Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 81 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 90 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Jelena Travar Miljević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, imala bih pitanja za Vladu, prvenstveno za Ministarstvo socijalne politike i rada, Ministarstvo unutrašnjih polova i Ministarstvo pravde.
Želela bih sve da nas podsetim da je juče bio 25. novembar - Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama i da ovim datumom počinje u stvari 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama. Ono što kod mene jeste zabrinjavajuće, a očigledno po kolegama koji napuštaju salu ovo i nije problem za Srbiju, ali za mene lično jeste, jeste upravo uloga države da zaštiti svaki život i garantuje bezbednost svakom svom građaninu, pa pitam, s obzirom da je juče bilo različitih podataka da je u ovoj godini do 20. novembra život izgubilo 38, 40, 45 žena, što već kod mene stvara dovoljan razlog da postavim pitanje – koliko je zaista žena izgubilo život u Srbiji do novembra 2013. godine?
Ali, ono što je poražavajuće za ovu državu jeste da je u 2010. godini život izgubilo 26 žena, u 2011. godini – 29, u 2012. godini – 32. Znači, mi imamo konstantno povećanje broja žena koje su izgubile svoje živote u nasilju. I pored svih strategija, zakona, akcionih planova ovaj broj raste.
Stoga, pitam sva ministarstva nadležna za borbu protiv nasilja nad ženama, prvenstveno Ministarstvo rada i socijalne politike, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo pravosuđa – šta će preduzeti da ovaj broj ne poraste i u narednoj godini? Koji su to koraci i dodatne mere koje će Vlada predložiti da broj žrtava ne raste?
I pored toga, želela bih da postavim još par pitanja. Mi imamo Porodični zakon koji je stupio na snagu 2005. godine, koji u svom 198. članu predviđa mere zaštite. Pa mene interesuje - po godinama koliko je ovih mera zaštite izrečeno? Konkretno kada su u pitanju mere zaštite od nasilja u porodici, koliko je izdato naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće bez obzira na pravo svojine? Koliko je zabrana izrečeno koje se tiču približavanja članu porodice na određenu udaljenost? Koliko je zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice izrečeno? Koliko zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice? Zaista bih volela da dobijem ove podatke od dana stupanja na snagu ovog zakona do današnjeg dana.
Ono što me takođe interesuje - kada žrtva zatraži da se izrekne nešto od pomenutih mera koliko to proceduralno traje? Jer, po mojim saznanjima ta procedura traje od mesec dana pa na više. Mene interesuje - koliko je to prirodno kad žrtva koja trpi nasilje? Obično je to žena u porodici i obično su to i deca, treba da čeka mesec dana da neko izrekne meru da bi neko trebao da napusti domaćinstvo. Ne znam dokle ćemo trpeti da žrtva bude ta koja će se iseljavati i bežati kao da je ona počinila najveće zlo.
Pored toga pitam - šta se dešava, a znam šta je zakonska mogućnost, kada taj neko ko dobije meru udaljavanja iz stana ili kuće to ne učini? Zašto mi sebi dozvoljavamo da se tako nešto dešava kao država? Zašto ova država ne preduzme mere da se to dešava po nekom automatizmu? Zašto žrtva mora ponovo da podnosi zahtev da isti taj nasilnik koji nije ispoštovao meru da napusti kuću ili dom da se to prinudno načini?
Nadam se da ću kao što sam tražila dobiti odgovore o izrečenim merama, a isto tako verujem da Ministarstvo rada i socijalne politike kao nosilac zaštite u saradnji sa pomenutim ministarstvima razmišlja o tome koje dodatne korake treba preduzeti kako nam broj žrtava ne bi rastao iz godine u godinu, jer, podsećam, uloga države je da zaštiti svaki život i garantuje bezbednost svakog građanina. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević.

Hvala poštovani potpredsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da uputim pitanje, odnosno primedbu predsedniku Skupštine, odnosno vama kao predsedavajućem, a odnosi se na to šta mi kao narodni poslanici treba još da uradimo da bi ministri počeli da odgovaraju na pitanja koja postavljamo utorkom i četvrtkom? Da li treba da ih molimo, da klečimo. Recite koji mehanizam moramo da učinimo kako bi konačno dobili odgovore na pitanja koja ovde postavljamo?
