Interesantan je za mene pokušaj kako se pokušava zabašuriti neka stvar, kako su se vodile ekonomske politike u ovoj zemlji, a rezultirale su problemima u kojima se nalazimo i ne možemo ih otkloniti na kratak period. Jednostavno, takva je situacija da za to treba strpljenja i efektivnog rada. Još je čudnije, da ne iskoristim neku prejaku reč, da tvorci apsurda i glavni tvorci upropaštavanja privrede srpske danas se pojavljuju kao kritičari svega ovoga što iznose ministri i mogu samo to da definišem kao neku naknadnu pamet, ne znam šta mogu drugo da kažem za te ljude.
Onda se kaže – šanse za mlade ljude ne postoje. Opet se vraćam i kažem kada bi sada iznajmili sate i sate termina na državnoj televiziji i pustili sve ono i kakvi su efekti svog onog rada i kakve su bile greške u prošlosti i zbog čega smo došli u ovu situaciju u kojoj se danas nalazimo…
Čudite se nekim fantomskim platama. Ljudi moji, u javnim preduzećima treba da damo menadžerima dobre plate, a ne da damo nekim agencijama, izmišljenim radnim mestima plate veće koje imaju šefovi kabineta i pomoćnici nekih predsednika agencija nego što ima direktor preduzeća koji upravlja imovinom vrednom nekoliko milijardi. To su apsurdi. Postavlja se pitanje – gde su nam otišle pare? Zašto su u jednom periodu od 2006. godine bile enormne naknade u upravnim odborima? O tome treba da pričamo. Ako je bio prihod od ove pljačkaške privatizacije, i mi iz SPS slobodno možemo da kažemo da je bila i dokazalo se, jer je poništeno 30-ak nekih velikih, pola je poništeno i ti ljudi su na ulicama i neću više da pričam o modelima koji se ovde provlače - kako se subvencionišu neka preduzeća i kako se dovode strani investitori.
Ipak ću reći ukratko pa neka se prepozna onaj koji je to radio i zašto je tako radio. Svakome ko se ikada bavio privredom i kao privrednik koji novac zarađuje i prodaje neko svoje znanje, mislim da to nema veze sa onom drugom pričom lobiranja koja se ovde uporno potencira, jer je razlika zaraditi taj novac, zaraditi novac koji trebate da sutra date nekome bogatom koji dođe u vašu zemlju da bi investirao.
Meni je jasno zašto ova saznanja i ova neznanja, kako bi ih mogao nazvati, u potpunosti nisu poznata tj. poznata su onima koji su ovo radili i zbog kojih smo do sada kreirali neke privredne politike i mogu da kažem da su nas doveli do ambisa zato što oni nikada nisu bili u privredi i nikada nisu svoj novac ulagali i zato su i doveli privredu u ovakvu situaciju u kojoj se danas nalazi.
Nema tih subvencija, podsticaja, olakšica i drugih instrumenata koji mogu sakriti činjenicu da u našu zemlju investitori nisu hteli da dođu zato što je naš ekonomski sistem, moram da kažem nažalost, truo. Strani investitori su sami, ali ozbiljni strani investitori, uočili u kakvom je stanju naša privreda i u kakvom su stanju naši privrednici jer je ovde očigledno bilo da morate da imate politička leđa da bi nešto uradili. Morate da imate politička leđa da bi dobili neki kredit iz Fonda za razvoj, a to zna i koleginica koja je malopre diskutovala, koja je bila član Upravnog odbora tog fonda, ako ne grešim, i bila je direktno nadležna za opredeljivanje određenih sredstava iz tog fonda.
Jednostavno, sva ta sila novca koju od nekoga morate da oduzmete, od nekoga ko radi i ko privređuje u našoj zemlji da bi dali nekom drugom, on mora da žmuri pred apsurdima. Ne možemo na taj način pokrenuti naše firme.
Da iznesem jedan podatak, sada dajemo tri posto onoga što zarade radnici i poslodavci u našoj zemlji da bi se igrali, moram da se izrazim, šminkanja neke stvarnosti, a idemo ka EU u kojoj je ta brojka bar četiri puta manja. Nema to veze. Ne radi se ovde samo o priči vezano za EU. Ovde je reč o tome da se postavlja pitanje – gde je ta pamet da siromašna Srbija plaća bogatoj Francuskoj, Južnoj Koreji i svim tim zemljama koje dolaze da posluju u Srbiju?
Da li je normalno da, što bi rekao jedan kolega, siromašan seljak iz južne Srbije plaća i daje od svoje korice hleba najbogatijim ljudima sveta da zarađuju u Srbiji? Zar to nije apsurd? Ne znam šta više treba da pričamo o tome, a da ne pričamo o bojlerima.
Date su subvencije nekoj firmi koja će da proizvodi bojlere pored firme koja je proizvodila bojlere i koja je uništena i koja je jedan od primera loših provatizacija u našoj zemlji. Zašto to ne kažemo? Zašto se neko ne javi ih tih sredina i kaže da je to tako? Plaćaš da bi doveo konkurenciju svojoj privredi.
Ne znam kakve su bile namere tih ljudi. Da ne navodimo primer bankarskog sistema, o tome možemo da pričamo do sutra. Ovi lobisti, ovi eksperti koji su došli sa strane, pa su sve te mere ubrzano doneli, upropastili sve što je vredelo u ovoj zemlji, ovi koji se javljaju, vidi se da se prepoznaju.
