Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Vladeta Kostić, Miljan Nikoli, Aleksandar Jablanović.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam povodom načelnog pretresa o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina pored predstavnika predlagača dr Kori Udovički, potpredsednika Vlade i ministra državne uprave i lokalne samouprave, pozvala da sednici prisustvuju i Nina Fira, pomoćnik ministra državne uprave i lokalne samouprave, Danica Polić, savetnik u Ministarstvu državne uprave o lokalne samouprave i Gordana Govedarica, samostalni savetnik u Kancelariji za ljudska i manjinska prava.
Sačekaćemo minut, dva da ministar i njeni savetnici, pomoćnici uđu u salu. U zgradi su, samo da uđu u salu.
Nastavljamo načelni pretres.
Reč ima Dubravka Filipovski.

Uvažena predsednice, gospođo ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, po mom mišljenju izmene i dopune Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina imaju tri veoma bitne novine.
Prva je što se unapređuje postupak izbora za savete nacionalnih manjina i tom izmenom se pre svega naglašava stručnost organa koji sprovodi izbore. Do sada je izbore sprovodila Centralna izborna komisija. Od sada će izmenama i dopunama ovog zakona to činiti RIK, kao stručni organ koji će omogućiti doslednije i zakonitije sprovođenje izbora.
Druga veoma važna novina jeste uvođenje tzv. vanrednih izbora u samim nacionalnim savetima manjina. Do sada ta mogućnost nije postojala pa se u praksi dešavalo da se nakon konstituisanja saveta nacionalnih manjina on raspusti i ministarstvo formira privremeni organ koji je obavljao funkciju nacionalnog saveta, što posle usvajanja izmena i dopuna ovog zakona više neće biti moguće.
Treća po mom mišljenju veoma važna novina izmena i dopuna ovog zakona su veće nadležnosti saveta, veća transparentnost rada, pravna sigurnost i vladavina prava. S obzirom da nas očekuju izbori za nacionalne savete krajem godine, smatram da ih je neophodno dočekati sa jasnom, nedvosmislenom i preciznom izbornom procedurom i zbog toga smatram veoma važnim što su izmene i dopune ovog zakona maltene odmah na početku zasedanja ovog saziva parlamenta.
Takođe, veoma je važno što su u izmene i dopune ovog zakona ušle sve, praktično bih rekla da su izmene ovog zakona rezultat konsenzusa rada i radne grupe i svih 19 nacionalnih saveta i što su u izmene i dopune ovog zakona uzete sve primedbe nezavisnih regulatornih tela, koje su se pre svega odnosile na način biranja članova nacionalnih saveta, na njihove mandate i obaveze koje imaju prema onima koji su ih izabrali.
Kada kažem obaveze prema onima koji su ih izabrali onda ću pomenuti samo jedan od niza primedaba koje su imali članovi nacionalnih manjina u Srbiji koji su nama kao narodnim poslanicima dostavljali. Recimo, mnogi članovi manjinskih zajednica nisu znali kako se troše sredstva koja se godišnje iz budžeta Republike Srbije izdvajaju za nacionalne savete, a kojima raspolaže predsednik Nacionalnog saveta. Izmenama i dopunama ovog zakona postiže se ne samo transparentnost u radu, nego se preciznije dakle definišu i nadležnosti samog predsednika Nacionalnog saveta.
S ponosom mogu da kažem da manjine u Srbiji imaju pravo na svoj jezik, pismo, obrazovanje, informisanje na maternjem jeziku, kao i pravo na zaštitu kulturnog identiteta. Ustavom i nizom zakona stvoreni su pravni okviri koji poštuju njihova prava i mislim da je to veoma važno za razvijanje demokratičnosti u svakoj zemlji. Takođe, manjine u Srbiji aktivno učestvuju u političkom životu preko nacionalnih stranaka kojima je obezbeđen ulazak u parlament, ali preko lista velikih stranaka oni imaju funkcije u Republičkoj pokrajinskoj Vladi, u lokalnim samoupravama, a učestvuju u državnoj administraciji.
