Nemojte mi stavljati u usta ono što nisam rekao. Pogledajte dobro Poslovnik.
Nisam rekao da ste vi spočitavali nikome, nego sam rekao da svako ima pravo da govori i ne želim da ulazim uopšte u tačnost podataka. To sam rekao i nemam nikakve namere da bilo koga branim, niti da osporavam.
Prema tome, molim vas da o tome vodimo računa.
Imate pravo, što se tiče povrede Poslovnika, da se opet izjasnite u Danu za glasanje.
(Narodni poslanik Zvonimir Stević, sa mesta: Da, želim.)
U Danu za glasanje izjasnićemo se o povredi Poslovnika.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormas.

Dame i gospodo narodni poslanici, predsedavajući, danas je ovo naša rezolucija. Ovo niti ima veze sa Vladom Republike Srbije, već smo predlagač mi, radno telo koje smo odlučili. Mislim da zaslužuje Narodna skupština da se na, bar na onaj način na koji smo počeli ovu raspravu, da je na isti način privedemo kraju, da ne upadamo u ovakve situacije u kakve smo malo pre upali, što, naravno, oni koji su protivnici evropskih integracija žele, jer oni ne žele da se vidi slika jedinstvenog parlamenta, kakav jeste.
Neću se složiti sa jednom od prethodnih govornika koja je rekla da dve trećine parlamenta podržava evropske integracije. Kada smo glasali o Briselskom sporazumu i ovde kada o ovome budemo glasali vidi se da to nije dve trećine, nego više od 90%. Slika i treba da bude takva jer tako jeste. Znači, treba da se vidi da je više od 90% parlamenta, više od 90% naroda za evropske integracije, a da je jedan mali broj protiv, onih koji imaju pravo da tako misle. Ne smemo mi da dozvolimo, zato apelujem i na one koji predsedavaju i koji vode sednicu, da ne ispadne da se sada odavde vidi da postoje dve Srbije. Ne, postoji jedna Srbija koja želi da ide u EU i postoji jedan mali deo političkog dela spektra u Srbiji koji je takav kakav jeste, mali, koji je protiv i ima pravo da iznese svoj stav, ali ne treba sada da se stvori slika da je to toliko velik pitanje o kome treba da se raspravljamo ne znam ni ja koliko dugo.
Ja ću glasati za ovu rezoluciju, kao i poslanička grupa SNS, koju podržava 50% građana Srbije, sa trendom rasta, što se videlo i juče na lokalnim izborima. Ako smo mi koji predstavljamo građanima Srbije našu politiku za to, valjda je logično, kada već pričamo o tome da li je nešto merljivo ili ne, da su građani Srbije većinski, pa plus sve ostale stranke koje se za to zalažu, većinski za ulazak u EU. Govorilo se ovde o stanju svesti, o raspoloženju, o istraživanjima, o postavljenim pitanjima. Da li je to merljivo, da li nije? Možemo da se sa tim složimo, ali su potpuno merljivi rezultati izbora. Oni kažu – oni koji su za EU dobijaju 90% glasova u Srbiji, oni koji nisu za EU dobijaju maksimalno 10% glasova u Srbiji. Pet, šest, sedam, osam, petnaest tih organizacija dođe do 5% zajedno i jedna koja je parlamentarna tu oko 5%, kako gde, juče u dve opštine ispod, u jednoj iznad. To je situacija u Srbiji. Takva je kakva je. To je merljivo, ako ništa drugo nije merljivo.
Protivnici ulaska Srbije u EU, kažem, ima ih kada nabrajamo verovatno dosta, ali po podršci su malobrojni, u Srbiji govore o tome kolika nam je šteta od ulaska u EU, nikada nekim konkretnim argumentima, ali nekom pričom. Međutim, nikada ne govore koliko bi nas koštao, ne ulazak u EU, već nikada ne kažu koliko bi Srbiju koštalo to kada Srbija ne bi bila deo EU u skorijem periodu.
Kolega Andrić je malo pre čitao neke podatke, a ja ću ih namerno ponoviti da bi se čuli. Dakle, sadašnja situacija, a znamo u kakvoj je ekonomskoj situaciji Srbija, a kako bi tek bilo kada završimo sve procese. Ja sam jedan od onih koji se zalaže za to da ne žurimo u EU, nego da uradimo sve ono što je potrebno u standardizaciji našeg društva u svim oblastima, u svim sferama, kako bismo jednog dana kada uđemo u EU, a moguće je 2020. godine, ako gledamo kako su druge države radile, Hrvatska npr. Godinu i po dana skrininga, četiri i po godine pregovora, to je 2020. godina. Znači, to je moguće u tehničkom smislu. Da li ćemo mi to uspeti, to opet zavisi od nas. Na nama kao poslanicima i na ovom parlamentu je da doprinesemo našim radom, efikasnijim, bržim i bez bespotrebnih i besmislenih podrasprava u parlamentu da li treba ili ne treba da uđemo u EU, kada je 90% Srbije za ulazak u EU. Ne treba da gubimo vreme na to, nego da što pre ostvarimo to što naši građani žele.
