Hvala.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović. Izvolite.

Zahvaljujem se, poštovana predsednice Narodne skupštine.
Uvaženi ministre, drage koleginice i kolege narodni poslanici, u svojstvu ovlašćenog predstavnika SDPS ukazaću na nekoliko po nama značajnih činjenica koje se tiču dva zakona od tri, koliko se nalazi u ovom setu pravosudnih zakona o kojima danas raspravljamo u načelu. Dakle, govoriću o Predlogu zakona o izvršenju krivičnih sankcija i Predlogu zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija.
Ministar je u svom izlaganju zaista veoma opširno i do detalja obrazlagao novine koje nam dolaze i koje su ponuđene ovim predlozima zakona, a koje ćemo, verujem, u Danu za glasanje u najvećem broju i usvojiti.
Podsetio bih i ponovio bih značaj pre svega ovog instituta sudija za izvršenje krivičnih sankcija. Mislim da neću preterati ako kažem da je to jedan istorijski iskorak kada je u pitanju uvođenje ovakvog instituta u ovoj oblasti, a koji deluje, naravno, pri višim sudovima. Jer, sadašnja praksa, ono što smo imali kao neku vrstu sudske zaštite osuđenih lica, a kroz postupanje pred upravnim sporom, je dovodila do određenih manjkavosti i problema. Toga su svedoci i sami predlagači ovog zakona, ali sa propisivanjem posebnog sudije za izvršenje će se, verujemo mi u SDPS, uspostaviti mnogo čvršća, mnogo jača i samim tim delotvornija zaštita.
Zašto o kažem? Zato što je u ovom predloženom zakonu zaista veoma, veoma precizno i taksativno nabrojana određena uloga i nadležnosti organizacije i celokupan tzv. procesni okvir za postupanje. Kako je to novi institut, i nadležnosti sudije su relativno ograničene. Hteo bih da podsetim u ovom segmentu svog izlaganja da se radi o zaštiti prava na pritužbu pritvorenika i na postupak po zahtevu za sudsku zaštitu osuđenog. Sudije za izvršenje bar jednom u četiri meseca će obilaziti zavode na teritoriji svoje tzv. mesne nadležnosti, razgovaraće sa osuđenima i informisati o načinima ostvarivanja njihovih prava, odnosno o eventualnim ugrožavanjima njihovih prava.
Ova ustavno-sudska zaštita koja postoji u važećem dosadašnjem zakonu nije bila delotvorni način zaštite, s obzirom da je najčešće ograničavana samo na kontrolu zakonitosti onog dela koji se zove upravni akti. Zato će sudija za izvršenje imati šire nadležnosti od upravnog suda. Ali, mislim da tu ne treba da se uljuljkamo. Ne treba da mislimo da će samo uvođenje ovog instituta rešiti sve probleme. Dakle, moramo posebnu pažnju da obratimo na to kako će to funkcionisati u praksi.
Svedoci smo i u Skupštini Republike Srbije da imamo čitav niz zakona koje donosimo, a čije sprovođenje škripi, čija primena, odnosno ta famozna reč implementacija negde zariba u nekom prikrajku i onda prođe nekoliko meseci i mi od zakona samo imamo mrtvo slovo na papiru. Zato ne verujem da ćemo mi, ukoliko pre svega Komisija za nadzor nad izvršenjem krivičnih sankcija, koja ovim zakonom dobija znatno veći značaj i ovlašćenja, ne bude radila svoj posao, tako se u vršenju nadzora mogu pokretati i disciplinski postupci protiv upravnika npr. pred disciplinskom komisijom uprave, ukoliko utvrde da postoji povreda radne obaveze.
Želeo bih da napomenem nešto što nije čak, rekao bih, ni dovoljno poznato našoj široj javnosti. Ova primena zakona čini mi se da bi posebno trebala da bude i predmet onoga čime se bavi postojeća parlamentarna Komisija za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija. Mi smo u proteklom radu od nekih godinu i po dana, kroz iskustva i saradnju, moram priznati veoma uspešnu, sa Upravom za izvršenje krivičnih sankcija pri Vladi Republike Srbije, bili svedoci da i zajedničkim delovanjem preko Zaštitnika građana Republike Srbije uočavamo dobar niz nepravilnosti, koje su kasnije i taksativno pobrojane, a koje se i sada kroz ovaj zakon ispravljaju i gde ćemo imati, hoću da verujem i u to sam siguran, mnogo bolje stanje i mnogo bolju situaciju kada se gleda taj segment društva, ukoliko isključimo ono što je najvažnije, a to jesu finansije i materijalni aspekti. To škripi u svim segmentima društva. To škripi i u svim sferama. Onda možete i sami da pretpostavite koliko je to materijalno i finansijsko stanje teško pre svega kada su u pitanju zavodske ustanove, odnosno kazneno popravni zavodi ili zatvori, popularno rečeno u našem narodu.
Ono što bih želeo da napomenem kada je u pitanju ovaj prvi zakon, jeste da se u ovom zakonu izdvajaju i odredbe koje regulišu izvršenje alternativnih sankcija i one postaju predmet posebnog zakona, o čemu ću nešto malo kasnije govoriti. Ona formulacija – mnogo više rada u javnom interesu, a mnogo manje kazni za lakša krivična dela i prekršaje, biće omogućena upravo ovim zakonima koji se danas nalaze pred nama i koje ćemo mi, duboko sam siguran, usvojiti u Danu za glasanje.
Uvedena je, po nama iz SDPS-a, veoma značajna nova odredba o obaveštavanju žrtve krivičnog dela, koja je u skladu sa pravnim tekovinama EU. To je nešto na šta se mi često pozivamo. Naime, u ovom slučaju i kroz ovaj predlog zavod obaveštava žrtvu krivičnog dela o otpustu ili bekstvu osuđenog lica kome je izrečena kazna zatvora zbog krivičnog dela protiv života i tela i protiv polne slobode i protiv braka i porodice. Obaveštenje se dostavlja žrtvi, ukoliko ona to traži i ukoliko procena rizika ukazuje na potrebu preventivne zaštite žrtve.
Pošto se ovim predloženim zakonom smanjuje i socijalna isključenost, a i sam ministar je dosta govorio o rizicima za povrat, želeo bih da ukažem na neke odredbe kojima bih želeo i mislim da možemo da pojačamo, rekao bih, i neku logičnu službu u onim odredbama zakona koji postoje, a koje po nama nedostaju, a to je da spojimo tu službu za socijalni rad i tretman.