Sigurno je da svi mi imamo mnogo problema u ovim teškim ekonomskim uslovima, ali mislim da će ovaj zakon stvoriti uslove za jedan bolji izbor nacionalnih saveta i ovo svoje izlaganje završiću izjavom gospodina Lajčeka koji je pre sedam dana bio u Srbiji koji je rekao da je Vojvodina primer kako se poštuju nacionalne manjine. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Muamer Bačevac.

Uvažena predsednice, uvaženi poslanici, zaista juče sam jako afirmativno govorio o ovom zakonu kao predstavnik jedne od nacionalnih manjina koja živi i postoji u ovoj državi i koja autotorna. Želim da posebnu pažnju pridam ovome što ste vi rekli, a to je ono što nas sledi, a to je praktično praćenje finansiranja i kontrole finansija, odnosno kontrole utrošenih sredstava.
Znamo da je po ovom zakonu jasno definisano i eliminisane nelogičnosti i da će zakon preći, odnosno da će savetima voditi računa Kancelarija za ljudska i manjinska prava. Što se tiče samog finansiranja, sama kancelarija je 3. avgusta 2012. godine preuzela kompletno finansiranje. Imamo ovde izjavu, odnosno imam izveštaj revizora kako je funkcionisalo npr. moje Nacionalno Bošnjačko veće, odnosno kakav je njihov izveštaj, kako su se trošili novci i kako se praktično vodilo računa o finansijama građana ove države.
Moram još da naglasim i želeo bih da nam podrobnije objasnite da li će doći do promene, jer po ovom zakonu video sam da u članu 71. Zakona o budžetskom sistemu, Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, Kancelarija za ljudska i manjinska prava, da nacionalni saveti mogu da angažuju na nezavisne revizore koji će praktično vršiti nadzor. Da li će u tom smislu ići i sledeća promena?
Moram da kažem i da sam zgrožen onim što sam dobio od revizora, ovim podacima na koji način je Nacionalno veće Bošnjaka zloupotrebljavalo i koristilo ova sredstva. Imamo ovde tačno pobrojanih 15-ak stvari koje su nelogične i za normalnog čoveka nemoguće. Naime, Savet je 2013. godine isplatio na osnovu ugovora o delu oko sedam i po miliona dinara za koje nisu dostavljeni nikakvi dokumenti i osnove isplata, pa onda su na ličnim rashodima trošili oko četiri i po miliona dinara, znači za putne troškove, a bilo je predviđeno dva miliona dinara, itd. U nedogled su ljudi trošili pare, nisu podnosili nikakve izveštaje kako su to radili, niti su uzimali račune za gorivo, niti gde su spavali, niti bilo kakav račun kojim bi potkrepili svoju potrošnju, što je prosto nezamislivo da u ovoj državi se dešava.
Na kraju želim da kažem da je revizor mnogo toga ovde izneo i ovo ne pričam zbog građana Sandžaka koji znaju na koji način je zloupotrebljavan ovaj novac, a samo ću reći da je 2012. godine po izveštaju prebačeno ovom Nacionalnom savetu oko 200.000 evra, a 2013. godine po izveštaju revizora 220.000 evra. Znači da je bilo ozbiljne zloupotrebe. Juče sam naveo da je Savet praktično proknjižio, i to ovde ima po zvaničnom izveštaju revizora, osam miliona i 880 hiljada dinara na ulaganja u poslovni prostor Saveta, a naglasio sam da je to opština Novi Pazar 2004. godine taj objekat praktično prenela vlasništvo i na korišćenje Savetu za nacionalne manjine. Znači da je bilo ozbiljnih zloupotreba i da ovaj zakon mora dati takva rešenja o budućnosti, naravno nakon konsultacija sa Ustavnim sudom, da se ovakve stvari više ne dešavaju.
Još jednom ponavljam, sve ovo pričam zbog građana Republike Srbije čija se sredstva troše, jer svakako mi u Sandžaku znamo kako je zloupotrebljen ovaj novac i to je građanima Sandžaka jasno.
Još jednom želim da kažem da je zakon zaista afirmativan, da rešava mnoge stvari, izuzetno je pozitivna stvar i osnivanje izvršnog odbora, to je još jedna mogućnost da se olakša Savetu da funkcioniše i na pravi način donosi odluke u određenim kriznim situacijama da da prava rešenja. To je funkcionalni odbor o kojem se naravno nakon toga izjašnjava i Nacionalni savet, ali je to još jedna od mogućnosti koja olakšava i poboljšava funkciju samog Nacionalnog saveta.