Znači, ako ti podaci kažu da je od 2001. godine do sada u Srbiju uloženo 19 milijardi evra direktnih stranih investicija, a od tog iznosa 60% su investicije zemalja EU, što potvrđuje visok stepen ekonomske povezanosti Srbije i EU. U poslednje dve godine skoro 90% ukupnih ulaganja u Srbiju je iz EU. Korist koju su ostvarili srpski izvoznici se meri do juna 2013. godine sa preko 2,5 milijardi evra, a uvezeno sa tržišta EU je skoro 866 miliona evra. Šef sam Grupe prijateljstva sa državom Finskom koja je član EU i pristalica sam toga da uvek kažem da je potpuno moguće biti u takvoj poziciji, da budete u EU, da budete vojno neutralna država i da imate odlične odnose sa, recimo, Rusijom, kao Finska. Znači, već to postoji u EU i mi ne bismo imali ništa novo po tom pitanju.
Ako imamo ovakve ekonomske odnose sa državama članicama EU, a sa druge strane imamo, recimo, sa Rusijom potpuno drugačiju situaciju, jer mi ne možemo izvozom jabuka i breskvi da pokrijemo koliko uvezemo gasa i nafte iz Rusije, mi možemo da idemo na tržište nafte i gasa, da tražimo tržište i na drugoj strani, ali smo se opredelili i Sporazumom, koji je dobar, o Južnom toku, a Južni tok ide ka državama, odnosno krajnji korisnici su države članice EU. Mi smo samo država kroz koju prolazi Južni tok, a već je završen Severni tok. Hajde sada da se pitamo kada govorimo i o tome kako drugi sarađuju sa EU. Najviše sarađuje Rusija sa EU. Najviše sarađuje Nemačka sa Rusijom. Direktno je napravljen Severni tok, dok smo mi još pričali o Južnom toku Severnim tokom je tekao gas. To je nešto što je činjenica koju ne može niko da ospori.
Pored toga, celokupna donacija državi Srbiji od EU čini ukupno 58,1% ukupne razmene svih donacija u Srbiji, donacija, pomoći koje imamo. Kada pogledate, nemerljiv je doprinos i pomoć koju dobijamo od EU do sada u odnosu na sve ostalo. Sve druge stvari, kada govorimo o našoj istoriji, o tradiciji, o privrednim odnosima, i o tome je ovde govoreno, gospodin Čikiriz je govorio, uvek je kroz istoriju Srbija sarađivala sa Evropom. Srbija je i privredno i kulturno sarađivala sa Bečom, sa Nemačkom, sa Vatikanom, sa Grčkom. Sve su članice EU. Kada smo stvarali državu najviše smo sarađivali sa državama koje su sada EU. Najveću pomoć smo od njih imali i one su sve sada u EU. Ne vidim zašto. Srbija je uvek bila saveznik tih država. Protiv nekih je, između ostalog, i ratovala, ali bože moj. Isto je ovde rečeno – pa, koliko su vekova između sebe ratovali Nemci i Francuzi, Francuzi i Englezi, Englezi i Nemci, a sada su zajedno u EU, sarađuju i rade.
Te priče o tome kako će neko da raspiše referendum o izlasku iz EU, videćemo, ali do tog referenduma neće doći. Sva javnost u Engleskoj to zna. To su unutrašnje stvari Engleske, pre svega njihovih situacija. Oni potpuno normalno rade u Evropskoj komisiji i na svim drugim mestima, tako da sam ubeđen da do toga sigurno neće doći. Ali, opet kažem, šta to nas briga, to je njihovo. Ako bude odluka, to će biti njihova odluka. Naša unutrašnja odluka i naš unutrašnji dogovor, što treba i ovaj parlament da predstavi, je ono što mi želimo i što žele građani Srbije, a to je da jednog dana budemo deo evropske porodice.
Najviši standardi u svetu, u bilo kojoj oblasti, su standardi u državama članicama EU, tih 28 – i ljudska, i socijalna prava, ekonomska situacija, pravosuđe, itd. Evropska unija ima najviše standarde u odnosu na ostale delove ove naše planete.
To su standardi koji su potrebni i Srbiji i mi u takvoj državi treba da živimo. Da bismo do toga došli, mi bi trebali u procesu pregovaranja, a tvrdim da je u vezi sa pregovorima pogrešna slika u našoj javnosti, da mi kao pregovaramo tamo sa nekom evropskom komisijom. Ne, mi prvo pregovaramo između nas samih. Prvo vodimo dijalog sa nama samima, između nas, o tome kako koja od tih 35 oblasti treba da bude uređena na osnovu onoga na osnovu čega već funkcioniše EU i 28 država članica. Kada usaglasimo i kada dostignemo taj nivo, onda njima predstavljamo. Jeste termin „pregovori“, ali mi u suštini pregovaramo ovde, u našem društvu, a sa njima samo usklađujemo. Sa njima nemamo šta da pregovaramo. Oni imaju standarde i zna se kakvi su – u zdravstvu, pravosuđu, odbrani, obrazovanju, itd. A zna se gde smo mi na tom nivou, hteli mi to da priznamo ili ne. Da bismo to dostigli, mi moramo između nas o tome da pregovaramo. Moramo nas da menjamo da bismo onda jednog dana bili u EU.
Tek onda dolazimo i na ulogu parlamenta. Znači, parlament mora da bude efikasan, brz u donošenju tih odluka, zakona koji budu bili u evropskoj agendi. Po mogućstvu, a bilo je takvih parlamenata, čak i bez rasprave, mislim na plenumsku raspravu, ako dobro odradimo raspravu po odborima, javne rasprave i sve ostalo u tom usaglašavanju, onda jednog dana da dođemo u takvu situaciju da u parlamentu imamo toliku saglasnost da možemo i te zakone da donesemo. Recimo, naše komšije Hrvati su tako radili, na jednom odboru su sve dogovarali i posle toga u plenumu nisu ni raspravljali, nego usvajali te zakone. Znači, moramo brzo, u interesu naših građana, da usvajamo te zakone da bismo što pre mogli da završimo ovaj proces. Ali, naravno, ne samo da ih usvajamo, nego da ih i primenjujemo. Onda je opet uloga parlamenta da kroz kontrolu izvršne vlasti prati da li se ti zakoni primenjuju ili ne i koje su smetnje i gde treba još vršiti promene.