Zašto to kažem? Zato što je još davne, možemo tako reći, 1989. godine EU donela Povelju o socijalnim pravima, kojom je utvrđen minimum socijalnih normi i prava koja se moraju poštovati kako bi određena članica postala punopravni član EU. Dakle, to je jedan od uslova za prijem u članstvo u EU. Iz tog razloga, tokom trajanja statusa kandidata za članstvo u EU, u ovom slučaju Srbija je na početku tog statusa, razrađuju se i pitanja sistema socijalne politike i rada institucija u kojima se ostvaruje i planiranje i normiranje prava, odnosno kroz obezbeđivanje stručnog rada u ovom sistemu.
U tom smislu je čak usvojena i Međunarodna definicija socijalnog rada, kojom je definisana profesija koja promoviše socijalne potrebe, rešava probleme u međuljudskim odnosima, osposobljava i oslobađa pojedinca, sa ciljem povećanja blagostanja. Upražnjavajući teorije ljudskog ponašanja i socijalnih sistema, socijalni rad je taj segment koji interveniše na mestima gde dolazi između interakcije ljudi i njihovog okruženja.
Među ciljevima socijalnog rada posebno se izdvajaju ciljevi: pomoć u uključivanju marginalizovanih socijalno isključenih grupa, raseljenih, ranjivih i riziku izloženih grupa ljudi, o čemu je govorio i ministar, rad sa pojedincima, odnosno porodicama, organizacijama i zajednicama, radi njihovog osposobljavanja za kasnije samostalno uključivanje u društvo, odnosno kasnije samostalno rešavanje sopstvenih problema sa kojima će se suočiti.
Principi ljudskih prava i socijalne pravde su postali globalni standardi za obrazovanje poslova. U tom smislu postavlja se i pitanje aktuelnog problema osposobljenosti stručnog kadra koji se bavi socijalnim radom i socijalnim problemima pojedinca, porodice, odnosno lokalne zajednice, do nivoa u celoj državi.
Predlogom ovog zakona, u članovima 19. i 20. propisane su vrste službi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija. Prema sadržaju člana 20. Predloga zakona, kao i s obzirom na prirodu aktivnosti koje se obavljaju u službama za tretman, jasno se radi o delokrugu nečega što se zove socijalni rad. Naime, nesporno je da je u odnosu na osuđeno lice potrebno izvršiti i procenu i obezbediti podršku u cilju preveniranja ponavljanja krivičnog dela. Sve ove aktivnosti koje su navedene u članu 20. Predloga zakona po svojim atributima i u značajnoj meri su upravo aktivnosti socijalnog rada.
Zbog toga ja mislim da bi bilo jasnije da su za rad u ovoj službi potrebni stručni i kvalitetni, kvalifikovani i socijalni radnici između ostalog koji će svojom ekspertizom omogućiti kvalitetno funkcionisanje ove službe i povećati i samim tim kapacitet službe da na odgovarajući način obavljaju i poslove i ispunjavaju svoju svrhu formiranja.
Ono što bih želeo da naglasim u ovom drugom delu svog izlaganja, jer ću o segmentu uvođenja institucije tretmana za socijalni rad i tretman, govoriti kada se bude razgovaralo o pojedinostima, jer sam upravo podneo amandman na ovaj član 19, pa mislim da ćemo i kroz raspravu na odboru, i u plenarnoj raspravi o pojedinostima doći do najsvrsishodnijih rešenja za koja mislim da je i predlagač spreman.
Ono što želim posebno da naglasim i da istaknem kao veliku vrednost, nešto što moram priznati u nekoj prethodnoj praksi nije bila dobra konekcija, dobra saradnja između jedne vrlo značajne ustavne institucije kakva je Zaštitnik građana i ovako osetljivih institucija, odnosno segmenata našeg društva kakve su uprave za izvršenje krivičnih sankcija. Saradnja ministarstva i uprave sa Zaštitnikom građana je u poslednjih nekoliko godina više nego uznapredovala i kao rezultat, na kraju krajeva, i preporuka Zaštitnika građana, imamo dobar deo odredbi u ovom predloženom zakonu i što je mnogo značajnije kao rezultat te saradnje i uspešne interakcije između Zaštitnika građana i Ministarstva pravde preko Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, imamo unapređenje smeštajnih kapaciteta Okružnog zatvora Beogradu, gde bih podsetio kolege narodne poslanike i javnost, da je formirana posebna prostorija za posete bračnog druga, dece ili drugih bliskih osoba bez prisustva osoblja zavoda.
Tokom prošle 2013. godine adaptirano je više objekata ne samo u Beogradu nego i u Sremskoj Mitrovici, Nišu, Čačku, Negotinu u Kazneno popravnom zavodu za maloletna lica u Valjevu. Uprkos smanjenju na žalost broja lica koja služe kaznu kroz institucije amnestije i dalje su zatvorski kapaciteti pretrpani. Ministar je u više navrata u javnosti govorio i kroz javnu raspravu koja je bila i stručna i opšta, hajde da je tako nazovem pošto nisam pravnik, govorilo se o dugoročnim efektima i ovog zakona kroz rasterećenje.
Naime, podsetiću još jedanput, kapacitet zatvora u Srbiji je trenutno 9.300 osoba, do skora je bilo, zna to ministar bolje od mene, 7.500. Na izdržavanju kazne nalazi se 10.200 osoba. Dakle, ko zna matematiku može da vidi razliku. Malo je poznato da su u Evropi zatvori prebukirani. Ministar često uzima primer Italije gde su kapaciteti 35.000 osoba, u njima se nalazi ne 3.000 više kao u Srbiji, nego 35.000 više. Dakle, u Italiji ima 75.000 zatvorenika, a kapacitet je 35.000. Nije sve bajno ni sjajno u tamo nekim državama na koje se često ugledamo kada je u pitanju nešto što se zove standardizacija ili evropske norme. Moramo da nastavimo da radimo na rekonstrukciji i renoviranju zatvora ali i da jačamo ovaj sistem alternativnih sankcija.