Naime, LDP već četiri meseca postavlja pitanje Ministarstvu, ranije, privrede i finansija, sada Ministarstvu privrede – šta se dešava sa izborom direktora javnih preduzeća? Zašto nisu raspisani svi konkursi za direktore javnih preduzeća koje imenuje Vlada RS i šta je sa onim konkursima koji su već raspisani?
Ministar Radulović nema vremena da nam odgovori na to pitanje, ali zato ima vremena da u svojim javnim nastupima kaže kako su političari odgovorni za neizbor direktora javnih preduzeća i na taj način apsolutno stavlja sve nas koji se bavimo politikom u isti koš. Nismo svi isti.
Ako neki političari to ne dozvoljavaju, da li imaju ime i prezime? Koji su to političari? Da li ti političari sede u Vladi? Da li ti političari sede na mestima direktora javnih preduzeća?
Da li ti političari sede na mestima direktora javnih preduzeća ili ti političari sede na visokim funkcijama u svojim strankama, a te stranke su stranke vladajuće koalicije? Prosto je nemoguće da službenik Vlade daje odgovore novinarima, a nama, narodnim poslanicima nema vremena da da odgovore na ta pitanja.
Još jedno pitanje koje već tri, odnosno četiri meseca postavljamo ministru privrede – koja javna preduzeća, koja su monopolisti, koriste ili se reklamiraju? To je po Zakonu o javnim preduzećima zabranjeno ako ne postoji odluka Vlade Srbije.
U nedelju smo prisustvovali, kako kaže vladajuća koalicija, istorijskom danu, početku radova na Južnom toku. Zbog građana Srbije bih želeo samo da podsetim da je LDP od početka bila protiv Energetskog sporazuma sa Ruskom Federacijom, zato što mislimo da je on u suprotnosti sa interesima Srbije. Mi smo kao politička partija prvi dan predizborne ćutnje 2008. godine organizovali demonstracije ispred Vlade Srbije kada je tada tehnička Vlada, koju su sačinjavali DSS i DS, usvajala Uredbu o načinu sprovođenja tog sporazuma. Takođe smo glasali protiv Energetskog sporazuma u Skupštini Srbije.
Ono što se dešava poslednjih dana vezano za Južni tok je za LDP blago rečeno sramota za državu Srbiju, da nam se određuje ko od naših državnih zvaničnika može, a ko ne može da prisustvuje otvaranju, da li jedan ministar može, a drugi ne može itd. Onda dolazimo do jednog jednostavnog pitanja, u ovom slučaju ministarki energetike – koji ministar u Vladi Srbije radi protiv interesa Republike Srbije? Mi kao Narodna skupština moramo da dobijemo taj odgovor, jer su ti ministri zakletvu položili ovde pred nama, u Skupštini Srbije.
Pre godinu i po, po vašem uverenju, kada kažem vašem mislim na pripadnike vladajuće koalicije, dobili smo savršenu Vladu. Posle godinu dana tu savršenu Vladu smo morali da rekonstruišemo, a pre dva dana saznajemo da jedan ministar radi u suprotnosti interesa Republike Srbije. Koji je taj ministar? Ima li on ime i prezime? Ako je istina ono što kaže ministarka energetike, da se u diplomatskoj pošti vide njegove izjave koje su u suprotnosti sa politikom Vlade Srbije, taj ministar mora da bude razrešen. Ne da podnese ostavku, nego ga Skupština Srbije mora po hitnom postupku razrešiti. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović. Izvolite.

Hvala.
Danas ću postaviti pitanje koje se tiče položaja Srba u regionu, Srba koji žive van granica Srbije i položaja izbeglica, iz jednog jednostavnog razloga što se to pitanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije zadnjih godinu i po dana uopšte nije raspravljalo, a i zbog toga što, nažalost, o tom pitanju ne vode brigu ni predsednik Republike Srbije, ni Vlada Republike Srbije.
