Poštovana predsednice, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva pravde, ja ću u svom izlaganju, budući da sam limitirana vremenom, pažnju posvetiti zakonu o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Naime, ne bih komentarisala one tehničke izmene koje su ovim zakonom predviđene. Na prvom mestu bih se bavila suštinom, a mislim da ovakvim izmenama i dopunama nisu one samo tehničke prirode, kao što se to navodi od strane određenih poslanika.
Smatram da ovakve izmene i dopune, pre svega mislim na izmene i dopune ovog ZKP, imaju dva jako dobra rešenje, čak što više odlična, ali neću preterivati u pohvalama, i po meni jedno nezadovoljavajuće rešenje. U skladu sa tim što je dobro, ostaviću za sam kraj.
Naime, nisam pristalica, predsedavajuća, ako možete, ne čujem, predloženog rešenja da se o načinu raspolaganja finansijskim sredstvima, koja su dobijena zbog odlaganja krivičnog dela, pita isključivo ministar pravde. Tačno je da je Predlogom zakona predviđeno da konačnu odluku o tome donosi Vlada Republike Srbije, ali hajde onda da budemo realni pa da kažemo da će Vlada samo aminovati ono što po tom pitanju bude predložio ministar resoran za pravosuđe, jer nije realno očekivati da će se pored svih stvari kojima se Vlada bavi, a kojima će se tek baviti, jer takve stvari tek dolaze, upuštati u jedno pitanje, a to je kome će se rasporediti novčana sredstva dobijena uplatama lica, i to onih lica koja su faktički priznala krivično delo i za to platila novčani penal u obliku uplaćivanja finansijskih sredstava humanitarnim organizacijama.
Kada smo kod ovog pitanja, Ministarstvo pravde ne odlučuje o načinu korišćenja novčanih kazni koje se izriču u krivičnom postupku. Možemo mi da budemo formalisti koliko god hoćemo i kako god mi to želimo, ali između novčane kazne u krivičnom postupku i novčanog penala, u smislu odlaganja krivičnog gonjenja, razlikuje se samo korisnik, razlikuje se posledica po okrivljenog, i to u smislu da li će se smatrati osuđenim ili se ipak neće smatrati osuđenim. Međutim, u oba ta slučaja, pravosudna, sudska vlast jeste ta koja treba da odlučuje, kako o visini novčane kazne, novčane globe i isto tako o tome da li će se ona uopšte primeniti ili se možda neće primeniti. Ukoliko je tako, onda smatram da nije dobro rešenje da se u dva, naizgled formalno različita, a suštinski gotovo ista, slučaja pitaju različiti subjekti. Ili će se za oba slučaja o načinu upotrebe tih sredstava pitati sudska vlast ili će se u oba slučaja pitati izvršna vlast, dakle ministar.
Međutim, moram kazati da razumem intenciju zakonodavca. Tačno je, treba na neki način sve to centralizovati, zapravo centralizovati sistem, i to radi jedne bolje kontrole, radi efikasnije, radi pravičnije raspodele, jer pak radi se o značajnim sumama koje mogu biti od pomoći različitim humanitarnim organizacijama.
Sa druge strane, pozdravljam to što se ovakvim predlogom uvodi mogućnost da se uplata vrši fizičkim licima i na taj način ministarstvo će biti u situaciji da pritekne u pomoć različitim pojedincima kojima je neophodna zdravstvena pomoć, kako u inostranstvu, tako i kod nas.
Ostaću dosledna da o tome svemu ne može samo ministar da odlučuje, iako je predviđeno formiranje komisije. Tu komisiju formira ministar, iako je predviđeno postojanje kriterijuma. Dolazimo do toga da te kriterijume ipak propisuje ministar, barem prema ovakvom predlogu koji imamo ispred nas.
Smatram da se moglo to donekle drugačije učiniti, i to da kriterijume, potpuno suprotno, propisuje Vlada Republike Srbije, a da komisiju formiraju različite pravosudne strukture. Kada kažem različite pravosudne strukture, u tom smislu mislim da bi, recimo, celishodnije rešenje bilo da se radi o tročlanoj komisiji čije članove će postavljati Ministarstvo pravde, Državno veće tužilaca i Vrhovni savet sudstva, jer na kraju krajeva taj novac predstavlja posledicu rada sva tri organa. Da li je tako? Sva tri organa onda treba da odlučuju o tome.
