Gospođa ministar da odgovori, ali u redu, ako sam ja na dnevnom redu.
Moram da počnem sa svojim stvarno velikim čuđenjem. Meni prosto nije jasno kako je nekome palo na pamet da u ujedinjenoj raspravi spoji hemijsko oružje i robne rezerve, i doda im još nekoliko ugovora. Prosto nisam uspela da pronađem ni jednu jedinu vezu, iako sam se vrlo ozbiljno spremala i radila na ovim zakonima. Ali, pošto je u obrazloženju kada smo glasali za dnevni red, prećutani argumenti kako se spajala ova tačka, volela bih da ih čujem, da proširim svoje znanje. Sigurna sam da će argumenti biti vrlo kreativni.
Moram da počnem od Zakona o robnim rezervama, jer mislim da je to jedan od najvažnijih zakona za svaku zemlju, pa i za Srbiju. Njegov zadatak je da obezbedi sigurnost snabdevanja tržišta, odnosno građana, u krajnjoj liniji, osnovnim životnim namirnicama, zatim lekovima i medicinskim sredstvima za humanu upotrebu, mada ja vidim da se ovde na ovom polju jako razmišlja, uopšte šta je strateški antibiotik, recimo za Srbiju, pa kako to obezbeđujemo. Zatim veterinarskih lekova i sredstava, zatim industrijskih proizvoda, pošte, železnice i ono što je novost u ovakvom zakonu, a novost je u svakom slučaju od 1992. godine, to je sigurnost snabdevanja energentima, što je naravno jako važno i što je tema u mnogim zemljama, ali i što je nas iniciralo i direktno proizašlo iz toga što smo potpisali Zakon o ratifikaciji Ugovora o osnivanju energetske zajednice i Direktivu 2009/119, koja je direktno u vezi sa uspostavljanjem sistema obezbeđivanja rezervi nafte.
Šta je sada ono što mene ovde zbunjuje? Zbunjuju me sredstva u budžetu predviđena ovo. Stvarno ne vidim koliko smo mi onda ozbiljni u svojoj nameri ako smo obezbedili to sredstava samo za ovu oblast koja je izuzetno skup.
Naravno, ovo nije pitanje samo iz oblasti energetike, ovo zadire u oblast životne sredine, a onda najviše zadire u onu oblast koja se tiče svih građana i njima na leđa prebacujemo cenu energenata koji će poskupeti. Ne mogu da ne kažem da je ovaj zakon došao u trenutku, nešto posle ove velike letnje afere koja je otvorena sa pokradenim robnim rezervama, kada smo otkrili, kada je cela Srbija otkrila da je iz robnih rezervi nestalo 80.612,18 tona žita i od toga 49.909,55 tona merkantilne pšenice, a ostalo, kukuruza.
Šta hoću da kažem kada to pretvorimo u novac, a svi smo ovde vrlo zainteresovani da to pretvorimo u ono što je opipljivo i o čemu možemo da razgovaramo, jer država zaista jeste u vrlo teškoj ekonomskoj situaciji, to je šteta koja je otprilike vrednosti 20 miliona evra.
Istovremeno, poražavajuće je da Makedonija otvara ovu priču i kaže da je i njeno tržište ugroženo, time što je na to tržište ušla jedna velika količina jeftinog brašna, koja je negde otprilike kada uporedite, upravo koliko iznosi, šteta koja je od pokradenog kukuruza i pšenice i onda se pitam, da li je ovo što se kod nas tretira kao prekršaj, a kao prekršaj je krivično delo, jer to što su pokradene robne rezerve, da li je to na isti način tretirano kao što je tretirano u nekim drugim zemljama tipa Francuske, Švedske, jer oni to tretiraju kao terorizam.
Izvinite, podrivanje bezbednosti države, a to je cilj robnih rezervi, sa jedne strane i ovo sve što se u Srbiji dešava, jeste dovođenje u pitanje međunarodni ugled Srbije.
Sada kada vam se otvori ta priča u Makedoniji, vi nemate odgovor tu.
Gledam gospodina Ljajića koji se kao ministar sa Makedonijom bori za svaku trgovinsku razmenu, za razne probleme koji se pojavljuju u trgovinskim razmenama u oblasti poljoprivrede, u nekim drugim oblastima, a sa ove strane vi nemate odgovor na ovo jednostavno pitanje, ko podriva bezbednost države Srbije i zašto je to tretirano tako kod nas na takav način.
Kada pogledamo naše zaštitne mehanizme, vidim da se oni u ovom zakonu nisu mnogo popravili, nisu ni mnogo efikasniji, ni delotvorniji, oni su slabi i ne mogu da budu primenjeni. Toga se bojim kada govorim o ovom zakonu.