Ono što je posebno značajno, rekao bih da iz izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije u 2013. godini sve pa čak i one nepravilnosti koje je Evropska komisija uočila Ministarstvo pravde i Uprava za izvršenje krivičnih sankcija su bukvalno otklonili. Podsetio bih šta je sve to urađeno osim Strategije za razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u periodu 2013. godine do 2020. godine koja je urađena u decembru mesecu. Imamo i ovaj set zakona koji upravo danas razmatramo. Zakon o amnestiji ima neposredan efekat na prebukiranost u zatvorima. Izmene Krivičnog zakonika su uvele mogućnost uslovnog otpusta. Povećan je broj alternativnih sankcija, o čemu je ministar govorio kroz institut kućnog pritvora uz elektronski nadzor i društveno koristan rad. Zatvorenici u tri glavna zatvora u Srbiji, a to su Požarevac, Niš i Sremska Mitrovica imaju priliku da im se nudi stručna obuka kroz pilot programe, ali potrebno je uraditi i dalje dodatno uložiti napor da se poboljšaju pre svega uslovi za život, zdravstvena nega i pruže adekvatni programi terapije za zatvorenike. To naravno zahteva puno više novca, puno više finansijskih, materijalnih izdvajanja i naravno zahteva i proširenje onoga što mi znamo, zove se sistematizacija, a znamo da imamo zakone kojima smo zabranili novo zapošljavanje tako da su to problemi sa kojima se suočavamo.
Alternativne sankcije treba da se uvedu u većem obimu. Dalje, po meni, ne postoji dovoljan broj zatvorskog osoblja koji je u direktnom kontaktu sa zatvorenicima. Dakle, nama nedostaju i čuvari i svi oni koji bi u zatvorima imali direktne kontakte sa zatvorenicima.
Još jedanput bi se osvrnuo i podsetio da na žalost zbog finansijskog i materijalnog još uvek imamo određene probleme. Mislim da kada imamo probleme, ako sam ovih 14 minuta i hvalio ministarstvo i hvalio zakon, ne treba da bežimo od toga da se i dalje pojedinim pritvorenicima ne onemogućuje da raspoloživo vreme tokom dana provode van ćelije. Da veliki deo okružnog zatvora, to gospodin Milan Stevović najbolje zna, i dalje se koristi za stanovanje porodica sadašnjih i bivših radnika zatvora. To su veliki problemi sa kojima se mi suočavamo i koje ne treba da krijemo od javnosti. Postoje na žalost osuđena lica koja imaju mentalne poremećaje, a koja se i dalje nalaze u redovnim smeštajnim kapacitetima. Dakle, nemojte me pogrešno shvatiti, lica koja su ometena u razvoju su sa zdravim osobama koja izdržavaju zatvorske kazne u istim prostorijama. To nije dobro.
Poslednje što mislim da je loše i što moramo da menjamo u narednom periodu po izlasku iz zatvora bivši osuđenik je prepušten sam sebi i za njega nije predviđen nikakav socijalni program ili program integracije u društvo. Još samo nekoliko rečenica o Predlogu zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera kako bih iskoristio svo vreme koje mi stoji na raspolaganju. Podsetio bih da zemlje EU imaju taj sistem alternativnih sankcija i mera razvijen jako dugo i da se o njemu kod nas pričalo, a evo praksa u Srbiji je ukazala na neophodnost pre svega donošenja preciznijih odredbi kojima se ova oblast uređuje kako bi se u potpunosti iskazale sve prednosti ovakvog vida kažnjavanja. Došlo se do najlogičnijeg i najsvrsishodnijeg rešenja da se odvoji od ovog zakona koji prvi razmatramo i tako se to može postići upravo izmena posebnog zakona kojim se uređuje postupak izvršenja vanzavodskih sankcija i mera izrečenih u krivičnom, a kroz ovaj zakon o kome raspravljamo i presuda izrečenih u prekršajnom postupku.
Pozitivni efekti onoga što ćemo imati kroz primenu ovih sankcija jeste ono što treba stalno ponavljati pogotovo u periodu krize i stanja u kome mi danas živimo. To je efikasnije sankcionisanje počinilaca, smanjenje broja lica u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, a ovako izvršenje sankcija je jeftinije. Ministar nam je u svom uvodnom izlaganju dao i precizne podatke o tome koliko šta košta, tako da se ovim koriguje funkcionisanje osuđenog bez isključenja iz njegovog socijalnog okruženja. Može da mu se sačuva i posao i slično, međutim, ono što je takođe važno može i da se olakša njegova reintegracija i time smanji ona tzv. kriminalna infekcija.
Budžetske uštede su velike. Tokom prošle godine su iznosile više od 60 miliona dinara, koliko sam razumeo ministra, ne otvaranju četrnaeste po redu kancelarije o kojoj je i danas govorio u uvodnom izlaganju za alternativne sankcije u Srbiji. Čuli smo do kraja godine ćemo imati još devet ovakvih kancelarija. Tako da ćemo zaokružiti ovaj sistem koji je vrlo značajan.
Na samom kraju dozvolite mi da kažem da će poslanici SDPS u danu za glasanje podržati set ova tri zakona koja su na dnevnom redu o kojima danas raspravljamo u načelu. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima Neđo Jovanović.

Poštovana gospođo predsednice Skupštine Republike Srbije, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, poslanička grupa SPS će u danu za glasanje nesumnjivo podržati kompletan set pravosudnih zakona o kojima raspravljamo i to ne samo danas već o kojima ćemo raspravljati i sutra i verovatno prekosutra i narednih nekoliko dana sve dok ne završimo raspravu u celosti.
Odmah i na početku da se krene pažnja barem zbog onih koji prate ovu javnu raspravu da se radi o izmenama pojedinih pravosudnih zakona koji iziskuju tzv. urgentne ili nužne izmene. Pre svega zbog toga što je Republika Srbija preuzela obaveze prema EU, obaveze koje se vezuju za poglavlje 23. i 24. Obaveze koje je preuzela Vlada u ranijem sazivu sa premijerom Ivicom Dačićem nastavlja ova Vlada na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem i to intenzivno pridržavajući se isključivo odredaba Sporazuma o pridruživanju.
Naravno da ove izmene koje su nužne neće zaustaviti proces konačnog uspostavljanja zakonodavnog sistema na najbolji mogući način, a to je donošenje celovitih zakona, pa bih vas zamolio, gospodine ministre, da u tom pravcu, pored toga što ste istakli činjenicu da Vlada, što zaista i jeste tako, naročito resorno ministarstvo, analizira potrebu donošenja celovitih zakona, da je ta već potreba proistekla iz same sudske prakse.
