Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Druge sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.
Da bi nastavila rad, potrebni su mi poslanici.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 128 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 112 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika? (Da)
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić. Izvolite.

Hvala puno.
Poštovana predsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, imam nekoliko pitanja za ministarku i za samo Ministarstvo poljoprivrede, ali pre nego što pređem na direktna pitanja, želim da kažem neke stvari.
Prvo, sve do sada što je ovde bilo predloženo od strane DHSS, a bilo prihvaćeno, na kraju se ispostavilo kao korisno kako za Ministarstvo poljoprivrede, tako i za Vladu Republike Srbije, ali i za same građane.
Drugo, ono što nije bilo prihvaćeno, kao što je naš predlog u vezi pojave aflatoksina, što je za rezultat imalo smenu određenih pomoćnika u Ministarstvu poljoprivrede, a to znamo iz prošlog saziva Narodne skupštine, ostavku ministra i, po meni, nameštenu aferu aflatoksina, koja je bila štetna i koja je proizvela, po meni, neopravdanu smenu određenih ljudi koji nisu krivi za tu aferu.
Treće što moram da napomenem jeste svakako činjenica, da se niko ovde ne naljuti, a ja ću biti subjektivna i reći da imamo odličan Odbor za poljoprivredu koji me priprema, naravno, kada uvek govorimo o temama iz oblasti poljoprivrede, taj takozvani Savet staraca. Sve što je DHSS i ja ispred nje do sada predložila ministru poljoprivrede Glamočiću, on je te sugestije prihvatio i pokazalo se kao jako dobro rešenje.
Moja direktna pitanja ministarki poljoprivrede jesu sledeća. Prvo, nema dana, a da se negde ne desi ili da negde po medijima ne pročitamo da se desilo trovanje hrane, bez obzira da li se radi o vrtićima, da li se radi o školama, restoranima itd. Analizom smo došli do toga da su, pored ostalih, tri najčešća razloga za to. Prvo su nedovoljno nejasni propisi u vezi nadležnih inspekcija. Pre svega tu mislim na veterinarsku inspekciju, na zdravstvenu inspekciju i na poljoprivrednu inspekciju, da uopšte nije jasno definisana nadležnost ko šta tu kontroliše. Drugo jeste neodgovornost, odnosno slabi uslovi rada u objektima za proizvodnju, pripremu, ali isto tako i distribuciju i serviranje hrane. Treće je nedovoljna, rekla bih, slaba tehnička, materijalna i finansijska opremljenost i nedovoljan broj inspektora, pre svega veterinarskih pitanja.
Dakle, moje prvo pitanje jeste – kada će se ovde konačno u skupštinskoj proceduri naći oni zakoni koji će upravo uskladiti već pomenute nadležnosti inspekcije i kada će se popuniti broj potrebnih inspektora, pre svega veterinarskih inspektora?
Naravno, biti inspektor za ovu zemlju, ukoliko je on kvalitetan i ukoliko je dobar, neće predstavljati apsolutno nikakav trošak. Da bi se dobio dobar inspektor, recimo, u veterinarskoj službi, potrebno je najmanje pet godina, a od dobrih inspektora samo država može imati korist.
Druga stvar, budući da smo mi dobili izvoznu kvotu mesa, oko 8.000 tona, od te kvota do sada je izvezeno otprilike deseti deo, a čini mi se da nije deseti deo. Razlozi za to su brojni. Pre svega govorim o katastrofalnom stanju u stočarstvu, a kada kažem stočarstvo, onda prvenstveno mislim na govedarstvo i na svinjarstvo.
Ono što je bitno jeste da nama ne fali kvalitet, ali i broj stoke, odakle kvantitet stoke jeste na dramatičnom nivou u našoj zemlji.

Poslanici, molim vas da saslušate poslanika Olgicu Batić. Uopšte se ne čuje u sali koje pitanje postavlja.
Izvinjavam se, vratiću vam vreme.

