Dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, mnogo je diskusije bilo danas oko Predloga zakona o robnim rezervama, možda je i neka teška reč rečena. Potpuno se slažem sa kolegama narodnim poslanicima koji tvrde da je ovu zakonsku materiju trebalo još ranije staviti u proceduru i rad robnih rezervi regulisati zakonom koji je dorastao situaciji u kojoj se danas država nalazi.
Možda nekome ovo danas neće da se svidi, ali moram da kažem da mi u proteklom periodu nismo ni imali robne rezerve zato što po definiciji robnih rezervi one služe kada dođe do elementarnih nepogoda, ratne opasnosti i velikih poremećaja na tržištu. Baš me interesuje kad su to naše robne rezerve u poslednjih 15-ak godina intervenisale kada dođe do velikih poremećaja na tržištu.
Pogotovo kada su u pitanju poljoprivredni proizvodi koji su strateški. O energentima ne bih želeo da pričam zato što je stvar nadležnih ministarstva i tu možda i postoji neke tržišne utakmice ali nije vezana za druge delatnosti ali životne namirnice i te kako jesu.
Mi smo nedavno imali, recimo, blokade puteva zbog otkupne cene suncokreta. Potrajale su dugo i želja je ove Vlade, nadležnog ministra da sve se upodobi liberalnim uslovima na tržištu. Sada, postavljam jedno drugo pitanje – imamo li mi te liberalne uslove na tržištu? Ili imamo kartelsko monopolska udruženja koja regulišu sve što se dešava u Srbiji. Mogu da kažem da imamo ovo drugo.
Znamo svi kada je elementarna nepogoda, znamo svi kada je ratno stanje, ali ne može niko da me ubedi da razlika u ceni žive stoke u februaru i oktobru bude 40% i da to nije ozbiljan poremećaj na tržištu, a bude tako. Niko ne može da me ubedi da ozbiljan poremećaj na tržištu nije kada je razlika u otkupnoj ceni pšenice u julu ili u decembru, januaru po 40% veća. Razlika. Ko na tome zarađuje? Karteli. Zašto? Pa nemamo tržišnu utakmicu. Nemamo ko će da se bori da otkupi poljoprivredni proizvod ili nešto drugo, nego imamo jednu masu, najviše mangupa koji na ovome zarađuju novac.
Da stvar bude još gora, do sada sa robnim rezervama i njihovim zalihama se trgovalo da bi se kasnije ta ista roba zamenila kada su uslovi na tržištu bili povoljniji za onoga ko otkupljuje poljoprivredni proizvod. Zato smo imali taj čuveni manjak u robnim rezervama koji se pojavio. Ne verujem da su oni baš hteli da pokradu, bilo bi to očigledno, ali da su hteli mnogo para da zarade, sa parama koji obezbeđuju građani Srbije, to je činjenica. I to ne može niko da porekne. Tu su naše robne rezerve dokazale da u postojećoj zakonskoj regulativi nisu dorasle trenutnoj situaciji na tržištu.
Ako se već zalažemo za liberalni kapitalizam i tržište, voleo bih da mi neko pokaže nekog ekonomskog eksperta ili stručnjaka kako on planira dugoročno da pravi razvoj svog preduzeća kada ima oscilaciju u tržištu od 40% u nabavci sirovine. Možda bi to i mogao da isplanira ali još nije dovoljno pametan da proceni hoće li imati dovoljno sirovine zbog takvih uslova na tržištu.
Srbija je poljoprivredna zemlja i cela Vlada treba da se organizuje na taj način da stvori normalne uslove za razvoj poljoprivrede, a uslovi su bili ovakvi da je poljoprivredni proizvođač gubio. Baziraću se najviše na stočarstvu jer to je najviši oblik poljoprivredne proizvodnje, a mesna industrija je najviši oblik poljoprivredno-prehrambene industrije. Imali smo situaciju da je poljoprivredni proizvođač, farmer, gubio januara, februara, marta, aprila, maja meseca, često juna, zato što nije mogao da pokrije troškove proizvodnje ili uzgoja zato što su u tom trenutku sirovine bile skupe, a njegova stoka jeftina. Potrošač je gubio u avgustu, septembru, oktobru, novembru – zato što je meso bilo skupo. Ko je zarađivao? Kako se štitio standard građana? To su problemi zašto danas imamo poljoprivrednu proizvodnju, barem kada je stočarstvo u pitanju, na nivou iz 1912, 1913. ili 1914. godine.