Konkretno, kada govorimo o Zakoniku o krivičnom postupku, javno-tužilačka istraga je iznedrila veći broj manjkavosti, problema u sudskoj praksi, problema sa kojima se suočavaju sudije i sudovi, problema sa kojima se suočavaju tužioci, kako u materijalnom, finansijskom smislu reči, tako i u smislu postojanja adekvatnih procesno-pravnih rešenja.
Naravno da će se u tom smislu nakon sveobuhvatne analize pristupiti donošenju celovitog, jasnog i preciznog Zakonika o krivičnom postupku.
Ono što je danas predmet naše rasprave jesu tri izmene i dopune zakona - Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, Zakon o izvršenju vanzavodskih mera i izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku.
Ako posmatramo komparativno, ZIKS, dakle Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, kao i Zakon o izvršenju vanzavodnih sankcija i mera, doći ćemo do jedinstvenog zaključka, a to je da ova dva zakonska akta imaju istu svrhu. Pre svega, specijalna i generalna prevencija sa ciljem resocijalizacije i reintegracije osuđenih u društvu.
Osuđenim licima se nakon represivnog tretmana koji počinje kroz prinudu, a prinuda počinje od izricanja adekvatne krivične sankcije na zakonu zasnovane, mora omogućiti da prihvatanjem osnovnih i elementarnih moralnih vrednosti mogu da se vrate u društvo, mogu da formiraju svoj lični etički kodeks, mogu da se vrate u svoje porodice, u svoje okruženje, u mesta gde žive i rade. Na koji način? Pre svega, podizanjem kapaciteta kazneno-popravnih zavoda, okružnih zatvora i ostalih organa i tela u sklopu ustrojstva kazneno-popravnih ustanova koje su definisane odredbama ovog zakona.
Ono što je jako važno istaći jeste da kroz dozvoljene mere represije, a ta represija nesumnjivo postoji, jer se resocijalizacija i sprovodi represivnim tretmanima u granicama gde je to i kada je to dozvoljeno, mora ostvariti poštovanje ličnosti osuđenih lica u kazneno-popravnim ustanovama, poštovanje njihovih elementarnih prava koja su pre svega garantovana Ustavom, zatim garantovana međunarodnim konvencijama, Konvencijom o zaštiti ljudskih prava i svim ostalim međunarodnim pravnim aktima i drugim aktima iz pozitivno-pravnih propisa našeg sistema.
Kada govorimo o novinama u ovim zakonskim aktima, ono što je više puta ovde navedeno jeste da je kvalitativan pomak u ovom zakonskom rešenju primena instituta sudije za izvršenje krivičnih sankcija.
Gospodine ministre, s obzirom da se sudija za izvršenje krivičnih sankcija pojavljuje po funkcionalnoj nadležnosti kao sudija pojedinac, po stvarnoj nadležnosti kao sudija višeg suda, a po mesnoj nadležnosti kao sudija suda gde se nalazi kazneno-popravni zavod u kome osuđeni izdržava izrečenu krivičnu sankciju, čuo sam jedan komentar, da viši sudovi, navodno, nemaju potencijal i nemaju kadrovsko rešenje. To ni u kom slučaju ne može da se prihvati, jer činjenično ne stoji.
Podsećanja radi, do donošenja zakona o uređenju sudova nedavno okružni sudovi, kasnije viši sudovi su imali vrlo male nadležnosti, naročito u građansko-pravnoj materiji gde gotovo da nisu imali posla. Tek sada, od donošenja novog zakona o uređenju sudova, proširen je krug nadležnosti i obim poslova koje obavlja viši sud, pa je nesumnjivo da ni u kom slučaju neće biti dodatan teret sudijama koji i onako imaju malo posla da se posvete ovom zadatku. Zašto? Jednostavno, iz razloga što barem u višim sudovima moraju postojati usko specijalizovane sudije sa dugogodišnjim radnim iskustvom, koje kroz edukacije koje moraju postojati, koje se moraju uvesti, će biti osposobljeni za ovakav posao koji im ovaj zakon nalaže.
Ono što je veoma važno da se istakne jeste činjenica da upravo te sudije imaju ogroman stepen odgovornosti. Opet iz razloga koji su stručnoj javnosti više nego dobro poznati, pred sudijama za izvršenje krivičnih sankcija u postupcima se pojavljuju sva načela procesno-pravne prirode prisutna u procesno-pravnim zakonima i načelo dvostepenosti, imajući u vidu da se na odluku sudije za izvršenje krivičnih sankcija može izjaviti žalba vanraspravnom veću istog suda. Dalje, načelo kontradiktornosti kroz izvođenje dokaza, omogućavanjem osuđenom da kao stranka koja aktivno učestvuje u postupku, može predlagati dokaze. Ti se dokazi izvode i na osnovu tih dokaza se donosi adekvatna odluka ne u obliku kako je greškom rečeno i navedeno u zakonskom tekstu, već u formi rešenja.
Svakako da je taj kapacitet odgovornosti sudije za izvršenje krivičnih sankcija i te kako velik upravo iz ovih razloga koje sam naveo. Ali, treba zarad javnosti istaći i ono što je veoma važno. Sudija za izvršenje krivičnih sankcija nije prva instanca uvek, već se njegovo sudovanje pojavljuje tek nakon iscrpljivanja drugih sredstava, a to je podnošenje pritužbe upravniku kazneno-popravnog zavoda, potom direktoru uprave, ovde prisutnog, a onda naravno da pravo na sudsku zaštitu podrazumeva izdizanje pravno zaštitnih traženja osuđenih lica na nivou sudova, a to su u konkretnom slučaju viši sudovi.
Što se tiče odredaba zakona i jednog i drugog, i ZIKS-a i Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, potrebno je istaći da pored ušteda kao jednog od ciljeva smanjenja tereta po budžet, a opet zarad pravilnog informisanja javnosti, vanzavodske sankcije se ne izriču osuđenima za najteža krivična dela. Oni ne mogu dobijati benefite, ne mogu dobijati povoljnosti koje se vezuju za izdržavanje kazne tzv. kućnog zatvora. Ne mogu biti uvek pod elektronskim praćenjem. Stepen društvene opasnosti, kao i kvalifikacija krivičnog dela, a naročito težina krivičnih dela ukazuje da to ne mogu da budu lica koja su učinioci onih najtežih krivičnih dela. Međutim, i u jednoj i drugoj situaciji i shodno odredbama i jednog i drugog zakona, cilj je jedinstven – sprečiti recidiv, sprečiti povrat, omogućiti da se smanji broj učinilaca krivičnih dela, a da oni učinioci krivičnih dela koji su osuđeni mogu što pre na što adekvatniji način biti vraćeni u društvo i biti korisni članovi društva.
