Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Druge sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 117 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 112 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.

Poštovana predsednice, poštovani poslanici, poštovani građani Srbije, ja sam Milijan Miletić i dolazim iz jedne male opštine Svrljig, koja se nalazi u blizini Niša. Inače, poslanik sam sa liste SNS i predstavljam Ujedinjenu seljačku stranku u Skupštini Srbije.
Moje pitanje bi bilo vezano za probleme na delu državnog puta prvog reda E14. To je bivši magistralni put, koji ide iz Niša preko Svrljiga, Knjaževca, Zaječara, prema istočnoj Srbiji. Na tom delu puta dešava se veliki broj saobraćajnih udesa.
Po podacima policijske stanice u Svrljigu u 2012. godini bilo je 10 saobraćajnih nezgoda. U 2013. godini bilo je 19 saobraćajnih nezgoda, od toga jedno prevrtanje autobusa i tom prilikom povređeno je 14 lica, dva teže i 12 lakše. U 2014. godini, do današnjeg dana, bilo je četiri saobraćajne nezgode, a među njima je bila i nezgoda u kojoj je učestvovala jedna cisterna i jedan šleper. Taj deo puta je veoma opterećen saobraćajem. Ima veliki broj udesa na delu Razbiglava i Đurđac. Tako se kaže taj deo puta i ja sam više puta, kao predsednik Opštine, kada sam bio u prethodnom periodu, pisao, zajedno sa načelnikom policijske stanice u Svrljigu sugestije i zahteve prema nadležnom Ministarstvu saobraćaja, prema Putevima Srbije, da se na tom delu puta Razbiglava, čije ime kaže šta se dešava tamo, i Đurđac reši problem i da se tamo više ne dešavaju takve nezgode. Taj put, kao što sam malo pre rekao, veoma je opterećen, ima veliki broj vozila koji tim putem funkcionišu. Od 2012. godine do današnjeg dana bilo je i saobraćajnih nezgoda koje su imale smrtni ishod.
Kao predsednik opštine, kao predsednik opštinskog veća i kao predsednik Saveta za bezbednost, više puta sam pisao 2012. godine i 2013. godine da se tu reši problem, da se takve stvari više ne događaju. Ujedno, sve te nezgode dešavaju se kada pada kiša i kada ta prva kiša padne naiđe neko vozilo malo brže i tu se dešavaju te saobraćajne nesreće, gde je veliko opterećenje za građane opštine Svrljig i za sve ljude koji idu tim delom puta.
Policijska stanica u Svrljigu, shodno svojim mogućnostima, uvek kada počne da pada kiša stavi svoje vozilo sa upaljenom svetlosnom signalizacijom da na neki način upozori sve one koji dolaze na tom delu puta da uspore i da se ne desi neka nezgoda. Osmog maja je bila još jedna saobraćajna nezgoda gde je ishod bio teške telesne povrede jedne bebe, jedne majke, a posle nekoliko dana bila je saobraćajna nezgoda gde su cisterna i kamion napravili velike probleme.
Nadam se da će Ministarstvo saobraćaja, odnosno Putevi Srbije konačno rešiti taj problem, jer postoji nalog saobraćajnog inspektora zaduženog za taj deo državnog puta zaduženog da se ti problemi reše.
Moje pitanje je bilo Putevima Srbije - kada će se rešiti problem na delu puta E14, to je put od Niša preko Svrljiga, Knjaževca, prema istočnoj Srbiji i kada će taj problem da se reši?
Ujedno bih, ako dozvoljavate, iskoristio priliku da, pošto je danas Sveti Nikola, čestitam slavu svima koji slave, jer Srbi slave slavu i kada je najteže, a sada je jedan od najtežih dana za našu zemlju. Sve najbolje i živeli.

Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Postavio bih poslaničko pitanje koje jeste pitanje jedne lokalne samouprave, ali u sebi sadrži elemente pitanja i odgovora da li postoji ili ne postoji pravna država kod nas.
Naime, u gradu Somboru, odbornik Dragan Stanišić podneo je ostavku 17. aprila 2014. godine iz razloga što je Agencija za borbu protiv korupcije utvrdila da postoji sukob interesa kod tog odbornika. Dan kasnije, sledeći na listi te odborničke grupe, gospođa Nada Sporin uputila je dopis kojim prihvata svoj mandat koji joj pripada, kao sledećoj na listi. Šestog maja je bila zakazana i mandatna izborna komisija, kako bi se konstatovala i jedna i druga činjenica, međutim, predsednik te komisije je iznenada otkazao tu sednicu. U međuvremenu, nekih pola meseca kasnije, gospodin Stanišić, koji je i dalje bio u sukobu interesa, odnosno imao je o tome zvanično mišljenje komisije, odnosno Agencije za borbu protiv korupcije, povlači svoju ostavku na funkciju.
