Govoriću o amandmanu, ali usput ću prokomentarisati samo činjenice.
Pre izvesnog vremena bili smo svedoci jedne pojave koja je ugrožavala nekoliko segmenata našeg društva. To je bilo pitanje tzv. bakarne mafije, masovne krađe poklopaca sa raznih komunalnih objekata, zatim lomljenje spomenika u sitan bakar i nošenje spomenika, skidanje krovova itd.
Bilo je ugroženo nekoliko stvari, prvo i smatram da je to bilo najvažnije, ugrožena je bila naša kulturna baština. To malo spomenika koje imamo, jer mi smo zemlja sa verovatno najmanje spomenika, lomljeni su, odnošeni.
Pitao sam ovde premijera i ministra unutrašnjih poslova – može li se ući u trag ako se dnevno nose tone bakra, a tu spadaju i šrafovi sa železničkih šina, trafo stanice, dakle, ugrožava se ekonomija, ugrožava se kultura, bezbednost saobraćaja – kud odlazi taj bakar? Da li je to zbilja tako teško pronaći?
U svojoj naivnosti verovao sam da je cena bakra i to sam proverio, porasla na svetskoj berzi i mislio da šverceri, kao i svaki drugi, koriste priliku i to izvoze. Međutim, dobio sam uverenja da nijedan kamion sa bakarnim polomljenim delovima nije otišao preko granice. To znači da su ostali ovde.
Kako je bilo moguće da se godinu i više, dve ne može ući u trag tim stovarištima i toj topionici gde se jedino taj fini bakar može preliti ponovo? Dakle DS je postavila to pitanje krađa, ugrožavanja puteva, bezbednosti, energetskih objekata, kao jednu veoma opasnu, višestruko opasnu pojavu u društvu.
Nikakvi policijski rezultati to nisu dali. Skinut je krov sa Umetničke akademije. Za to mora dizalica da dođe da skine, to su tone. Da li je moguće da jedna patrola ne moće da prođe da prati gde je to otišlo? Prema tome, ovo govorim samo zbog toga da se zna da smo mnogi od nas, pre svega u DS videli opasnost te pojave i tražili da se njoj stane na put. Deluje krajnje nekorektno i upravo je jednim amandmanom DS o ovome o čemu govorim, jer ne želi da prikrije ili omogući da se takva stvar i dalje rešava, pošto postoje i zapisnici, stenografske beleške i znaju ko je o tome govorio, a da Valda na to pitanje do dana današnjeg mi nije odgovorila. Ko je su to organizacije, ko to čini i šta se tim bakrom dešava. To je jedno pitanje.
Postoji drugi element na koji smo bili odlučili da ukažemo. Može se lako dogoditi, i to je jedno pravilo koje mnoge države koriste, da se pod plaštom brige za bezbednost i borbe protiv nekih pojava tome priključe i neki drugi. Mi ćemo imati ovde raspravu o radničkim pravima, o štrajkovima i prema modernim zakonima, kako je svuda urađeno, ali postoje takođe situacije, mi zaboravljamo da postoje, revolucije, pa neće neko valjda tražiti dozvolu da izvede revoluciju. Prema tome, moramo voditi računa o pravima ljudi. Sigurno da nije dobro da se blokiraju ulice, a to policija takođe može spreči pre svega razgovorom sa tim ljudima ili uticajem na te sindikate ili ljude, da do toga ne dođe.
Ovo pitanje koje se aktuealizovalo sada kao velika bezbednost je uvod za debatu o štrajku i skraćivanju radničkih prava. Budite sigurni da ćemo se tome suprotstaviti, ne iz nikakve volje ili nevolje nego iz prostog razloga što postoje odgovorne obaveze koje ova zemlja ima. Još iz Titovog vremena je preuzimala sve deklaracije, međunarodne konfederacije rada, Komiteta za ljudska prava, Komiteta za radnička prava UN. Sve to mi moramo uneti u naše zakonodavstvo i to moramo poštovati, sviđalo se to nekom ili ne.
Ovde je, dozvolite da kažem usput, uneto mnogo od strasti, nekada, čini mi se, iz neznanja. Ovde se govorilo o reči – genocid. Meni je žao ali bojim se da ovde mnogi ljudi ne znaju šta ta reč upravo znači. To znači plansko …