Hoćemo li da pričamo o tome kako je uklonjena konkurencija koja je trebalo da učestvuje u tom liberalnom tržištu? Preko zakonskih regulativa, gde su zakoni bili selektivno primenjivani, pogotovo 2008, 2009. i 2010. godine. Čini mi se da je tada neki direktor Uprave za veterinu bio gospodin Mićević, bivši kolega, koji je zatvarao samo klanice koje nisu u nekom sistemu, a koje su zapošljavale po 400 ljudi.
Mi iz SNS smatramo da će se ovim zakonom neka loša praksa prekinuti, kao i neki loši podzakonski akti da prestanu da postoje, da neko prestane da zarađuje na robnim rezervama. Jer, samo stabilizacija na tržištu može da bude dovoljan motiv robnim rezervama da im ne treba ni dinar iz budžeta da sačuvaju privredu, da sačuvaju životni standard građana i stvore stabilne uslove na tržištu da može da se razvija privreda i da to državu ne košta ni dinara, čak šta-više, da malo zaradi. To je neko naše viđenje kako treba upravljati robnim rezervama.
Smatramo da ovaj zakon daje te mogućnosti, za razliku od prethodnih i zato ćemo u Danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona.

Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, gospođo ministarko, gospodine ministre, koleginice i kolege, i ja ću se malo vratiti u istoriju, s obzirom da sam u dužem vremenskom periodu, od 1993. do 2000. godine, usko i intenzivno sarađivao sa tadašnjom Republičkom direkcijom za robne rezerve, u cilju snabdevanja tržišta osnovnim životnim namirnicama. U tom periodu doživeo sam i sve one razloge zarad kojih se i formiraju republičke odnosno robne rezerve, a to su: situacija poremećaja tržišta, vanredno stanje pa čak i ratno stanje.
Upravo zbog svega toga, posebno mi je zadovoljstvo da je pred nama novi Predlog zakona koji ima za cilj usklađivanje ove važne oblasti sa evropskom regulativom, kao i donošenje modernog zakona koji definiše pitanja robnih rezervi. Jer, republički zakon je, a malo pre sam to pomenuo da sam 1993. godine radio sa njima, 1992. godine donet u drugim društvenim okolnostima i u saveznoj državi koja je određena pitanja iz ove oblasti definisala saveznim zakonodavstvom 1989. godine i nekim izmenama i dopunama odnosno uredbama 1993. i 1997. godine.
Odlukom Saveta ministara prethodne Državne zajednice Srbija i Crna Gora stvorene su mogućnosti da određene nadležnosti savezne Direkcije za robne rezerve pređu na republičku. Ovo je samo jedan deo i jedan od razloga za donošenje novog zakona.
Drugi deo odnosi se na obavezu stvaranja rezervi nafte i naftinih derivata, shodno preuzetim međunarodnim obavezama Republike Srbije koja je dužna da usaglasi svoje zakonodavstvo sa evropskim, koja je jedna od zemalja potpisnica, zarad učešća zemalja Jugoistočne Evrope, gde smo i mi, na energetskom tržištu EU.
Predlog zakona ima intenciju da pre svega pitanja robnih rezervi i Republičke direkcije za robne rezerve pomeri sa do sada uvreženog stava magacin određenih roba i proizvoda i dodeli im pravo mesto i namenu, pre svega u obezbeđivanju stabilnosti i sprečavanju poremećaja na tržištu, kao i definisanju tržišnih uslova poslovanja sa pažnjom dobrog privrednika.
Prevashodna namena i zadatak robnih rezervi je obezbeđivanje stabilnosti i snabdevenosti tržišta u slučaju vanrednih situacija. Tu podrazumevamo elementarne nepogode, katastrofe, tehničko-tehnološke nesreće, usled čega može doći do prekida ili potpunog i otežanog osnovnog snabdevanja; zatim nastupanje ili neposredna opasnost od nastupanja velikih poremećaja na tržištu i na kraju, u slučaju ratnog ili vanrednog stanja.
Republika Srbija svoje robne rezerve obrazuje u cilju očuvanja snabdevenosti i stabilnosti, pre svega poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima, materijalom za reprodukciju istih, lekovima i medicinskim sredstvima i opremom, naftom i naftinim derivatima, opremom za saobraćaj i telekomunikacioni sistemi. Takođe, robne rezerve mogu da čine i novčana sredstva.
Poslove u vezi robnih rezervi obavlja Republička direkcija za robne rezerve, a lokalna samouprava i autonomna pokrajina takođe može, u zavisnosti od svojih potreba, formirati i obrazovati robne rezerve.
Zakonom je predviđeno donošenje godišnjih programa robnih rezervi, nakon donošenja budžeta Republike Srbije, a on bliže određuje vrste, količine, obime i vrednost robe koja obrazuje i obnavlja kao rezerva, teritorijalni razmeštaj, kapacitete, skladišni prostor, uslove čuvanja, investicione potrebe i sl.