Stvarno mi je žao što nemam vremena da se više bavim tim načelnim stvarima kada je o zakonu reč, govorićemo o amandmanima, ali to su načelne stvari koje su vrlo važne za jednu zemlju poput Srbije.
Hoću da govorim i o ovom drugom zakonu – Predlog zakona o izmenama Zakona o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebi hemijskog oružja i o njegovom uništavanju. Mnogo mojih kolega je reklo danas da je to jako važna oblast, iako ona ne deluje tako na prvi pogled, pitajte naučne institute koji moraju da rade sa ovim materijama, pitajte vojne institute, pitajte velika privredna društva, fabrike, pogone, odeljenja koja se bave i funkcionišu po ovom zakonu i kojima zaista predstavlja problem to što moraju da na određeno vreme izveštavaju nadležno ministarstvo odnosno nekada agenciju za hemikalije.
Druga važna stvar o kojoj moramo da vodimo računa kad govorimo o tome je da je nekadašnja SFRJ bila zaista država, tako je i apostrofirana, koja je imala kapacitet da proizvodi hemijsko oružje, a na samu pomen Sirije, recimo, u ovom slučaju, moramo da kažemo koliko je važno da je Srbija prihvatila Konvenciju 2000. godine i donela zakon kojim je jasno prihvatila pravila igre i ogradila se od hemijskog oružja.
Mi smo se obavezali da uspostavimo verifikacioni režim za pojedine otrovne supstance koje se nalaze u Aneksu konvencije na listama 1, 2. i 3, kako bismo imali uvid u proizvodnju, preradu, korišćenje i skladištenje ovih supstanci, zapravo da bismo imali uvid da se one koriste u svrhe koje su dozvoljene, u miroljubive svrhe i da ne idu u nekom drugom pravcu.
Obavezali smo se da ćemo formirati dva mehanizma i jesmo ih formirali. Prvi mehanizam je izveštavanje. To znači da ćemo kao država redovno izveštavati organizaciju u Hagu u stanju u ovoj oblasti u našoj zemlji. Drugi mehanizam je saradnja sa međunarodnom inspekcijom i to je jako važan mehanizam jer smo se mi obavezali da ćemo na nacionalnom nivou formirati i uspostaviti pravni režim kontrole. I jesmo ga uspostavili time što je Vlada formirala Komisiju. U toj Komisiji se nalaze ministri i predstavnici mnogih oblasti, spoljnih poslova, trgovine, zdravlja, zaštite životne sredine, Uprave carina itd. Znači, jedno vrlo široko telo.
Zbog toga je moje pitanje za gospodina ministra Ljajića – zbog čega u prethodnom zakonu, a sećate se jako dobro amandmana o kome smo govorili, u Zakonu o uvozu i izvozu robe dvostruke namene, gde se vrlo jasno u mom amandmanu kaže šta su naše obaveze po ovom međunarodnom ugovoru, po ovoj konvenciji. Rekli ste tada – ovo je sve u redu, samo ćemo ga doneti u nekom drugom zakonu. Ja pitam – u kom je to zakonu? Vrlo mi je važno da znam, zato što je to nešto što ćemo mi kao država morati pred međunarodnom zajednicom da obrazložimo. Vrlo je važno reći da Srbija ispunjava sve svoje obaveze i to je najvažnije.
U čemu se onda sastoje ove izmene? Izmene su zapravo nastale zbog toga što je Konferencija država članica donela neka inovirana uputstva i ta inovirana uputstva su zapravo usaglašavanje sa ovim što mi danas radimo. Tu su preciznije određene koncentracioni limiti za pojedina pravna lica koja su obaveza da dostavljaju izveštaj nadležnim ministarstvima iz Liste 2A. Druga izmena se tiče usaglašavanja terminologije, recimo, šta je to diskretna organska supstanca. Kad sam kod usaglašavanja, odmah moram da kažem da je Odbor podneo jedan amandman koji je takođe usaglašavanje, ali u ovom slučaju između jednine i množine koja se pojavljuje u tekstu, što je Vlada prihvatila i hvala joj na tome.
Za sprovođenje ovog zakona bila je nadležna Agencija za hemikalije, koja je u onom nesrećnom potezu kada je uništen Fond i kada su uništene još dve agencije praktično prestala da postoji. Sve se tiču zaštite životne sredine i to je ono što mene najviše boli. Tada je bilo rečeno – mi ćemo silne agencije skloniti, nećemo ih finansirati, nažalost, samo se ispostavilo da su agencije u oblasti zaštite životne sredine i te kako smetale. Zato mislim da je ova agencija nama danas neophodna i sada tek vidimo zbog čega je ona nama bila toliko potrebna. Hvala.