Mi kao politička opcija ćemo se truditi u sprezi sa našim koalicionim partnerima, a to je i osnovna poruka premijera, da sve stvari budu transparentne. Ne želimo da se novac građana Srbije zloupotrebljava ni za kakve stvari osim za ono za šta zaista postoje realni uslovi. Zbog toga ćemo ovaj zakon zaista podržati i biti afirmativni u davanju argumenata i u, videćete kasnije, davanju nekakvih predloga. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović, povreda Poslovnika.

Hvala gospodine predsedavajući. Reklamiram povredu člana 106. po kojoj govornik može da govori samo o tački dnevnog reda. Ukoliko smo pažljivo slušali mogli smo da primetimo da je prethodni govornik govorio zapravo o radu Bošnjačkog nacionalnog veća u 99% svog izlaganja, a da se u onaj 1% dotakao ovog zakona i izmena i dopuna o kojima danas raspravljamo. Vi ste zaista bili u obavezi da ga opomenete, pogotovo zbog činjenice da niko iz ove legitimne Bošnjačke institucije danas nije u sali kako bi mogao da odgovori na ove optužbe i zaista nema nikog ko u ovoj sali predstavlja tu Bošnjačku instituciju.

Neprimereno je da već drugi dan za redom dozvoljavate da poslanici vladajuće većine sa govornice bukvalno napadaju Bošnjačko nacionalno veće, jer se ovde ne raspravlja o Bošnjačkom nacionalnom veću, već se raspravlja o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima.

Ne znam da li je to neka preteća poruka koju čitava vladajuća većina šalje Bošnjacima i šalje legitimnim bošnjačkim institucijama. Pošto vidim da mu dajete veliki prostor za to, imam razlog da verujem da jeste. Molim vas da ubuduće upozorite govornika da rad bošnjačkog nacionalnog veća nije tema ove sednice i da o tome može da zatraži posebnu sednicu ili poseban način gde će se o tome raspravljati.

Pošto vidim da prate i rad DRI, bilo bi dobro da proprate i izveštaj državnog revizora koji je dao za grad Novi Pazar, u kojem je gospodin Bačevac u koaliciji, u kome drži vlast, o trošenju sredstava građana koje je državni revizor video i o nepravilnostima. Dakle, pratite malo državni rad državnog revizora i u izveštaju o gradu Novom Pazaru.

Potpuno se slažem da će svakako i na jednoj od sednica Narodne skupštine da bude izveštaj državnog revizora po pitanju trošenja budžetskih sredstava, pa i trošenja budžetskih sredstava koja su predviđena za nacionalne savete.
Razumeo sam kolegu poslanika, mada je on, da tako kažem, jako vešto sproveo svoju nameru u delo, zato što je spominjao manjkavosti postojećeg zakona i izmena i dopuna i osvrnuo se na rad jednog od nacionalnih saveta, ali vodićemo računa da se u sledećem radu sednice takve stvari više ne dešavaju.
Da li želite da se Skupština izjasni o povredi Poslovnika u danu za glasanje? (Da.)
Sledeći govornik je narodni poslanik Miletić Mihajlović, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Blažić.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, saradnici iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, imam priliku da u ime SPS iznesem neke aspekte koji se tiču u užem i u širem kontekstu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Svakako da SPS podržava ove izmene i dopune ovog zakona koje danas razmatramo i činjenica je da će te izmene i dopune bitno doprineti poboljšanju normative u ovoj oblasti i sprečiti improvizacije koje su bile u prethodnom periodu, primenjujući prethodni, još uvek važeći zakon.
Naravno, važno je reći da se mi kao SPS apsolutno zalažemo za ostvarivanje svih kolektivnih i individualnih prava pripadnika nacionalnih manjina, a u skladu sa Ustavom, pre svega sa članom 75. koji garantuje pravo svakom pojedincu na svoj nacionalni identitet i na svoje samostalno izražavanje nacionalne pripadnosti, kao i u skladu sa okvirnom Konvencijom za zaštitu nacionalnih manjina, veoma značajnog dokumenta Saveta Evrope.