Ovim zakonom je predviđeno formiranje obaveznih rezervi nafte i naftinih derivata za slučaj kada je ugrožena snabdevenost energijom i energentima usled poremećaja u snabdevanju. Zakon bliže određuje šta čine obavezne rezerve, osnov na kome se određuje visina istih, način čuvanja i formiranja. Vlada na osnovu predloga nadležnog ministarstva, Ministarstva energetike, donosi dugoročan plan formiranja i održavanja rezervi za period od 10 godina, sa obavezom praćenja primene i predlaže usklađivanje sa realnim potrebama najmanje u roku od tri godine. Takođe, Vlada donosi i srednjoročni program za period od tri godine.
Poslove izveštavanja, formiranja, održavanja i investiranja obavlja Ministarstvo energetike, koje je u skladu sa direktivom evropske zajednice i centralno skladišno telo, sa obavezom formiranja zasebne organizacione celine u okviru samog ministarstva u sektoru za naftu i gas.
Posebnu pažnju treba obratiti skladištenju, skladištarima i nadzoru i kontroli, kako načinu čuvanja i zanavljanja rezervi, tako i namenskom korišćenju robe iz robnih rezervi, da nam se ne bi ponovila situacija velikih manjkova robe kod skladištara i neovlašćenog raspolaganja sa robom iz robnih rezervi.
Predlog zakona o izmeni Zakona o zabrani razvoja, proizvodnji, skladištenju i upotrebi hemijskog oružja i o njegovom uništavanju je proistekao iz potrebe da se pojedine odredbe postojećeg Zakona iz 2009. godine usklade sa odlukom odnosno uputstvima koje je donela Konferencija država članica potpisinica, Konvencijom o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju, čiji smo i mi potpisnici. Republika Srbije je pre 10 godina pristupila Konvenciji i u tom periodu donete su odgovarajuće odluke kojima su i pravna i fizička lica koja se bave proizvodnjom i preradom dužna da dostavljaju odgovarajuće izveštaje o proizvodnji hemijskih supstanci sa Liste 1, 2. i 3.
Republika Srbija ispunjavala je i ispunjava sve obaveze iz Konvencije, obzirom da smo mi pod posebnom kontrolom, kao pravni naslednici SFRJ koja je bila jedna od retkih zemalja koja je posedovala hemijsko oružje i imala kapacitete za proizvodnju istog. Na Odboru je i usvojen jedan amandman i Vlada ga je prihvatila.
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Kanadske komercijalne korporacije o strateškoj i ekonomskoj saradnji proistekao je iz zajedničkog stava o značaju projekata, pre svega iz oblasti industrije, energetike i poljoprivrede i razvoja infrastrukture, kao značajnih prioritetnih ciljeva u postavljanju i postizanju dobrobiti građana Srbije i ubrzanom ekonomskom oporavku.
Kanadske kompanije su bile prisutne u Srbiji pre svega na poslovima istraživanja i eksploatacije rudnog potencijala naše zemlje. Aneksom ovog sporazuma u prvom planu su projekti iz oblasti energetike i to korišćenje naših hidropotencijala i ulaganju u obnovljive izvore energije.
Treba napomenuti da je ova korporacija u državnom vlasništvu i da je osnovala država Kanada. Nadam se da je ovo samo početak plodne i dugoročne saradnje na više polja jer su zvaničnici države Kanade u više bilateralnih susreta iskazali želju i volju da prošire oblasti saradnje dve zemlje kako u prometu dobara, tako i u protoku ljudi i kroz zajednička ulaganja u proizvodnju i poljoprivredu.
I na kraju, moram pomenuti aneks broj dva između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine, koji je potpisan 2009. godine i na osnovu koga se realizuju tri velika projekta u Srbiji, most Zemun-Borča, nabavka skenera za Upravu carina i prva faza projekta Termoelektrane „Kostolac B“ projekti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vera Paunović. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani ministre i ostali članovi Vlade, Predlog novog zakona o robnim rezervama koji nam je podnela Vlada sa jedne strane, uslovljen je kodifikacijom i modernizacijom našeg zakonodavstva u ovoj oblasti, sobzirom da ovu materiju reguliše jedan republički zakon iz 1992. godine, jedan savezni zakon koji je nasleđen još iz vremena SFRJ, i dva podzakonska akta, koji su doneli republička vlada i nekadašnji savezni izvršni organi.
