Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite mi da u vaše i u svoje ime pozdravim grupu studenata Beogradskog univerziteta, koji trenutno prate deo današnje sednice sa galerije velike sale. Molim da aplauzom pozdravimo goste.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da sam ja, sem što sam član poslaničkog kluba SNS i predsednik Narodne seljačke stranke, zbog toga sam se i javio, jer se ovaj zakon i te kako dotiče nas koji živimo na selu i koji se bavimo poljoprivrednom proizvodnjom.
Mi ćemo svakako sa velikom pažnjom iščekivati neki novi zakon, a ovo je samo zakon kojim se treba dobiti na vremenu da se donese jedan bolji Zakon o osiguranju, nego što su to dosadašnji, i da mi želimo da se u obavezna osiguranja,
kojih ima podosta, uvrsti i osiguranje od suše i poplave. Dakle, da se ubuduće razmišlja da to budu obavezna osiguranja, sa još većom participacijom države u tom osiguranju, jer jednostavno, previše poljoprivreda trpi štete, da se to prepustilo slučaju i da su te štete od grada, mraza, poplave, suše i te kako velike u poljoprivredi i stoga taj rizik treba smanjiti na minimum.
Takođe znamo da naši ostareli seljaci, da naša ostarela mehanizacija, da naša ostarela sela ne mogu platiti odgovarajuće premije, ne mogu uplaćivati osiguranje, ali s obzirom da država treba da stane iza njih i da participira u tome, mislim da se na takav način može rešiti mnogo toga, što se tiče šteta koje se na poljskim uslovima naprave uglavnom zbog poplave, grada i suše.
Danas su osiguranja od suše veoma skupa i gotovo da ne poznajem neko zemljoradničko gazdinstvo koje se osiguralo od suše, s obzirom na visinu koju treba izdvojiti po jednom hektaru, a da nije pomoći države, gotovo da bi bili zanemarljivi i oni koji se osiguravaju od grada i poplava, a još gore u svemu tome je što je veoma teško naplatiti osiguranje ukoliko šteta pređe preko milion dinara.
Na određen način sam pogođenim nekim kolegama iz opozicionih stranaka koje su govorile o elementarnim nepogodama. Ja znam jednu elementarnu nepogodu koja je najveća i koja je zadesila ovu državu. Elementarne nepogode tipa grada, mraza, poplava, suša, pa čak i zemljotresa, dođu i prođu. Samo jedna elementarna nepogoda je trajala 12 godina, ta nas je veoma skupo koštala. Da nas je cunami pogodio, mislim da bi bolje prošli. Zato sam iznenađen tonom i nastupom onih koji pokušavaju na svaki način da oponiraju, pa i kada je u pitanju jedan tehnički zakon, odnosno nekoliko tehničkih članova, koji treba da daju vremena da ono što nisu prethodne vlade i režimi uradili, da se u nekom sledećem periodu uradi i da se donese novi Zakon o osiguranju.
Mi smo zatekli potpuno zapuštenu državu, privredno razorenu, tako da danas, sem javnih preduzeća i javnog preduzeća, u kojima radi 740.000 ljudi, onaj privredni deo koji je u najvećem riziku gotovo da nema novca da bilo šta osigura.
Voleo bih, naravno, da u ovom osiguranju učestvuje što više domaćih osiguravajućih kuća. Nisam baš najzadovoljniji zato što je naš finansijski sektor, a tu smatram i osiguravajuće kuće, gotovo u potpunosti pripao strancima i mislim da to tržište osiguranja i finansijsko tržište vredi daleko više i bojim se da ćemo doći u poziciju da budemo na određeni način drugorazredna i trećerazredna kolonija, zato što je u potpunosti naš finansijski sektor i sektor osiguranja pripao strancima, odnosno stranim bankama i stranim osiguravajućim kućama za koje garantuje domaća država. Samo naše stanovništvo na određen način, kroz kredite, duguje preko pet milijardi stranim bankama. Dakle, u potpunosti dolazimo u neki zavistan položaj po pitanju finansija, bankarstva, po pitanju osiguranja.
Voleo bih da bude više domaćih banaka i da one banke koje su u državnom sektoru ne služe za poklone odgovarajućim prijateljima članova bivšeg režima i njihovim partijama, kao što je to bila „Agrobanka“, kao što je to bila „Razvojna banka Vojvodine“, odnosno bivša „Metals banka“. Mislim da i u osiguravajućim kućama postoje takođe razno razne afere koje su bile za vreme bivšeg režima.