To je proces. Neće to biti lako uraditi. Znate, EU menja svoja pravila dok mi raspravljamo o tome kako da dostignemo određene standarde, oni već menjaju neka druga pravila, uvode, koje mi opet treba da stignemo. I mi moramo da budemo veoma spretni u tom procesu i veoma sposobni da ga ispratimo. Administrativni kapaciteti države Srbije su zaista pohvaljeni od svih u EU da može to da izdrži i da uradi.
Sada dolazimo i na političku volju – koliko smo mi spremni da sve te standarde prihvatimo, brzo sprovedemo i da sa njima država Srbija postane efikasnija država, pravednija i država koju čine građani koji su zadovoljniji, bogatiji i spremniji da rade unutar našeg društva, kako bi nam svima bilo bolje. Ako se mi ne trudimo da svakom pojedinačno građaninu bude bolje, naravno da nećemo doći u situaciju niti da budemo deo EU. Jer, EU čini stabilnom upravo to što su građani, velika većina građana, 28 država članica EU, zadovoljni životom koji imaju i zbog toga podržavaju to što su deo jedne velike porodice.
Znate, to je tržište od 600 miliona ljudi. Na kraju se svede i na to – ogromno tržište i bogato tržište. Postoji tržište i od milijardu ljudi, recimo u Kini, ali se zna kolika je kupovna moć tržišta od milijardu ljudi u Kini a kolika je kupovna moć tržišta od 600 miliona ljudi u EU. Daleko je veća u EU. A i nama bliža i za naše proizvode mnogo bolje tržište.
Srpska napredna stranka će u Danu za glasanje ovu rezoluciju podržati i u parlamentu u narednom periodu raditi tako da parlament bude efikasan, brz i da doprinese tome da država Srbija vrlo brzo, ako je moguće, daćemo sve od sebe, barem mi iz SNS, do 2020. godine postane deo EU. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Gospodine predsedavajući, koleginice Vučković, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo danas od više kolega u diskusiji čuli da je ovo posebna rasprava. Mogu da se složim s tim da je ovo zaista jedinstvena i posebna rasprava, jer se ovako samo u Srbiji raspravlja o EU, posmatrajući sve evropske parlamente u ovom trenutku u EU. Nigde se ovako, bez kritike, bez razmatranja, dubinskog razmatranja odnosa tih pojedinih država sa EU, ne razgovara kao danas u Skupštini Republike Srbije.
U ostalim evropskim zemljama gde nezadovoljstvo briselskom birokratijom, Evropskom unijom, postaje sve veće i gde problemi baš zbog tih evropskih integracija se osećaju i kod samih građana, uzrokuje ozbiljne i oštre debate u parlamentima. Ovakva jednoličnost u podršci nečemu što je tako daleko, više nigde ne postoji u samoj EU.
Želim da kažem o nekoliko problema koji nas čekaju i koji će sasvim sigurno u ovom procesu evropskih integracija suočiti Srbiju, bar kada je u pitanju ostvarivanje njenih glavnih nacionalnih i ekonomskih interesa.
Kao što sam rekao, posebnost ove rasprave je u tome što se u odsustvu kritike razgovara o EU, ogleda se upravo i u toj činjenici da će Srbija u procesu evropskih integracija se suočiti sa nekoliko stvari koje mogu da utiču na njenu bezbednost, na njenu spoljnu politiku i na njenu ekonomiju.
Znate, kad slušate današnju raspravu, imate utisak da je juče srušen Berlinski zid i da se rađa EU koja je moćna, ujedinjena, ekonomski jaka, stvara se jedan unipolaran poredak, NATO je neprikosnoveni vladar sveta, kao da u ovom trenutku ne prisustvujemo promenama, ozbiljnim promenama koje čitav taj poredak ruše, a koji nalažu Srbiji da vodi jednu politiku koja bi joj omogućila da ostvari svoje ekonomske interese i na jednoj i na drugoj strani.
Srbija ima dobre i razvijene odnose sa mnogo zemalja, u ovom trenutku na onoj strani sveta gde se uveliko razvija i jača i gde je dinamika ekonomskih procesa u ovom trenutku najvažnija – na prostoru Istoka. Sa nizom zemalja ima ugovor o slobodnoj trgovini, sa nizom zemalja ima odlične prijateljske odnose. Postavlja se pitanje da li će ta pozicija koja Srbiji omogućava da ostvari svoje interese, prvenstveno ekonomske, biti ugrožena u procesu evropskih integracija? Hoće, jer će Srbija biti suočena da se u potpunosti posveti i prizna zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU.
Da li će se Srbija u tom procesu ponašati tako da može da vodi ravnopravnu i uravnoteženu politiku? Ubeđen sam da neće. To mi govori izjava našeg ministra spoljnih poslova koji je u odnosu na donošenje zaključaka kojima se definiše ta zajednička politika od strane visoke predstavnice Ketrin Ešton, rekao sledeće: „Gotovo uvek smo saglasni sa zaključcima i mnogo puta smo se automatski pridruživali tim zaključcima“.