Na drugoj strani i u ovoj materiji neophodno je usklađivanje sa međunarodnim standardima tim pre što se navodi da je naša država već potpisala određene međunarodne sporazume koji nameću sistematski nova rešenja.
Za razliku od važećeg zakona, novim će se najpre definisati neka načela poslovanja i upravljanja robnim rezervama od kojih posebno važnim smatram načelo tržišnog poslovanja i načelo pažnje dobrog privrednika. Da bi se ova načela sprovela u praksi proklamovan je i princip transparentnosti poslovanja, osim ako propisima nije drugačije regulisano. Važnija je ona odredba koja definiše koja to dobra potpadaju pod robne rezerve.
U odnosu na važeća rešenja koja je obuhvata prehrambene proizvode i lekove, mislim da je dobro rešenje to što će pod robnim rezervama ubuduće biti podrazumevani nafta i naftni derivati i oprema i roba za potrebe železnice, pošta, telekomunikacije, energetike i sistema odbrane, s obzirom da smo se svi lično uverili za vreme trajanja NATO agresije 1999. godine, od kolike je životne važnosti za državu i građane ispravno i pouzdano funkcionisanje ovih javnih službi.
Predviđeno je da poslove vezane za robne rezerve i dalje će obavljati Direkcija za robne rezerve. Za razliku od prethodnog zakona, sada je predviđen samo godišnji program robnih rezervi, što smatram da nije dobro, jer je trebalo zadržati srednjoročni plan, ako je period od pet godina predug, da bi se isplanirali neki realni planovi i potrebe, mislim da bi se moglo ići na kraći vremenski rok ovih krovnih planova, na primer na dve ili tri godine, kao za naftne rezerve. Na drugoj strani, novim rešenjima će biti bolje precizirano šta čini godišnje planove i način njihovog sastavljanja.
Ključna novina je da će pomenuto načelo tržišnog poslovanja biti sprovedeno kroz zakonsku odredbu, da će se nabavka roba ubuduće vršiti prema odredbama Zakona o javnim nabavkama. Na ovaj način će se i u ovoj oblasti postići značajne uštede u sredstvima. U novom zakonu više neće biti predviđeno da se robe prioritetno nabavljaju od domaćih proizvođača, što opet lično mislim da nije sasvim uredu, ali ako se predlagač opredelio za tržišni princip poslovanja putem javnih nabavki onda se i ovakve odredbe moraju prihvatiti.
Što se tiče načina dostavljanja roba dobro je što će biti omogućena mogućnost sticanja putem robne razmene čime će se takođe stvoriti mogućnosti za povoljnije nabavljanje roba i poslovanje direkcije.
Značajan deo zakona posvećen je oblasti robnih rezervi nafte i naftnih derivata, što do sada nije bio predmet regulisanja postojećeg zakona o robnim rezervama. Te rezerve će biti iskazane u dvomesečnoj potrošnji ovih energenata na nivou Srbije, a za njih je predviđeno skladištenje na posebnim mestima i posebna pravila skladištenja.
Što se tiče samih propisa o skladištenju tu nema korenitih novih rešenja, jer su i postojeća sasvim precizno regulisala odnos Direkcije sa skladištarima i međusobna prava i obaveze koja su definisana u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima. Osim toga, novim zakonom će biti predviđene i kaznene odredbe za privredne prestupe i prekršaje zakona, što do sada nije bilo slučaj.
Poštovani narodni poslanici, u ovoj oblasti mora se uvesti red, uspostaviti tržišni transparentni principi poslovanja, a što je najvažnije da se češće i temeljnije vrše kontrole i stvarnog stanja robnih rezervi.
Ovaj zakon će upravo stvoriti valjaniju pravnu osnovu za tako nešto, te će s toga poslanička grupa PUPS u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, gospođo ministarka, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, imao sam malo problema na početku današnje rasprave da shvatim u kakvoj su korelaciji robne rezerve i Zakon o zabrani hemijskog oružja. Onda sam se setio da smo prekjuče obeležili dan kada je potpisano primirje u jednom od najstrašnijih ratova u istoriji čovečanstva, dan kada je okončan Prvi svetski rat, koji će ostati upamćen baš po masovnom korišćenju hemijskog oružja, po milionskim žrtvama koje je to hemijsko oružje prouzrokovalo.
Međutim, mi Srbi taj Prvi svetski rat pamtimo pre svega, po herojstvu Srpskih pukova, koji su se pre toga ovenčali slavom i u Prvom i u Drugom Balkanskom ratu.