Ovde je bilo dosta rasprave oko toga kako to postići. Pa upravo na osnovu finansijskih sredstava koja su dobijena kroz ove uštede. Potrebno je izvršiti ulaganja kako u kazneno-popravne zavode i ustanove, njihovu materijalnu, tehničku i svaku drugu opremljenost, a naročito edukacija i podizanje stručnih kapaciteta zaposlenih u ovim ustanovama.
Gospodine ministre, istakli ste jednu činjenicu u jednu novinu, a ta novina predstavlja novi status zaposlenih u kazneno-popravnim ustanovama, koji sada dobijaju kategoriju službenih lica. Samom tom činjenicom njihova odgovornost je povećana, naročito u slučaju protivpravnog delovanja, gde postoji mogućnost da kvalifikacija takvog protivpravnog delovanja može biti i krivično delo zloupotrebe službenog položaja ili zloupotrebe položaja odgovornog lica. Naravno da to i te kako postaje ne samo odgovornost, već i obaveza svih zaposlenih u kazneno-popravnim ustanovama da svoj posao obavljaju na najbolji mogući način.
Da bi ga obavljali na najbolji mogući način, nije dovoljno da se podiže taj kapacitet upravo u kazneno-popravnim ustanovama. Potrebno je da i one ustanove koje sarađuju sa kazneno-popravnim ustanovama imaju isto takav stručni kapacitet, pre svega centar za socijalni rad, kao organ starateljstva, kao i druge institucije, jer da ne zaboravimo, u ovom zakonu, a nadam se da će podzakonskim aktom biti rešeno, je izostavljeno nešto što je obaveza poverenika, a obaveza poverenika pored dostavljanja izveštaja, kao što je sistematizovano, podrazumeva da u tom izveštaju poverenik obavesti onoga kome podnosi izveštaj da li je komunicirao, ostvario kontakte, kakve vrste sa organom starateljstva, drugim ustanovama, naročito specijalizovanim ustanovama koje mogu biti od pomoći prilikom resocijalizacije učinilaca krivičnih dela.
Jedna od novina koja ovde nije pomenuta jeste da kod odlaganja izvršenja kazne zatvora, onaj ko je već osuđen i nalazi se na izdržavanju kazne zatvora ne može tražiti odlaganje za novu izrečenu kaznu. Naravno da je to jedna od pozitivnih promena u ovim tekstovima zakona.
Kada govorimo o Zakoniku o krivičnom postupku, imamo jednu veliku potrebu svi mi zajedno, a naročito stručna javnost, da sve one vrste protivpravnog delovanja sistematizujemo u zakon. Odlična su rešenja koja su u ovom zakoniku predviđena, pre svih da sada isključivo sud može da da nalog za bilo kakvu vrstu prikupljanja elektronskih podataka, kao i podataka o ličnosti, kako bi se izbegla samovolja, arbitrarnost i svaka druga pojava koja je negativna pojava za društvo.
Međutim, ono što je i te kako potrebno, gospodine ministre, nadam se da će vaše ministarstvo u tom pravcu preduzeti važne korake, to je da se zakon dopuni onim što je do sada ostalo kao jedna vrsta praznine. Naime, mi smo izvršili dekriminalizaciju krivičnog dela klevete, to je dobro, što je jedan demokratski progres, ali smo isto tako omogućili da se kroz sve vidove informisanja, sva sredstva informisanja pojavljuje nešto što ne sme da se pojavljuje, da se vođenje postupaka, naročito krivičnih postupaka, vrši preko štampe, preko stubaca u štampi, da se objavljuju podaci koji ne mogu biti objavljivani, da se objavljuju informacije, pa čak i dokazi koji se vezuju za pretkrivični postupak, za istražni postupak.
Jako je važno da se sistematizuje mera kojom će se sprečiti ovakva vrsta zloupotreba, a naročito zloupotreba koja podrazumeva uticaj na pravosuđe, uticaj na svedoke, uticaj na sve aktere krivičnog postupka.
Ne može se ni u kom slučaju prihvatiti činjenica da se pre stavljanja optužnice na snagu ili pre donošenja prvostepene presude, bez obzira na transparentnost rada sudova, omogući da javnost bude upoznata sa informacijama i činjenicama koje mogu biti isključivo predmet ocene sudova u samom dokaznom postupku.
Imamo situaciju da se kroz neovlašćena tonska prislušivanja, kroz neovlašćeno slušanje tuđih razgovora, neovlašćena snimanja pojavljuju mnogi, naročito javne ličnosti, naročito su na udaru funkcioneri, ličnosti koje obavljaju i javne funkcije i sve ono što podrazumeva značaujna mesta u sistemu aparata države, odnosno Republike Srbije.
Takvo zaštićeno dobro, a zaštićeno dobro jeste neovlašćeno snimanje i prisluškivanje, mora da zasluži adekvatan krivično-pravni tretman, a to znači da krivična dela koja se vezuju upravo za ovakva protivpravna delovanja moraju da budu sankcionisana daleko strožijom krivičnom sankcijom, kako bi se sprečile pojave koje su se u sudskoj praksi pojavile kroz donošenje sudskih presuda.
Poslanička grupa SPS raspolaže sa saznanjima da su sudovi već doneli sudske odluke kojima su pre svega inkriminisane radnje koje se vezuju za neovlašćena tonska prisluškivanja, slušanja itd, doživele sudski epilog, da se u dokaznom postupku utvrdila krivična odgovornost i učinioci takvih krivičnih dela ili nedela kažnjeni.
Naravno da iz toga treba iskustva i pouke da izvuku oni koji takva protivpravna delovanja preduzimaju, kako ih nikada više ne bi preduzimali. Ali, smatram da je ova dobronamerna sugestija i te kako značajna, kako bi se i Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku upotpunio sa onim što podrazumeva krivično-pravnu zaštitu i ovakvog ponašanja.
Na kraju, želeo bih da istaknem da sve ovo što je navedeno, kako u tekstovima predloženih zakona, tako i ono što je rečeno danas ovde u rasprava je već doživelo realizaciju u praksi.
