rade u večernjim časovima su neretko akteri raznih fizičkih obračuna, premlaćivanja ljudi, gostiju, od kojih su se neki završili i smrtnim ishodom. To je nešto što jeste realnost i što jeste činjenica.
Dobro je što ovaj zakon uređuje tu oblast, kao što očekujemo da vidimo i na koji način će biti regulisano učešće policajaca u privatnom obezbeđenju raznih objekata. Očekujemo da MUP i to reguliše. To nije materija ovog zakona, ali jeste realnost na terenu. Očekujemo da vidimo na koji način će se onemogućiti zloupotrebe te vrste koje uvek dovedu do nekih tragičnih posledica. To je relikt jednog vremena 90-tih godina, gde se po nekada nije znala granica između policije, interventnih jedinica i onih koji su bili s druge strane zakona, organizovanog kriminala, gde su jedni druge potpomagali i bili su štaka jedni drugima. To je situacija koja je nasleđena.
Obrazovna struktura pripadnika privatnog obezbeđenja je loša. Ako zađete i pogledate lične kartone svih tih zaposlenih, videćete da tu ima dosta ljudi sa osnovnom školom, sa dva, tri razreda srednje škole, a kojima je predato na upravljanje ili koji imaju za zadatak da štite najvrednije stvari, a to je bezbednost građana, bezbednost njihove imovine, bezbednost imovine firmi.
Mi smo kao država dali tim ljudima i tim agencijama da štite ono što je najvrednije, a to je bezbednost, ljudima koji ni na jedan način, ni po jednom uslovu to ne mogu da rade.
Zabeležena je i situacija da veliki broj navijača, neki ih zovu huliganima, neko kaže da to nisu navijači, već su to kriminalci, su isto tako obezbeđenje u velikom broju ugostiteljskih objekata po Beogradu koji rade u večernjim satima. Verovatno je slična situacija i po drugim gradovima u Srbiji. To je nešto što mora da se odstrani kao pojava.
Očekujemo da MUP, koje će biti nadležno za ovu oblast, to reguliše i da se svim ostalim zakonima i gradskim odlukama koje regulišu rad ugostiteljskih objekata posle nekog vremena, u večernjim satima mora da se utvrdi da obezbeđenje koje će biti na tim objektima mora da bude obezbeđenje u skladu sa ovim zakonom, da ne mogu privatna lica koja nisu prošla i nisu licencirana da pružaju usluge obezbeđenja ugostiteljskim objektima, naročito onim objektima koji rade u kasnim večernjim satima.
Isto tako, na svim sportskim dešavanjima moraju da budu isključivo obezbeđenja koja će imati licencu, koja će svoja ovlašćenja i svoje nadležnosti vršiti u skladu sa zakonom. U suprotnom, dolazimo u situaciju, a to smo videli na poslednjem derbiju Zvezde i Partizana, da je bilo za dve trećine manje obezbeđenja nego što je bilo neophodno, da veći broj ljudi koji su trebali da dođu, u strahu od nereda nisu došli i nisu pružili uslugu obezbeđenja. Dolazimo u situaciju da naša sportska dešavanja u kojima svi uživamo i na koja smo svi išli postaju previše opasna da bi mi sa porodicama mogli da idemo i da ih pratimo.
Očekujem da ovaj zakon i jedna rigorozna primena ovog zakona i nadzor koji vrši MUP doprinesu da oni događaji, dešavanja, imovina i bezbednost ljudi budu mnogo više i kvalitetnije zaštićeni donošenjem i stupanjem na snagu ovog zakona, nego što je to sada. Tu je jedna velika odgovornost na ministarstvu da uspešno sprovede ovaj zakon.
Ono što po nama treba da se promeni u ovom zakonu je da lica pripadnici obezbeđenja moraju da budu apsolutno neosuđivani. Zakonska rehabilitacija koja postoji za nas nije dovoljna. Smatramo da lica koja rukuju oružjem, koja štite najosetljivija ljudska prava, a to je pravo na život, bezbednost, kojima se stavlja u nadležnost da mogu da uskrate određena ljudska prava, pravo kretanja, da legitimišu određene osobe, ne smeju da budu lica koja su bilo kada osuđivana za neko krivično delo koje može da bude dovedeno u pitanje sa svim ovim pravima.
Zato smatramo da, bez obzira što neki smatraju da posle zakonske rehabilitacije to predstavlja diskriminaciju tih ljudi u odnosu na ovaj zakon da dođu do nekog posla, s obzirom da oni rukuju oružjem, dolaze u dodir sa poverljivim podacima o ličnosti, da mogu da ograniče određena prava, da legitimišu ljude iako nisu državni organi, da to moraju da budu lica koja su apsolutno neosuđivana. Sada, kada biste uzeli od svih zaposlenih u ovim službama krivične evidencije, videli biste da bi mali broj njih bio neosuđen. Ne treba da pravimo agencije za obezbeđenje, kao što je bio slučaj ranijih godina, gde su čak neke kriminogene grupe imale svoje agencije za obezbeđenje, već moramo da pravimo agencije za obezbeđenje koje će stvarno tome služiti, a ne koje će služiti da budu paravan za vršenje određenih usluga privatne zaštite, privatnog obezbeđenja i za vršenje poslova koji nisu u skladu sa ovim zakonom.