Često se u javnosti ne razume šta su nacionalni saveti nacionalnih manjina, koja je njihova uloga, koje je njihovo mesto u sistemu, pa se čak oni poistovećuju sa političkim strankama koje nešto traže, koje nešto izmišljaju, koje teže nekim separatističkim ciljevima. Čak i na takav način to neko razume, što je naravno daleko, daleko od istine. Zato valja uvek i na svakom mestu, kada govorimo o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, ponoviti više puta da su to legitimni predstavnici nacionalnih manjina, da je to legitimno telo, da tako kažem, jedne nacionalne manjine, preko kojih se ostvaruju prava na samoupravu u četiri bitne oblasti za tu grupaciju, za tu manjinu, a to je kultura, obrazovanje, obaveštavanje i službena upotreba jezika i pisma.
Konkretno, kada je reč o Zakonu o nacionalnim manjinama, on je donet 2009. godine, sa jednom najboljom namerom. Valja reći i da su nacionalni saveti ustavna kategorija, koji su definisani Ustavom iz 2006. godine, da je donošenjem ovog zakona 2009. godine zapravo bila želja i cilj da se preciziraju i odrede funkcije tih nacionalnih prava u smislu zakonskog ostvarivanja prava nacionalnih manjina. Nažalost, praksa je pokazala niz manjkavosti ovog zakona.
Naravno, kao što se to uvek i dešava, primena jednog zakona u praksi pokazuje ono što nije moglo da se vidi u datom trenutku kada se taj zakon donosio. Ništa tu sada ne treba posebno u negativnom kontekstu kvalifikovati itd, ali prosto je potrebno analitički prići, kao što i jeste sada. Predlagač, čini mi se, bitno poboljšava ovu zakonsku materiju. Mislim da će u narednom periodu nacionalni saveti bolje funkcionisati u korist ostvarivanja prava i sloboda nacionalnih manjina.
Važno je svakako reći da je za sve vreme država Srbija unazad išla jednom uzlaznom linijom i ide i išla je u pravcu putem stvaranja ustavnog i zakonskog, ali i društvenog i političkog ambijenta i okvira, u kome će se nacionalne manjine osećati u Srbiji kao u svojoj kući, što je veoma značajno. Mislim da takvo jedno mišljenje deli najveći broj nacionalnih manjina koje danas postoje u Srbiji.
To osećanje svakako ima i vlaška nacionalna zajednica iz koje ja dolazim. Mogu da kažem da, u širem smislu, ono što su vlaški nacionalni interesi podudara se sa onim što su srpski nacionalni interesi, ali kada stavljam znak jednakosti mislim na ono što su državni interesi. Pod tim podrazumevam to što su nacionalni interesi. Naravno, u užem smislu postoje one specifičnosti koje su tipične za nacionalnu manjinu, pa i za ovu o kojoj govorim, a to je svakako da su interesi očuvanje običaja, kulture, jezika, poštovanje porekla i svake posebnosti jedne etničke zajednice, odnosno grupe.
Dakle, u širem kontekstu razmatranja i razgovora o ovom zakonu, ja sam pristalica da i neke aspekte koji se ne mogu videti iz predloga zakona, ali koji imaju određene implikacije na ono što je život i bitisanje jedne nacionalne zajednice, jedne nacionalne manjine, da progovorim koju reč o suštinskom položaju i pitanjima važnih za vlašku nacionalnu manjinu, a u kontekstu ovog zakona.
Kada se govori o Vlasima mora da se zna sledeće. Vlasi su nacionalna zajednica koja je u sklopu Kneževine Srbije od njenog osnivanja, sa proširenjem na Timočku Krajinu 1833. godine. Brojni su autori srpski, ali i neki drugi na Balkanu, pa i u širem prostoru, koji su tokom 19. i 20. veka pisali o Vlasima i njihovom poreklu i strujama doseljavanja i osvežavanja autohtonog stanovništva istočne Srbije.
Interesantno je izreći jedan podatak i saopštiti ga, da postoji 154 vlaških naselja i 48 mešovitih naselja, uglavnom mešovitih sa Srbima i Vlasima, između Dunava, Morave, Crnog i Velikog Timoka.