Sa ponosom mogu da istaknem da je Užice, grad iz koga dolazim, dobilo povereničku kancelariju za izvršenje vanzavodskih sankcija i mera. Nije to jedini grad u Srbiji i ne treba da bude jedini, svi gradovi u kojima postoje viši sudovi sa svojom teritorijalnom nadležnošću treba da imaju takve kancelarije i naravno da povereničke službe u upravi sa povereničkim kancelarijama, prema teritorijalnoj nadležnosti viših sudova, moraju da pokažu pune rezultate u svom radu. Kroz praćenje, kroz nadzor nad izvršenjem vanzavodskih sankcija i mera, uveren sam da je to u praksi već započelo na adekvatan način, ali sam još uvereniji da se upravo u te kancelarije i u tu struku mora uraditi i uložiti još mnogo više, kako bi se stručni kapacitet i sve ono što podrazumeva pravilan pristup ovakvom radu omogućilo na najbolji mogući način.
Još jednom, pošto će biti još dovoljno vremena za diskusiju po ovim pitanjima, podvlačim da će poslanička grupa SPS iz svih ovih razloga koje sam istakao podržati kompletan set pravosudnih zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Biljana Pantić Pilja.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, predložene izmene zakona, kao i novi zakonski predlozi koji su u ovom setu pravosudnih zakona na dnevnom redu, izuzetno su bitni za naše krivično zakonodavstvo i za kontinuitet u reformama koje sprovodi Ministarstvo pravde u prethodne dve godine.
Kratko ću se osvrnuti prokomentarisati Predlog za izmenu i dopunu važećeg Zakonika o krivičnom postupku, odnosno jednu dopunu koja se odnosi na meru kojom se sprečava vršenje krivičnog dela, u konkretnom slučaju krivičnog dela nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi ili javnom skupu. To je mera zabrana posećivanja određenog mesta. Ova mera nije novina. Ona je postojala u jednom od ranijih Zakonika o krivičnom postupku, ista je, smatram, bez nekog velikog razloga izostavljena.
Međutim, kako je, nažalost, prisutna eskalacija nasilja na sportskim manifestacijama, imamo učinioce ovih krivičnih dela koji su u najvećoj meri povratnici, odnosno vraćaju se na mesto zločina i zauzimaju svoje mesto ponovo na tribinama. Vraćanjem mere zabrana posećivanja određenog mesta deluje se preventivno na učinioce krivičnog dela i to bukvalno da ne dođu do iskušenja da učine ponovo krivično delo.
Što se tiče Predloga zakona o izvršenju krivičnih sankcija i Predlogu zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, reč je o zakonskim predlozima koji su posledica strategije razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija. Ovi predlozi zakona prate trendove EU i posebnu pažnju posvećuju resocijalizaciji, reintegraciji osuđenih lica, gde se više od 60% sankcija izvršava kao alternativna sankcija. Jedna od alternativnih sankcija u Francuskoj je finansijska nagodba, u Austriji je privremena probacija, u Italiji je policijski nadzor, a u Portugalu je vikend pritvor. Jedna od alternativnih sankcija koja je kod nas – rad u javnom interesu, gde se okrivljenom najjednostavnije daje ponuda da li hoće da izabere da radi u javnom interesu ili hoće da ide u zatvor.
Da bi ova vrsta sankcija mogla da se sprovede, bitno je da postoji pristanak okrivljenog, da je to rad koji neće povrediti njegovo dostojanstvo i da postoji saradnja i sa javnim preduzećima, gde bi okrivljeni odradio ovu sankciju.
Krivičnim zakonikom propisano je kada dolazi do zastarelosti izvršenja kazne, što jeste opasnost, jer postoji prenaseljenost zatvora, ali alternativnim sankcijama takva bojaznost se otklanja. Imali smo probleme da se izrekne kazna zatvora i da okrivljeni čeka poziv da ide na izvršenje krivične kazne i dok on čeka poziv dođe do zastarelosti izvršenja. Na ovaj način to se neće događati zato što će postojati poverenik, koji će se starati da okrivljeni izvrši svoju kaznu.
Kada govorimo i o prenasiljenosti zatvora u Srbiji, htela bih da navedeni primer okružnog zatvora u Novom Sadu u kome se trenutno nalazi, koliko sam videla, 444 lica lišeno slobode dok je kapacitet 304. Do sada u Srbiji izrečeno je tek oko 700 alternativnih sankcija i smatram da to nije dovoljno, previše se izriču kazne zatvora i previše su sudije navikle da je to jedini način kažnjavanja.
Ministar je napomenuo koliko državu Srbiju košta jedan zatvorski dan i koliko se alternativnim sankcijama uštedi za državu Srbiju.
Mnogi su me pitali, da li to znači da kada neko učini krivično delo, kada usvojimo ove zakone, da taj neko neće biti kažnjen. Ne, taj neko će biti kažnjen, ali drugom vrstom sankcije, jer rad u javnom interesu jeste kazna zato što neko radi bez naknade i pod nadzorom poverenika. To su te alternativne sankcije koje što više treba spominjati i sudija može da izrekne ovu alternativnu kaznu samo za lakša krivična dela i za prekršajna dela.
Porastom kriminaliteta dolazi do opterećenosti zatvorskih ustanova. Kaznom zatvora ne ostvaruje se željeni efekat, jer imamo lice koje mora da napusti posao, mora da napusti školu, uticaj zatvorske okoline, koji nije mali, pa se većinom slučajeva dešava da lice koje je u zatvoru ostvari određene kontakte, povežu se, pa kada izađu zajedno čine nova krivična dela.
Nasuprot negativnim efektima, pozitivna strana alternativnih sankcija za državu je besplatan rad za društvo, ali se smanjuje društvena stigmatizacija okrivljenog, jer u našem narodu nije isto ako je neko bio u zatvoru ili je bio u kućnom zatvoru ili je radio u javnom interesu. Samim tim je okrivljeni manje obeležen, lakše mu je da nađe posle zaposlenje.
Smatram da je najbitnije, što se postiže alternativnim sankcijama, da ne dolazi do povrata okrivljenih, jer lice koje je u zatvoru prilagođava se uslovima i okruženju i neretko izlazi još gori iz ustanove u kojoj izdržava kaznu zatvora. To je tzv. kriminalna infekcija. Nasuprot tome, kod van zavodskih sankcija nema odlaska u zatvor, već je više u pitanju pedagoški tretman poverenika i rad na rehabilitaciji okrivljenog.