Prema tome, Srbija će biti prinuđena, ako želi da vodi tu politiku, da uvodi sankcije i da podržava sankcije recimo Belorusiji, sa kojom ima izvanredne ekonomske odnose, da podržava sankcije Iranu, koji nije podržao nezavisnost Kosova, da se priključuje različitim jednostranim pogledima na građanski rat u Siriji i sasvim sigurno da se u velikoj meri konfrontira sa onima koji su je podržavali ili je podržavaju.
S druge strane, Srbija će morati da se saglasi sa zajedničkom bezbednosnom politikom EU, a to verujte, nije mali problem. Srbija će morati da učestvuje u različitim, sa stanovišta njenih interesa, potpuno besmislenim misijama, kao što je u ovom slučaju recimo „Misija na Maliju“. Kakav interes Srbija ima da učestvuje u misiji EU u državi Mali? Mi smo sada tamo svedoci ogromnih žrtava kojima su izloženi i pripadnici drugih misija, ozbiljan građanski rat, ubijaju se novinari, niko nam ovde nije rekao kakav interes Srbija za tim ima.
Srbija je dobila poziv da učestvuje kao deo, pošto je prihvatila i potpisala sporazum o zajedničkoj bezbednosnoj politici sa EU, da bude deo takozvane „Višegradske borbene grupe“ u kojoj su pojedine zemlje EU, da deo svojih vojnih snaga stavi na raspolaganje, recimo EU, i učestvuje u nekakvim misijama koje će, možda biti, suprotne njenim interesima, kao što je ta „Višegradska borbena grupa“ ima opis delovanja na prostoru Istočne Evrope ili Kavkaza. Da li će Srbija sutra da učestvuje na prostorima gde će se sukobljavati sa državom koja jedina u ovom trenutku istinski podržava i u njenom političkom i ekonomskom smislu, a to je Ruska Federacija?
Prema tome, prostor Srbije da vodi samostalnu politiku, da štiti svoje nacionalne interese, da sarađuje sa svima sa kojima može da ostvari svoje ekonomske, državne, nacionalne, političke, bilo koje druge interese, biće sužen, jer će morati da podržava sve ono što dolazi, što je definisano kao spoljna politika EU. Saglašavanje sa zajedničkom spoljno-bezbednosnom politikom znači saglašavanje sa svim misijama EU, a to znači saglašavanje i sa misijom Euleksa na prostoru KiM, koji podržava razbijanje Republike Srbije na prostoru njene južne pokrajine, da li ćemo se saglasiti sa tim prihvatanjem evropskih integracija, članstva u EU, prihvatićemo i tu činjenicu.
Da li ćemo mi imati snagu da kažemo ili da biramo gde ćemo da učestvujemo i gde nećemo? Bojim se, u odnosu na dosadašnji način ponašanja državnog rukovodstva, kad su u pitanju evropske integracije, prihvatanja svega što je došlo ili naloženo od strane Brisela, mi ćemo ići tamo gde god upru prst. Meni to deluje kao apsolutno realna politika koja će se voditi od strane Republike Srbije, a to znači da ćemo rušiti mnoge sporazume, mnoga prijateljstva, saglašavati se sa raznim sankcijama koje su u interesu zemalja EU, ili SAD, kao njihovim najbližim saveznikom.
Prema tome, mi se zalažemo da Srbija vodi samostalnu politiku, da vodi računa o svojim državnim interesima, da sarađuje sa svima sa kojima može da ostvari te interese, pogotovo sa onim koji podržavaju njen teritorijalni integritet i da nikako ne može da stoji, slobodu skupo plaćenu, skupo izvojevanu, ograniči ili uništi u savezu sa ulaskom u jednu međunarodnu državnu organizaciju koja se nebrojeno puta pokazala kao neko ko joj nije prijatelj i ko joj ne misli dobro i ko ruši njen teritorijalni integritet. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
U ovom delu rasprave počeću sa rečenicama kojima sam završila prethodno izlaganje u svojstvu ovlašćene predstavnice poslaničke grupe DS, rekavši da je uvek moguća promena perspektive i za Srbiju kao društvo samostalno kao nezavisnu državu, ali i za ceo naš region, promena perspektive od monologa u kojima svako od nas priča šta je ko kome uradio u prethodnim decenijama i šta je nekada bilo i šta bi bilo kad bi bilo, do dijaloga u kome govorimo o tome kako će živeti naša deca i naši unuci.
Razlog zašto počinjem ovom rečenicom raspravu o rezoluciji je činjenica da sam imala čast da razgovaram sa mladim ljudima organizacije Evropskog pokreta u Novom Sadu o EU o tome šta ona znači za život mladih ljudi. Jedan od njih me je pitao – šta će meni da se desi ako mi nastavimo i ako budemo članovi EU? Moj odgovor je bio – tvoja deca će se roditi kao građani EU i o tome je ova rezolucija.
Ova rezolucija govori o našoj ulozi u procesu pregovaranja. Od nas isključivo zavisi koliko će naša uloga biti jaka, jer prostor koji daju tačke rezolucije od 13. do poslednje daju mogućnost Skupštini da zaista utiče na jedinstvenu pregovaračku poziciju. Nadam se da ćemo unutar poslaničkog kluba DS postići dogovor o mom predlogu da podržimo i amandman kolege Lasla Varga o prisustvu od nekoga iz Skupštine i na Savetu, odnosno na koordinacionom telu, zato što je to važno zbog dece koja još nisu rođena, kojima će očevi i majke biti današnji dvadesetogodišnjaci, dvadesetvogodišnjaci, i da je to generacija zbog koje se bavimo poslom pregovaranja.