Vrlo je indikativno ako se pogledaju rezultati popisa od Drugog svetskog rata na ovamo, koji govore zapravo o odnosu prema nacionalnim manjinama. Da bi mi danas mogli da pretendujemo da nacionalni saveti nacionalnih manjina u pravom smislu zastupaju interese svake manjine, mi moramo da se osvrnemo i na genezu onoga što su prava nacionalnih manjina, što je bio razvoj tih prava i sloboda od prošlosti do danas.
Sagledavanjem tih pokazatelja mi imamo da je 1948. godine, na primer, bilo je 93.440 Vlaha, da je 1953. godine bilo 28.000, zaokruživaću da ne bih zamarao prisutne i javnost, ali da se u isto vreme na popisu izjasnilo da je maternji jezik u Srbiji bio vlaški za 198.000 stanovnika. Samo se 1.368 stanovnika izjasnilo kao Vlasi, 1961. godine. Skoro 15.000, 1971. godine, 1981. godine 25.500, 1991. godine skoro 18.000, 2002. godine 40.000 i 2011. godine 35.330. Vidimo strahovite skokove i strašna variranja koja su, naravno, proizvod jedne društvene klime, verovatno uticaja jednog društvenog, političkog ambijenta, a i odnosa države prema ovoj nacionalnoj manjini, ili možda i prema nekim drugim nacionalnim manjinama.
Za to vreme kada se uporede podaci za brojem Rumuna, onda krećemo od cifre iz 1948. godine u prošlom veku kada je bilo 63.000, a onda postoji tendencija opadanja, da ne bih to čitao, to stalno kontinuirano opadanje ide do 2011. godine, kada je popisano 29.332 Rumuna. Ali, povećanje ili smanjenje broja Vlaha nije uzročno-posledično povezano sa onim što je pad stanovnika koji su se izjasnili kao Rumuni, što govori o tome da veliki broj vlaškog stanovništva u Srbiji ima osećanje sopstvenog identiteta, sopstvenog entiteta i posebnosti koje oni ne podrazumevaju sa znakom jednakosti sa onim što je rumunski identitet.
Ovo je veoma važno, jer kada se uporede stečena prava i razvijenost manjinskih kulturno-obrazovnih institucija, što je veoma značajno razvijeno i na jednom visokom nivou u Vojvodini, to se može konstatovati i gotovo da je Srbija primer u smislu onoga što treba da uživaju nacionalne zajednice i za neke druge zemlje, mi imamo da su Vlasi stigli u ovo aktuelno vreme praznih ruku, u smislu da nisu mogli u jednom takvom ambijentu iz prošlosti do danas da dođu do svojih institucija, da dođu do jednog stepena razvoja u smislu kulturno-obrazovnih institucija, itd.
Uzgred, samo da kažem jedan podatak, da posle Drugog svetskog rata postojalo je vlaško pismo na kome su izlazile i novine „Naša reč“, ili na vlaškom „Vorba nostra“, u Zaječaru se to izdavalo, ali da su kasnije te novine zabranjene i, naravno, Vlasi su ostali bez pisma i sve što je kultura, sećanje i negovanje kulture, običaji itd, ili bilo čega što je iz oblasti običaja, kulture, o obrazovanju ne mogu ni da pričam, to je na osnovu usmenog predanja.
Zašto o ovome pričam? Moja reč u ovom smislu ne odnosi se na to da se država u kojoj smo živeli odnosila maćehinski prema Vlasima. Čak, naprotiv, Vlasi su veoma inkorporirani snažno u ono što su bile prethodne države, a i danas što je Srbija sa jednim dubokim osećanjem patriotizma i pripadanju državi u kojoj živi počev od Srpske kneževine u 19. veku, da su rame uz rame Vlasi sa Srbima učestvovali u građenju sistema, u građenju države i da imaju dubok osećaj pripadnosti i odgovornosti prema svojoj državi i da žive u jednom veoma velikom i zadivljujućem saglasju sa većinskim narodom.
Ali, govorim zapravo o ovom drugom aspektu, jer ovakva jedna situacija doprinosi asimilaciji i gašenju jednog entiteta, a svako nestajanje jednog nacionalnog entiteta je velika šteta za civilizaciju.
