Hvala.
Reč ima narodni poslanik Bojana Đorđević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, svoje današnje pitanje upućujem ministru privrede, gospodinu Saši Raduloviću.

Dolazim iz grada Kruševca čija je privreda poslednje decenije preživljavala veoma teške trenutke i pored ulaganja velikog napora da se postojeći operativni kapaciteti stavljaju u funkciju, ali bez adekvatne i jasne pomoći države, svakim danom je sve teže.

Podsetiću vas da je grad Kruševac bio privredno čudo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Srbije. U samom gradu, sa oko 60.000 stanovnika, bilo je više od 45.000 zaposlenih, od čega u industriji preko 25.000 ljudi. Heterogena privredna struktura, mašinogradnja, hemijska industrija, gumarska, tekstilna, proizvodnja alkoholnih pića, prerada poljoprivrednih proizvoda, građevinarstvo, prerađivačka industrija i druge grane svrstavali su grad Kruševac u najrazvijenije područje Srbije. Besperspektivnost Kruševca, mi Kruševljani, ni po koju cenu nećemo dozvoliti i zato koristim priliku da uputim dva pitanja nadležnom ministru Vlade Republike Srbije, gospodinu Saši Raduloviću, sa ciljem da da odgovarajuća rešenja za prevazilaženje sadašnjih teškoća i početak obnove privrednog života Kruševca.

Prvo pitanje - kakvi su planovi Vlade Republike Srbije oko zaustavljanja daljeg propadanja IMK „14. oktobar“ Kruševac i dali postoji realan plan da se ovaj gigant mašinogradnje uveže u sistem proizvodnje javnog sektora u Srbiji, Elektroprivreda, rudnici, izgradnja puteva i slično?

Drugo pitanje – šta Vlada Republike Srbije preduzima da se, pre svega „Trajal“, vlasnički konsoliduje i da obnovi ozbiljnu proizvodnju za koju postoje svi potrebni kapaciteti od energetskih, sirovinskih, tehnoloških i ljudskih?

Kroz postavljanje poslaničkih pitanja želela sam da upoznam i ministra i javnost Srbije sa realnim stanjem nekadašnjeg privrednog centra, kakav je bio Kruševac, i uputim zahtev da se preduzmu sve mere predviđene zakonom u cilju zaustavljanja trenda gubitka radnih mesta i stvaranja uslova da Kruševac ponovo bude uspešan grad na privrednoj karti Srbije. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Tamara Tripić. Izvolite.