Takođe, smatram da ne bi Vlada trebala da bude ta koja će da odlučuje o raspodeli sredstava, jer se može dogoditi hitnost, da je na primer nekome hitno potreban novac za lečenje u inostranstvu i onda, hajde, neka se sprovede i taj javni konkurs i neka taj konkurs bude sproveden po izuzetno hitnoj proceduri i da komisija potpuno dobro transparentno, besprekorno zakonski uradi svoj posao, ali bi taj neko ko čeka na nužnu zdravstvenu zaštitu zapravo bio u situaciji da on mora da čeka da Vlada zakaže sopstvenu sednicu da bi se moglo odlučiti i doneti odluka o tome kako bi se sredstva nekome odobrila.
Mislim da tako nešto ne treba da se čeka jer nečije zdravlje, nečiji život ne može da čeka nikakvu sednicu, pa ni sednicu Vlade jedne zemlje, ma koja ona bila.
Kada su u pitanju ostale odredbe predloženog zakonskog teksta, ovde moram da pohvalim ministarstvo i to ću učiniti, budući da je do sada jedno pravno potpuno neodrživu situaciju koja je u prethodnom periodu nastala, konačno i upodobila Ustav Republike Srbije i u skladu je sa potpuno garantovanim ljudskim pravima. Šta mislim o Ustavu, kako to volim da kažem, o tome sam više puta govorila.
Naime, neodrživa je bila dosadašnja praksa po kome su javni tužioci odlučivali da li će proveravati ko je sa kim razgovarao telefonom, ko se gde kretao i naravno da je moglo i naravno da je stvorilo brojne zloupotrebe u svakom civilizovanom svetu, a mislim da smo mi upravo deo tog civilizovanog sveta. O takvim merama može da odlučuje jedino nezavisni sud i to se sada ovim zakonom i vraća u te aršine što smatram izuzetno dobrim. Isto važi i za upućivanje prigovora na preuzete mere, jer je dosadašnje rešenje bilo u maniru – kadija te tuži, kadija ti sudi. Drago mi je što je Ministarstvo pravde upravo prepoznalo ovu stvar i što je ispravilo ovu nepravdu. Hvala.

Vreme.
Zahvaljujem.
Narodna poslanica Snežana Malović nije tu.
Reč ima Milena Bićanin.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, drage kolege, prvi put se obraćam u parlamentu. Nisam pravnik po obrazovanju i znam da ministar voli tvrde argumentovane diskusije. Žao mi je ministre, ali ovo ćete poslušati sa stanovišta jedne građanke koja ima pravo sada kao narodni poslanik da kaže nešto o onome što ljudski hoće da razume, a verujte jako me potaknulo mnogo toga što sam pročitala. Uspela sam da razumem zakon. Videla sam sve dobre namere koje su tu izložene. Navijam da se taj zakon zaista potpuno realizuje i potpuno sam sigurna da put realizacije nije lak uz sva ograničenja koja imamo finansijska, sistemska itd.
Ono o čemu bih sada htela posebno da govorim je da prosto to teško vreme u kojem živimo i država uvek ima priliku da se iz tog vremena izvuče, ali ljudi koji te teške prilike dožive na jedan tragičan način za ceo život mogu da ostanu obeleženi. U tom smislu posebno apelujem na one članove zakona koji treba da doprinesu da ljudi koji borave u kazneno-popravnim institucijama, zatvorima, kako god da ih zovemo, moraju da dobiju tretman lica čija će pravna zaštita biti apsolutna, onako kako Ustav garantuje, onako kako preporučuju zakonske izmene.
U tom smislu sam posebno inspirisana članom zakona koji govori o tome da žene koje su na odsluženju kazne, koje tamo rode svoju decu imaju pravo da brinu o njima najduže do dve godine života.
Ali, ono što je jako važno je da svi uslovi boravka dece u tako malom uzrastu, znam da ste vodili računa i o ustavnoj kategoriji zaštite interesa deteta, da zaista budu realizovane na pravovremeni, valjan način, jer ne smemo da propustimo priliku da dete koje se rodi i u takvim uslovima bude jedan dobar, ispravan, čestit i srećan građanin, bez obzira na okolnosti u kojima se rodilo, jer to dete te okolnosti nije biralo. Majci takođe dajemo jednu lepu i toplu podršku da svoje materinstvo u tim teškim uslovima može da realizuje, računajući da ukoliko joj pomognemo na najadekvatniji način ćemo izvršiti, pomoći ćemo joj da se u njoj desi ta promena i onog trenutka kada izađe zaista oseti da je imala podršku društva, da će je to društvo i dalje podržavati i da će imati priliku da na najbolji mogući način nastavi svoj život. To je jako važno, jako je važan povratak u taj realan svet.