U tom smislu je potrebno da Srbija uloži napor u tom pravcu tako da na primer Republički savet za nacionalne manjine koji je institucija definisana Zakonom o nacionalnim odnosima kao i drugi državni nadležni organi dođu do jedne konkretne politike u vidu jedne agende o emancipaciji, razvoju i opstanku vlaškog entiteta.
Drugi problem koji se odnosi na neke druge nacionalne manjine, pa naravno i na Vlašku, u vezi je sa osporavanjem na neprikosnoveno pravo svakog pojedinca da izrazi svoju nacionalnu pripadnost i sa težnjom presuđivanja ko je ko, da je neko pripadnik jedne, a ne druge nacionalne zajednice, odnosno nacionalne manjine.
Rekao bih da je jedini i neprikosnoveni vlasnik svog nacionalnog identiteta pojedinac. To ne može da bude ni naša država, ne može biti ni tuđa država. To je jasno definisano u članu 75. Ustava Republike Srbije, a o tome na decidno jasan način govori i okvirna Konvencija za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope. O tome svakako treba voditi računa u smislu da, evo idemo u pravcu integrisanja, u pravcu evropskih integracija. Treba da stignemo do EU, ako Bog da kako narod kaže, kako ljudi iz naroda kažu do 2020. godine ili tu negde, ali bićemo sigurno u situaciji osporavanja ostvarivanja jednog takvog cilja i po ovoj liniji, pogotovo od onih koji pretenduju da određuju nacionalnu pripadnost nekih naših nacionalnih manjina koje imaju pravo na sopstveni identitet i niko drugi to ne može, kažem, da im ospori, bilo to tuđa država ili naša država.
Još na kraju jedan problem želim da istaknem, a to je pitanje departizacije ove oblasti i onoga što su nacionalni saveti. Mislim da departizacija se pogrešno kao termin i koristi i razume. Dakle, sve što je javna delatnost to jeste politika neka, ali politika u širem smislu jeste ako se odnosi u ovom slučaju na ono što su potezi, na ono što su radnje, na ono što su sve aktivnosti u smislu ostvarivanja prava i sloboda nacionalnih manjina.
Ali, ako se misli na politiku određene političke stranke, onda i tu postoje određene finese koje valja razjasniti.
Dakle, po Predlogu zakona koji imamo ovde pred sobom, predlagači za izborne liste mogu biti registrovane političke stranke nacionalne manjine, što je sasvim u redu, jer svakako stranka ili partija sa nacionalnim predznakom ima u svom programu ono što je interes te nacionalne manjine, a to je zaštita i unapređenje prava i sloboda te nacionalne manjine.
Drugi predlagač može da bude udruženje građana čiji se ciljevi ostvaruju u oblasti zaštite prava nacionalnih manjina i to je sasvim u redu.
Treća vrsta predlagača može biti grupa birača upisanih u poseban birački spisak. Sad, ta grupa birača upisanih u poseban birački spisak nema, kako da kažem, političko predodređenje bar na papiru, ali svakako je jasno da pojedinci iz te grupe birača mogu biti članovi neke političke stranke ili partije koje nisu sa nacionalnim predznakom, nego one postoje na političkom tlu ili na političkoj sceni Srbije kao stranke bez tog manjinskog predznaka.
Naravno, i ovde imamo koliko tih parlamentarnih stranaka koje nemaju nacionalni predznak u smislu onoga što je nacionalna manjina. Ti članovi partija i stranaka svakako mogu kao grupa birača učestvovati na izborima za nacionalne savete, jer političko biće i politički okvir delovanja jedne ličnosti ne može da ograniči ono što su nacionalni interesi, odnosno ono što je nacionalno biće jednog čoveka.
Prosto, nije to uzročno posledično povezano. U protivnom, ako bi išli u tom pravcu, da se zabranjuje pojedincima koji pripadaju nekim drugim političkim strankama ili partijama, onda bi mi ograničili pripadnike manjina da mogu samo da se bave politikom u okviru svojih manjinskih stranaka, što je svojevrsna getoizacija u smislu političkih sloboda itd.
Prema tome moramo tu da shvatimo ovo pitanje na jedan sasvim drugačiji način, na jedan veoma širok način i način kakav on u suštini mora biti, a u sklopu svega onoga što su savremene tekovine civilizacije, a to je potpuna jedna sloboda prava, potpuno jedna sloboda delovanja političkog opredeljivanja i nacionalnog takođe opredeljivanja u smislu svog identiteta.