Nažalost, tokom devedesetih godina oni koji su vladali ovom zemljom obesmislili su to herojstvo, te muke, krv i znoj, znanih i neznanih heroja. Onda sam video da je za obeležavanje godišnjice početka Prvog svetskog rata u budžetu za sledeću godinu predviđeno 700 miliona dinara, a da je za nabavku za robne rezerve predviđeno milijardu i 879 miliona 728 hiljada dinara. I eto veze između ta dva zakona.
Mislim da ne shvatam šta će Tomislav Nikolić na grobu Milunke Savić, osim da joj kaže – izvini što sam vodio politiku koja je tvoje herojstvo obesmislila, ali ne treba zato da potroši 700 miliona dinara. Tih 700 miliona dinara odmah neka prebaci u fond za robne rezerve i onda će taj budžet imati smisla, u protivnom, ne znam kakav će odgovor dati kada iz dubina Jonskoga mora kada stanu galije carske, pitaju heroje i sa Bregalnice, Kolubare, Cera i Mačkovog kamena. Čuje li se srpska truba sa Kosova polja? Mislim da nema odgovora na to pitanje i da ne treba 700 miliona dinara da bi nam dao odgovor na to pitanje.
Svaki put kada na dnevni red dođe zakon o robnim rezervama, padne Vlada. To nije razlog zašto je ovaj zakon na snazi od 1992. godine.
Mi smo prošle godine, kao što su neki moji prethodnici kazali, imali jednu elementarnu nepogodu koja je pogodila Srbiju, to je bila suša. Kako u Srbiji jedno zlo nikada ne dolazi samo, dobili smo i ovu vladu, najgoru od dolaska južnih Slovena na Balkansko poluostrvo, da bi katastrofa bila kompletna.
Danas je lako reći da niko nije hteo da uredi oblast robnih rezervi, to je najlakše reći SNS jer vi od DS niste preuzeli državu uništenu pogrešnom politikom, razorenu, opljačkanu, sa sankcijama, vizama, devastiranu, izopštenu iz sveta i međunarodnih organizacija, sa nerešenim ubistvima i zatvorima prepunih političkih protivnika koji su se zalagali, bili su u zatvoru samo zato što su se zalagali za ideju EU.
Danas kada smo vam otvorili i evropska vrata i evropske vidike i evropske oči, danas kada ste shvatili da je zemlja okrugla i prihvatili politiku EU, lako vam je da donosite evropske zakone. Kažem, prethodni zakon je donet 1992. godine sa namerom da robne rezerve omoguće snabdevanje u slučaju rata, elementarnih nepogoda i nestašica. Kako ste vi bili dalekovidi 90-ih godina, prvo ste donosili zakone, pa ste onda počinjali ratove, a onda napravili nestašice. To je zaista jedan napredan pogled na politiku, jedna dalekovido shvatanje politike. Znači, uredite zakonom nestašice, prouzrokujete nestašice, zakonom uredite šta će biti kada dođe rat, pa onda lepo sve to po zakonu. Mi svi po zakonu stanemo u red za šećer, zejtin, mleko, brašno, ali nas zbog toga nazivate petokolonašima. Mi smo zbog toga bili izdajnici i petokolonaši.
Moram da vam priznam, ja jesam u to vreme bio petokolonaš. Svakog dana sam bio peti u koloni za šećer, zejtin, mleko, brašno, pšenicu, hleb, ali vremena su se promenila. Godine 1998. ste ušli u Vladu i napamet vam nije palo da promenite ovaj zakon. Sada nas kritikujete zbog toga što smo morali da se izborimo sa sankcijama, vizama, nestašicama struje, zemlji u kojoj nije bilo robnih rezervi, nije bilo ni van rezervi, ni u rezervama, ni benzina, ni nafte, ni šećera, ni ulja i sada nam držite predavanje o opljačkanim rezervama.
Zaista ne znam da li čovek može misao da prekine kao nit i da zaboravi svoju ulogu u vremenu koje je iza njega i da zaboravi koliki je značaj dao tom vremenu. Eto, izgleda da može. Nagon vas brani potpunim zaboravom da bi vas ovde spasio od mučenja zbog odgovornosti, a odgovornost vašeg učinka je ogromna, koliko zbog učinka, toliko i zbog ne učinka.
Zato su meni neverovatne reči, maltene istorijsko blago, kada krenete da nam kroz ovaj zakon o robnim rezervama objašnjavate kako smo u stvari dobili ono što nismo tražili. Razumem da vi u tom žaru petogodišnjice objašnjavate građanima Srbije da će dobiti ono što već imaju. To je tako napredno. Zašto im obećavate da će dobiti ono što nisu tražili, što niste obećali? Zašto im to dajete? Meni je to neverovatno da uvek dobijemo ono što nismo tražili, a ne dobijemo ono što smo tražili.
