Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege i koleginice, danas kao prvu tačku ove objedinjene rasprave imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, i to sa predlogom da se isti donese po hitnom postupku.
Kao što je i sam ministar finansija rekao, ovim predlogom predložena su tri člana. Prvim članom se predviđa liberalizacija tržišta osiguranja. To je zapravo jedina suštinska dopuna, budući da se dodaje novi član 6. u već postojećem članu 15. važećeg Zakona o osiguranju.
Kada govorimo o obrazloženju ovakvog predloga zakona o izmenama i dopunama, onda vidimo da se u razlozima za donošenje ovog zakona navodi ono što jeste činjenica, a to je da Republika Srbija nesporno jeste učesnica Projekta regionalnog osiguranja od prirodnih katastrofa za jugoistočnu Evropu i Kavkaz, kao i Programa osiguranja katastrofalnih rizika i rizika od elementarnih nepogoda.
Takođe, u razlozima za donošenje izmena i dopuna ovog zakona o osiguranju se navodi da je propisano da jedno društvo za osiguranje ne može istovremeno obavljati poslove životnih i neživotnih osiguranja, te da je stoga i propisana obaveza razdvajanja poslova, kako životnih, tako i poslova neživotnih osiguranja za društva za osiguranja koja su osnovana pre stupanja na snagu ovog zakona.
Takođe, u razlozima za donošenje ovog zakona navedena je i sledeća činjenica, a to je da se ima u vidu dalje unapređenje međunarodne regulative iz oblasti osiguranja, i to sa akcentom na jačanju kapitalne baze društva za osiguranja, zapravo na jačanju upravljanja na bazi upravljanja rizicima i na jačanju uloge supervizije.
Ono što je posebno interesantno u razlozima koji se navode, odnosno u obrazloženju, a u razlozima za donošenje ovog zakona, jeste da Narodna banka i Ministarstvo finansija učestvuju u izradi novog zakona o osiguranju, a novi zakon o osiguranju nalazi se u završnoj fazi izrade i, kako je ministar Krstić naveo, nacrt novog zakona jeste u fazi javne rasprave.
Moram da vam kažem da ne znam da li je ovde došlo do nekih grešaka ili se primenjivala metoda „kopi-pejst“, budući da su razlozi da donošenje zakona i analiza efekata zakona potpuno identični. Imate tri pasusa koja vam se isto ponavljaju. Dakle, razlozi za donošenje zakona i analiza efekata zakona su iskopirani.
Međutim, pođimo nekim redom. Naime, prvi Zakon o osiguranju u Republici Srbiji donet je 2004. godine. On je u dobroj meri, ali isto tako, moram primetiti, i u nedovoljnoj meri usaglašen sa direktivama EU.
Izmene koje se sada predlažu čini mi se da su minimalne. Ako želite, one su i minorne jer se brojne odredbe Zakona o osiguranju moraju menjati, i to ne tako što će se dolaziti u ovu skupštinsku proceduru i zato što će u skupštinsku proceduru ulaziti predlog zakona o izmenama i dopunama, a te izmene i dopune biti potpuno parcijalnog karaktera, nego upravo da se učini već ono što je trebalo da bude urađeno, a to je upravo da raspravljamo o potpuno novom predlogu zakona o osiguranju.
Ako se ne varam, o njemu je govorila Narodna banka Srbije još prošle godine i već marta 2012. godine nov zakon o osiguranju je trebao da se nađe u skupštinskoj proceduri. U istom tom periodu, u martu 2012. godine Narodna banka Srbije je tvrdila da se zapravo nacrt novog zakona o osiguranju već nalazi u fazi javne rasprave. Sada je već decembar 2013. godine, a novog zakona još uvek nema. Znači, sve suprotno od onoga što je Narodna banka Srbije izjavljivala.
Naravno, jedino na taj način, donošenjem potpuno novog zakona o siguranju, u našoj zemlji bi se obezbedila puna harmonizacija sa regulativom EU.