Šta je ključna osobina procesa pregovora u kojima će Skupština Srbije učestvovati kontrolišući Vladu i uz saglasnost da ta pregovaračka pozicija Srbije bude jedinstvena? Ključna osobina je da mi pregovaramo sa 28 nacionalnih parlamenata. Evropska unija koordinira proces, Evropski savet sad donosi odluke, ali Srbija pregovara sa 28 članica. Naše pregovaračke pozicije, odluke o tome koja će se poglavlja pregovora otvoriti, koja će zatvoriti, prolaze kroz nacionalne parlamente 28 država koje su već članice. Izgovoriće se 70 puta u 28 zemalja ime Srbije.
O sadržaju tih 70 puta mi ovde moramo otvoriti dijalog o značaju toga koliko je važno da imamo najbolju moguću procenu o pregovaračkoj poziciji govore nam iskustva drugih koji tek sada nakon što su se učlanili 2013. ili 2007. godine, ili 2004. godine, kažu čuvenu rečenicu – eh da smo, ali nismo. Od rečenice – eh da smo; nema niko nikakve koristi, kao što niko nema koristi od – šta bi bilo kad bi bilo politike. Ono od čega imamo koristi je da razumemo da jedna od ključnih pobeda, uslovno govoreći, u tim pregovorima koje imamo sa nacionalnim parlamentima država EU, koliko ćemo sebi obezbediti vreme za ono što mi kolokvijalno kažemo – pauzu; da se prilagodimo onda kada zatvorimo poglavlje koliko ćemo vazduha dobiti u najtežim mogućim poglavljima u kojima je zaštita životne sredine i poljoprivreda.
Koliko ćemo dobiti vremena za prilagođavanje i u poglavljima koja ćemo prva otvarati najverovatnije, poglavlja 23. i 24. koja se tiču vladavine prava, pravosuđa, zaštite ljudskih i manjinskih prava, slobode medija i opšteg poštovanja ljudskih prava u jednom društvu? Šta je to što treba da uradimo, koje greške sve treba da popravimo da bi znali da u pregovorima možemo da kažemo da ćemo imati potpuno nezavisno pravosuđe, ceo komplet propisa završen i praksu i primenu proverljivu, da li će to biti 2021, 2023. godine ili 2019. godine? O tome su pregovori i ako sebi ne umete da obezbedite poziciju u kojoj dozvoljavate unutrašnjim dijalogom svih nas da realno procenimo kada je nešto moguće, svi ćemo imati problem i svi ćemo se kajati zašto smo olako sa prezirom i sa cinizmom govorili o tome šta je EU i šta nije EU.
Tih 35 poglavlja jesu poglavlja koja definišu svakodnevnicu našeg života, jesu poglavlja koja će definisati način na koji će živeti deca, koju će tek roditi deca koju smo mi rodili. Dakle, generacija koja je rođena početkom i u drugoj polovini 20. veka imaće unuke koji su rođeni kao državljani EU. Nije to samo recept niti je način da tek onako rutinski u jednoj raspravi govorite o rezoluciji koja govori o ulozi Skupštine u pregovorima.
Ono što danas odlučimo, to će proizvesti posledice za decu koja se još nisu rodila i to je mnogo važna stvar, i to ozbiljne posledice. Zbog toga što su te posledice tako ozbiljne, mi smatramo da uloga Skupštine treba da bude još ozbiljnija nego što nam se trenutno čini, misleći da ima neko u Vladi ko će o svemu da vodi računa. Naravno da ima, šefica pregovaračkog tima koja vodi tehničke pregovore, ministar zadužen za evropske integracije koji vodi političke pregovore, svi predsednici pregovaračkih grupa, Kancelarija za evropske poslove, akademska zajednica, nevladin sektor, jako veliki broj ljudi će učestvovati u dijalogu o tome šta je najbolja pregovaračka pozicija za Srbiju.
Ono što je moja molba je da svi mi primimo k znanju da se radi o realnim životnim okolnostima u Srbiji 2019, 2020, 2021. i 2022. godine. Možda nam se čini da je šest godina dug period. Dok dlanom od dlan udarite i dok pucnete prstima, to će proći i doći će 2019. godina, kada će biti opet održani izbori za evropski parlament, koji se održavaju u maju sledeće godine i nakon pet godina.
Moja želja je da ovaj parlament bude stecište znanja, da ovaj parlament bude mesto gde će se skupljati volja za veštinama pregovaranja, da ovaj parlament bude mesto dijaloga u Srbiji, da bismo u onom periodu u kojem su i druge zemlje završile proces pregovaranja, od četiri do šest godina 2019. godine, učestvovali na izborima za evropski parlament, jer ćemo imati određen datum članstva.
To je toliko veliki cilj da je vredan svakog truda i da je vredan svakog napora svakog od nas ko želi da zajedno sa onima koji se zovu proevropejci, zajedno sa evroskepticima i zajedno sa protivnicima EU, ipak kroz dijalog zajedno sanja bolji život u Srbiji, sanja vladavinu prava, pravnu državu, dobro organizovanu ekonomiju i bolje šanse za sve nas koji živimo u Srbiji, zato što smo tu rođeni i zato što hoćemo da je menjamo na bolje, zato što hoćemo da bude jedna od najboljih država i društava u regionu jugoistočne Evrope.