Tu postoji još jedan tema koja je takođe važna, ja sam se sa njome susretala u nekoj svojoj ranijoj profesionalnoj praksi a tema se tiče maloletnika koji iz škole odsustvuju po par meseci kako ko, zbog toga što su počinili nešto što nije trebalo. Onda su se jednog dana vratili u nastavu. Primamo ih. Dajemo im punu podršku, ali škole nemaju apsolutno, barem je ja nisam imala, nikakvu podršku u obuci, u bilo kakvoj savetodavnoj ulozi na koji način sistemski da to uradimo, da svi budemo zbrinuti, da svi budemo sigurni i da kažemo sistem funkcioniše. Danas je novi dan i svi idemo u novi život.
To su dve teme koje su jako važne zato što dok je tamo neko u nekoj neslobodi njemu život prolazi na jedan način. O tom životu moramo da brinemo, ali se život ukupno nije zaustavio u trenutku kada on izlazi iz te situacije i taj proces restitucije je od apsolutnog značaja i šta god budemo uradili sa ovim zakonom, a sigurna sam da ćemo se truditi, broj povratnika će biti najbolji kriterijum koji će nam reći, ili jedan od najvažnijih kriterijuma, da li smo dobro postupili, da li smo dobro ocenili, da li smo bili efikasni, dovoljno humani, da li smo i dalje na tom upornom putu gradnje bezbednog, tolerantnog društva koji poštuje ljudska prava.
Ovo je jako dobra prilika. Nažalost, tema je mučna, ali ona je prisutna u životu. Ovo je dobra prilika da pokažemo gde idemo i čemu stremimo. Ako je to evropski put, neka nam je srećan put, ali mi ovo pre svega moramo da uradimo zbog naše vlastite sreće i odgovornosti koju imamo prema nama i obzirom da sam socijal-demokrata po ubeđenju zaista verujem u ideju gradnje društva jednakih šansi. Onome koji je počinio nešto što nije trebalo treba valjano na vreme i pravedno ukazati. Na taj način ćemo poslati poruku i onima koji to ne čine. Vaspitaćemo jedni druge. Tu tačku humanosti nikada ne bih izbrisala ni iz jednog zakona i uvek bi se za nju najviše borila. Hvala.

Reč ima dr Dušan Milisavljević.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, u ovom parlamentu sam u trećem sazivu i uvek pričam o medicinskim temama i zdravstvu. Na dnevnom redu su zakoni iz pravosudnog domena, ali bićete začuđeni, ministre, ima tema i zdravstvenih i u vašim zakonima.
Prvo ću poći od Krivičnog zakona, čl. 249. i 250. gde se diskriminišu bolesne osobe i to obolele od AIDS. Prvi decembar je dan kada svuda u svetu skrećemo pažnju da ne treba da diskriminišemo osobe koje boluju od AIDS, ali nažalost na zadnjem sastanku 01. decembra skrenuta mi je pažnja da u postojećem Krivičnom zakonu postoje dva čl. 249. i 250. koji su diskriminišući gde posebno stavljaju, etiketiraju ove bolesne ljude koji su dovoljno već zbog svoje bolesti diskriminisani. Još uvek naše društvo njih ne prihvata na onaj pravi način. Dobio sam molbu od Nacionalnog udruženja obolelih od AIDS da pokušamo u parlamentu da promenimo ovo. Podneo sam neke predloge izmene zakona u prošlom sazivu. Nadam se da ćemo u narednom periodu imati prilike da sarađujemo i da ovo ispravimo zato što postoje brojne zarazne bolesti koje su čak i opasnije od AIDS, a AIDS se ovde posebno izvodi kao neka strašna bolest koja može i treba da bude sankcionisana u ova dva člana.
U Predlogu zakona sam dao predlog da se umesto reči – AIDS stavi – sve zarazne bolesti i sve ostale prerogative tog člana uvažimo. Na vama je, još jedanput ću vas zamoliti da u cilju smanjenja diskriminacije ovih pacijenata uradimo i da budu zadovoljni ovim sazivom parlamenta.