Međutim, ovde moram da pođem nekim redom. Naime, kao što sam već napomenula, ne znam iz kojih razloga se nije išlo u pravcu kako kvalitativnijih, tako i kvantitativnijih izmena i dopuna, ako je već to bio cilj, a smatram da ne treba nikad ići u cilju parcijalnih izmena i dopuna, nego uvek kada je potrebno doneti nov zakon. Što više izmena i dopuna jednog predloga zakona imate, to govori dovoljno o samom zakonu, a što je zakon podložniji izmenama i dopunama, to je pravna nestabilnost i nesigurnost sve veća i sve izvesnija.
Naime, činjenica je, kao što sam već napomenula, da se brojna pitanja ovog zakona moraju menjati. U prvom redu, kada govorimo o pitanjima koja se novim zakonom o siguranju moraju potpuno drugačije urediti od načina na koji su ona uređena sada trenutno važećim zakonom, a govorim da su ove izmene i dopune potpuno minorne i smatram da se nisu ni trebale naći za sada u skupštinskoj proceduri, jesu sledeća pitanja. Pitanje nadzora grupe društava za osiguranje, pitanje povezanih lica, zatim obaveza informisanja osiguranika, pokriće tehničkih rezervi, plasmani tehničkih rezervi itd.
Države članice EU su krajem 2012. godine počele sa primenom Direktive solventosti. Upravo su tom direktivom koja je 2012. godine doneta u svoja nacionalna zakonodavstva implementirale brojne novine. Pre svega, implementacije tih brojnih novina ogledale su se u pogledu upravljanja novih principa upravo utvrđivanja solventnosti društava za osiguranje i upravljanje rizicima. Upravo sa tim navedenim principima koji se ostvaruju pomenutom direktivom se unapređuje stabilnost tržišta osiguranja, upravo obezbeđivanjem onog potrebnog kapitala društva za osiguranje, a naravno sve u zavisnosti od izloženosti, kao i u zavisnosti od upravljanja rizicima.
Zapravo ta direktiva solventnosti, predstavlja svojevrstan program čiji je cilj da smanji rizike osiguranja, isto tako rizike reosiguranja, da uspostavi što veću, što potpuniju konkurentnost, da poboljša sama prava osiguranika, naplatu štete preko posrednika itd.
Na ove činjenice i na ovom mestu, naime moram da vas podsetim, da je na tako nešto ukazivao, kada već govorimo o tome da je nov Zakon o osiguranju već trebao da bude donet, i da mi kasnimo sa donošenjem tog novog Zakona o osiguranju, gotovo već dve godine. Dakle, na tako nešto ukazivao je gospodin Janman, koji će šef Sektora misije EU za ekonomska pitanja i to upravo u martu 2012. godine, a nakon održanog skupa upravo o razvoju tržišta osiguranja u jugoistočnoj Evropi.
Te iste 2012. godine, kao što sam rekla Narodna banka Srbije je trebala da Narodnoj skupštini uputi, da se već u skupštinskoj proceduri nađe nov Zakon o osiguranju koji bi potpuno bio usklađen sa propisima EU, a kako je NBS tada tvrdila to će biti jedan zakon koji će biti potpuno u duhu jednog evropskog zakona o osiguranju.
Sada izvinite, ali mi takav zakon nemamo. Imamo izmene, imamo tri člana, već sam rekla, to je samo suštinska jedna izmena. Ukoliko hoćete ona suštinski nije ni izmena, ona je i dopuna. Naime, mislim da se time ništa ne može postići, bar ne na ovakav način, kada se ovakav predlog zakona nađe u skupštinskoj proceduri, jer evropski standardi koji su u harmonizaciji propisa, a za nas jesu obavezujući, čini mi se da upravo ovakvim ponašanjem i ovakvim predlogom izmena i dopuna, a mi to negiramo.