Unapred zahvalna svima koji su za ovu rezoluciju, unapred zahvalna svima koji će zajedno sa mnom glasati za amandman Lasla Varge. Hvala vam na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege poslanici, danas imamo jedan dokument koji je rezultat političkog dogovora svih relevantnih političkih subjekata na političkoj sceni Srbije. S jedne strane, imamo glasove koje čujemo da ne postoji kritički stav uopšte prema pitanju Srbije i pristupanje EU, što naravno, sa jedne strane, pokazuje da kritika ne mora uvek da bude zlonamerna, ali u ovom slučaju mislimo da je reč o jednom stanovištu koje od 2004. godine i nije stajalo na tom kritičkom putu, pridruživanje Srbije EU, već je bilo pod određenom političkom parolom - izvodljivo je.
U oktobru 2004. godine, kada je politička situacija na sceni Srbije izgledala u kohabitaciji dve političke partije DS i DSS, doneta je prva rezolucija. Tada je za stranku, koja se protiv ovakvom dokumentu, bilo izvodljivo i doneta je usvojena studija o izvodljivosti pristupanja EU i, kao jedan od najvažnijih dokumenata, početka saradnje Beograda i Brisela. Važno je reći da je Srbija od tada do danas prešla trnovit put u savlađivanju svih animoziteta koji su se javljali u društvu po ovom pitanju. Nekako je došla do rešenja i zaista ono što treba pohvaliti jeste da je radna grupa, koja je oformljena u okviru Odbora za evropske integracije, pokazala jedan visok nivo svesti u donošenju određenih političkih dokumenata. Usvojena su sva predložena rešenja koja su unutar radne grupe postojala od strane svih političkih subjekata, i to je zaista za pohvalu. Srbija je danas pokazala da zaista ima svest o tome koliko je važan proces evropskih integracija.
Nakon tog pređenog puta treba reći da je zaključak Saveta Evrope, da predloži Evropskoj komisiji početak pregovora po poglavljima od januara 2014. godine, veoma važan i uloga parlamenta tu suštinski treba da ima jednu veliku težinu. Ono što je ovaj odbor za evropske integracije pokazao jeste da se mislilo na sam parlament, bez obzira kakav će sastav parlament biti u 2014, 2015, 2016. godini, ali je važno reći da je ta uloga parlamenta nešto što sada dajemo izglasavanjem ovog dokumenta.
Ciljeva kojima su se vodili kroz ovaj parlament sve političke stranke su da se da jedan nov pristup saradnji, odnosno odnosu EU i Srbije, da se daje praktično unapređenje odnosa unutar samih institucija, znači veza između Narodne skupštine, Vlade republike Srbije i predsednika Republike Srbije, kao institucija, ne kao pojedinaca i ličnosti. To je ono što, na neki način, utire put budućem pridruživanju Srbije EU.
Zašto treba još pohvaliti radnu grupu? Ona je pored svih onih tema koje su u ovoj rezoluciji, a to je nacionalno pitanje, to je socijalna pravda, to je uređenje institucija, to je status i samog Odbora za evropske integracije, informisanost javnosti, dala poseban akcenat na ekonomiji. To je poglavlje pet, gde je navela sve ono što su standardi koji vladaju u EU, koji su doneseni na osnovu konsenzusa, dogovora svih članica EU, a to je ono što je konkurentnost o kojom smo slušali od ranijih govornika. To je ono što je zaštita određenih privrednih grana u samoj našoj zemlji, a to je ono što su strukturne reforme, kojih je Srbija praktično u ovom trenutku u poziciji koje mora da krene napred sa sve manje finansijskih resursa, sposobnim da to sprovede. Ono na čemu stoji jeste da je organizaciono sposobna, da politički treba da postoji konsenzus u tom delu, da svi relevantni subjekti, ne samo oni koji se odnose na civilni sektor, već i sindikati i ostali relevantni subjekti, treba aktivno da učestvuju i da pomognu svim institucijama da do takvih reformi dođe, da sve ono što zajednički donesemo kao institucije bude prihvatljivo za sve građane Srbije. To je onaj deo koji je najteži.
Kada pričamo o kritičkom stavu prema EU, recimo, same članice imaju taj kritički stav. Jedna Nemačka, recimo, kada anketira svoje građane, svega 20% građana je za proširenje EU, odnosno nisu naklonjeni prema EU da funkcioniše na način na koji funkcioniše, jer smatraju da građani Nemačke isključivo finansiraju budžet EU, pa nikada neće dozvoliti sebi da kažu – mi nećemo da budemo deo te evropske zajednice. Nasuprot tome, ostaće da dele sudbinu svih zemalja članica EU, svih 27, odnosno 28. Prema tome, Srbija koja želi da postane jednog dana punopravan član te zajednice treba da se okrene i da sagleda sve svoje prednosti, ali i mane na tom putu da bi postala punopravna članica, da bi jednostavno sve te ekonomske prepreke prevaziđe i stvori jedno tržište u kome će moći, uz pomoć svih tih mehanizama, da obezbedi ekonomski rast, ali pre svega svoj ekonomski rast, a onda kroz saradnju sa regionom i ekonomski rast regiona.