Povod za ovo pitanje jeste činjenica da je položaj Srba u regionu, u kome živi gotovo dva miliona Srba, moglo bi se reći od 90-ih godina gori nego ikad. O tome svedoči i najnoviji izveštaj koji je pred Odborom za Srbe van Srbije i Srbe u regionu podneo Napredni klub, u vidu izveštaja za prethodni period, u kome se kaže: „Uspostavljanje nove Vlade, u kojoj je SNS postala okosnica, dovelo je do daljeg opadanja državne politike. Navodna politika štednje dovela je do ukidanja ministarstva i uspostavljanja manje uticajne Kancelarije za saradnju sa dijasporom i srpskim narodom u regionu. Sitni partijski i sramotni lični interesi vođstva SNS uticali su na politiku prema srpskom narodnu u Crnoj Gori, koji je ponižen i napušten u meri neviđenoj od uspostave demokratije u Srbiji.“ Na kraju se daje generalna ocena koja je boldovana, istaknuta i kaže se: „ Tokom 2012. i 2013. godine ova politika značajno je pogoršana u odnosu na Srbe van Srbije.“
Ova knjiga je podeljena članovima Odbora za Srbe u regionu i nazvana je „crna knjiga“, jer su rekli da je položaj srpskog naroda gori nego što je bio u prethodnom periodu, a naročito za to okrivljuju Vladu Republike Srbije i predsednika Republike Srbije.
Država Republike Srbije je prema članu 13. Ustava Republike Srbije dužna da štiti interese Srba van Srbije, pa se kaže da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srbije sa Srbima koji žive u inostranstvu, odnosno sa matičnom državom.
Prema Zakonu o dijaspori i Srbima u regionu, predsednik Republike Srbije je dužan da svaka tri meseca organizuje Savet za Srbe van Srbije. Do sada su održana samo dva sastanka takve vrste, a na tim sastancima gotovo da nije raspravljano o položaju Srba van Srbije na adekvatan način.
Da je to tako pokazuje i činjenica što predsednik Republike Srbije do sada u svom mandatu nije primio porodice nestalih iz Republike Hrvatske. Udruženje „Suza“, koje okuplja porodice nestalih u Republici Hrvatskoj, brine se o pronalaženju i traženju preko 1.500 nestalih u Hrvatskoj. Prema zvaničnim podacima Republike Hrvatske takvih je 800.
Ono što posebno zabrinjava, jeste da je trenutno 270 neeshumiranih grobnica koje su poznate, a nisu eshumirane iz ne znam kojih razloga, kao i 380 eshumiranih tela Srba iz Hrvatske koja su neidentifikovana i takva stoje više godina. Pitam predsednika Republike Srbije – zbog čega do sada nije primio porodice nestalih iz Hrvatske?
Da bude gora situacija i rekao bih neobičajnija, predsednik Josipović je primio do sada porodice nestalih iz Hrvatske i danas su te porodice nestalih u Zagrebu u 14.00 sati trebale da se sastanu sa predsednikom Hrvatske, a predsednik Republike Srbije se nije udostojio da ih primi.
S druge strane, pitam šta će učiniti Vlada Republike Srbije na sprovođenju Programa stambenog zbrinjavanja izbeglica u Srbiji i oko angažovanja sredstava koja su prikupljena na donatorskoj konferenciji koja je održana pre dve godine u Sarajevu? Danas se tim pitanjem u Srbiji bavi jedino Komesarijat za izbeglice, a Vlada Srbije o tome ne vodi brigu.
Drugo pitanje se tiče nasilja u Republici Srbiji. Pitam Vladu Republike Srbije šta će učiniti povodom vršnjačkog nasilja u Ruskom Krsturu i pretnji i napada na decu koja se dešavaju u Ruskom Krsturu u mesnoj školi? Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, moje pitanje je upućeno ministru poljoprivrede, a glasi – kada će početi sa radom Nacionalna laboratorija za proveru kvaliteta hrane?
