Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, uvaženi građani Srbije, pred nama je najvažniji zakon koji se razmatra u Narodnoj skupštini. Zašto? Zato što su ekonomija i privreda temelj jedne države.
Zašto je ovaj zakon najvažniji za poslanike, a i za građane Srbije? Zato što ekonomija i privredni razvoj jedne zemlje je temelj svake države. Od kvaliteta tog temelja zavisi i život svakog pojedinca i svakog građanina u državi.
Naravno, SNS dolaskom na vlast taj temelj nije zatekla zdrav, u velikoj meri dosta narušen i urušen. Osnaživanjem tog temelja i stavljanjem temelja na zdrave osnove, jer ekonomija može biti samo zdrava i štetna po svojim merama i po svojim efektima u odnosu na građane, svakako da će doći do poboljšanja kvaliteta svakog građanina. Naravno da to nije teško i da nije lako i naravno da to ne može da se desi za jednu godinu.
Vama, gospodine ministre, želim da čestitam na vašoj hrabrosti, što ste na jedan otvoren i transparentan način dali prikaz stvarnog stanja, niste gurali nijednu stvar pod tepih, već ste sve izneli transparentno, da vide i narodni poslanici, a i građani Srbije. Samo izvlačenjem stvari ispod tepiha, suočavanjem sa stvarnim problemima i nalaženjem puteva za njihovo rešavanje, ova zemlja i građani Srbije mogu krenuti putem napretka.
Ekonomska politika u 2014. godini planirana je u pravcu fiskalne stabilizacije, a kroz mere privrednog oporavka, fiskalne konsolidacije i strukturnih reformi koje moraju da se sprovedu u svim segmentima našeg društva.
Za privredni oporavak i privredni razvoj naše zemlje od izuzetnog značaja je stvaranje sigurnog i stabilnog poslovnog ambijenta. To je ono što je od velikog interesa i za domaće investitore, ali i za strane investitore. Kako se postiže sigurnost, između ostalog sigurnost i predvidivost poslovnog ambijenta? Najpre kroz donošenje adekvatne zakonske regulative.
Druga stvar koja takođe jeste od velikog uticaja na privredni razvoj, to je završetak procesa privatizacije, koji bi trebalo da ide kroz proces restrukturiranja i stečaja i naravno, i u ovom segmentu, kroz donošenje zakonske regulative, a tu su upitanju Zakon o privatizaciji i Zakon o stečaju.
Takođe, ono što želim da naglasim, a što je u cilju privrednog oporavka zemlje, to je profesionalizacija javnih preduzeća i odgovorno korporativno upravljanje u preduzećima u kojim država ima udela, ali istovremeno, izmeštanje socijalne politike iz javnih preduzeća u sferu socijalne zaštite.
Na kraju, ne smemo svakako da zaboravimo da je za oporavak privrede neophodna nulta tolerancija na nepoštovanje zakona, na korupciju i na kriminal, koja bi trebala da se sprovede kroz reformisane institucije sistema.
Jedna vlada pokazuje svoju odgovornost, a ovu Vladu smatram odgovornom, svojim odnosom prema najsiromašnijoj kategoriji stanovništva, a to su socijalno ugroženi građani naše Republike. U tom smislu, u odnosu na te građane, a to su korisnici prava na novčanu socijalnu pomoć, korisnici prava na dodatak za pomoć i negu od strane drugog lica, korisnici prava na uvećani dodatak na pomoć i negu drugih lica, deca bez roditeljskog staranja koja se nalaze u hraniteljskim porodicama i u ustanovama socijalne zaštite mogu da očekuje stabilnost i održivost finansiranja, jer je Vlada predvidela u članu 35. da se ekonomska politika u delu socijalnih izdvajanja u 2014. godini neće menjati u odnosu na 2003. godinu.
Takođe, želim da istaknem da su na funkciji 70, pod ekonomskom klasifikacijom 463, planirana i sredstva lokalnim samoupravama i to onim siromašnim za poboljšanje usluga socijalne zaštite na lokalnom nivou. To takođe smatram jako važnim.
Dalje, na funkciji 70, a u ekonomskoj klasifikaciji 481, planirana su i sredstva za rad narodnih kuhinja u 75 gradova i opština i raspodela higijenskih paketa i paketa hrane u 105 jedinica lokalne samouprave.