Moram da kažem da, ono što sam već rekao, ne možemo da uzimamo od siromašnih da bi davali bogatima i da uzimamo od naše privrede da bi davali stranim firmama. Ali, da napomenem ono što bi po meni bilo „epohalno“, da tako nazovem. Isplivavaju nam neki epohalni i ekonomski promašaji na sve strane, gde bukvalno sve plaćamo, da bi neko uzeo neke firme koje vrede milione u zalihama, pa se parčaju neki veliki sistemi, pa se ono što je zdravo privatizuje ili se dele pa se pravi neka velika zarada, kada se parčaju ti sistemi.
Ono o čemu polemišemo danima i na onoj raspravi kada je bio Peti budžetski forum, jedan od profesora viđenih je ustao i rekao – ljudi ne možemo da očekujemo od direktora nekih javnih preduzeća da nešto nabavljaju po većoj ceni, a da prodaju po nižoj ceni i da tu istu robu ne mogu sutra da naplate iz objektivnih okolnosti, okolnosti u kojima se nalazi naša zemlja, da ih stavljamo na stub srama kako nisu dobri menadžeri. Dajte da neke stvari razjasnimo i da odvojimo neke stvari jedne od drugih. Ako bi to krenulo da posluje po tržišnim uslovima i da imaju profitabilne cene, onda bi došli do problema zato što je situacija u Srbiji takva kakva jeste. Ja neću o krivcima. O krivcima mogu do prekosutra da pričam i da pravimo analize, koliko se ko zaduživao i koliko je tada otpisivao Pariski klub, a onda napravljen aranžman sa MMF, pa šest godina grejs period, pa od 2002. dođemo na 2008. godinu, pa onda krenemo da otplaćujemo kamate.
Ovo je za ozbiljnu raspravu, jednu ozbiljnu analizu. Mislim da neki koji i dalje ovde sede, a priznati su stručnjaci u svim evropskim zemljama, sede samo da bi odbranili, da bi nas zamajavali, da jednostavno zabašurimo i da prikrijemo istinu zbog čega se nalazimo u ovakvoj situaciji.
Možemo primetiti da u poslednje vreme, što je vrlo zanimljivo, buja i ekonomski konsalting, što je po meni krajnje neobično, on kao nešto pomaže privredu, a onda imamo firme koje do šest miliona dinara ne moraju da vode poslovne knjige, a plaćaju porez koji je na nivou od šest miliona dinara prometa, pa na 2%-3% godišnje. To vam je sve. Takvih agencija je masovno u poslednje vreme.
Ne bih sada da plašim građane Srbije, kakva je namera tih agencija i šta znači povećanje tog limita paušalnog poreza do šest miliona. Nije to baš sve. Za tih 2%-3% dobijate i penziono i zdravstveno osiguranje.
Dobro je poznato da cena bogatstva je da ga podelite sa siromašnim. To je ono za šta se mi zalažemo kao SPS, ali očigledno da u proteklom periodu nije bilo baš tako. Na žalost, u ovoj zemlji mora običan radnik da da 70 dinara poreza na svakih 100 dinara neto plate, pa evo primera gde neki bogati, koji imaju malo više i koji mogu da dobiju prioritetne poslove, da se bave konsaltingom, plaćaju 2%-3% na sve što zarade.
Malo ću se našaliti. Kada sam bio mali čitao sam „Alan Forda“, pa ste imali onog Super Hika. E, ovo je bila ekonomija Super Hika – uzeti od siromašnih i davati bogatima. To je toliko očigledno. Komedije malo, ali je ovo istina, na žalost. Ono je u stripu, a ovo je u Srbiji. Tako dođosmo do problema, a problem nije ništa drugo nego da više ne može tako. To nekome smeta.
Ono što moram da kažem, što se tiče budžeta, je pokušaj prevazilaženja navedenih svih ovih problema i ovaj budžet otvara novo poglavlje naše fiskalne politike. On je realan, koliko god jedna koleginica rekla, neko kaže da je realan, neko kaže da je nerealan. Ovde nema ulepšavanja i neće isplivavati ono što je zarad javnosti bilo prikrivano, pa kasnije ispliva krajnje ogoljeno.
Prihod, rashod, to smo već pričali. Rashodi su svima poznati, oni ne mogu da se prikriju, ali kod prihoda smo očigledno podbacili.
Kao poslanik SPS moram da istaknem da ponuđeni Predlog budžeta sadrži socijalnu komponentu i eliminisana su sva rešenja koja su socijalno neprihvatljiva. Nema fiskalne konsolidacije, mi iza toga čvrsto stojimo i stajaćemo uvek kao partija, koja će u sebi imati elemente socijalne nepravde i ugrožavanja položaja ljudi i položaja grupa koji i sada žive na ivici egzistencije. To je naša obaveza i mi ćemo ostati dosledni do kraja, kada je to u pitanju.
Ono što ćemo ponoviti sto puta ako treba, to je i zarad ovih radnika, završavam i privodim svoju diskusiju kraju, da mi verujem jedino u partnerstvo i da je jedina budućnost naše zemlje u konsenzusu između poslodavaca i njihovih udruženja i radnika i sindikata. Tako možemo da izgradimo društvo na zdravim osnovama i u zdravom ambijentu.
Na kraju ću zaključiti da je naša želja da reforme budu stvarne, oko koje ćemo imati konsenzus i postići konsenzus. Svima se zahvaljujem na pažnji. Hvala.