Šta je važno još reći? Na tom putu EU Srbija mora da pristupi jednom razvoju tržišta koja će postati sastavni deo uz unapređenje stručne javnosti, a to je da nije dovoljno da sa ovim resursima visoko-obrazovnog kadra ne može da prati jednostavno neke ekonomske trendove koji nam se nameću zbog sve većeg razvoja novih tehnologija. Naši inženjeri treba da postanu sastavni deo EU, treba da učestvuju u najvažnijim infrastrukturnim projektima. Dobro je što Srbija dobija velike infrastrukturne projekte, kao što je Južni tok, u kojima će EU biti jako zainteresovana da učestvuje, naravno, uz određenu vrstu saglasnosti.
Sada smo svesni da po pitanju energetike u Briselu se održavaju različite vrste seminara i skupova koji praktično taj deo EU i Ruske Federacije, po pitanju takvih projekata, treba da usaglasi. Srbija se tu nalazi na svom putu i u poziciji gde treba na osnovu svog geostrateškog položaja da jednostavno po evropskim standardima za koje se zalaže implementira, odnosno ostvari sve ono što je do sada prihvatila, pogotovo što se tiče zakonske regulative, ali isto tako da učestvuje aktivno u realizaciji ovih projekata.
Ono što je još važno reći je da proces pregovaranja kroz podršku Narodne skupštine Republike Srbije jednostavno ne može da teče onim tokom kao kada imate podršku ove institucije, jer ona nije samo zakonodavni organ. Ona je i onaj kontrolni organ vlasti i kroz ovu rezoluciju se to pokazalo. Mislim da su svi oberučke to prihvatili, jer ni Vlada kao organ koji vrši implementaciju zakonske regulative koje Skupština usvaja ne voli da vrši vlast bez kontrole. Zbog toga je ta skupština jednostavno organ za koji postoji potreba da na širi način posmatra sve procese koji se dešavaju, a pogotovo po pitanju različite vrste transformacija zakonske regulative iz oblasti ekonomije.
Ono što je moja koleginica pre mene navela kao jedan od akcenata, a to je otvaranje poglavlja 27. i otvaranje poglavlja vezanog za poljoprivredu, naravno da su jako važni, jer buhvataju preko 40% kompletne regulative i standarde EU i zaista u tome mislim da kako smo došli do rezolucije, na takav način treba ova poglavlja takođe političkim konsenzusom da pristupamo.
Ono što je važno još reći je da civilni sektor takođe moramo da, na neki način, sve više uvlačimo u ove procese pregovaranja. Mislim da je Narodna skupština Srbije prepoznala važnost komunikacije i dijaloga civilnog sektora i uopšte Skupštine Republike Srbije. Otvorila je praktično vrata svim nevladnim organizacijama kroz odbore, kroz javna slušanja, kroz različite vrste inicijativa i to je jako dobro. Jedna Crna Gora se hvali time da 30% ukupnih pregovora se EU praktično pripada civilnom sektoru. Ako je to pošlo za rukom Crnoj Gori, verovatno će moći i nama, da taj procenat može biti toliki.
Na kraju bih rekla da će svi poslanici SNS sa zadovoljstvom prihvatiti ovu rezoluciju. Smatramo da će biti na korist svih građana Srbije, ali i svim institucijama koje će učestvovati u ovom procesu. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o jednom veoma značajnom dokumentu koji će ovaj parlament usvojiti. Kada govorimo o ovom dokumentu valjalo bi zbog građana Republike Srbije pročitati i član 2. Ustava Republike Srbije, koji kaže da suverenost potiče od građana koji vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika.
Zarad građana i zarad javnosti, da pojasnim šta danas mi radimo. Mi danas jačamo kontrolnu funkciju Narodne skupštine, jer kao što znate, politiku evropskih integracija i pregovora sa EU vodiće Vlada, ali je veoma dobro da u taj proces bude uključena Narodna skupština i mi narodni poslanici koji predstavljamo građane Republike Srbije koji su nas birali.
Veoma je važno i značajno danas da se prisetimo da naš evropski put ne počinje ni 2000. ni 2004. godine, da smo mi kao bivša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija imali ponude da postanemo deo EU neposredno pre krvav raspad te naše zajedničke države, koje više nema.
Nisam ja ovde da plačem nad propuštenim prilikama, ali bih zamolio kolege poslanike i vladajuće većine i svih onih koji su za evropsku ideju i one koji se toj ideji protive, da pokažemo da ova Narodna skupština nije arena u kojoj ćemo oko ovog pitanja koristiti argumente i retoriku koja je prevaziđena.
Ja kao intelektualac, kao član DS, kao slobodnomisleći čovek, uvek ću se zalagati i zastupati da svi oni koji su protiv ideje EU imaju pravo da svoj stav iznesu i u javnosti i u parlamentu i da niko ne treba da nosi pečat sramote zbog toga. Nikada neću postati lakom, pa se pozvati na istoriju i tradiciju.
Mi smo danas kao poslanici u onom biblijskom vinogradu, gde pravo na platu ima i onaj ko je došao u prvi sat i onaj ko je došao u jedanaesti sat i ta plata kao u biblijskoj priči treba da bude ista za sve. Niko danas neće da se poziva na istoriju našeg koračanja, posrtanja, padanja, naših stranputica, našeg oklevanja. Niko neće danas citirati dnevnik uvreda sa puta ka EU, jer to nas nigde neće povesti kao društvo.