Hvala.
Obzirom da je danas Međunarodni dan ljudskih prava, logično se nameće pitanje stanja ljudskih prava u Srbiji i ja danas imam nameru da postavim pitanje o onim ljudskih pravima koje zvaničnici Vlade ne pominju, a funkcioneri o njihovom kršenju nerado govore, a to je pravo na pravično suđenje i na taj problem je ukazala i Evropska komisija.
Pitanje za Ministarstvo pravde je – zašto se ne ostvaruje prezunkcija nevinosti i zašto nije pokrenut krivični postupak ni protiv jednog slučaja u medijima, kada se licitiralo sa kaznama i oglašavani krivi i oni protiv kojih se postupak ne vodi. Da vas podsetim, u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2013. godinu, izričito se naglašava, citiram – zabrinutost izazivaju izveštaji da u određenim tabloidima postoje orkestrirane medijske kampanje protiv opozicije, koalicionih partnera i nezavisnih organa, iznošenje detalja o istragama i najavljivanje hapšenja na osnovu anonimnih izvora ili informacija koje su procurele iz policijske istrage ili gonjenja.
Scenario je uvek isti. Hapšenja se najpre najavljuju mesecima u tabloidima. Ljudi se proglašavaju kriminalcima i lopovima, sudi im se bez suda, neproverene anonimne izjave i dojave iz policije i tužilaštva se uzimaju kao apsolutna istina, na naslovnim stranama tabloida im se određuju kazne, donose presude, najavljuju saslušavanja, privođenja i hapšenja, a kada nekog od njih puste na slobodu, to niko ne objavi.
Sistem u kome jedna stranka i tabloidi odlučuju o tome ko je nevin a ko kriminalac, vode u političke progone širom Srbije. Sedamdeset i troje ljudi je privedeno ili su bili u pritvoru, a neki su još uvek u pritvoru, a stotine građana je pozivano na informativne razgovore samo zato što su članovi DS ili su u nekom trenutku imali kontakt sa demokratama. Pritvor je postao najomiljenije sredstvo obračuna sa političkim oponentima i za ove progonjene ljude, moram da vam kažem, najskuplji način prikupljanja političkih poena.
Podsećam vas, gospodo, treba da pustite institucije države da rade svoj posao, a ministar pravde bi morao da reaguje na ove pojave. Da vas podsetim, univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima izričito u svojim čl. 9, 10. i 11. kaže da niko ne sme biti proizvoljno uhapšen ili pritvoren. Svako ima potpuno jednako pravo na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom i svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da se smatra nevinim dok se krivica ne dokaže na osnovu zakona. Njih 73 je ostalo uskraćeno za ova prava. Koliko još treba da se uništi ljudskih sudbina da bi država počela da reaguje?
Da bi ova vlast dokazala da hapšenja nisu politički motivisana, moralo bi da se dođe do pravosnažnih presuda i moralo bi da se prekine sa iznošenjem detalja iz istrage i postupka u medijima.
Drugo pitanje za Ministarstvo pravde takođe je – da li će pokrenuti istragu o onome što je poslanik iz vladajuće stranke rekao, a to je da pravosuđe i policija rade po političkom nalogu? Obaveza nadležnih organa je da ispitaju ove navode. Kada kolega Cvijan izjavi, citiram - da se na poslednje tri sednice predsedništva stranke govorilo ko će biti uhapšen, uključujući Milana Beka, Dmitra Đurovića direktora Koridora, Miodraga Krstića, Dušana Spasojevića, Mlađana Dinkića, Veroljuba Stevanovića, jer Vučić ne može da ga smeni, neke ljude iz SNS jer ih Vučić ne voli, nekoliko direktora, Marka Jakšića, da se otvori istraga protiv Čedomira Jovanovića, hapsi Dragana Đilasa, a tvrdi Cvijan, naručeno je i hapšenje Dušana Bajatovića. Šta je onda reakcija države? Da li mi u državi imamo ili nemamo nezavisno sudstvo i tužilaštvo ili, kako kolega Cvijan kaže, to je postala nadležnost predsedništva SNS?
Takođe tražimo da Ministarstvo pravde objavi statistike o broju zvaničnih funkcionera u političkim strankama protiv kojih se vodi postupak, jer ta statistika dokazuje da postoji sistematsko hapšenje funkcionera samo jedne stranke.
Četvrto, korupcija, kao pojava, utiče na ostvarivanje mnogih prava, na obrazovanje, na zdravstvo i na pravdu i u tom smislu Agencija za borbu protiv korupcije ima veoma važnu ulogu. Međutim, čelnici Agencije često su i sami u javnosti komentarisali postupke, kršeći Zakon o agenciji, a time su i pokazivali izvesnu arbitrarnost.
(Predsedavajući: Molim vas da privedete kraju. Završite misao.)
Samo sam htela da postavim pitanje Agenciji za borbu protiv korupcije – iz kojih političkih stranaka dolaze funkcioneri protiv kojih su podnete prekršajne prijave i dali je tačno da su jedine krivične prijave podnete protiv poslanika DS, iako imamo više hiljada funkcionera koji nikada nisu prijavili imovinu Agenciji? Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović. Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, suočeni smo sa činjenicom da je Srbija opterećena mnogim problemima. To su manji, veliki ili ogromni problemi koji dotiču pojedince, određene grupe ili veliki broj građana. Ali, postoji jedan problem pred kojim niko od nas ne može da zažmuri, pred kojim niko od nas ne može i ne sme da okrene glavu.