Božidar Đelić, replika.

Hvala.
Ja sam direktno pomenut. Stvarno nemamo nameru ovde da polemišemo, ali upravo smo čuli pokušaj da virus optuži lek za bolest. Šta je drugo od toga, kada posle vladavine Miloševića, Šešelja, Nikolića, Vučića, Dačića, nađete Srbiju gde je prosečna plata manja od 50 evra? Šta je to od virusa kada nađete zemlju gde ne funkcioniše finansijski sistem, gde samo veoma dobro povezani ljudi mogu da dobiju uopšte bilo kakav kredit. Šta je to drugo od zemlje koja je najsiromašnija u Evropi, koja je izgubila 67% njenog BDP i 56% njene industrijske proizvodnje? Šta je to od virusa, kada vam ulicama idu ljudi povezani sa organizovanim kriminalom, vrše otmice određenih ljudi, njihove dece? Šta je to drugo od kada imate švercere cigareta koji imaju 80% ukupnog tržišta? Šta je to od onda kada imate situaciju gde je skoro cela nafta u rukama švercera, koje posle toga ucenjuju, koji ubijaju novinare? Do dana današnjeg ne znamo koji su ti odredi smrti. I opozicione političare i oni koji su morali da beže za sopstvenu kožu. Da li moramo danas, 2013. godine da slušamo lekcije od tih ljudi, onih koji posle toga u javnim preduzećima, koja ovde napadaju, uspevaju da naprave i dalje afere? Ko je upropastio „Galeniku“?
Te 24 privatizacije, to nije bilo tokom vlade Zorana Đinđića, to je bilo posle. Time se bavite. Bavite se onim što i dan danas radite Srbije, a nas vidite kao lek i ponovo će biti potreban lek našoj zemlji. U to smo uvereni.