Sada se vraćam na vaš predlog izmene zakona i mogu da kažem da mi se lično dopala ideja da se počiniocima krivičnih dela, vandalima na sportskim terenima, zabrani ulaz na sportske terene. To je jako dobra stvar. Smatram da trebamo biti još rigorozniji, da kao što je Engleska smanjila broj huligana, da imamo sudiju na samom terenu i da sudija izriče kazne bukvalno na samom terenu i da te osobe budu bukvalno odmah prebačene u zatvor. U Engleskoj posle svih onih huligana mi više nemamo takve probleme. Vidite da su sva igrališta bez barijera i da više nemate istrčavanja huligana, za razliku od srpskih stadiona gde imate istrčavanje i maltretiranje građana, tuče ispred stadiona, tuče na stadionu, pravljenje materijalne štete u našim gradovima, tako da bi možda trebalo razmisliti o tome.
Kada pričamo o sankcionisanju huligana, kao lekar ću skrenuti pažnju na jednu stvar koju ste pomenuli i to je dobar jedan pomak od prethodnog perioda, da određena sredstva koja se oduzmu od kriminogenih lica da se usmeravaju u neke humane fondove i humane svrhe. Ja sam i tu napravio amandman koji će biti tema rasprave u pojedinostima kada pričamo o amandmanima.
Iskoristiću ovu priliku da vam kažem da mi je ideja bila da taj novac koji se prikupi od kriminogenih aktivnosti da bude usmeren samo sa jednom svrhom za lečenje teško bolesne dece koje Republički fond zdravstvenog osiguranja ne vidi, tj. pravilnik o slanju dece u inostranstvo određene vrste oboljenja nema u svom šifrarniku i da pokažemo tu jednu humanost, da kažemo – ova sredstva idu sva za lečenje te dece koja se sada trenutno leče SMS porukama, različitim humanitarnim koncertima, različitim humanitarnim akcijama. Evo jedne prilike, već ste otvorili vrata ka toj temi, da usmerimo, svakako vi kao ministar i Republička vlada da ta sredstva usmerava na predlog Ministarstva zdravlja, jer bi ono odredilo prioritete bolesne dece, koje je dete ugroženije od nekog drugog i da ono ima šanse da se leči u inostranstvu.
Sada smo u prilici da vidimo jednu situaciju koja nikoga ne ostavlja ravnodušnog, gde smo primorani da u nedostatku novca, u nedostatku možda i neke dobre volje, u nedostatku jednog kvalitetnijeg medicinskog, zdravstvenog aparata da napravimo tu jednu reformu koja kasni 20 godina i da ovaj novac možemo usmeriti ka lečenju te dece koja su sada nažalost prepuštena sama sebi, roditelji su prepušteni sami sebi i da u mnogim situacijama oni mole, prose, pokazuju svoju bolesnu decu da su ona stvarno bolesna da bi dobili samilost neke nacionalne TV kuće i da bi tako imali šansu da se leče.
Kao lekar ću vas upoznati da mnoga bolesna deca nemaju prilike da dođu do Beograda, Niša ili Novog Sada, da nemaju prilike da dođu do neke nacionalne televizije i da njihove muke ostaju u nekim njihovim malim sredinama, njihovim malim porodicama i da ta deca gube bitku sa bolešću ili nažalost sa tragičnim krajem. Tako da je ovo dobra stvar da se otvaraju mogućnosti da novac, imovina zaplenjena od kriminala se usmeri ka jednom najhumanijem cilju, a to je lečenje dece, ali ponavljam, lečenje dece koja nisu predviđena za slanje u inostranstvo postojećim i važećim zakonskim pravilnikom Republičkog fonda, jer postoje brojne teške bolesti koje nisu predviđene i ovo je prilika da kažem da to možemo da uradimo.