Naime, da bismo pristupili EU, a trebalo naravno jel tako da pristupimo, svi famozno čekamo taj datum otpočinjanja pregovora, mora se učiniti dodatni napor. Mora se učiniti jedan napor više, tako da se dobrim zakonskim normiranjem, a nadam se da će to biti učinjeno kako je gospodin Krstić nagovestio tim sledećim novim Zakonom o osiguranju koji će se naći u prvoj polovni u skupštinskoj proceduri u 2014. godini, da se urede pre svega i sledeća pitanja.
To je rad ogranaka društava za osiguranje iz EU, zatim sloboda pružanja usluga osiguranja, kao naravno i usluga sa osiguranja iz EU, zatim evropske dozvole za rad, merodavno pravo za rad, prenos portfelja u države članice EU, reorganizacije i likvidacija društava za osiguranje, zatim da se uredi pitanje intermedijacije i slično. Dakle, o svim ovim pitanjima, a sva pobrojana pitanja smatram pitanjima od izuzetne važnosti, mislim da je već trebalo da se razmišlja i mislim da su ta pitanja već treba da budu regulisana, zapravo novim Zakonom o osiguranju, sa čijim donošenjem se kasni.
Što se tiče pitanja životnog osiguranja, mi po pitanju životnog osiguranja u značajnoj meri zaostajemo u poređenju sa zemljama članicama EU, ali to nije ništa novo. Tako nešto naime ne treba da nas čudi, budući da je razvoj istog upravo uzrokovan i životnim standardima, ukoliko hoćete, kulturološkim determinantama, ukoliko želite zapravo stopom, odnosno postojećim bruto društvenim proizvodom, stabilnošću sektora osiguranja, a svakako da sve je to navedeno kod nas se nalazi i svi smo svedoci toga na jako niskom ili ako želite potpuno jednom nezavidnom nivou.
Donošenje tog novog Zakona o osiguranju, nadam se da će on biti u skupštinskoj proceduri u prvoj polovini 2014. godine, nužno je, jer ukoliko otpočnemo pregovore, a željno iščekujemo kada ćemo ih otpočeti, treba da budemo svesni i činjenice da sami moramo da sagledamo i sami moramo da menjamo sve stvari koje se ovim zakonom uređuju, a odnose se na materiju koja se upravo Zakonom o osiguranju treba urediti, a koja do sada poprilično nije uređena ili nije uređena u skladu sa evropskim standardima, a ne da na tako nešto čekamo da nam neko drugi ukaže i to obično putem formalnih uslova, a da one neformalne uslove koje sami treba da ih budemo svesni da se oni ne izgovaraju već njih treba da prepoznamo i na njima sami treba da radimo. Ovo su pitanja na čije zakonsko uređenje upravo tim novim Zakonom o osiguranju te očekuje, a ovim izmenama i dopunama na žalost dešava se samo jedan, rekla bih, delić problema.
To centralno mesto upravo na već pomenutoj regionalnoj konferenciji koja je održana 2012. godine, gde se govorilo o unapređenju tržišta osiguranja, upravo je posvećeno pitanju podsticanja životnog osiguranja i potencirano je na toj temi budući da ono kod nas zauzima tek 17% uplata osiguranja. U evropskim zemljama činjenica je da je taj udeo četiri puta veći. Naravno, izmene i dopune ne bave se ni ovim pitanjem i mi željno iščekujemo kako će ta pitanja biti uređena novopredloženim Zakonom o osiguranju.
Najzad, na pomenutoj regionalnoj konferenciji ukazana su zapravo najbolja rešenja u praksi evropskih zemalja. Ne znam zašto se takva rešenja ne slede, jer danas bi i u ovom momentu i u današnjem danu zapravo raspravljali o mnogo obimnijim i o mnogo značajnijim stvarima umesto što trošimo vreme, već sam rekla, na samo jednu dopunu koja se ogleda samo u dodavanju novog stava 6. u već postojećem članu 15. i protiv čijeg dodavanja istini na volju nemam ništa protiv, jer ovakav jedan stav i ovakav jedan član na sve obuhvatniji način uređen je u nacionalnim zakonodavstvima zemalja u okruženju. Ne samo što je uređen, ne samo što je on zakonski inplementiran, on se već godinama primenjuje, tako da u dodavanju ovog novog člana zaista ne vidim ništa epohalno.
