Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista cenim i svaku upućenu kritiku. Kao što ste mogli da primetite u svom učešću u raspravi o predlozima zakona, kako u načelu, tako i u pojedinostima, najveći cilj kome težim jeste da donesemo što je moguće bolji propis koji će građanima obezbediti pravnu sigurnost, pravnu predvidivost sistema i koji se neće ticati donošenja zakona koje ne možemo da primenjujemo.
Složio bih se sa svojom prethodnicom u njenom izlaganju da postoji problem kod građana u sagledavanju značaja propisa koje mi kao Vlada predlažemo, a vi kao narodni poslanici u Skupštini razmatrate i o njima odlučujete. Naravno, nije naša uloga samo da predložimo propise. Naša uloga je i da građanima približimo nužnost donošenja određenog propisa. U potpunosti se sa vama slažem da postoji razlika, recimo, između Predloga zakona o pravobranilaštvu, sa jedne strane, i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, sa druge strane, ali i sam značaj donošenja nekog od ovih zakonskih predloga zavisi od toga kako ćemo ga predstaviti.
Očigledno je da između ova dva zakona postoji jedna velika razlika. To nije samo razlika na koju ste vi ukazali gledano iz jednog ugla. Razlika postoji i u prirodi tih propisa. Predlog zakona o pravobranilaštvu jeste predlog zakona koji upotpunjuje jedan slabo definisan, gotovo nepostojeći deo našeg pravnog sistema. Ne sporim da ćemo se svi složiti da je važeći Zakon o javnom pravobranilaštvu, kao što je uvažena profesorka Besarović govorila, zakon koji je i te kako štur, koji jednu važnu instituciju funkcionisanja i pravosuđa i pravnog sistema ne definiše do kraja. Verovatno je tu problem bio trenutak donošenja tog zakona, kada još uvek nismo mogli da se oslobodimo nekih prevaziđenih uticaja prošlosti, a nismo bili ni dovoljno smeli da zagazimo u neke izazove budućnosti. Ali, ako biste, recimo, celishodnost predlaganja i donošenja Zakona o pravobranilaštvu prikazali na način da građane i te kako interesuje kako se brane imovinsko-pravni interesi Srbije i kako se štiti njena imovina, verujem da bi građani i te kako bili svesni nužnosti donošenja ovog zakona.
Daću vam jedan primer, držeći se teme, naravno, a mislim da građani to treba da znaju. Zbog neuređenosti ovog dela našeg pravnog sistema, nedavno sam kao ministar tada u tehničkoj Vladi bio suočen sa nekim podacima koji su bili više nego zabrinjavajući. Naime, reč je bila o pravu konverzije, odnosno o konverziji prava korišćenja u pravu javne svojine. Bio sam zaprepašćen činjenicom kada sam video da se javna pravobranilaštva, kako na republičkom, tako i na gradskom nivou, gotovo uopšte nisu izjašnjavala o sprovođenju te konverzije koja je vršena potpuno nezakonitim tumačenjem postojećih zakona.
Daću vam primer konkretan. Taj primer, odnosno takvo delovanje je rezultiralo činjenicom da je Vlada Republike Srbije pre, mislim da je u pitanju period od osam ili devet meseci, dobila zahtev tada od Grada Beograda da plati zakupninu za korišćenje jednog objekta u kojem se četiri decenije unazad nalazi jedno ministarstvo. Svi koji smo članovi Vlade pitali smo se kako je moguće da Grad Beograd hoće da naplati zakupninu Vladi Republike Srbije za smeštaj državnog organa tj. ministarstva u zgradi koju je Vlada Republike Srbije podigla, u zgradi čiji je korisnik dato ministarstvo.
Onda smo došli do podatka da se Grad Beograd uknjižio na toj zgradi kao vlasnik. Tragajući dalje istim tim sledom događaja, došli smo u situaciju da Vlada Republike Srbije u svom vlasništvu nema ništa zato što se Grad uknjižio kao vlasnik nad tim objektima. Onda me interesovalo kako je Grad mogao da se uknjiži. Grad se uknjižio tako što je tumačio potpuno krivo, da tako kažem, nepravilno, jednu postojeću odredbu Zakona o planiranju i izgradnji.
Naime, u Zakonu o javnoj svojini se kaže da će pitanje konverzije prava korišćenja u pravo javne svojine biti regulisano posebnim zakonom. Taj zakon o javnoj svojini je donet kasnije u odnosu na Zakon o planiranju i izgradnji, a onda je Grad Beograd tumačio Zakon o planiranju i izgradnji koji je donet godinu dana pre Zakona o javnoj svojini kao taj poseban zakon, što nije bilo uopšte namera zakonodavca.
Problem bi bio otklonjive prirode da jedinice lokalne samouprave nisu činile nešto drugo, a to je da su u konverziji prava korišćenja u pravo javne svojine došavši u posed velikog broja nekretnina, a sećam se jedne rasprave sa uvaženom koleginicom Đukić-Dejanović tada, koja je imala izričit zahtev Grada Beograda, ako se ne varam, da se Klinički i Urgentni centar i sve klinike čiji je korisnik Ministarstvo zdravlja koje su vlasništvo Republike Srbije, da se sve prenesu na Grad Beograd. Ona je tome davala veliki otpor tadašnjoj gradskoj vlasti i svaka joj čast na tome, što je u tome istrajala, jer onda bi ispalo da Srbija nema ni jedan jedini klinički centar u svojoj prestonici, da sve ima Grad Beograd.
Naravno, možemo sada da kažemo – pa čiji je Grad Beograd nego Republike Srbije. Problem nastaje u sledećem. Mislim da je ovo od opšteg interesa što pričam, pa nećete mi zameriti što koristim ovu priliku.