Na kraju mog izlaganja ću skrenuti pažnju i kao lekar i kao otac na jednu temu koja isto vezuje vaš zakon, a to je kako smo u ovom zakonu etiketirali i naglasili važnost sankcionisanja huligana. To je neka moja lična ideja i inicijativa, nisam ravnodušan prema po meni blagim kaznama za pedofile i silovatelje. Mislim da mnogi počinioci tih najgnusnijih zločina, jer za mene gnusniji zločin od silovanja deteta ne postoji, smatram da su te naše kazne jako blage i da bi trebale da budu još strožije. Podsetiću vas da Rumunija, iako članica EU, je uvela hemijsku kastraciju silovatelja koji je počinio silovanje nad maloletnim detetom. Znam da je smrtna kazna ukinuta u Srbiji, da mi pratimo evropske trendove, ali vam kažem da sam toliko besan kada čujem da je neko ko je počinio takav gnusan zločin odležao svoju kaznu, ponovo se vraća i ponovo čini isto krivično delo. Kao otac jedne devojčice ne znam kako bih reagovao i kako bi reagovao otac kome se desi takav incident. Molim vas da ovo ozbiljno shvatimo, jer su kazne za takve monstrume bile u prošlom periodu jako male i da su ti monstrumi se vrlo brzo nalazili na ulici i koristili mogućnost da ponovo počine isto krivično delo.
Zahvaljujem se, ovim ću završiti, a nadam se da ćemo u narednom periodu imati mogućnost da ispravimo onaj član 249. i 250. koji diskriminiše osobe obolele od AIDS-a. Hvala vam puno.

Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, kolege poslanici i poslanice, pred nama je set pravosudnih zakona koji svakako za cilj imaju poboljšanje kaznene politike Republike Srbije, poboljšanje pravosudnih sistema, kao i približavanje zakonima EU.
Osim približavanja zakonima EU ono što smatram jako značajnim kod ovih zakona to je približavanje realnosti i realnom životu. Samo zakon koji je na adekvatan način približen realnosti i realnom životu može u potpunosti da bude ostvaren i u potpunosti da odgovori svojoj svrsi.
U ova tri zakona ću se osvrnuti na Predlog zakona o izvršenju vanzakonskih sankcija i mera iz razloga što ga smatram i te kako značajnim što je donet kao poseban zakon, iz razloga što je on u mnogim evropskim zemljama dao i te kako pozitivne efekte i rezultate i iz razloga što ste vi u vašem uvodnom izlaganju takođe istakli ogromne pozitivne rezultate izvršenja vanzakonskih mera. Tri su osnovna rezultata i tri osnovna cilja koji bi trebalo ovim zakonom da se postignu.
Prvi cilj se naravno odnosi na ogromne uštede u republičkom budžetu, jer je smanjen broj zatvorskih dana. Drugi cilj, ni malo manje važan od ovog prvog, je povećana mogućnost resocijalizacije osuđenog lica. Treći cilj, takođe ni malo manje važan od prethodna dva, je uspešnost integracije ovih lica u socijalnu sredinu.
Što se tiče Predloga zakona o izvršenju vanzavodskih mera, a to su mere koje se izriču u prekršajnim i krivičnim postupcima, kao i mere koje javni tužioci donose svojom odlukom, izvršavaju se u zajednici, odnosno u prirodnom okruženju, akcenat bih stavila na član 10, a on se odnosi na izradu pojedinačnog programa postupanja poverenika koji inače ovim zakonom je određen za izvršenje vanzavodskih mera. Zašto bih akcenat i pažnju stavila pre svega na član 10? Zato što ga smatram temeljom i polaznom tačkom dolaska do pozitivnih efekata primene i izvršenja vanzavodskih mera.
Ko su nosioci donošenja pojedinačnog programa postupanja? Na prvom mestu to je poverenik koji u skladu sa individualnim karakteristikama osuđenog lica, sa procenom njegove ličnosti, sa procenom njegovog zdravstvenog stanja, sa dolaženjem do podataka o njegovom stečenom obrazovanju, sa procenom njegovih porodičnih prilika počinje da radi pojedinačni program postupanja.
Šta je još važno kod pojedinačnog programa postupanja? Važno je aktivno učešće lica koje je osuđeno i prema kome se ova mera sprovodi. To aktivno učestvovanje lica u pojedinačnom programu postupanja u ovoj polaznoj tački i te kako može da proizvede pozitivan efekat koji se tiče resocijalizacije, reintegracije i naravno ne ponavljanja krivičnog postupka, odnosno smanjenje recidiva.