U našem sistemu, smatram, da postoji nedovoljna aktivnost usmerena kroz socijalizaciju osuđenih lica i to je u suprotnosti sa međunarodnim standardima po kojima postoji obaveza za izvršavanje krivičnih sankcija, da ih obrazuju, da im upute podršku pre otpuštanja iz ustanove. Najbitniji je program za okrivljenog koji pravi poverenik, a koji ima za cilj da spreči okretanje okrivljenom kriminalu i da se smanji ta stopa povrata. Opet se vraća na tu socijalnu reintegraciju.
Moje kolege su već spomenule da se Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija uveo novi institut. To je sistem sudskog, a ne dosadašnjeg administrativnog nadzora. Zakonskim predlogom se definiše postupanje sudije za izvršenje i smatram da će se sudije za izvršenje maksimalno starati o zaštiti prava osuđenih lica.
Nadam se da će predloženi zakoni i implementacijom novih zakonskih instituta kod nas doprineti da se smanji broj zatvorenika, pre svega da se smanji broj povratnika i da se smanji broj krivičnih dela u Srbiji. Ujedno izražavam žaljenje što ranije nismo imali razvijen sistem alternativnih sankcija, jer bi bilo mnogo manje ljudi u zatvoru na koje bi uticali zatvorenici, uticala bi ta okolina i ne bi izlazili tako što bi već bili poznati u kriminalnim krugovima sa kontaktima i vezama, već bi u kućnom zatvoru bili u okruženju porodice i uspeli bi da se resocijalizuju.
Srpska napredna stranka će u danu za glasanje podržati ove zakone i reformu koju sprovodi Ministarstvo pravde. Hvala.

Prelazimo na listu govornika.
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva pravde, ja ću u svom izlaganju, budući da sam limitirana vremenom, pažnju posvetiti zakonu o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Naime, ne bih komentarisala one tehničke izmene koje su ovim zakonom predviđene. Na prvom mestu bih se bavila suštinom, a mislim da ovakvim izmenama i dopunama nisu one samo tehničke prirode, kao što se to navodi od strane određenih poslanika.
Smatram da ovakve izmene i dopune, pre svega mislim na izmene i dopune ovog ZKP, imaju dva jako dobra rešenje, čak što više odlična, ali neću preterivati u pohvalama, i po meni jedno nezadovoljavajuće rešenje. U skladu sa tim što je dobro, ostaviću za sam kraj.
Naime, nisam pristalica, predsedavajuća, ako možete, ne čujem, predloženog rešenja da se o načinu raspolaganja finansijskim sredstvima, koja su dobijena zbog odlaganja krivičnog dela, pita isključivo ministar pravde. Tačno je da je Predlogom zakona predviđeno da konačnu odluku o tome donosi Vlada Republike Srbije, ali hajde onda da budemo realni pa da kažemo da će Vlada samo aminovati ono što po tom pitanju bude predložio ministar resoran za pravosuđe, jer nije realno očekivati da će se pored svih stvari kojima se Vlada bavi, a kojima će se tek baviti, jer takve stvari tek dolaze, upuštati u jedno pitanje, a to je kome će se rasporediti novčana sredstva dobijena uplatama lica, i to onih lica koja su faktički priznala krivično delo i za to platila novčani penal u obliku uplaćivanja finansijskih sredstava humanitarnim organizacijama.
Kada smo kod ovog pitanja, Ministarstvo pravde ne odlučuje o načinu korišćenja novčanih kazni koje se izriču u krivičnom postupku. Možemo mi da budemo formalisti koliko god hoćemo i kako god mi to želimo, ali između novčane kazne u krivičnom postupku i novčanog penala, u smislu odlaganja krivičnog gonjenja, razlikuje se samo korisnik, razlikuje se posledica po okrivljenog, i to u smislu da li će se smatrati osuđenim ili se ipak neće smatrati osuđenim. Međutim, u oba ta slučaja, pravosudna, sudska vlast jeste ta koja treba da odlučuje, kako o visini novčane kazne, novčane globe i isto tako o tome da li će se ona uopšte primeniti ili se možda neće primeniti. Ukoliko je tako, onda smatram da nije dobro rešenje da se u dva, naizgled formalno različita, a suštinski gotovo ista, slučaja pitaju različiti subjekti. Ili će se za oba slučaja o načinu upotrebe tih sredstava pitati sudska vlast ili će se u oba slučaja pitati izvršna vlast, dakle ministar.
Međutim, moram kazati da razumem intenciju zakonodavca. Tačno je, treba na neki način sve to centralizovati, zapravo centralizovati sistem, i to radi jedne bolje kontrole, radi efikasnije, radi pravičnije raspodele, jer pak radi se o značajnim sumama koje mogu biti od pomoći različitim humanitarnim organizacijama.
Sa druge strane, pozdravljam to što se ovakvim predlogom uvodi mogućnost da se uplata vrši fizičkim licima i na taj način ministarstvo će biti u situaciji da pritekne u pomoć različitim pojedincima kojima je neophodna zdravstvena pomoć, kako u inostranstvu, tako i kod nas.
Ostaću dosledna da o tome svemu ne može samo ministar da odlučuje, iako je predviđeno formiranje komisije. Tu komisiju formira ministar, iako je predviđeno postojanje kriterijuma. Dolazimo do toga da te kriterijume ipak propisuje ministar, barem prema ovakvom predlogu koji imamo ispred nas.
Smatram da se moglo to donekle drugačije učiniti, i to da kriterijume, potpuno suprotno, propisuje Vlada Republike Srbije, a da komisiju formiraju različite pravosudne strukture. Kada kažem različite pravosudne strukture, u tom smislu mislim da bi, recimo, celishodnije rešenje bilo da se radi o tročlanoj komisiji čije članove će postavljati Ministarstvo pravde, Državno veće tužilaca i Vrhovni savet sudstva, jer na kraju krajeva taj novac predstavlja posledicu rada sva tri organa. Da li je tako? Sva tri organa onda treba da odlučuju o tome.
Takođe, smatram da ne bi Vlada trebala da bude ta koja će da odlučuje o raspodeli sredstava, jer se može dogoditi hitnost, da je na primer nekome hitno potreban novac za lečenje u inostranstvu i onda, hajde, neka se sprovede i taj javni konkurs i neka taj konkurs bude sproveden po izuzetno hitnoj proceduri i da komisija potpuno dobro transparentno, besprekorno zakonski uradi svoj posao, ali bi taj neko ko čeka na nužnu zdravstvenu zaštitu zapravo bio u situaciji da on mora da čeka da Vlada zakaže sopstvenu sednicu da bi se moglo odlučiti i doneti odluka o tome kako bi se sredstva nekome odobrila.