Hvala puno. Ni ja više nisam sebe čula.
Dakle, moje pitanje jeste – šta će Ministarstvo poljoprivrede uraditi kako bi se povećao izvoz svega pomenutog, kako bi se brojno stanje stoke u zemlji Srbiji povećao, da se ulaganja u stočarstvo povećaju i da kvalitet mesa bude još bolji? Dakle, šta će Ministarstvo poljoprivrede po tom pitanju uraditi?
Najzad, šta je sa strategijom razvoja poljoprivrede, koja ovako nešto mora da sadrži, a moram priznati da se u jako malom delu bavi veterinarstvom.
Mi smo naše sugestije na nacrt poljoprivrede uputili i dostavili ministru Glamočiću, u pismenoj formi. On je to prihvatio, ali iz nekog razloga sa tim se stalo i postavljam pitanje kada će to doći na dnevni red?
Moje treće pitanje je sledeće. Konkurs ili tender za dodelu terena veterinarskim stanicama za obavljanje poslova programa i mera zdravstvene zaštite stoke, to znači dijagnostika i preventivna vakcinacija, raspisan je još prošle godine. Taj posao nije završen. Sada je maj mesec i mislim da je krajnji rok da se započne sa jednim takvim programom zaštite stoke.
Poslednje moje pitanje je takođe upućeno ministarki poljoprivrede – kada će stanice koje su upravo konkurisale dobiti rešenja o poveravanju poslova i kada će konačno programi početi da se rade, jer mislim da nije dobro da se to radi na leto, na plus 40 stepeni, nije dobro da seljak trpi štetu i nije dobro da je stoka nezaštićena.

Vreme. Hvala.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi. Izvolite.

Gospođo predsednice, obratiću se Vladi. Tražim objašnjenja povodom odluke Ustavnog suda Srbije, koji je doneo odluku, i o ne ustavnosti Uredbe o posebnom načinu priznavanja diploma kosovskih univerziteta. To je u nizu ovih odluka koje su donete od strane Ustavnog suda, kao i kada su upitanju matične knjige, katastar i odluka koja se očekuje u vezi sa integrisanim prelazima.
U svim medijskim analizama osnovni naglasak je dat pitanjima - koliko Ustavni sud Srbije ostavlja prostora dnevnoj politici ili kako će ove odluke da se odraze na briselske razgovore o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova. Najmanje se u ovom slučaju govori o praktičnim efektima ove odluke Ustavnog suda na terenu, kojim je bio namenjen ovaj briselski sporazum o priznavanju univerzitetskih diploma, a to su opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa gde je trebalo da se omogući mladim Albancima da se konačno zaposle, jer je to poprilično dug period ne rešavanja ovakvih problema.
Posledice ove odluke biće katastrofalne, kao što su uostalom bile katastrofalne posledice ranije prakse nepriznavanja kosovskih diploma, kako nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, a još su teže bile iz perioda 1991. i 2002. godina. Znači, u veoma dugom periodu se ne rešava problem sa priznavanjem ovih diploma, diploma u kosovskim univerzitetima gde uglavnom studiraju mladi sa ovog područja.
To je imalo do sada veoma negativne posledice i dovelo do masovnog odlaska mladih sa ovog područja, kako prema Kosovu, tako i prema evropskim državama. Otuda imamo veliki problem tražioca azila po evropskim državama. Kada se otvorio problem azila, koji traže mladi ljudi sa ovog područja, ne samo u Belgiji, koja je prva alarmirala ovaj problem, pa zatim Nemačka i druge evropske države, tad se i otvorilo ovo pitanje da ljudi završavaju fakultete, a ne mogu da se zaposle nemaju perspektivu za normalan život.
U ovom pogledu sad, nakon odluke Ustavnog suda, pitanje je – koliko će još vremena trebati da se reši ovakav jedan važan životni problem naših građana? Ostavimo tu problematiku i relaciju. Sasvim je drugi problem normalizacija odnosa sa Kosovom. Ovde je problem naših građana. Koliko će još vremena trebati da se reši ovaj životni problem? Mislim da Vlada mora u ovoj situaciji da urgentno traži rešenja.
Znam iz prakse da su pojedini rektorati izbegavali da rešavaju zahteve diplomiranih na fakultetima Prištine ili drugih univerziteta Kosova sa obrazloženjem… (isključen mikrofon.)
…tek je počelo sa usaglašavanjem ovih pravilnika sa uredbom Vlade, a sada ispada da je ta uredba neustavna. Tražim objašnjenje Vlade šta će konkretno preduzeti da bi rešila ovaj veoma osetljiv životni problem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Senić.