Kakvu još važnost ima ovaj član 10, odnosno pojedinačni program postupanja? Ima tu važnost što taj program postupanja, sem poverenika, zajedno potpisuje i lice prema kome se izvršava vanzakonska vaspitna mera. Znači, on je aktivno uključen, aktivno participira u donošenju pojedinačnog programa postupanja i samim svojim potpisom već daje neki oslonac da može doći do pozitivnih efekata izrečene mere.
Šta je još značajno u ovom Predlogu zakona, a koji se odnosi na smanjenje socijalne izolacije i socijalne isključenosti lica prema kome se izvršavaju vanzakonske vaspitne mere? To je član 39. pomenutog zakona, u kome se precizira uključivanje ovih lica u javne radove. Ti javni radovi obavljaju se uglavnom u humanitarnim, zdravstvenim, komunalnim i drugim ustanovama. Ugovor o izvršavanju ove kazne sačinjava Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, a poverenik, naravno, lice prema kome je određena ova kazna upućuje na izvršavanje ove kazne. Na ovaj način mnoga osuđena lica ne udaljavaju se od svoje porodice, ne dolazi do njihove socijalne izolacije i svakako da može da utiče na smanjenje recidiva.
Naravno da postoje i lica prema kojima se izvršava ova mera, a koja meru ne izvršavaju na adekvatan način. Kakav je postupak? Postupak je takav da poverenik poziva na razgovor lice prema kome se izvršava ova mera, obavlja sa njim razgovor, daje mu savete i, naravno, upozorava ga o sankcijama koje mogu dalje biti preduzete ukoliko se mera izvršava, a ta sankcija je da poverenik dostavi mišljenje sudu, što znači da nakon toga proizilaze druge sankcije.
Ono što takođe želim da istaknem ovde, to je član 57, a odnosi se na program pomoći i podrške licima koja izlaze iz zatvora i koja se vraćaju u svoje prirodne sredine. Ovaj program pomoći podrške i te kako je važan, jer, prema statističkim podacima, otprilike 70% lica koja su već izvršavala zatvorske kazne i bila osuđena na kaznu zatvora povratnici su u prvih šest meseci.
Koje su to mere pomoći i podrške koje se mogu pružiti licima koja izlaze sa izdržavanja kazne zatvora? To su mere podrške i pomoći koje se tiču obezbeđenja stanova i ishrane. To su mere pomoći i podrške koje se tiču sređivanja njihovih porodičnih prilika. To su mere podrške i pomoći koje se tiču obezbeđenja zdravstvene i socijalne zaštite. To su mere pomoći i podrške koje se odnose na saradnju sa centrima za socijalni rad, radi obezbeđenja odgovarajuće novčane pomoći za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba.
Ovaj period napuštanja kazne zatvora i vraćanja u prirodnu sredinu je u stvari jedna mera, ne samo pomoći, nego i osnaživanja ovih lica na putu vraćanja u prirodno okruženje, na putu pronalaženja zaposlenja, na putu izmene svog ponašanja i prihvatanja društveno poželjnih normi ponašanja.
Ukazala bih i na član 58. Predloga zakona o izvršenju vanzakonskih mera, a koji se odnosi na posebne mere za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv počinioca krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima. Ovde je jako važno da su ovi počinioci dužni u roku od tri dana da se jave povereniku. Poverenik je takođe dužan da u roku od tri dana uspostavi saradnju i komunikaciju sa nadležnim ustanovama, a te nadležne ustanove su policija, zdravstvene ustanove, organi starateljstva, savetovališta, specijalizovane ustanove, a nakon toga u roku od osam dana da sačini individualni, odnosno pojedinačni program postupanja. Naravno, poverenik je dužan da, u slučaju neizvršavanja ove obaveze, u roku od tri dana obavesti sud o tome.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku, on je takođe značajan u smislu smanjenja činjenja krivičnih dela, posebno onih krivičnih dela koja se odnose na nasilničko ponašanje i posebno je to nasilničko ponašanje prisutno kod mlađe populacije našeg stanovništva. Ta mera koja se uvodi je zabrana posećivanja određenih mesta. To se uglavnom odnosi na sportske terene i druga javna mesta i na neki način se postiže mera bezbednosti u odnosu na društvo, a takođe i mera prisustva okrivljenog u postupku.