Nadam se da će sadašnja Vlada, a i ona buduća koju prizivaju oni koji će teško cenzus preći, da će voditi računa o tome i da ćemo se izvući iz položaja u koji su nas drugi gurnuli. Ovde je mnogo toga rečeno, a zaboravlja se da je ova Vlada, kakva je, takva je, ni ja nisam u potpunosti zadovoljan, uspela da oživi proizvodnju, da digne društveni proizvod za 2%, da smanji inflaciju, da zaustavi rast kursa i da tako prekine jedan negativan trend, uprkos tome što je ova zemlja, pored onoga što sam rekao, zadužena neverovatno, a da pri tome nije napravljen nikakav izbor za vraćanje duga.
Teško je imati domaćinstvo, podići, koje ima razgrađeno dvorište, koje ima zapušteno zemljište, gde je pola zemljišta prodato, mehanizacija rasprodata, bez dizela, semena, nezasejanu zemlju kad zateknete, teško je takvo domaćinstvo pokrenuti, posebno kada je ono kreditno zaduženo, za taj kredit nije nabavljeno ništa čime bi se to domaćinstvo oživelo.
Želim da sledeća Vlada, ukoliko se bude zaduživala, a ja joj savetujem da proda državnu zemlju seljacima posle restitucije i da na takav način napravimo jedan finansijski iskorak i mogućnost finansiranja seljačkih gazdinstava i da tako oživimo društveni proizvod kroz razvoj poljoprivrede, prehrambene industrije, energetike iz poljoprivrede i da tako krenemo u nekom narednom periodu i da nam rast društvenog proizvoda sa sadašnjih 2% ode na 5% godišnje. Zahvaljujem.

Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Potpredsedniče, ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću više govoriti o ovoj drugoj tački – Predlogu autentičnog tumačenja pojedinih odredbi Zakona o javnim preduzećima.
Moram da kažem da sam bio prilično iznenađen kada sam video da je zapravo jedina tema oko koje će davati autentično tumačenje ovaj parlament kao organ koji je usvojio zakonom ovo pitanje koje je ipak sporedno, u smislu Zakona o javnim preduzećima.
Moje pitanje za vas, gospodine Krstiću – zašto nismo ušli u proces tumačenja nekih drugih odredbi Zakona o javnim preduzećima koje su vrlo sporne? Jedna od ključnih odredbi je obaveza raspisivanja konkursa u javnim preduzećima, koja je odlukom ove Skupštine, odnosno odgovarajućim članom Zakona o javnim preduzećima, definisana kao obaveza, s jedne strane. Dakle, Zakon o javnim preduzećima kaže da će se u svim preduzećima na koje se taj zakon primenjuje konkurs za izbor direktora raspisati najkasnije do 30. juna 2013. godine.
Kao što svi ovde znaju, kao što javnost u Srbiji zna, nije raspisan konkurs u svim preduzećima na koja se primenjuje Zakon o javnim preduzećima. Govorim pre svega o preduzećima republičkog ranga, odnosno onim preduzećima čiji je osnivač, odnosno čiji je vlasnik Republika Srbija u kojima, u ime građana Srbije, upravlja Vlada Srbije. Vi znate da konkursi nisu raspisani u „Srbijagasu“, u PTT-u i u železnicama, s tim što je na neki način položaj železnica specifičan zbog procesa transformacije koja postoji u tom državnom preduzeću.
Gospodine Krstiću, mi mesecima raspravljamo o tome da li konkursi moraju da budu raspisani i u tim kompanijama ili ne moraju da budu raspisani. Koliko ja znam, kao narodni poslanik, postoji neko tumačenje republičkog Sekretarijata za zakonodavstvo koje kaže da u nekim preduzećima nije obavezno raspisati taj konkurs, ali, to je par ekselans tema o kojoj smo mogli ovde da razgovaramo i da damo tumačenje zakona.
Da smo se za takav postupak opredelili, odnosno da je Vlada iskazala pre svega političku ambiciju da to pitanje jednom razreši, makar pred kraj svog mandata, onda bi nesporno bilo utvrđeno da je volja ovog parlamenta, odnosno njegova namera kada je usvajala taj zakon, odnosno kada je usvajala amandman LDP koji uvodi tu obavezu, bila da se u svim preduzećima raspišu konkursi. Onda bismo razrešili tu situaciju i taj problem koji imate i vi, prebacili bismo ga sa političkog terena gde vi, odnosno predstavnici partije koja je vas predložila na mesto ministra, neprestano tvrde da kod nekih koalicionih partnera ne postoji spremnost da se raspišu konkursi i da se na konkursu biraju direktori, makar u ova dva preduzeća koja sam pomenuo – PTT i „Srbijagas“.