Ono što takođe želim da istaknem, to su sredstva koja su obezbeđena na funkciji 40, a odnose se na porodicu i decu i na one korisnike dečijeg dodatka, korisnike porodiljskog bolovanja, bolovanja po osnovu nege deteta i posebne nege deteta, u ekonomskoj klasifikaciji 472, a na funkciji 40 odobreno je 47 milijardi i 250.000 dinara. Ovo nije značajno samo sa socijalnog aspekta, već je svakako značajno i sa demografskog aspekta.
Želim da pohvalim i funkciju 90 koja se odnosi na budžetska sredstva planirana za zaštitu osoba sa invaliditetom, a to je u stvari finansiranje saveza kojih u Srbiji ima 32 i finansiranje udruženja lokalnih samouprava osoba sa invaliditetom, a u cilju poboljšanja kvaliteta života ovih osoba.
Svima nam je poznato da je socijalna politika u uzročno-posledičnoj vezi sa ekonomskom politikom, da izdvajanja u delu za socijalno ugroženo stanovništvo mogu da budu veća samo ako ekonomska politika bude zdravija i ako ekonomski napredak zemlje bude bolji.
Nadam se da će ostvarenjem vaših ekonomskih ciljeva, a to je stabilizacija javnog duga, to je privredni rast kroz investicije i izvoz, ali i rast zaposlenosti u realnom sektoru, doći i do povećanja izdvajanja za socijalno najugroženije stanovništvo.
Srpska napredna stranka će u danu za glasanje podržati budžet. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Siniša Kovačević.

Uvaženi gospodine Arsenoviću, gospodine ministre, dame i gospodo dragi prijatelji, danima traje rasprava o budžetu za 2014. godinu, smenjuju se govornici, napadaju se argumentovano i elokventno, prihodna i rashodna strana jednako ubedljivo se i brani. Sa razlogom se pominju privreda i poljoprivreda, subvencije, PDV, industrija, izvoz, BDP, uvoz, deficit, a baš niko, ako mi je promaklo, izvinjavam se tom brižnom čoveku, niko nije pomenuo prosvetu i kulturu. Verujem da svi znate ko su Dositej i Čika Jova Zmaj. Ne verujem da znate ime najvećeg srpskog proizvođača krompira u istoriji, što nikako ne umanjuje njegovu važnost i značaj.
U prosveti i kulturi ove zemlje, dragi prijatelji, neposredno učestvuje oko dva miliona ljudi. Dakle, svaki četvrti stanovnik Srbije. To su prvaci, osmaci, učitelji, nastavnici, tetkice, srednjoškolci, doktoranti, asistenti, profesori, kompozitori, glumci, pisci, slikari, bibliotekari, reditelji, pevači, elita jedne zemlje i u gotovo 90% njena mladost i njena budućnost, baš kao što ste i vi mladi, gospodine ministre. Kako se mi odnosimo prema toj neopozivoj činjenici?
Izvinjavam se, gospodine Arsenoviću, ako smetam gospodinu Stefanoviću i gospodi iz DS, da prekinem?
Stvarno se izvinjavam ako vam smetam, sačekaću da vi završite.

Molim gospodu poslanike DS.

Najljubaznije vas molim da mi nadoknadite vreme.

Vreme ću vam nadoknaditi. Izvolite.

Blagodarim.
Dakle, ponoviću, elita jedne zemlje u gotovo 90% i njena mladost i budućnost. Kako se mi odnosimo prema toj budućnosti i prema toj činjenici? Bojim se ignorantski i gotovo sa prezirom. Novac namenjen za kulturu, uvaženi gospodine ministre, nažalost meri se promilima. Novac namenjen prosveti, nauci i tehnološkom razvoju jedne zemlje jedva da je 17%.
Uvaženi gospodine ministre, niko od vas ne očekuje da u ovakvim vremenima odvojite novac za zgradu filharmonije, koju jedini u Evropi nemamo. Niko od vas, uvaženi gospodine ministre, u ovakvim vremenima ne očekuje da odvojite novac za zgradu nacionalne opere, koju jedini u Evropi nemamo. Ali, ako delimo siromaštvo, onda ga ne delimo tako da jedni budu siromašni, a drugi bedni.
Uvaženi gospodine ministre, razlika između siromaštva i bede, priznaćete, ogromna je. O tome najbolje svedoči Viktor Igo, koga, složićete se, ne pamte kao fabrikanta rigel brašna, nego kao pisca „Jadnika“. Uostalom, ako je Evropa to ishodište svih ishodišta, taj sveti politički oltar, prema kome tako nezaustavljivo puzimo, nešto na šta se u svemu ugledamo, zašto ta refleksija, dragi prijatelji nestaje kada su prosveta i kultura u pitanju? Ili je Evropa poput kapi za nos, uzimamo je samo onda kada je politički neophodna?