Takođe je jako značajna izmena koja se odnosi na način raspodele sredstava dobijenih primenom instituta odloženog krivičnog gonjenja. Zašto je ova izmena važna? Važna je sa dva aspekta, sa aspekta transparentnosti i javnosti, zato što se za dobijanje ovih sredstava, a među onima koji mogu da dobiju ova sredstva su humanitarne organizacije, druga pravna i fizička lica, sprovodi konkurs. Konkurs sprovodi komisija koju obrazuje ministarstvo, a nakon toga odluku o dobijanju ovih sredstava donosi Vlada. Smatram da će se na ovakav način i transparentnije i korisnije ova sredstva upućivati.
Takođe je vrlo značajna izmena i sporazum o priznanju krivice koji se sada ovim zakonskim izmenama menja, pa stoji da se sporazum o priznanju krivice može postići do završetka glavnog pretresa, što u prethodnom zakonu nije bilo, nego do otpočinjanja javnog pretresa. Na ovaj način smatram da će doći do smanjenja sudskih troškova.
Srpska napredna stranka, kada su u pitanju zakoni koji su proevropski, kada su u pitanju zakoni koji su usklađeni sa preporukama Saveta Evrope i kada su u pitanju zakoni čvrsto utemeljeni u realnosti, nema nikakve dileme, u danu za glasanje podržaće set zakona. Hvala.

Reč ima Ljubica Mrdaković. Izvolite.

Hvala, predsednice Skupštine.
Poštovani gospodine ministre, članovi Ministarstva i saradnici, koleginice i kolege narodni poslanici, novi Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija donosi određena rešenja koja će postojeći zakon unaprediti, a sve u cilju zaštite prava osuđenih lica, kao i usaglašavanja sa najsavremenijim rešenjima evropskog kontinentalnog prava, koja su nesumnjivo dala pozitivne rezultate.
Između ostalog, nova predložena zakonska rešenja imaju za cilj da se na sveobuhvatan način urede prava i obaveze osuđenih lica i zaposlenih u ustanovama za izvršenje zatvorskih sankcija, ali i da se otklone do sada uočeni problemi i nepravilnosti u postojećem zakonodavstvu.
Htela bih da kažem da i pored svih ostalih rešenja ovaj zakon nosi i humanu komponentu koja ima za cilj da se zatvorenicima dok izdržavaju kaznu zatvora pruži prilika za adekvatno obrazovanje i lečenje, komunikaciju sa spoljnim svetom, tj. ostvarivanje čitave palete ljudskih prava, a sve sa namerom da se postigne prava svrha kažnjavanja, odnosno da kazna ne bude odmazda, već da se kroz adekvatan rad sa kažnjavanjem osuđenih lica izbegne mogući povrat u izvršenju krivičnih dela nakon izdržane kazne i puštanja ovih lica na slobodu.
Dosadašnja praksa je pokazala da je recidiv veoma čest i to najčešće kod izvršilaca teških krivičnih dela pa upravo u cilju, u prevaspitavanju osuđenika je neophodno primeniti i nova predložena zakonska rešenja, kako bi osuđena lica nakon izdržane kazne zatvora našla svoje mesto u društvu i kako ne bi ponovo pristupila izvršenju krivičnih dela. Znači, neophodna je kontinuirana podrška ovih lica.
Mogućnost obrazovanja u zatvorskim jedinicama i to kako osnovnog, tako i srednješkolskog, kao i osposobljavanja za rad osuđenih lica tokom trajanja zatvorske kazne, daju nadu da će osuđeno lice nakon izdržavanja zatvorske kazne i puštanja na slobodu moći da se na adekvatan način uklopi u postojeće društvene okvire, da nađe zaposlenje i obezbedi sebi i svojoj porodici egzistenciju, što su i te kako bitni uslovi za prihvatanje takvih lica od strane društva da ne bi bili stigmatizovani i da se što bolje inkorporiraju u društvo.
Novi predlog zakona uvodi kao što smo čuli od ministra i od ostalih kolega poslanika, novi institut koji do sada nije bio poznat u našem pravu, a to je sudija za izvršenje. Uvođenjem ovog novog instituta ima se za cilj da se uspostavi delotvornija sudska zaštita i pojačan nadzor nad primenom i poštovanjem prava osuđenika i sprečavanja mogućih zloupotreba i kršenja njihovih prava od strane nadležnih organa. U ovom trenutku u ingerencije sudije za izvršenje su dosta ograničene, po mom mišljenju i odnose se pre svega na zaštitu prava po pritužbi pritvorenika, postupak po zahtevu za sudsku zaštitu osuđenog, postupak po zahtevu za sudsku zaštitu lica na izvršenju mera bezbednosti obaveznog lečenja i zadržavanja, odnosno čuvanja u zdravstvenoj ustanovi obaveznog lečenja od alkoholizma, tj. alkoholičara i obavezno lečenja narkomana kada se to sve sprovodi u zavodu.