Skupština bi nametnula tu obavezu, ja se nadam, i mi bismo u roku od nekoliko nedelja imali makar početak rešavanja problema u tim preduzećima, a tu pre svega mislim na „Srbijagas“.
Umesto toga, opredelili ste se da pokrećete čitavu Narodnu skupštinu na tumačenje jednog člana koji i nije sam po sebi ni naročito bitan ni naročito sporan, da dolazimo u situaciju da arbitriramo između posebnog režima uspostavljenog ovim zakonom, nekakve uredbe Vlade i opšteg režima iz Zakona o upravnom postupku. Ako je problem u nekim konkretnim slučajevima, odnosno kod nekih konkretnih preduzeća, postupcima izbora, onda je fer i pošteno da ova Skupština zna o kojim se to slučajevima radi.
Ne bih voleo da odluka Skupštine, ovoga puta u obliku autentičnog tumačenja, bude način da se u postupku izbora direktora javnih preduzeća rešavaju neki problemi koji su emanentno politički a ne pravni, ne pitanje tumačenja zakona.
Gospodine Krstiću, bilo bi važno da danas saznamo i dokle su došli postupci izbora direktora u javnim preduzećima republičkog nivoa, to je 35-36 preduzeća? Prošlo je šest meseci od isteka tog roka do kada je Vlada imala obavezu da pokrene postupak izbora tih direktora.
Dakle, zakon još uvek nije ni primenjen na većinu preduzeća, a vi ćete uskoro na Vladi, ako se Vlada bude sastajala uopšte u ovom sastavu više, odlučivati o smenama već pet direktora, što je najavila SNS. Pretpostavljam da će onda to poslužiti i kao neka vrsta motivacije ili makar sredstva političkog pritiska da i drugi koalicioni partneri uđu u postupak smene svojih direktora, da tako kolokvijalno kažem, ili kako vi to zvanično govorite, onih direktorskih mesta gde ste vi preuzeli odgovornost za funkcionisanje javnih preduzeća.
Gospodine Krstiću, mi nećemo imati izabrane direktore javnih preduzeća u narednih šest meseci. To je svakome u ovoj sali jasno. Zemlja će ići na izbore i oni koji se sada nalaze u „vd“ stanju ili su izabrani u poslednjih nekoliko nedelja primene starog zakona, vodiće javna preduzeća u Srbiji još najmanje šest ili sedam meseci, do okončanja izbornog procesa i do formiranja neke nove vlasti u Srbiji.
To nije rutinsko pitanje za Srbiju, gospodine Krstiću, a pogotovo nije rutinsko pitanje za vas. Vi ste ministar finansija. To su preduzeća sa kojima imate najviše problema i kada koncipirate budžet i kada budete vodili račune o realizaciji budžeta u prvoj polovini 2014. godine.
Direktor „Železnica“ je u ovoj zemlji pokušao da napravi društveni javni događaj od proglašenja novog voznog reda. To je jedino što je uspeo da uradi taj čovek u proteklih nekoliko nedelja. Ne znam da li je on na spisku za smenu ili nije na spisku za smenu. To ćete morati da vidite u Vladi. U javnosti se o tome spekuliše.
Neki drugi direktori drugih javnih preduzeća su takođe u sličnom problemu. To je mnogo važnije i za zemlju i za Skupštinu od pitanja da li mora da se dostavi dokaz da je neko punoletan ili poslovno sposoban. Voleo bih da smo o tim problemima pričali, gospodine Krstiću. O činjenici da imate jednog drugog direktora javnog preduzeća koji kaže da je njegov model vođenja tog javnog preduzeća toliko fantastičan da čak i predstavnici DHL dolaze da se informišu o tome kako to preduzeće funkcioniše.
Recimo, voleo bih da pričamo o pitanju - gde su izvori tolikog iznenadnog profita tog preduzeća? Kolika bi dobit, recimo, bila preduzeća PTT, odnosno „Pošta Srbije“ da važe drugačija pravila o izdavanju poslovnog prostora, da recimo „Telekom“ nije domaće državno preduzeće u stoprocentnom vlasništvu države, nego da poslovni prostor može malo slobodnije, liberalnije da se iznajmljuje na tržištu? Da li bi onda bili tako uspešni poslovni rezultati PTT Srbije? Gospodine Krstiću, i vi i ja znamo da ne bi bili.