Mislim da tako nešto ne treba da se čeka jer nečije zdravlje, nečiji život ne može da čeka nikakvu sednicu, pa ni sednicu Vlade jedne zemlje, ma koja ona bila.
Kada su u pitanju ostale odredbe predloženog zakonskog teksta, ovde moram da pohvalim ministarstvo i to ću učiniti, budući da je do sada jedno pravno potpuno neodrživu situaciju koja je u prethodnom periodu nastala, konačno i upodobila Ustav Republike Srbije i u skladu je sa potpuno garantovanim ljudskim pravima. Šta mislim o Ustavu, kako to volim da kažem, o tome sam više puta govorila.
Naime, neodrživa je bila dosadašnja praksa po kome su javni tužioci odlučivali da li će proveravati ko je sa kim razgovarao telefonom, ko se gde kretao i naravno da je moglo i naravno da je stvorilo brojne zloupotrebe u svakom civilizovanom svetu, a mislim da smo mi upravo deo tog civilizovanog sveta. O takvim merama može da odlučuje jedino nezavisni sud i to se sada ovim zakonom i vraća u te aršine što smatram izuzetno dobrim. Isto važi i za upućivanje prigovora na preuzete mere, jer je dosadašnje rešenje bilo u maniru – kadija te tuži, kadija ti sudi. Drago mi je što je Ministarstvo pravde upravo prepoznalo ovu stvar i što je ispravilo ovu nepravdu. Hvala.

Vreme.
Zahvaljujem.
Narodna poslanica Snežana Malović nije tu.
Reč ima Milena Bićanin.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, drage kolege, prvi put se obraćam u parlamentu. Nisam pravnik po obrazovanju i znam da ministar voli tvrde argumentovane diskusije. Žao mi je ministre, ali ovo ćete poslušati sa stanovišta jedne građanke koja ima pravo sada kao narodni poslanik da kaže nešto o onome što ljudski hoće da razume, a verujte jako me potaknulo mnogo toga što sam pročitala. Uspela sam da razumem zakon. Videla sam sve dobre namere koje su tu izložene. Navijam da se taj zakon zaista potpuno realizuje i potpuno sam sigurna da put realizacije nije lak uz sva ograničenja koja imamo finansijska, sistemska itd.
Ono o čemu bih sada htela posebno da govorim je da prosto to teško vreme u kojem živimo i država uvek ima priliku da se iz tog vremena izvuče, ali ljudi koji te teške prilike dožive na jedan tragičan način za ceo život mogu da ostanu obeleženi. U tom smislu posebno apelujem na one članove zakona koji treba da doprinesu da ljudi koji borave u kazneno-popravnim institucijama, zatvorima, kako god da ih zovemo, moraju da dobiju tretman lica čija će pravna zaštita biti apsolutna, onako kako Ustav garantuje, onako kako preporučuju zakonske izmene.
U tom smislu sam posebno inspirisana članom zakona koji govori o tome da žene koje su na odsluženju kazne, koje tamo rode svoju decu imaju pravo da brinu o njima najduže do dve godine života.
Ali, ono što je jako važno je da svi uslovi boravka dece u tako malom uzrastu, znam da ste vodili računa i o ustavnoj kategoriji zaštite interesa deteta, da zaista budu realizovane na pravovremeni, valjan način, jer ne smemo da propustimo priliku da dete koje se rodi i u takvim uslovima bude jedan dobar, ispravan, čestit i srećan građanin, bez obzira na okolnosti u kojima se rodilo, jer to dete te okolnosti nije biralo. Majci takođe dajemo jednu lepu i toplu podršku da svoje materinstvo u tim teškim uslovima može da realizuje, računajući da ukoliko joj pomognemo na najadekvatniji način ćemo izvršiti, pomoći ćemo joj da se u njoj desi ta promena i onog trenutka kada izađe zaista oseti da je imala podršku društva, da će je to društvo i dalje podržavati i da će imati priliku da na najbolji mogući način nastavi svoj život. To je jako važno, jako je važan povratak u taj realan svet.
Tu postoji još jedan tema koja je takođe važna, ja sam se sa njome susretala u nekoj svojoj ranijoj profesionalnoj praksi a tema se tiče maloletnika koji iz škole odsustvuju po par meseci kako ko, zbog toga što su počinili nešto što nije trebalo. Onda su se jednog dana vratili u nastavu. Primamo ih. Dajemo im punu podršku, ali škole nemaju apsolutno, barem je ja nisam imala, nikakvu podršku u obuci, u bilo kakvoj savetodavnoj ulozi na koji način sistemski da to uradimo, da svi budemo zbrinuti, da svi budemo sigurni i da kažemo sistem funkcioniše. Danas je novi dan i svi idemo u novi život.
To su dve teme koje su jako važne zato što dok je tamo neko u nekoj neslobodi njemu život prolazi na jedan način. O tom životu moramo da brinemo, ali se život ukupno nije zaustavio u trenutku kada on izlazi iz te situacije i taj proces restitucije je od apsolutnog značaja i šta god budemo uradili sa ovim zakonom, a sigurna sam da ćemo se truditi, broj povratnika će biti najbolji kriterijum koji će nam reći, ili jedan od najvažnijih kriterijuma, da li smo dobro postupili, da li smo dobro ocenili, da li smo bili efikasni, dovoljno humani, da li smo i dalje na tom upornom putu gradnje bezbednog, tolerantnog društva koji poštuje ljudska prava.
Ovo je jako dobra prilika. Nažalost, tema je mučna, ali ona je prisutna u životu. Ovo je dobra prilika da pokažemo gde idemo i čemu stremimo. Ako je to evropski put, neka nam je srećan put, ali mi ovo pre svega moramo da uradimo zbog naše vlastite sreće i odgovornosti koju imamo prema nama i obzirom da sam socijal-demokrata po ubeđenju zaista verujem u ideju gradnje društva jednakih šansi. Onome koji je počinio nešto što nije trebalo treba valjano na vreme i pravedno ukazati. Na taj način ćemo poslati poruku i onima koji to ne čine. Vaspitaćemo jedni druge. Tu tačku humanosti nikada ne bih izbrisala ni iz jednog zakona i uvek bi se za nju najviše borila. Hvala.