Nadam se da će podaci koje policija imati iz bele knjige, koja se uvek pominje, biti korišćeni u ovom slučaju da ti koji su u beloj knjizi, bilo da li su zakonski rehabilitovani ili nisu ili da su vešto izbegavali suđenja ili kazne, ne mogu nikada da dobiju bilo kakvu licencu za vršenje bilo kog posla iz ovog zakona.
Znači, to bi bilo jako važno da se krajnje dosledno i odgovorno sprovede ovaj zakon. Mislim da ta odredba, da svako ko je ikad bio u krivičnoj evidenciji ne može da bude pripadnik bilo kog obezbeđenja, jeste rigoroznija, ali s obzirom na stanje u kome se sada nalazimo, treba da bude malo oštrije rešenje, pa ako se pokaže potreba, za deset godina ta odredba i može da se promeni, ali mislim da u ovom trenutku mora da bude što oštrija i što rigoroznija.
Zarade zaposlenih u privatnim obezbeđenjima su mizerne i one su na nivou između 20 i 30 hiljada dinara mesečno. To su ljudi koji nose oružje u određenim situacijama, rizikuju svoj život i rade za 20-25 hiljada dinara mesečno. To je nešto što isto mora da se promeni i da se postave neki standardi, neki minimum ispod koga zarade tih ljudi ne mogu da idu. Jer, neko ko sa pištoljem prati milione evra svaki dan iz neke banke ili štiti neko lice, rizikuje svoj život, a to radi za 25 hiljada dinara, nije u redu. Jeste u Srbiji velika nemaština, ali ne treba te ljude dovoditi u situaciju da stavljaju život na kocku svaki dan za 25 hiljada dinara a da se za njihov račun bogate oni koji su vlasnici tih agencija i koji su u poziciji da obezbede neke poslove. Znači, treba utvrditi minimalnu cenu rada za zaposlene u ovim službama.
Nadam se da će Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje će vršiti ovaj nadzor, sprečiti ovakve pojave. Mada, iz zakona se ne vidi kako će MUP i na koji način vršiti nadzor. Zakon ni u jednoj tačci ne kaže da će biti formiran poseban sektor u okviru MUP-a, posebna služba koja će se baviti ovim nadzorom. U situaciji kada imate 60 hiljada zaposlenih u ovoj oblasti, kada MUP koji ionako ima veliku svoju nadležnost i logično je da on ima i ovu nadležnost, ni na jedan način nismo dobili odgovor kako će MUP vršiti kontrolu ovih agencija koje se bave bezbednošću.
Potrebno je doneti 16 podzakonskih akata koji proizilaze iz ovih zakona i očekujemo da to bude u nekom kratkom vremenskom roku.
Rukovanje oružjem je posebna tačka i ovim zakonom se kaže da oni koji su odslužili vojni rok ne moraju da idu na te obuke za rukovanje oružjem. Po meni, to nije u redu, mada sam služio vojni rok. Dozvoljeno je da se samo pištolj koristi kao vatreno oružje službe obezbeđenja. Ja kao neko ko je odslužio redovan vojni rok nikada nisam imao dodir s pištoljem. Pucali smo iz puške M-48, poluautomatske i automatske, iz pištolja nikada. Prosto, situacija je takva da su samo pojedinci na redovnom odsluženju vojnog roka koristili pištolj, vojna policija i neki drugi, ja kao neko ko je redovno služio vojni rok nikada nisam pucao iz pištolja, nisam imao to zadovoljstvo. Pucali smo iz raznog drugog oružja ali iz pištolja nismo.
Po meni, treba uvesti za sve pripadnike i za sve članove ovog obezbeđenja obuku iz korišćenja vatrenog oružja i trebalo je možda predvideti da se pored vatrenog oružja koriste i električni omamljivači koji su već u upotrebi u svim državama. Treba razmisliti i o upotrebi pneumatskih pištolja, što je kod nas izbačeno iz upotrebe u policiji, koji su narodu poznati kao gumeni meci ali koji nekada mogu da sačuvaju život, uz neku polomljenu kost, za razliku od vatrenog oružja koji može da liši života. Znači, treba razmisliti u pojedinim situacijama o korišćenju nekih sredstava koja mogu da spreče gubitak života a da efekat bude isti – otklanjanje protivpravnog kršenja zakona i protivpravnog narušavanja bezbednosti ljudi i imovine od strane tih lica.