Na primer, baš povećanje PDV na te životne namernice koje treba da idu u robne rezerve, na mleko, na šećer, na zejtin, na ulje, na knjige, ogrev, na novine, na udžbenike. Jednom rečju, pod vašom naprednom vlašću jedino cene napreduju. Sve drugo napredno nazaduje.
Najvažnije od te mere povećanja PDV na ove namernice koje idu u silose i skladišta uopšte neće pogoditi penzionere. Oni uopšte ne kupuju mleko, šećer, zejtin. Oni uopšte nemaju u svom troškovniku troškove grejanja i komunalnih usluga. Oni ne jedu osnovne životne namernice. Oni se uopšte ne leče, ne kupuju lekove. To penzionere uopšte ne pogađa po vašem naprednom mišljenju.
Ne znam da li ćete u ova skladišta stavljati genetski modifikovanu hranu, jer genetski modifikovana hrana je verovatno bila vekovna potreba našeg naroda i naših građana, a koji ste rešili tako napredno da darujete, da nam je utolite, da bi se naš narod genetski preradio, pa će valjda mutanti u još većem broju da glasaju za vas.
Znate, lako je nekome stezati kaiš kada mu je obim struka kao onom platanu na Topčideru, istorijskom platanu. Šta piše u ovom zakonu? Da vam kažem samo nekoliko stvari na koje imam suštinske primedbe. Kažete ovako, u članu 4. zakona, stav, tačka 4, u robne rezerve ulazi i oprema i roba za potrebe Železnice, pošte, telekomunikacija, energetike i sistema odbrane. Kod tih Železnica moram da stanem. Znate li vi kako izgleda jelovnik generalnog direktora? Tartufi, kozji sir. U kom ćete silosu da čuvate tartufe, a u kom kozji sir? A gde idu kubanske „Havana“ cigare? Da li su sve to potrebe Železnice ili potrebe generalnog direktora? Šta ćemo kad on reši da ceo kolektiv, kolegijum direktora odvede na ručak? Znate li koliki mora silos za tartufe? To ne može ni u Kini da rodi sa kojom potpisujete ugovor i o kanalu i o nabavci tartufa. Da li tako štedite?
Zašto je sedište Direkcije za robne rezerve u Beogradu? Što nije u Kruševcu? Ja sam Kruševljanin, zalažemo se za decentralizaciju. Ili u Novom Sadu, Stalaću? Pa pored Lučke kapetanije da ima i Direkciju za robne rezerve.
Šta da vam kažem o budžetu? Šta da vam kažem o tački 22. ovog slova zakona? Kaže: „Visinu naknade za formiranje obaveznih rezervi, način obračuna, način plaćanja ove naknade, kao i raspolaganje sredstvima ove naknade propisuje Vlada na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija i ministarstva nadležno za poslove trgovine, a na osnovu potrebnog iznosa sredstava za izvršenje godišnjeg programa obaveznih rezervi.“ Kolika će ta naknada biti? Da li zna neko da mi odgovori? Koliko će ta naknada da utiče na cene nekih energenata? Da li znamo neki parametar koliko je to? Da li je to 100 miliona, dva miliona? Kaže – naknada ide u budžet. Koliko će to dodatno da optereti život penzionera, koji uopšte neće osetiti ove napredne mere unapređenja svog života?
To su pitanja na koje nemate odgovore. Kada sledeći put rešite da nam držite predavanje, kako smo ostavili prazne silose i prazno ne znam šta, setite se u kakvom ste nam stanju ostavili zemlju 2000. godine. Prazni silosi, prazni magacini i prepuna groblja i prepuni kolektivni centri sa izbeglicama. Sada mi treba pred tom politikom da nas bude sramota zbog vašeg učinka. Mene je sramota što se nisam energičnije borio protiv vas. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću nešto o robnim rezervama koje po svojoj funkciji treba da očuvaju stratešku sigurnost države, između ostalog i od mogućih vojnih i ekonomskih pritisaka kojima, ne daj bože, možemo ponovo biti izloženi. Naša bliska istorija je to pokazala.
Ovde su kolege govorile o ulozi robnih rezervi, o stabilnosti tržišta, cena, itd. Slažem se sa njima u potpunosti. Robne rezerve bi trebale da koriste u tom cilju.
Međutim, robne rezerve, ono što niko nije govorio, imaju i ulogu kao instrument poljoprivredne politike. Dakle, one bi trebale da očuvaju stabilnost cena prilikom otkupa. Država više ne može da propisuje zaštitne cene, ne može da propisuje paritete, ali može robnim rezervama, kao instrumentom, da kada su viškovi poljoprivrednih proizvoda očiti i cena pada oni to mogu da otkupljuju i da stavljaju u robne rezerve i da intervenišu kada cene odu previše daleko, odnosno kada na tržištu prevaziđu neku tržišnu cenu. Na takav način se čuva srpski seljak.