Uvaženi gospodine Lazare, vaš veliki imenjak, sa čudnim prezimenom Paču, verovatno ili gotovo sigurno najuspešniji ministar finansija koga je ova zemlja ikada imala, kada mu je kralj Petar unapred tražio apanažu za narednu godinu da popravi krov kuće koji je prokišnjavao, odgovorio je kralju – vaše veličanstvo, ne dam. Dakle, ne eufemistički, bez ikakvih eufemizama, ne – nemamo, nije trenutak, vaše visočanstvo, nego – ne dam. Kada mu je Petar Prvi rekao da zna da je nedavno dao novac za univerzitet, veliki Lazar Paču mu je odgovorio – veličanstvo, država bez krune može, teško, ali može, a bez prosvete ne.
Možete li vi, gospodine Krstiću, a ja vam to od sveg srca želim, da vašem visočanstvu kažete – ne dam?
Uvaženi gospodine ministre, znam da ste Nišlija. Sada ste se svrstali u red onih po kojima se grad Niš prepoznaje. Znate li ipak ko je najpoznatiji stanovnik Niša? Niste to ni vi, ni dva premijera iz Niša, čak ni Konstantin, ni mnogi drugi. Najpoznatiji Nišlija je Nišlijka i zove se Zona Zamfirova. Ona je kao literarna fikcija velikog Stevana Sremca ušla u srce svih pismenih Srba. Najpoznatija srpska slava nije Sveti Nikola, nego Ivkova slava. Njih dvoje, Ivko i Zona više proslavljaju Niš i otadžbinu nego svi drugi zajedno. Oni ne samo da svedoče o svom vremenu, nego postaju svevremena insignija jednog mentaliteta, jednog prostora, jednog grada, jednog jezika, jedne nacije.
Došli smo bijeni i poniženi od strane velike braće, farmera u saradnji sa Sulejmanom i ostalim pašama i bimbašama, ponovo u situaciju da opet pričamo turski, ponovo da na ovih nekoliko stotina turskih reči koje koristimo dodajemo nove, kombinujući ih sa indijskim i portugalskim.
U naše živote, uvaženi gospodine ministre, ušle su indijske neveste, meksički veleposednici, turski brodovlasnici, a izašli Dučić, Šantić, Zmaj, Jakšić, Njegoš, čiju 200-godišnjicu nismo uspeli, nismo hteli ili nismo smeli da obeležimo nijednim jedinim takmičenjem u bilijaru.
Sada smo u uvredljivoj i potpuno paradoksalnoj situaciji, ubeđujemo i pitamo jedni druge da li nam je kultura i prosveta uopšte potrebna? Kao da smo u sukobu sa kolagenom i silikonima unapred pristali na poraz, prešli u defanzivu, odustali od ideje i stava da se jedno vreme ne pamti po Milki Planinc nego po Ivi Andriću, ne po vašem zemljaku premijeru Dragiši Cvetkoviću nego po Branislavu Nušiću.
Uostalom, ko danas, dragi prijatelji, zna ko je bio premijer kada je Crnjanski pisao „Seobe“? Nismo u stanju, gospodine ministre, da nas potomci zapamte po novim zgradama Srpske filharmonije ili opere, po novim fakultetskim zdanjima, školama, rektoratu. Ali, ne moraju nas pamtiti ni kao generaciju koja je poput grobara zakucala poslednje eksere u sanduk pre nego što je ove dve rođene sestre sahranila u istu raku. A ako sahranimo umetnost i kulturu, ko će nam govoriti ko smo, odakle idemo i kuda smo krenuli? Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, u ovo teško vreme po državu i narod, nasleđeno posle godina demokratije, zaista je teško biti pametan ili najpametniji ali je, ma koliko to bilo ružno, teško lepo čuti od ministra finansija, ministra privrede i cele Vlade nešto što je istina i što je realnost, ma koliko to bilo bolno i teško, ma koliko bilo teško priznati da je naš budžet u tako kritičnoj situaciji i tako velikom deficitu, da ga je jako teško puniti.
Kako puniti budžet iz prazne države u kojoj je osiromašeno i rasprodato sve što je imalo za ovih nekoliko godina demokratije ili za 10, 12 godina demokratije, ako izuzmemo onaj period pre toga, još 10 godina? Prostom računicom se može lako izračunati, ako većina koja vlada u jednom parlamentu broji 126 ljudi i ako su oni bili na vlasti ukupno 12 godina, prostom računicom dođete do 1.500 poslaničkih godina vlasti za koje je praktično nestalo srpske privrede, nestale su fabrike koje proizvode i koje pune budžet, nestale su fabrike koje daju ljudima plate i koje posle toga potrošnjom pune budžet.