Zakonom su predviđeni redovni testovi koji, po nama, nisu dovoljni. Mi smatramo da redovni testovi moraju da budu svakih šest meseci. Zašto? Ja sam imao tu slobodu da se konsultujem sa svojom koleginicom iz poslaničke grupe, gospođom Sandom Rašković Ivić koja je doktor psihijatrije i ona je rekla da je apsolutno nedopustivo da se testovi vrše na pet godina i da je to malo. Pre pet godina je 70% psihijatrijskih bolesnika bilo zdravo. Ovde govorimo o ljudima koji rukuju oružjem, koji imaju pravo da legitimišu ljude, raspolažu ličnim podacima i ljudima koji moraju da budu psiho-fizički besprekorno spremni u funkcionisanju izvršavanja ovih poslova. Ako šofer može svakih šest meseci da ide na test, fizički test, to mora da bude obaveza i za sve zaposlene u ovim službama.
Znači, ne može pet godina. To je apsolutno nedopustivo i malo da date oružje nekom, a da taj pet godina legalno nosi oružje i da na svakih pet godina ide na neki test, pogotovo imajući u vidu da smo država koja je izašla iz ratova, gde je moguće da dođe do raznih vijetnamskih sindroma, gde smo svedoci velikog broja nelegalnog držanja oružja, gde ima oko dva miliona jedinica oružja kod građana Srbije. To je potpuno jedna odredba koja mora da se promeni zarad opšte bezbednosti.
Mi smatramo, takođe, da ovaj zakon može da bude jedan korektan okvir za regulisanje ovih službi bezbednosti, da je on usklađen sa nekim standardima koji postoje i da dolazak velikih stranih kompanija jeste nešto što će doneti neka pravila na ovom tržištu i uozbiljiti celo ovo poslovanje, ali ono što mene plaši to je da Srbija ne postane rezervoar za privatne vojske tih velikih stranih kompanija koje danas ratuju po Iraku i drugim ratištima u svetu.
Kompanija „G4S“ ima svoje privatne jedinice vojne, odnosno obezbeđenja u Iraku, koje obezbeđuju razne njihove državne institucije, prate transfere novce po svim tim kriznim žarištima. Znači, ovim zakonom to nije regulisano, ali treba videti na koji način da se izbegne da ni mi ne postanemo ovde tržište ili rezervoar za jednu privatnu vojsku koja se koristi širom sveta. Znamo da zapadne države vole da niz poslova vojnih prepuste, i vi ste sami pomenuli, privatnim agencijama i to je nešto što nije regulisano ovim zakonom, a što je jedna vrlo realna situacija koja može da nas sačeka, imajući u vidu da 50% mladih ispod 30 godina nije zaposleno, teško da može da nađe posao i da „laka“ zarada, uz veliki rizik života, može da bude neki izlaz iz bezizlazne situacije u ovom trenutku u Srbiji, kada je teško naći posao.
Da se vratim sada na onaj drugi zakon koji je važan, a to je legalizacija, da se našalim malo, Aleksi Žunića, kroz zakon o privatnim detektivima. Nušić je imao Aleksu Žunića i Aleksa Žunić je živeo u Srbiji od Nušića i pre Nušića. Saad pokušavamo da ga legalizujemo na način koji, po nama, nije do kraja definisan i dobar.
Na brzinu ću samo par stvari da kažem oko lekarskih pregleda takođe. Znači, jednom u pet godina je apsolutno nedovoljno i nedopustivo da lice koje će moći od države da traži samo, država će biti u obavezi da da tom privatnom detektivu sve podatke o boravištima i prebivalištima lica, vlasnicima motornih vozila i plovila, polisama osiguranja, nepokretnosti, penzijsko-invalidskom osiguranju, podatke iz sudskih spisa, podatke iz državnih arhiva. Znači, to lice koje će raspolagati svim tim podacima mora da ide redovno na testove, mora da bude podvrgnuto redovnoj kontroli i ne može da mu se dozvoli da te podatke zloupotrebljava.
Ovim zakonom nije nedefinisan način uništavanja tih podataka kada prestane potreba za tim podacima i time se otvara mogućnost za zloupotrebu tih podataka.
Znači, potrebno je zabraniti kontrolu komunikacija, to ovim zakonom nije precizno definisano i zabraniti zloupotrebu ličnih podataka, kao i viša stručna sprema koja se pominje u ovom zakonu. Uz dužno poštovanje za sve, može neko da završi neku likovnu školu sa višom stručnom spremom, i da bude privatni detektiv. Znači, nikakva dalja sužavanja i specijalizacija ovde ne postoji, što po nama, mora da se definiše da se odredi.
(Predsednik: Vreme, gospodine Mihajlov.)
Završavam, samo još jedna rečenica.
Smatramo da je potrebna dorada ovog zakona, i da za razliku od prethodnog Zakona o privatnim agencijama za obezbeđenje ovaj zakon ima niz stvari koje moraju da se dorade, naročito iz oblasti zaštite ličnih podataka i prava građana da ne bi došlo do širokih zloupotreba, a svi znamo kako je to moguće u Srbiji, na koji način. Zato kroz amandmane koje smo podneli, koje su i drugi podneli, ne sumnjajući u dobre namere da se to uradi, ili da ovaj zakon povučete ili da ga temeljno dopunite kroz amandmane, kako bi on postao i realno sprovodljiv i ne bi otvorio vrata za silne zloupotrebe. Hvala.