Takođe, dužnost sudije za izvršenje je da najmanje jednom u četiri meseca, znači, tri puta godišnje u toku godine obilazi zavode na teritoriji svoje mesne nadležnosti, razgovara sa osuđenicima i informiše ih o ostvarivanju svojih prava, odnosno njihovih prava.
S obzirom da su nova zakonska rešenja u skladu sa savremenim tendencijama koje su u većini evropskih zemalja i demokratija već afirmisana, ali i međunarodnih obaveza koje proističu iz članstva naše zemlje u Savetu Evrope koje se odnose na ispunjavanje standarda izvršenja krivičnih sankcija prema licima lišenih slobode, smatram da će primena predloženih zakonskih rešenja koje nudi ovaj zakon pozitivno uticati na život i rad u ustanovama zavodskog tipa, te da će se umanjiti efekti odmazde i unaprediti humani karakter postupanja sa osuđenicima.
Što se tiče Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, poučeni dobrom praksom razvijenih evropskih demokratija namera je da usvajanjem ovog Predloga zakona primenimo nova dostignuća u izvršenju krivičnih sankcija i da pri tome bude što manje opterećenje, kako za budžet, ali i adekvatna zaštita osuđenih lica i njihovih prava. Neosporno je da su zavodske ustanove zatvorenog tipa rasadnik za mlade kriminalce, odnosno najčešće mlađa lica koja budu prvi put osuđena i poslata na izdržavanje kazne zatvora. Nažalost, tamo dolaze u kontakt sa višestrukim povratnicima, a zatvorska kazna umesto vaspitnog ima edukativni karakter, ali naravno u negativnom smislu reči, odnosno mladi osuđenici od stariji uče i pod znacima navoda peku zanat, da bih odmah po puštanju na slobodu primenili naučeno i opet pristupili krivičnih dela.
Iako je praksa izvršenja vanzavodskih sankcija relativno nova u našem zakonodavstvu ona je pokazala veoma dobre rezultate u veoma kratkom roku, pa je cilj zakonodavca da novim predlogom zakona unapredi postojeća rešenja. Naime, pozitivni efekti ovakvog izvršenja sankcija su višestruki. Osuđenik ima dodira sa spoljnim svetom, što znači nije isključen iz društva, tako da je socijalna komponenta očuvanja društvenih kontakata nenarušena. Osuđenik ne dolazi u kontakt sa višestrukim povratnicima i prestupnicima i nije prinuđen da se prilagođava osuđeničkom kodeksu i kvazi autoritetu iz zatvorskog miljea. Osuđenik uspeva da sačuva svoje porodično i radno okruženje, a da pri tome svrha kažnjavanja bude ispunjena na pravi način. Znači, u pitanju je taj društveno koristan rad na kome svi insistiramo.
Takođe, troškovi izvršenja vanzovodskih sankcija u odnosu na zavodske su minimalni što i te kako dobro kako za budžet Republike Srbije tako i za obveznike. Iskustva drugih zemalja pokazuju da alternativne kazne utiču povoljno i pozitivno na smanjenje stope kriminaliteta, posebno kod mlađih izvršitelja koji se prvi put javljaju kao izvršioci krivičnih dela. Jako je bitno da se primenom ovakvih sankcija proces reintegracije u društvo višestruko ubrza iz prostog razloga što osuđenik najčešće nije ni prekidao porodične i radne kontakte, kao i da se širom primenom ovakvog vida kažnjavanja poboljšava efikasnost kaznenog sistema naše zemlje. Srpska napredna stranka će naravno u danu za glasanje podržati ovaj set pravosudnih zakona. Hvala.

Pre nego što pređemo na sledećeg govornika, samo da obavestim Narodnu skupštinu, odnosno narodne poslanike da ćemo danas raditi do okončanja rasprave u načelu pod tačkama 4, 5, i 6. dnevnog reda.
Reč ima narodna poslanica Branka Bošnjak, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Đukanović.