Molim nadležno ministarstvo, odnosno Ministarstvo za upravu i lokalnu samoupravu da da svoje mišljenje kako je moguće da neko ko je u sukobu interesa i zbog čega postoji odluka Agencije za borbu protiv korupcije da i dalje vrši tu funkciju i kako je bilo moguće da da opoziv na tu ostavku. Možda nije nebitno u celoj ovoj priči i možda tim pitanjem treba da se pozabave neki drugi organi, a ne samo ovo ministarstvo, da je gospodin Stanišić u međuvremenu promenio stranačke boje i da je u međuvremenu postao deo vladajuće koalicije, odnosno pripada stranci koja sada daje mesto gradonačelnika u Zrenjaninu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Gospođo predsedavajuća, u danima kada je Srbija opsednuta svim posledicama velikih poplava koje su nezabeležene u našoj istoriji, a istovremeno i zadivljena solidarnošću samo organizovanih građana, mladih ljudi, policajaca, vatrogasaca, spasilaca i svih drugih, veliku štetu sigurno, uz sve građane koji su pretrpeli štetu na drugim materijalnim dobrima, pretrpeli su i naši poljoprivrednici.
Pre dve godine sam postavio pitanje Vladi i ovo je pitanje za premijera Vučića, budući da je obećano da će u martu, prošle godine, u skupštinsku proceduru da uđe zakon o zadrugama, a nas posebno interesuje oblast koja reguliše poljoprivredne zadruge i način organizovanja, jer zadrugarstvo sa tradicijom dugom preko 170 godina je u potpunosti zamrlo.
Srbija je u polovini 19 veka bila među prvim zemljama koje su organizovale zadružne oblike udruživanja poljoprivrednika, pre svega zemljoradnika i zanatlija. Među prvih smo 10 zemalja u svetu u međunarodnom zadružnom savezu. Srbija je zemlja bogata zadružne istorije i tradicije. Prva kreditna zemljoradnička zadruga u Srbiji je osnovana čak 1894. godine u selu Vranovo kod Smedereva.
Već 1895. godine osnovan je Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga. Zadruge su bile uredne i napredne i nicale kao pečurke posle kiše. Prvi zakon o zanatskim i zemljoradničkim zadrugama donet je 1898. godine. U Kraljevini Srbiji 1900. godine bilo je oko 650 zemljoradničkih zadruga, a na početku Drugog svetskog rata negde oko 3.500. Tadašnji problemi u poljoprivredi su bili slični kao i današnji, usitnjenost poseda, lošija obrada zemljišta i težnja ka zajedničkom nastupu na tržištu.
Onda dolazi još jedan neuspeli komunistički eksperiment koji ograničava zemljoradnike u pogledu njihovog vlasništva, ograničava ih u pogledu zemljišnog maksimuma, kako je to govorio Petar Stambolić, jedan od onih koji su nas u crno zavili sa svojim reformama, da se seljak ne bi kapitalisao. Oduzimaju se vlasnicima zemlje upravljačka prava nad njihovom imovinom, sve se kolektivizuje, a onda dolaze devedesete godina kada mora da se vrati zemlja nepravedno oduzeta vlasnicima. Samo je negde na teritoriji Vojvodine oko 700.000 hektara zemlje oduzeto ljudima, koje je bilo u njihovom vlasništvu.
Kao posledicu toga mi imamo jednu apsolutno neuspelu tranziciju u zadrugarstvu i pad zadrugarstva i gašenje pre svega poljoprivrednih zemljoradničkih zadruga i imamo seljaka koji je u potpunosti ostavljen i prepušten samom sebi.
Zbog toga je jedan od glavnih zadataka ove Vlade da što pre ponovo zaživi zadrugarstvo na istim onim principima na kojima je osnovano, a savremeno zadrugarstvo mora počivati na izvornim zadružnim načelima koja su potvrđena i osavremenjena na Kongresu Međunarodnog zadružnog saveza u Mančesteru 1995. godine, jer je to jedini ispravni put za organizovanje zemljoradnika u organizacije bez kojih selo definitivno ne može funkcionisati.