Dakle, veoma važna kategorija u ovom predlogu zakona je poseban birački odbor. Čitajući ovaj predlog zakona, koliko sam mogao da ga sagledam, mislim da je višestruko učinjen napredak i da je višestruko bolji u odnosu na prethodni i da će on sprečiti mnoge improvizacije u onome što je suština ovih promena.
Naravno, tu imamo i situaciju da u poseban birački spisak se upisuju, kako neki kažu, i predstavnici i oni koji nisu predstavnici nacionalnih manjina. Hajde mi da nađemo nekoga ko to može da presudi da neko može, a da neko ne može da se upiše u birački spisak.
Dakle, ako bi mi gledali po toj genetičkoj ili biološkoj, po tom rodoslovu i genezi, ali to prosto ne bi bilo moguće. Ne može da se to primeni. Mi bi mogli da stvaramo neke čiste predstavnike nekih nacionalnih zajednica, ali ne znam šta bi radili sa onima koji su pola, pola, ili koji su četvrt jedno, a tri četvrtine drugo. U tom slučaju ne znam prestolonaslednik današnji Aleksandar Karađorđević da li bi uopšte bio Srbin. Mislim da bi više bio nešto drugo.
Prema tome, uzimajući u obzir član 75. Ustava Republike Srbije, neprikosnoveno je pravo pojedinca da u skladu sa svojim osećanjem, u skladu sa onim što oseća u svojoj glavi i što ima pod kožom, da se samostalno izjasni za ono što jeste i što mu je nacionalna pripadnost i, naravno, kada uđe na poseban birački spisak, može da ostvaruje svoja prava u skladu sa zakonom.
Poštovana ministarka, mislim da je ovaj korak pravi korak u smislu poboljšanja ove zakonske materije, da će on bitno uticati na bolje odnose u nacionalnim zajednicama, na ono što je funkcionisanje nacionalnih saveta. Svakako, druga pitanja koja se odnose na neke nadležnosti i koje su u vezi sa onim što je mišljenje Ustavnog suda da tu treba promeniti, to će doći na dnevni red i svakako će to biti ispravljeno.
Socijalistička partija Srbije svakako će glasati za ovaj zakon, sa napomenom da se Socijalistička partija Srbije se zaista zalaže za jednu pravu klimu u Srbiji u kojoj će svi pojedinci i kolektiviteti nacionalnih manjina živeti i ostvarivati svoje pune slobode i prava, bez obzira gde žive i na koji način, bez ikakvog prejudiciranja da neko može da nešto uživa ili neko ne može. Svi moraju da uživaju onako kako su se izjasnili.
Socijalistička partija Srbije će glasati u Danu za glasanje za ovaj zakon. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Janko Veselinović, po Poslovniku. Izvolite.

Član 106. Prethodni govornik je govorio 26 minuta. To nije problem. On ima pravo da koristi vreme svoje poslaničke grupe. Međutim, postoji jedan drugi problem. Od tih 26 minuta, on je dva, tri minuta govorio o temi dnevnog reda, a ostali deo govora je posvetio odnosima Rumuna i Vlaha i otvorio jednu temu o kojoj bi mi svi mogli da kažemo nešto, ali to danas nije bilo na dnevnom redu.
Ja čak vama ne zameram na vašoj fleksibilnosti i razumevanju prema vašem koalicionom partneru iz Socijalističke partije Srbije, ali vas molim da sa predsednicom Narodne skupštine Republike Srbije uskladite neke principe oko vođenja sednica.
Dakle, kolega je pričao preko 20 minuta mimo teme. Ja juče nisam ni 20 sekundi da izustim nekoliko reči da bih napravio uvod za amandman koji sam hteo da obrazložim na Zakon o privatizaciji, a predsedavajuća me je prekinula i nije mi to dozvolila.
Molim vas, kada se budete menjali za tom stolicom, da kažete da ste kolegi dozvolili da priča dvadesetak minuta mimo teme i da ima razumevanje i prema opoziciji kada bude govorila nešto malo šire u odnosu na zadatu temu. Hvala.