Još od 2003. godine EU i naša država su uložile negde oko 15 miliona evra za izgradnju i opremanje Nacionalne laboratorije za kontrolu hrane, koja još uvek ne radi. Nezvanično saznajemo da je u toku procesa akreditacije Nacionalna laboratorija, ali nam se čini da nam vreme izmiče jer smo ovih godina imali niz afera oko kvaliteta hrane, od kojih je afera o aflatoksinu u mleku prošle godine nanela veliku štetu našoj privredi.
Takođe, nezvanično saznajemo da od 12 miliona evra koje je EU odvojila za opremanje i nabavku opreme laboratorije za proveru kvaliteta hrane, da je trenutno zastoj u isporuci opreme upravo zbog toga što mi sa naše strane nismo preduzeli sve što je trebalo da se preduzme da bi Nacionalna laboratorija za proveru kvaliteta hrane počela sa svojim radom.
Naravno, da je jako bitno pitanje za bezbednost hrane, za zaštitu zdravlja stanovništva, za našu tržišnu utakmicu, kakav je kvalitet hrane koji mi proizvodimo, koji kupujemo i kojim se ishranjuje naše stanovništvo, jer konkurencija u okruženju radi svoje, pa je tako bila jedna izmišljena afera u Hrvatskoj i Sloveniji 2007. godine, o salmoneli u „mančemelou“, koja nije postojala.
Zbog toga je moje pitanje vrlo konkretno – šta će Ministarstvo poljoprivrede sa svoje strane preduzeti da se više za proveru kvaliteta hrane ne angažuju skupe privatne laboratorije, jer laboratorije, pre svega, Holandije i Nemačke i kada će Nacionalna laboratorija za proveru kvaliteta hrane početi sa svojim radom?

Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih…Izvinite, niste bili u sistemu. Izvolite.+
Milan Lapčević ima reč.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, moje današnje pitanje će biti upućeno Ministarstvu energetike i direktoru Javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije“.
Ono se odnosi na najavljeno povećanje cena električne energije za privredu od 1. januara 2014. godine, odnosno na nejednake cene, koje će plaćati privrednici u različitim delovima Srbije.
Naime, prema odluci, odnosno Pravilniku koji je izdala Agencija za energetiku, biće različite cene električne energije u različitim delovima Srbije, jer će u tu cenu električne energije biti uključena i takozvana mrežarina, odnosno troškovi održavanja mreže na pojedinim delovima konzumnog područja širom Srbije. U tom smislu će analogno većim troškovima održavanja mreže u brdsko-planinskim područjima koji se uglavnom dominiraju na jugu i zapadu Srbije, će cena električne energije za pravna lica, za male preduzetnike, privrednike biti i do 50% veća nego cena električne energije za područje Vojvodine ili Beograda.
U jučerašnjoj emisiji na B92, direktor „Elektroprivrede Srbije“, Aleksandar Obradović je izjavio da je on u više navrata predlagao Upravnom odboru, da se donese posebna odluka koja bi izjednačila cene električne energije na nivou čitave Srbije u istom nivou, međutim, takođe je rekao da ta odluka nije prošla i da je to stopirano iz Ministarstva energetike.
Postavljam pitanje ministru energetike – zbog čega se najavljuju ovakve drastične kazne za one ljude koji žive i rade u drugim delovima Srbije, sem u Beogradu i Vojvodini? Da li je to još jedan pritisak na ljude koji žive van Beograda i Vojvodine da se isele iz svojih područja, da se dosele upravo tamo gde su povoljnije cene i gde su bolji uslovi za život?
Ko ima pravo da krši Ustav i da u nejednaki položaj dovodi građane Srbije koji žive u različitim područjima? Na osnovu kog to pravila ćemo doći u situaciju da oni koji žive u krajevima gde je mnoge teže privređivati, gde je mnogo niži standard, gde su mnogo veći troškovi za bilo koju vrstu delatnosti, da će sada morati da plaćaju i veće cene električne energije?
Zahtevam od Ministarstva energetike i „Elektroprivrede Srbije“ da pod hitno ovu situaciju reše i da cenu električne energije upodobe tako da je pristupačna i sa istom cenom za sve građane Srbije, odnosno za sve one koji se bave određenom delatnošću privrednike, male privrednike, zanatlije i preduzeća. Hvala.