Da li je njegovo dodavanje nužno? Da, jeste. Da li se moglo uraditi na neki drugi način? Jeste, da, donošenjem nekog novog Zakona o osiguranju koji je već trebalo da bude donet u martu 2012. godine kada je NBS na sva usta govorila da se on već nalazi u fazi javne rasprave i da mi treba samo malo da se strpimo i da će 2012. godine biti donet taj novi zakon. Sada će već 2014. godina, a nadam se, kao što ste rekli da će to u prvoj polovini godine i biti.
Na kraju krajeva, sve ove kritike koje sam naravno iznela, ukazala sam jer zapravo možda i nisu kritike, ali i donekle se mogu tako smatrati, ukazala sam na suštinske probleme koji bi se novim Zakonom o osiguranju tek trebalo rešavati. Mislim da zato što navodim one stvari i smatram da imamo konstantnu potrebu da jedan zakon menjamo parcijalnim izmenama i dopunama umesto da se na uštrb pravne sigurnosti ide na donošenje jednog sveobuhvatnog zakona.
Kada pogledate predlog izmena i dopuna i kada vidite ovu otvorenu zagradu kada je prvi zakon donet i koje su sve izmene bile, pa koje su dopune bile, pa koliko puta se on menjao, to sve govori o tome da što je jedan zakon podložniji izmenama i dopunama to govori o potrebi njegovog ukidanja i donošenja novog zakona. Upravo zato što sam iznela ove kritike mislim da je bolje da kritike prihvatite, jer ono što je jedino je gore od kritika jesu pohvale.
Što se tiče druge predložene tačke ovog današnjeg dnevnog reda, a to je predlog autentičnog tumačenja odredaba člana 22. stava 1. tačka 1) i člana 29. stava 5. Zakona o javnim preduzećima koji je isto predložen da se donese po hitnom postupku, meni zaista nije jasno iz kojih razloga se predlaže autentično tumačenje budući da su mi ova dva člana i stavovi i sve tačke apsolutno jasni u ovom navedenom Zakonu o javnim preduzećima.
Zapravo, na ovako se nešto išlo zato što se autentičnim tumačenjem upravo ovih odredaba Zakona o javnim preduzećima želelo zapravo izvršiti jedno usaglašavanje važećeg Zakona o javnim preduzećima, uredbi da se usaglasi taj zakon sa Uredbom o merilima za imenovanje direktora javnih preduzeća kao i uslovi konkursne komisije. Probleme u praksi do sada su uvek uzrokovane od strane konkursnih komisija koje su određivale nešto drugačije uslove u odnosu na Zakon o javnim preduzećima i upravo na već pomenutu uredbu Vlade Republike Srbije o merilima za imenovanje direktora javnih preduzeća i uslovi koji su prilagođavani konkursnom kandidatu.
Statuti mnogih javnih preduzeća nisu usaglašeni sa Zakonom o javnim preduzećima kao i sa već pomenutom uredbom Vlade. Tako da ukoliko je to bio cilj u kom pravcu danas mi raspravljamo upravo o autentičnom tumačenju ovih odredaba, onda mogu da imam razumevanja za tako nešto. Napominjem, da se odredbe posebno na ovaj način gde se zauzima stav pa se kaže da teret dokazivanja o ispunjenosti uslova pada na teret podnosioca prijave po javnom konkursu za imenovanje direktora, što znači da je kandidat dužan da dostavi kako dokaze o ispunjenosti uslova iz člana 22. Zakona o javnim preduzećima tako i druge dokaze tražene oglasom u javnom konkursu.
Mislim da je svakom poslaniku, a pre svega poslanicima pravne struke više nego jasan i zato mislim da uopšte nije bilo potrebe da se danas raspravlja o autentičnom tumačenju. Rekla sam ukoliko je to već učinjeno u cilju da se izvrši usaglašavanje važećih propisa, važećeg zakona uredbe Vlade onda za tako nešto imam razumevanja. Hvala.