Ovo ne govorim da bi bilo kome prigovarao, samo pokušavam da vama i ovom parlamentu na neki način pocrtam kolike će štete biti od toga što se nismo u ovom trenutku opredelili za sveobuhvatno tumačenje Zakona o javnim preduzećima u onim delovima gde je on sporan ili za usvajanje novog zakona. Očigledno je da ovaj zakon nije profunkcionisao u praksi, na stotinu načina. Mogli smo da otvorimo još jedno pitanje koje je sporno.
Možda naši amandmani tada nisu bili dovoljno jasni. Oni su bili i rezultat kompromisa sa Vladom, odnosno vladajućom koalicijom, tako je uvek kada opozicija radi amandmane i kada pokušava da makar nešto od onoga što je njoj važno, a nama je bilo važno da uvedemo obavezu javnog konkursa, da uvedemo zabranu reklamiranja, odnosno oglašavanja za monopolistička javna preduzeća, kada smo to zapravo želeli da unesemo u zakon.
Trenutak je da otvorimo i to pitanje - da li sme da se oglašava, recimo tokom Svetskog rukometnog prvenstva preduzeće „Elektroprivreda Srbije“, „Srbijagas“, da li smeju da se oglašavaju ili ne smeju da se oglašavaju? To je važno pitanje.

Gospodine Đuriću, molim vas ipak da se vratite na temu.

Slažem se gospodine Arsenoviću, svima se mnogo žuri u ovoj sali. Evo neću više zadržavati ni vašu pažnju ni opterećivati druge narodne poslanike, pitanjima kako se primenjuje Zakon o javnim preduzećima. Evo ostavljam vam da se složite u tome da je neophodno angažovati Narodnu skupštinu da utvrdi da li je nužno da neko podnese izvod iz matične knjige rođenih, a to da li će se rasipati novac poreskih obveznika na reklamiranje monopolističkih preduzeća, koja inače, nemaju nikakvu konkurenciju na tržištu, time će se verovatno baviti neki novi saziv parlamenta.
Mislim da je to pošteno da to svi znaju da je maksimalno dostignuće ovako formulisane političke većine, to da se bavite time da li neko treba da donese izvod iz matične knjige rođenih, a da u nekom drugom odnosu snaga ili konstalaciji snaga, jedino možemo da se bavimo ozbiljnim pitanjima u ovoj zemlji. Srećno provedite predstojeće praznike.

Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo je teško opredeliti se kako koncipirati raspravu o ovoj tački dnevnog reda, odnosno o ovoj objedinjenoj raspravi koja u suštini ima jedan zakon, jedno autentično tumačenje i taj zakon imam tri člana od kojih su dva neprimenjiva.
Verujem ministre, da je i vama je danas prilično neprijatno da sedite u sali i da branite ta tri člana od kojih su dva neprimenljiva, a vi ste predstavljen kao čovek koji bi trebao da izvuče Srbiju iz krize. Mislim da to nije sve što vi imate da kažete o izvlačenju Srbije iz krize.
Reći ću vam kako to izgleda. Dakle, ukoliko bi se usvojio ovakav zakon koji vi danas branite ovde, da li je tako, on bi stupio na snagu, ako se usvoji 25. decembra, kako ste predložili, jel tako, odnosno kako je najavio potpredsednik Skupštine, 25. decembar plus osam dana stupanja na snagu, to bi bilo 33. decembra. Znate da takav datum ne postoji.
Jedino je tako moguće, ukoliko bi u tom smislu da ovaj zakon zaista počne da se primenjuje 1. januara 2014. godine, znamo da decembar ima 31 dan, mislim da svima ovde to nije sporno, mada možda bi se i oko toga moglo diskutovati, jel takav predlog ste podneli.
S druge strane, neko je ovde govorio od predstavnika vladajuće većine, inače danas po ovim zakonima se niko od ovlašćenih predstavnika iz vladajućih stranaka nije javio da brani, ove zakone, odnosno ovaj zakon, po svemu sudeći ni uz najveće moguće napore koji su do sada ulagali da brane i ono što je neodbranjivo zdravom razumu, shvatili su da im je to uzaludan posao. Niko se nije javio da brani ove zakone koje vi ministre, ste tu po dužnosti došli da branite.
Neko je pomenuo u diskusiji političku odgovornost i odgovornost osiguravajućeg,

Samo da vas demantujem Veselinoviću, znači iz vladajuće koalicije govorili su Milanka Jeftović Vukojčić, Željko Sušec i Marijan Rističević, radi istine.

Radi istine, predsedavajući niste me pažljivo slušali. Rekao sam da niko od ovlašćenih predstavnika nije branio ovaj zakon, a da ste me pažljivo slušali onda ne bi me prekinuli i rekli nešto o čemu nisam pričao. Znači, bilo je govornika koji su branili.