Reč ima ministar Radulović.

Samo jednu stvar bih rekao na ovo. To da smo imali katastrofalne 90-te, to je nesporno, da je država ušla u velike probleme. Međutim, to ne može nikako biti isprika za politiku koju smo vodili u poslednjih deset godina. Rezultati koje imamo danas su izuzetno loši i mislim da bi trebalo malo i time da se pozabavimo. To je ono od čega zavisi promena te politike, budućnost građana Srbije, tako da o tome zaista moramo da razgovaramo i to jeste suština problema, pogrešna ekonomska politika koja nas je dovela sada u ovo izuzetno teško stanje.

Verica Kalanović, replika.

Neću se baviti prevrtanjem po prošlosti, iako sam ja 90-te živela ovde u Srbiji, sa dvoje male dece, i radila u „Prvoj petoljetki“ u hladnoj sali šest meseci, a šest bila na čekanju. Ali sam se javila da odgovorim onima koji prave insinuacije na politička leđa, pretpostavljam, mene ili moje partije za dobijanje kredita.
Godinu i po dana sam bila na čelu upravnog odbora Fonda za razvoj. Pozivam ove koji danas imaju i sudstvo i policiju, i tajne i javne službe, da provere moj rad i one koji su imali politička leđa URS za dobijanje kredita u Fondu za razvoj. Naravno, neka postave pitanje i onim ostalima, bilo nas je ukupno 11, koji su jednoglasno odobravali kredite firmama preko Fonda za razvoj. Ali, najmanje što očekujem ovde jeste da neko postavlja pitanje kako je radio Fond za razvoj koji je u trenutku kad sam ja odlazila imao milijardu i 700 miliona neplasiranih sredstava, koji svake godine posluje sa poslovnom dobiti koju uplaćuje delom u budžet, a ne postavlja pitanje kako rade „Galenika“, „Putevi Srbije“, „Srbijagas“, „Dunav“ osiguranje. Za njih su potrebne velike plate, da nam možda menadžment ne ode, ali zato za kredite su potrebna politička leđa.
Hajde da ispitamo i ta politička leđa. Hajde da vidimo šta radi policija po pitanju tih političara koji daju i odobravaju kredite privrednicima po Srbiji bez određenih sredstava obezbeđenja.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Nije situacija, na sreću, takva. Ovo je samo bacanje prašine u oči.

Ministar Radulović ima reč.

Oko Fonda za razvoj, da ne bi građani stekli pogrešan utisak kako je u Fondu za razvoj bilo sve u redu a onda se posle nešto desilo. Fond za razvoj je jako loše vođen. Ja neću govoriti o 90-im i posle toga, mogu da govorim samo o ovim godinama koje zaista imaju neke veze sa ovim danas. Veliki broj kredita u Fondu za razvoj je nenaplativ, odnosno ima probleme sa plaćanjem. U velikim problemima je 60%, dodatnih 20% u dodatnim problemima.
Ne možete imati instituciju sa 60 zaposlenih koja upravlja sa 20 hiljada kreditnih partija. To je nemoguće. Znači, imali smo jedan sistem koji je netransparentno, selektivno dodeljivao novac, koji je išao samo određenim ljudima, i to tako jednostavno ne može. Mi to moramo da napustimo. Treba nam zdrav sistem koji je dostupan svim građanima Srbije. Treba da odstranimo sve ono što ne valja i što je bolesno. Ima toga jako mnogo. Mi bi voleli da to može preko noći, ali, idemo problem po problem. Mislim da ćemo, ako nastavimo tim tempom i ako budemo odgovorni, budemo govorili o činjenicama i rešavali probleme, suočavali se sa problemima, mislim da ćemo uspeti.

Ima reč Dejan Radenković, replika.