Moje pitanje je, budući da je zakon o zadrugama odavno napravljen kao radni tekst, kada će zakon o zadrugama ući u skupštinsku proceduru? Hvala.

Reč  ima Dušan Milisavljević.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege, moje pitanje, ovog puta će biti molba Ministarstvu zdravlja, ide predsedniku Republičke Vlade.
Danas ću vas obavestiti da je zakon koji reguliše lečenje i postavljanje dijagnoze dece koja boluju od retkih bolesti, Zojin zakon. Mislim da ste svi u sali čuli o Zojinom zakonu. Par stvari ću vam reći sada. Zoja je devojčica koja je bolovala od Batenove bolesti, jedne od retkih bolesti, Novosađanka koja je bila nevidljiva za državu Srbiju, za Ministarstvo zdravlja i za Republički fond, kao mnogo ostale dece koja boluju od retkih bolesti. Zoja je umrla 6. avgusta i od 6. avgusta njena porodica je izabrala da sa mnom pravi zakon, da sve njihove probleme koje su imali u postavljanju dijagnoze u lečenju male Zoje stavimo u paragrafe, stavimo u predlog zakona koji bi rešio probleme za svu ostalu decu. Zoja na grčkom znači život.
Ovaj zakon je zakon života, zakon koji bi rešio probleme sve naše dece koja boluju od retkih bolesti. Ovaj zakon, drage koleginice i kolege narodni poslanici, sam ja uradio sa porodicom male Zoje, sa profesorima koji tretiraju retke bolesti i ovaj zakon je do sada dobilo više od 50 nevladinih organizacija. Ovaj zakon je dobio podršku i prethodnog Ministarstva zdravlja i prethodne ministarke zdravlja, ali su vanredni parlamentarni izbori sprečili da ovaj zakon dođe na dnevni red današnje Skupštine.
Ja želim da podelim jednu informaciju sa vama u vezi ovog zakona. Ja sam spreman da ovaj zakon povučem iz skupštinske procedure i da svi zajedno razradimo ovaj zakon, dopunimo još možda ovaj zakon, poboljšamo ovaj zakon zarad dece koja boluju od retkih bolesti i da ovaj zakon bude zakon koji ćemo jednoglasno usvojiti u srpskom parlamentu.
U prethodnom sazivu sam imao sa predsednikom Narodne skupštine, gospodinom Stefanovićem dogovor oko ovog zakona i nadam se da će i nova predsednica i šefovi poslaničkih klubova da ovaj zakon razmotre. Na kraju diskusije ću podeliti ovaj Predlog zakona svakom šefu poslaničke grupe da vidi šta to stoji u skupštinskoj proceduri i da molim za ovaj zakon. Do sada nikoga u životu nisam molio. Za ovaj zakon molim zato što je ovaj zakon koji će rešiti probleme dece koja boluju od retkih bolesti.
Probleme koje je imala mala Zoja imaju mnoga deca koja su nevidljiva za državu Srbiju. Deca koja boluju od Hanterovog sindroma, deca koja boluju Grušeove bolesti, deca koja boluju od Fridrihove atakcije, deca koja boluju od Batenove bolesti, deca koja boluju od MPS sindroma, mnoga naša deca za koju sakupljamo novac putem SMS poruka, kao što sakupljamo iz za postradale u poplavljenim područjima.
Hajde da zakonski regulišemo kao mnoge evropske zemlje. Mnoge zemlje u okruženju, čak i Hrvatska i Slovenija imaju zakonsku regulativu za lečenje retkih bolesti. Ne bih voleo da se u budućnosti ponovo desi situacija da predsednica Udruženja za retke bolesti, Marija Joldić koja ima dete koje boluje od retkih bolesti sačekuje ministarku zdravlja kada je delila automobile, njih 60 i nešto, a da Republika Vlada nema sluha za ovu decu.
Ovo je želja da svi vrlo ozbiljno shvatimo ovaj zakon, jer ovaj zakon nas podiže u očima humane Srbije. Podiže nas u očima evropske Srbije. Podiže nas u očima svih ostali koji gledaju Srbiju kao jednu odgovornu državu koja najosetljiviji i najranjiviji deo svoje populacije, a to su bolesna deca koja boluju od retkih bolesti, ima nameru da sačuva.
Dve, tri stvari u vezi ovog zakona. Glavna stvar je da ovim zakonom se reguliše da ukoliko doktor ne može da postavi dijagnozu u roku od šest meseci detetu, ima obavezu da ga pošalje na račun države u inostranstvo, a da nakon toga kada se postavi dijagnoza da to dete ima pravo na terapiju.