Meni su se obratili građani sa jednim pismom koje ću ja pročitati i kroz to pismo se vidi njihov problem, a na kraju ću postaviti određenim ministarstvima pitanje.
„Poštovani, obraća vam se beogradska grupa roditelja iz afere nestalih beba iz porodilišta. Ne obraća se samo u svoje ime, već i u ime hiljada napaćenih roditelja iz cele Srbije. Obraća se i moli. Moli da ova država, jedina koju imamo, progleda posle mnogo godina, progleda i kaže istinu, dugo skrivanu i zataškavanu. Ko to godinama, decenijama trguje našom novorođenčadi? Koji su to ljudi koji otimaju čeda majkama? Godinama unazad borimo se protiv ove pošasti. Kad god mislimo da smo naišli na razumevanje od strane države, vrlo brzo shvatimo da smo ponovo obmanuti i prevareni.
Pojava traganja za istinom o svojoj nestaloj deci iz porodilišta omasovila je i okupila roditelje iz Srbije 2002. godine. Svi slučajevi su ličili jedan na drugi. Nakon porođaja, majkama su lekari saopštavali da im je beba navodno preminula. Decu nam nisu dozvolili da vidimo, identifikujemo i sahranimo. Tako decenijama, a sumnja ostaje. Svi nestanci beba po istom scenariju, samo je razlika u mestu, godini i vremenu rađanja.
Roditelji su se obraćali i tražili dokumentaciju u porodilištima, institutima za prevremeno rođenu decu, opštinskim matičnim službama, tužilaštvima, sudovima, policiji i ministarstvima. Epilog dugogodišnjeg traganja za svojim navodno preminulim bebama je – leševa naše dece nema, naše krivične prijave su sudovi i tužilaštva podveli pod zastarevanje.
Godine 2002. i 2003. roditelji skupljaju dokaze i dokumentaciju i podnose krivične prijave. Republički tužilac izdaje obavezno uputstvo da se predmeti procesuiraju i uzimaju se izjave roditelja po opštinskim sudovima.
Godine 2004. izabrani VD republički tužilac izdaje novo obavezno uputstvo gde se slučajevi obustavljaju i podvode pod zastarevanje, uz obrazloženje da nema zakonske mogućnosti da se sprovedu istražne radnje.
Obratili smo se Narodnoj skupštini, Odboru za predstavke i predloge koji je ocenio da se radi o izuzetno teškom problemu koji je neophodno rešiti u što kraćem roku.
Godine 2005. formiran je Anketni odbor obrazovan radi utvrđivanja istine o nestaloj deci iz porodilišta u više gradova u Srbiji. Roditelji su sarađivali sa Odborom i dali svoj veliki doprinos na osnovu svega iznetog na Odboru, a stavljeno je u izveštaj.
Godine 2006. je Narodna skupština Republike Srbije usvojila izveštaj o radu Anketnog odbora sa predlogom mera. Od 2007. do 2010. roditelji se ponovo nalaze na vetrometini državnih institucija, a po predlogu mera Anketnog odbora se nije uradilo ništa konkretno, samo mrtvo slovo na papiru.
Godine 2010. nekoliko roditelja se pritužbom obraća Zaštitniku građana, koji je sa posebnom pažnjom razmotrio pritužbe i dostavio poseban izveštaj, sa nadom da će koristiti ne samo Narodnoj skupštini i njenoj Radnoj grupi za izradu predloga zakona radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje državni organa po prijavama o nestaloj novorođenoj deci iz porodilištima, već i državnim organima i institucijama koje će u narednom periodu pokušati da dođu do odgovora na ovo osetljivo i potresno pitanje.
Međutim, 2011. godine Radna grupa za izradu predloga zakona radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje državnih organa po prijavama o nestaloj novorođenoj deci iz porodilišta podnosi izveštaj da ne bi bilo opravdano vršiti izmene odredaba Krivičnog zakonika i da ne postoji ustavna mogućnost da se omogući procesuiranje ranije nastalih slučajeva nestalih beba.
Devetog septembra 2013. godine, posle uložene žalbe Republike Srbije na presudu Međunarodnog suda u Strazburu, po tužbi majke Zorice Jovanović, presuda postaje pravosnažna u slučaju nestalih beba, a država je u obavezi da preduzme odgovarajuće mere, a najbolje da donese poseban zakon kojim bi propisala mehanizam čiji je cilj da obezbedi individualno satisfakciju svim roditeljima.
Po ko zna koji put vam se obraćamo sa molbom da zajedničkim snagama realizujemo presudu Međunarodnog suda i da posle 11 godina roditelji nestalih beba dođu do istine o njihovoj nestaloj deci, jer teško je živeti i nositi teret da naša deca rastu, rastu daleko od nas, a to vreme se ne može vratiti.
Unapred zahvalni roditelji nestalih beba.“
Mislim da niko od nas ne može da ostane nem pred ovim pitanjem. Svi oni koji su dobronamerni treba da pomognu da se ovo reši.
Mislim da pitanje treba da bude upućeno i premijeru i ministru pravde i ministru zdravstva i svima onima koji u svom domenu mogu da nađu makar kakvu mogućnost da se ovo pitanje reši. Hvala.