Čuli smo od raznih govornika tokom dana da su eksperti raznih struka sve to u stvari znali i ranije. Nije im se dalo, verovatno, da to svoje znanje primene. Tih 12 godina je bilo kratko vreme da sve to raskošno znanje primene i da to znanje uđe u budžet.
Zaista bih voleo da čujem podatak koliko se povećao priliv u budžet od 2000. godine ili možda i ranije, od 1990-1991. godine, ali, čini mi se da je sa negativnim predznakom. Kako se može puniti budžet iz privrede koja ne radi, iz javnog sektora koji troši nezarađeno, ako uzmete najbanalnije primere o subvencijama koje se daju za poljoprivredu, koje uzimate niotkud a date nikom, jer dok dođe do onih krajnjih korisnika, veliki deo njih bude obran i nestane?
Nedavno je u čačanskom kraju pred TV kamerama jedan poljoprivrednik demonstrativno potanjirao hektar, dva, kupusa, sa kojim ne zna šta da uradi. Čini mi se da je veliki problem i u ovom trenutku i za ovu Vladu da poljoprivredne proizvode koje naši poljoprivrednici odgaje, a ne znaju šta će sa njima. Možda bi trebalo razmišljati i na tu temu, a ne samo subvencije davati unapred, jer oni odgaje kako-tako, a posle nemaju kome da prodaju.
Što se tiče javnog sektora vezano za ono što se zove medicina, videćete da svako ko dođe u ambulantu i sestri preda neoverenu knjižicu, napravi veću paniku kod te sestre i kod osoblja, nego da je umesto te neoverene knjižice stavio zmiju zvečarku, jer svako napadne na to osoblje koje je primilo umirućeg čoveka bez overene knjižice. A ko je kriv za to što on ima overenu ili neoverenu knjižicu? Ja mislim da je lako odgovoriti – ovih 12 godina bede i nesreće.
Malo pre smo čuli od ministra privrede da država nastoji da po svaku cenu smanji učešće u privredi i to je po meni dobro, kad se ovo što se zove dug pretvori u državni kapital. Ali, pitam se da li je imperativno da se odmah to i otuđi, da se odmah proda? Recimo, da li bi bilo dobro „Galeniku“ zadržati kao državnu kuću, jer svima je poznato da cene uvoznih lekova ili cene domaćih lekova u prodatim fabrikama, strateškim ili nestrateškim partnerima, svakako bivaju četiri do pet puta veće nego cene koje može „Galenika“ u ovom trenutku da napravi? Zaista mislim da bi trebalo na tu temu razmisliti.
Neko je malo pre pomenuo da mlad lekar nema šta da traži sada, zbog ovih mera koje se donose. Ja mislim da mladi lekari već dugi niz godina, bar 10, nemaju šta da traže, a bar šest-sedam godina unazad sve kolege lekari će se setiti da su u ovoj državi bile zabranjene specijalizacije, tako da su nam odeljenja sa specijalistima i subspecijalistima lagano na izdisaju, što se kadrova tiče.
Rečeno je da su sulude odredbe za ograničavanje plata. U prethodnih četiri godine ili pet, plata lekara specijaliste bez te tzv. sulude odredbe ili ograničenja, plata bi se sama po sebi smanjila sa nekih hiljadu evra na 600 do 700. Nije bilo nikakve odredbe, ali je to valjda čarobnim štapićem neko uspeo da obezvredi. Tako da nominalno imamo i bez odredbe i uredbe daleko veće sniženje plata za lekare koji verovatno još koristeći svoj entuzijazam i Hipokratovu zakletvu pokušavaju da održe ono što je već dugi niz godina neodrživo.
Ako je neko od 2008. godine do 2012. godine uspeo da smanji broj zaposlenih za 400.000 ili kako neko uđe u polemiku, pa reče 300.000, ali koliko god da je, to je zaista rezultat za ponos tim ljudima koji su to uradili, a da pri tome poveća stopu zaduženosti sa 30% na 58%. Zbog toga, želim sreću ovoj Vladi koja ima hrabrosti da uđe u ove probleme i da prizna kakvo je stanje. U Danu za glasanje naravno da ćemo podržati ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Dušan Milisavljević.