Drage moje kolegine i kolege narodni poslanici, obaveštavam vas da deca sa retkim bolestima nemaju nikakva prava trenutno u Srbiji i da Republički fonda postojeći Pravilnik o lečenju dece ne vidi ovu decu.
Zadnjih 15 sekundi ću iskoristiti da podelim ovaj Predlog zakona svim šefovima poslaničkih grupa i vama predsednice.

Zahvaljujem poslaniku.
Reč ima Zvonimir Stević.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, poslaničko pitanje postavljam ministru privrede, prof. dr Dušanu Vujoviću. Možda je rano, ali jeste blagovremeno.
Svakako da jedan od najvećih problema na teritoriji države Srbije, sa kojima se svakodnevno susrećemo unazad dve decenije, jeste problem nezaposlenosti posebno mlade generacije.
Uz potpuno razumevanje za ekonomsko stanje u kome se kao država i društvo nalazimo, posebno u centralnom delu Srbije, uz duboko žaljenje za tragične poplave koje su nas zadesile, problem nezaposlenosti je posebno izražen i ima svoju specifičnost, složenost, značaj, važnost političku, ekonomsku i državnu težinu na KiM. Naime, prošlo je 15 godina, a da se niko ozbiljno, odgovorno sistemski nije bavio problemom u iznalaženju mogućnosti izradi dugoročne strategije i projekata za buduće mlade generacije za zapošljavanje 15 generacija koji su završili srednje škole i fakultete.
Bilo je raznih programa i obećanja gde su rađene studije. Moram da kažem da rezultata nije bilo. Naročito je to činjeno u predizbornim kampanjama i želim da podsetim da je na KiM bilo dosta izbora na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou.
Ono što je u prethodnom periodu rađeno od strane Ministarstva i Kancelarije za KiM jeste pokušaj da se izraženi problem nezaposlenosti na KiM ublaži, ali svakako to ne rešava ovaj veliki problem. Ovo ističem zbog procesa za KiM koji nije jučerašnji, niti današnji, već i sutrašnji i nijednog trenutka ne želim da umanjim težinu i složenost opšteg življenja na KiM jer je život na prostoru KiM i dalje težak, složen i bremenit.
Da li treba da podsećam javnost na bezbednosti i slobodu kretanja, duple registracije, pravo na imovinu, sudbinu nestalih i kidnapovanih, pravo za zdravstvu koje je ovih dana ugroženo zbog nedostatka lekova, pravo na adekvatno obrazovanje i ostala ljudska prava?
Limitirajući faktor i dodatno otežavajuća okolnost je ta što se srpskom narodu i ostalom nealbanskom življu ne pruža nikakva mogućnost zapošljavanja u takozvanim privremenim institucijama na KiM, a da ne govorim o velikim sistemima kao što je Elektroprivreda Kosova i Metohije, Fabrika cementa „Đeram Janković“, Fabrika feronikla u Glogovcu.
Da podsetimo javnost da su radnici u velikim sistemima i institucijama na KiM posle 1999. godine isterani i proterani i ne svojom voljom izgubili osnovno pravo, a to je pravo na rad. Imajući ovo u vidu, svakako da predstavnici EU imaju odgovornost i ulogu da zajedno sa našom Vladom uzmu učešće u rešavanju ovog gorućeg problema. Prema evidenciji pokrajinske službe za zapošljavanje KiM na teritoriji Pokrajine ima preko 25.000 nezaposlenih lica. U severnom delu na evidenciji tržišta rada nalazi se preko 8.000, na području centralnog dela KiM 6.500, Pomoravskom kraju 6.000 i poslednji izražen problem je na teritoriji opštine Štrpce gde ima preko 5.000 nezaposlenih.
Jasna je poruka sa ekspozea predsednika Vlade Republike Srbije, Aleksandra Vučića, da se nadoknada Srbima na KiM nastavlja i to bez umanjenja, što je garant za opstanak Srba na prostoru KiM.
Iz ovih razloga postavljam pitanje ministru privrede u okviru predloga mera, šta se predviđa za rešavanje problema nezaposlenosti na KiM i da li će se u okviru tih mera dovesti strani investitori u saradnji sa međunarodnim predstavnicima za otvaranje proizvodnih kapaciteta u srpskim enklavama na KiM? Zahvaljujem.