Poštovana gospođo predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, Republika Srbija je sticanjem statusa kandidata za članstvo u EU dobila mogućnost otvaranja pete komponente pred pristupnih fondova EU, koja je namenjena isključivo za ruralni razvoj.
Uslov za ulazak u proces iskorišćavanja sredstava iz IPARD fonda je izvršena akreditacija dve institucije: upravljačkog tela i Uprave za agrarna plaćanja.
Ministarstvo poljoprivrede je još u martu prošle godine najavilo mogućnost iskorišćenja 10 miliona evra iz IPARD fonda za razvoj našeg agrara u 2013. godini, ali je od Evropske komisije u julu došao negativan odgovor, jer naše institucije nisu bile spremne, odnosno akreditovane za korišćenje tih sredstava. U Ministarstvu su svoj neuspeh pravdali činjenicom da je za razvoj naše poljoprivrede i bez fondova EU obezbeđeno dovoljno sredstava, što je apsolutna neistina, jer je rebalansom budžeta sredinom prošle godine smanjen agrarni budžet. Posle toga je na Odboru za poljoprivredu najavljivano da će akreditacija za korišćenje sredstava iz IPARD fonda biti završena do kraja prošle godine i da će Srbija moći da koristi 30 do 40 miliona evra godišnje bespovratnih sredstava EU za razvoj svog agrara. Međutim, akreditacija još uvek nije završena i izražavam bojazan da Srbija ni ove godine neće moći da koristi ta bespovratna sredstva.
Uzimajući u obzir navedeno, postavljam pitanje Ministarstvu poljoprivrede i zaštiti životne sredine, kao i Kancelariji za evropske integracije, kada će biti završen proces akreditacije srpskih institucija za korišćenje sredstava iz IPARD fonda, kao i da li će Srbija ove godine moći da koriste određena sredstva Fonda?
U februaru ove godine sam kao predsednik Odbora za poljoprivedu učestvovao u Briselu na konferenciji pod nazivom „Javno zdravlje i bezbednost potrošača“. Prema činjenicama i podacima koji su izneti na toj konferenciji, Srbija se nalazi ubedljivo na poslednjem mestu u oblasti sistema kontrole bezbednosti hrane, čak i iza Albanije.
Vlada u prethodne dve godine nije uradila skoro ništa na uspostavljanju sistema kontrole bezbednosti hrane. To dokazuje i slučaj aflatoksina u mleku kada je preko noći desetostruke uvećana dozvoljena koncetracija aflatoksina u mleku, a više od godinu dana Vlada ne može da vrati tu granicu na evropski nivo, iako svakodnevno čujemo uveravanja da pijemo zdravo i bezbedno mleko.
Postavljam pitanje Ministarstvu poljoprivrede i zaštiti životne sredine – kada će biti završene akreditacije nacionalne referentne laboratorije za kontrolu bezbednosti hrane u Batajnici? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.

U poslednjih šest meseci imamo učestala trovanja dece hranom, dece školskih i predškolskih ustanova. U ime roditelja te dece postavljam pitanje ministru prosvete Srđanu Verbiću, tražeći od Ministarstva da mi u zakonskom roku odgovori šta konkretno Ministarstvo prosvete preduzima kako bi se ovaj problem rešio ili, za početak, u najmanju ruku, smanjio.
Dakle, u poslednjih šest meseci imali smo tri škole u Beogradu čija su deca bila otrovana hranom. Juče smo dobili informaciju da su otrovana deca u predškolskoj ustanovi u Rašci. Ako tome dodamo i predškolsku decu iz Valjeva i Novog Sada, moram da primetim da je trovanje dece hranom postalo česta i nedopustiva pojava.
Roditelji ove dece traže krivicu, traže odgovornost onih koji su to prouzrokovali. Kada ovo kažem, onda tu ne mislim na razne inspekcije i službe za nadzor koje u tim situacijama odrade svoj deo posla. Recimo, oni su prijavili službe preventivnog nadzora da prostor u kome se prodavala hrana đacima škole „Stevan Sremac“ u Borči nije ispunjavala osnovne higijenske uslove. Zatim, Prosvetna inspekcija je utvrdila da je ova škola imala problem sa neadekvatnim zakupom prostora.
Roditelji ove dece smatraju i da direktori škola čija su deca bila otrovana hranom raskidaju ugovore sa dobavljačima, pa zbog neadekvatne kontrole ponovo uspostavljaju sa dobavljačima te iste ugovore.
Prosto, mislim da je trenutak da shvatimo da je ovo problem u državi i da on mora da se reši na jedan drugačiji način. Podsetiću, i u prošlom sazivu ministar Jovanović je rekao kada se jedan od slučaja trovanja desio da će neko završiti u zatvoru, da će biti sudskog postupka. Ništa od toga se nije desilo. Sam ministar Srđan Verbić je nedavno rekao da mu je poseta školi „Stevan Sremac“ u Borči bila prvi radni dan i da nije očekivao da će mu tako proteći prvi radni dan.
Zbog toga ga pitam – šta konkretno ministarstvo preduzima u smislu rešavanja ovog problema? Hvala.