Takođe, uloga robnih rezervi u poljoprivrednoj politici može biti u sledećem – očuvanje međusobnih pariteta, posebno između mineralnih đubriva, kukuruza, pšenice, poljoprivrednih proizvoda, a takođe i pariteti između kukuruza, pšenice i cene stoke, dakle cene mesa. Na takav način država može, a da to ne propiše, da očuva sigurnost, ne samo potrošača, ne samo prerađivača, ne samo države, već može da očuva i prehrambenu sigurnost države, stanovništva, ali i da očuva proizvodnju strateških poljoprivrednih proizvoda. Dakle, njihova uloga bi trebala da bude u poljoprivrednoj proizvodnji kao instrument pozamašna. Međutim, to nije slučaj.
Svedoci smo, to je nasleđena politike, da su robne rezerve uvek bile na strani prerađivača i na strani trgovačkih interesa, raznih trgovaca i izvozno – uvoznih lobija.
Ja sam bio onaj koji je 90-ih godina bio opozicija i ne sećam se nekog mog kolege da se nešto previše borio protiv toga, ako se ne uzima to da sam ih takve viđao sa foteljama na glavi, sa skupom slikom pod miškom, pred nagorelom, tada Saveznom skupštinom, odnosno ovom Skupštinom.
Ono što je ministar rekao, toga trenutka je zatečeno gotovo milion tona pšenice. Devedesetih godina u robnim rezervama je bilo 1.200.000 tona pšenice. Dakle, i te kako se vodilo računa i o tim mogućim vojnim i ekonomskim pritiscima na našu zemlju.
Takođe, tvrdim da po dolasku DOS-a na vlast, u tim promenama sam i sam učestvovao nije bilo promaje u magacinima koliko je bilo 2012. godine, a i sam ministar je to potvrdio, u robnim rezervama je bilo robe. Godine 2003. još uvek je u robnim rezervama ostalo preko 500.000 tona pšenice, a onda su se ti trgovinski interesi pojavili tako što je pšenica koja je plaćena 7,5 dinara, plus troškovi itd, koja je prevazišla osam dinara po kilogramu, prodata radi izvoza po 5 ili 5,5 dinara, da bi ta pšenica odmah posle žetve kupovana od istih onih koji su bili izvoznici po 13 dinara. Dakle, samo na tih nekoliko stotina hiljada tona neko je zaradio po kilogramu oko osam dinara, pa izračunajte koliko je to u tom trenutku bilo. Mislim da je zarada izvoznika bila između 30 i 50 miliona evra.
Sam ministar je rekao da u robnim rezervama, što na sudu, što pod hipotekom, 54 i 95 miliona, dobićete cifru od 150.000.000, da se država zbog robnih rezervi tuži ili je aktivirala hipoteke. Dakle, to je ukupno 150.000.000 evra, da to preračunam u cenu tržišnog prošlogodišnjeg roda pšenice, to je bilo negde oko 1.000.000 tona se za taj novac moglo kupiti pšenice, a mi nismo otkupili, ne znam tačno koliko, ne verujem da smo otkupili nešto puno. Znači, 1.000.000 pšenice je na sudu, što pod hipotekama što na sudu 54,5 i 95 miliona, to je podatak koji je izneo ministar.
Takođe, želim da kažem da Ministarstvo trgovine ne snosi odgovornost jer su robne rezerve pod ingerencijom Vlade i tek se ovim zakonom definiše šta to radi Ministarstvo poljoprivrede, šta Ministarstvo trgovine, šta Ministarstvo energetike. Dakle, to do sada nije bilo moguće.
Takođe, nije tačno da je jedina afera 80.000 tona pšenice, za koje je država dala 20.000.000 evra i plaćala 2,5 miliona evra godišnje za to skladište. Pre toga je bilo na razne načine utuženo devet firmi, sa 107.986 tona. To nije ova poslednja kontrola. Mogu da kažem – Stapar Stepanović je radio Pećinci – Petlovača – Novi Sad, dva puta Novi Sad „Import“, Novi Sad – Beograd – Ćuprija – Osipaonica, ukupno 59.165 tona kukuruza i 48.821 kilogram pšenice. To je ono stanje koje je zatečeno pre ove kontrole. Ova kontrola je delimično uspela, pronađeno je 80.000 tona i jedan određeni deo nije pronađen. Kolege koje su bile toliko glasne povodom aflatoksina nisu rekle da je afera aflatoksin smišljena u glavama onih koji su želeli tu aferu da prikriju, da se ne otkrije nedostatak kukuruza, već da se u sušnoj godini, kada je trebalo da bude isporučen stočarima to proglasi aflatoksičnim i da na takav način taj kukuruz ne bude isporučen stočarima, a po mogućstvu, ako treba i da se uništi.