Problem nastaje u tome što pojedine nekretnine, svako od nas zna gde je zgrada Vlade, zgrada ministarstva, zgrada Kliničkog centra ili neke bolnice, ali građani Srbije ne znaju koja je to sve svojina na nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije. Onda se dešavalo da se neke nekretnine koje su bile u režimu prava korišćenja prenesu na neku jedinicu lokalne samouprave, onda ta jedinica lokalne samouprave raspiše licitaciju i organizuje prodaju nekih od tih nepokretnosti i to se dešavalo. To bi bilo u redu da je to sprovedeno zakonito.
Zašto nije sprovedeno zakonito? Zato što niko nije kontrolisao rad Republičkog javnog pravobranilaštva. Zašto niko nije kontrolisao rad? Zato što je taj državni organ bio ustrojen na jednom potpuno prevaziđenom zakonu koji je imao toliko opštih mesta, odredbi ili nedefinisanih mesta, apsolutno nedefinisanih i ako stvari postavimo na ovakvim osnovama, mislim da je svakome jasno zašto je hitno donošenje ovog zakona.
Dešavale su se stvari da se nepokretnost upiše na ime Grada Beograda, da je na toj nepokretnosti pre 20 godina podignuta kuća nelegalno, bespravno, da je Grad Beograd raspisao licitaciju i prodao tu, recimo njivu, ne znajući i ne odlazeći uopšte da utvrdi faktičko stanje da su tu podignute bespravno neke nekretnine u kojem slučaju je pokrenut postupak za legalizaciju. Sada dolazi vlasnik koji treba da kupi tu nekretninu i na toj nekretnini vidi podignutih nekoliko novih objekata. Grad ni ne zna šta je prodao.
Dao sam primer Grada Beograda, nemojte mi zameriti, bez ikakve političke konotacije. Možemo to da govorimo i kada su u pitanju druge opštine. Samo se rekao nešto, verujem da će kolega Stefanović, znajući njegovu ulogu ranije, čime se bavio. Samo sam rekao – hvala Bogu, pa niko za ovo nije saznao na Kosovu i Metohiji, možete misliti šta bi se desilo sa državnom svojinom tamo, a mi nameravamo da vodimo pregovore o tome. Dakle, verujte mi, ja se naježim kada na ovo pomislim.
Sa jedne strane imate potpuno neuređenu evidenciju nepokretnosti u vlasništvu države. Znači, nešto čime se bavi Direkcija za imovinu što je Direkcija počela u poslednjih godinu dana da radi i zaista radi dobar posao. Sa druge strane imate ovako loše tumačenje zakona i primenu na osnovu toga. Verujte mi, kada sam tražio odluke odnosno rešenja kojima je vršena ta konverzija, Direkcija za imovinu uopšte nije bila pitana za mišljenje, dakle, uopšte nije traženo mišljenje. Mišljenje pravobranioca nekada dato nekada ga uopšte nema. Zato nam treba bolja organizacija pravobranilaštva.
I ja bih se sa vama u potpunosti složio da nije ovakvih stvari, da mi ne regulišemo neki već postojeći sistem, mi regulišemo postojeći sistem zato što ovakva kakav je radi loše. Na nama je iz izvršne vlasti da damo svoj maksimum, da on radi mnogo bolje. Nažalost dešavalo nam se u prošlosti, donesemo zakon koji onda stvori još gore stanje. Dakle, na nama je da damo svoj maksimum da ovu tematiku i ovu oblast uredimo što bolje. Mislim da koliko u običnom životu građanina zakon, o recimo, izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, ili o parničnom postupku, donosi neke za građanina mnogo vidljivije promene. Toliko zakon koji je sistemske prirode te vidljive promene na prvo viđenje i ne daje, ali kada uđete u materiju i te kako.
Mislim da bismo se oko jedne stvari još složiti. Naravno, građaninu je često nerazumljiva suština zakona o kojima mi ovde raspravljamo i koji donosimo. Složićemo se još i oko toga da su lekarska i pravnička profesija, profesija koje su najčešće izložene komentarima lajika i da svako od nas i svako od naših komšija, prijatelja, drugova često zna da se stavi ili u ulogu lekara, ili u ulogu pravnika i da sam uspostavlja dijagnoze i da sam daje pravnička mišljenja. Da je tako ne bi postojala specijalizacija kroz sistem obrazovanja za ove dve izuzetno važne struke, ali na nama je ovde i da kroz ovu raspravu građanima približimo šta je to korist od donošenja ovih zakona.
Složiću se da kada se pomene promena člana 85. Zakona o parničnom postupku to građaninu ne znači ništa, ali ako građaninu kažete da je postojećim zakonom obavezan da kao punomoćnika, odnosno svoga zastupnika pred sudom angažuje samo i isključivo advokata, navodim upravo ovo, dakle, članom 85. je propisano to, a da se ovim izmenama i dopunama zakona taj krug lica ne značajno mnogo, ali proširuje i da ćemo imati, uveren sam, uskoro u skupštinskoj proceduri zakon o besplatnoj pravnoj pomoći koji treba da upotpuni ovaj sistem zastupanja pred sudom, onda to stvara jednu sistemsku celinu i građaninu ne sužava krug prava već ih naprotiv povećava.
Želim da vam se zahvalim jer da vi niste vašu diskusiju započeli na ovakav način kao i vašu diskusiju od pre neki dan, verovatno ne bih ni ja sada ovako govorio, a mislim da su ova razmenjena mišljenja i argumenti i te kako od koristi građanima. Hvala vam.