Nama je potreban konsenzus oko važnih tema, ali vas opet pozivam kao intelektualce, kao narodne poslanike, kao predstavnike građana, da saslušate kritičko mišljenje i onih političkih stranaka koje iznose argumente protiv, jer EU neguje slobodu misli. Evropska unija neguje neke univerzalne ljudske vrednosti. Ona počiva na tim vrednostima. Evropska unija i pitanje EU nije pitanje jednoumlja u srpskom društvu. Jednoumlje nama nije donelo mnogo toga dobrog, kada je reč o razvoju ličnosti, o slobodama, o pravima, kada je reč o demokratskim tekovinama koje su kod nas vrlo krhke.
S druge strane, kada govorimo o univerzalnom sistemu vrednosti koji predstavlja EU i ka kome težimo i stremimo, EU nije skup zvezdica na našem sumornom nebu, koji će rešiti sve naše probleme. Evropska unija je sistem vrednosti koji se decenijama strpljivo gradi, zakonska regulativa za koju se Narodna skupština priprema, koju prihvata.
Pozvaću sve poslanike da se izjasne za ovu rezoluciju, jer jača i kapacitete Narodne skupštine, i one koji su za i one koji su protiv. Narodna skupština treba da ima kontrolnu funkciju i kontrolnu ulogu. Građani su ti koji će dati poslednju reč. Oni su ti koji će se izjasniti na referendumu. Ali, na nama je veoma težak i odgovoran posao. Blagodeti ili konsekvence, u zavisnosti od posla koji budemo radili, osećaće svi građani, reflektovaće se na život građana svaka odluka u Narodnoj skupštini koja se tiče EU.
Završiću ovim. Na današnji dan 1996. godine, u vreme velikih protesta, koračao sam ulicama Beograda iza Zorana Đinđića, koji je zajedno sa profesorom Mićunovićem i još nekoliko entuzijasta upalio evropski svetionik. Pred nama je bila zastava EU. Neću da vas podsećam na vokabular, jer nije tema danas za to, kako je izgledala ta šetnja iza zastave EU i kojim epitetima smo sve počašćeni, ali je važno da danas kod svih ljudi preovladava svest da je to bio dobar potez i da ta zastava EU ima svoje mesto i da Srbija ima svoje mesto pod tom zastavom EU.
Podvlačim ponovo zahvalnost svim ljudima koji današnju rezoluciju, nažalost, nisu dočekali, koji današnji dan nisu dočekali, ali i onima koji su dočekali. Vredelo je istrajavati na tom putu. Vredelo je upaliti evropski svetionik. Vredelo je postaviti evropske putokaze, ma koliko to žrtava zahtevalo u određenim trenucima i vredelo je dočekati trenutak da to raspoloženje bude većinsko.
Ali, opet podvlačim za kraj, u jednom od poslednjih obraćanja Zoran Đinđić je kazao – videćemo se gore u zvezdama. Na nama je sada da pogledamo kojim ćemo putem zakoračiti ka tim zvezdama, da li putem punim trnja, da li putem posutim laticama i da ne bude kao u pesmi Đure Jakšića, da su gvozdene naše noge pa biramo trnovit put, jer taj trnovit put pre svega će osetiti građani. Nema lakog puta i nema lakog načina.
Nema lakog načina da se u našem društvu postigne konsenzus o veoma značajnim temama ali, podvlačim, evropske vrednosti podrazumevaju da mi u Evropu ne idemo sa nekim našim egocentrizmom, da smo najbolji i najpametniji, da mi sve znamo i da apriori žigošemo one ljude koji nisu za tu ideju. Ne, na nama je da jačamo dijalog u našem društvu, da taj dijalog ne bude monolog, da se ne odvija kroz partijske megafone, da se odvija sa svim značajnim segmentima našeg društva, političkim strankama, nevladinim organizacijama i institucijama i da svako ima pravo da bez osude iznese taj svoj sud, ali da imamo na umu da je najveća odgovornost na nama u parlamentu kakvu ćemo klimu kreirati u našem društvu.
Danas je bilo, nažalost, i mene to nimalo ne čini srećnim, veoma ružnog upiranja prstima. Nema potrebe za ovu temu. Kažem, živimo u društvu koje smo stvarali da bude takvo da svako bez straha može da iznese kritički sud.
Biti intelektualac znači biti čovek slobodomisleći, znači biti čovek koji je spreman da čuje drugačije mišljenje, ali ne satanizovati onog ko drugačije misli, nego i njemu možda pokazati koji je taj put i koji je sistem vrednosti za koji se zalažemo.
Istovremeno, biti u pravu ne znači gorditi se time što je neko u pravu, pa makar bio u pravu i tek jedanaestog sata. Biti u pravu ne znači očekivati lovorike zato što je neko u pravu. Nije uopšte vreme ni za lovorike, niti da se evropska ideja tumači rejtinzima političkih stranaka ili uticajem u biračkom telu. Evropska ideja, pre svega, podrazumeva dijalog koji je srpskom društvu ovoga trenutka neophodan, a nažalost sagovornici u dijalogu najčešće žele da čuju samo sami sebe, a ne i one koji u tom dijalogu učestvuju. To nisu evropske vrednosti.
Evropske vrednosti su ono za šta se ta Evropa zalagala od svog trenutka i od svog postanka, a one podrazumevaju i određene različitosti, ali evropske vrednosti, pre svega, podrazumevaju da taj dijalog bude u duhu tolerancije, u duhu pomirljivih tonova i u duhu razumevanja. Ako jedni druge u Srbiji ne razumemo kada je ova tema na dnevnom redu, kako će nas onda Evropa razumeti? Hvala.