Taj kukuruz nije pronađen u onim količinama u prvim kojima je prikazan u robnim rezervama kao aflatoksičan, nije prilikom kontrole pronađen u tim skladištima, a u nekim skladištima su količine koje su robne rezerve polegle skladištarima bile veće od njihovih kapaciteta, pa ću navesti Krčedin – 22.500 tona manjak, kapacitet 18.000 tona, gotovo je nemoguće da u čašu od dva decilitra stavite tri decilitra nečega.
Bilo je u toj kontroli svega i svačega. Ona je delimično uspela, a delimično nije, zato što su i oni skladištari veoma vešti, pa je dolazilo do premeštanja raznih poljoprivrednih proizvoda i ne treba da podsećam na koji način je sve izbegavana ta obaveza.
Dakle, 80.000 tona je pronađeno. Mi smo tražili tu kontrolu. Ja sam bio jedan od njih. Ta afera nije isterana do kraja. Opozicioni prvaci su dobijali 15.000 tona iz robnih rezervi pšenice po 23 dinara, ali da to vrate posle žetve po 15 dinara, dužnička dobit na 15.000.000 kilograma je 120.000.000 dinara. Nećemo navoditi imena.
Takođe, nedavno su stočari konkurisali za taj ostatak aflatoksičnog kukuruza i nisu ga dobili. Aflatoksični kukuruz su dobili skladištari, kao da će ga oni jesti. Jedino ko to može da upotrebi su stočari. Oni ga nisu dobili, ali su skladištari dobili to pravo. Da li je tog kukuruza bilo ili ne, mislim da ne, ali i da ga je bilo, taj kukuruz je jesenas plaćen 27 dinara plus PDV, 30 dinara. Taj kukuruz se sada menja za 800 grama novog kukuruza čija je cena u žetvi bila 13 dinara, što znači da 30 dinara po kilogramu neko menja za 10 dinara. Da je bio normalan slet događaja, taj kukuruz je trebalo biti iskorišćen kod stočara, da oni održe stočarsku proizvodnju u veoma kriznim godinama.
Međutim, on cele godine nije dat, najverovatnije da ga nije bilo. Tvrdilo se da je aflatoksičan. Na kraju je kao takav dat skladištarima koji ga ne mogu iskoristiti, ne mogu ga pojesti. Jedino što oni mogu je da ga prodaju stočarima i najverovatnije će ga prodati po skupljoj ceni nego što ga duže kod robnih rezervi. Znači, svaki kilogram je menjan za 800 grama. Pošto je kilogram država kupovala po 30 dinara, sada ga pozajmljuje i u zamenu dobija kukuruz koji će biti plaćen 10 dinara. Nije teško izračunati da je to gotovo 20 dinara po kilogramu. Nije teško izračunati da ta kombinacija od 25.000.000 kilograma mora da bude teška 500.000.000 evra. Nije teško izračunati da je to 500.000.000 dinara. Nije teško izračunati da to daje protivvrednost od 4,5 miliona evra.
Ovo su dokazi da robne rezerve nisu toliko koristile potrošačima, nisu toliko koristile državi. Ovo su dokazi da nisu koristile ni poljoprivrednim proizvođačima. Ne govorim da su koristile ni određenim strankama, ali da su i te kako koristile nekim trgovcima, uvoznicima, izvoznicima i tim lobijima. Ne treba se previše truditi posle ovoga i nešto detaljnije dokazivati.
Za sve ovo postoji dokumentacija. Ona je fotokopirana. Navodno su tamo službene tajne, ali kada je neka potvrda u pitanju, onda ta službena tajna i nije tako tajna, vrlo brzo dođe do medija. Ali, sve što je kod nas službena tajna je u stvari javno, a javne nabavke su tajne i tako se ovo nastavlja.
Stoga ću ja razmisliti. Najverovatnije da ću podržati ovaj zakon, jer ima još nekih amandmana. Onaj deo oko energetike apsolutno podržavam. Podržavam i ovaj deo zakona, ali insistiram da se odgovornost onih koji su i te kako znali šta rade skladištari ispita, utvrdi, a ne samo da odgovara sitna boranija. Dosta smo pred malim lopovima skidali glave, a pred velikim skidali kapu. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Senić.