Zahvaljujem se. Za reč se javio narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se javio još za prethodni amandman odmah posle izlaganja predlagača, međutim i dalje sam pri stavu  da, ako se krše moja prava da se ne krše prava opozicije.
Ja mislim da ni prethodni amandman nije bio smislen, posebno zbog nadoknade pričinjene štete koja je mogla nastati. Niti sam ja profesor, niti sam bio premijer, niti sam bio kandidat više stranaka za premijera, ali ja stvarno ne znam kako neko može da odgovara za štetu koja je mogla nastati, za pričinjenu štetu koja je mogla nastati. Šteta je ili pričinjena ili nije pričinjena. Ali za pričinjenu štetu koja je mogla nastati možda može da se odgovara krivično, ali ne može se tražiti nadoknada štete za ono što nije bila šteta. Gotovo je neverovatno, ali s obzirom da je taj amandman već prešao ja ću preći na ovaj koji je sad aktuelan.
Tu se radi o tome da je predlagač predložio da su sudovi, organi uprave i drugi nadležni državni organi, tela i agencije dužni da o stvarima kojima je predviđeno zastupanje od strane državnog pravobranilaštva dostavljaju sva pismena neposredno državnom pravobranilaštvu. Složio bih se sa tim da predlagač nije suzio kada sve treba obaveštavati državno pravobranilaštvo. U predlogu zakona piše da se kada se radi o drugim nadležnim organima, znači državni organi su organi države Srbije, a drugi nadležni organi su širi pojam, može da obuhvati ako se radi o državnoj imovini i AP, grad Beograd, razne organe koji rade po pitanju državne svojine. U tom slučaju su svi ti organi, bez obzira što nisu državni, što se u predlogu zakona koji je predložilo Ministarstvo radi o širem spektru organa, dakle, oni su u obavezi da obaveste neposredno državno pravobranilaštvo.
Ukoliko bi usvojili ovakav amandman mi bi suzili mogućnost, odnosno suzili bi broj dostava državnom pravobranilaštvu od strane svih organa, a ne samo od državnih organa. S tim u vezi, bilo bi u praksi veoma zanimljivo videti kako bi se to dešavalo i ko bi recimo obaveštavao Saveznu Vladu 2001. godine da može nastati šteta povodom sklapanja ugovora sa Konzorcijumom 21. decembra 2001. godine, po konkursu koji je održan u julu iste godine, a da ta firma nije bila ni osnovana. Dakle, pravobranilaštvo tu daje saglasnost na jedan ugovor, a Savezna Vlada u čijem sastavu je bio …
(Predsedavajući: Molim vas, vratite se na amandman.)
…Na amandmanu sam, samo govorim šta u praksi može da se desi ukoliko se obavesti državni organ, a to on ne učini. Tu nastane šteta po grad Beograd recimo 30 miliona dinara. Pitam se ko će tu štetu nadoknaditi, s obzirom da ta šteta nije mogla nastati, već je nastala. S obzirom da su organi, i državni i svi drugi, obaveštavali Saveznu Vladu u kojoj je bio jedan poslanik ovde, da ne govorim imena da ne bih izazvao repliku, oni su obavestili o tome, ali je Savezna Vlada, taj organ potpisao sasvim drugi ugovor od onog na koja je pravobranilaštvo dalo saglasnost.
Dakle, ta šteta nije mogla nastati, nego je nastala. Pitam, ko će sada da nadoknadi? Da li je jedan oldtajmer dovoljan da se nadoknadi 30 miliona evra, koliko je šteta koju su grad Beograd i država Srbija pretrpeli? Hvala.

Zahvaljujem se.
Za reč se javio narodni poslanik dr Aleksandar Martinović, po amandmanu. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pre svega mislim da je argumentacija kolege Rističevića apsolutno na mestu, kao što je na mestu i obrazloženje Vlade zašto se ne prihvata ovaj amandman.
Samo bih dodao ovoj argumentaciji još nekoliko mojih viđenja zašto ovaj amandman ne treba prihvatiti. Prvo, Vlada je potpuno u pravu kada kaže da izraz tela koji se koristi u formulaciji amandmana na član 9. stav 1. nije dovoljno precizan. Nadam se da me niko neće pogrešno razumeti i da ove moje reči neće istrgnuti iz konteksta diskusije o predlogu zakona, ali čini mi se da je upotreba reči „telo“ kada je reč o državnom aparatu jedna ne baš srećno pozajmljena iz državno-pravnog i političkog rečnika Hrvatske. Naime, tamo se od 1990. godine koristi reč „državna tijela“. Ne znam da li vam je Hrvatski pravni sistem bio motiv da i vi unesete ovakvu formulaciju u ovaj vaš amandman, ali Vlada je zaista u pravu kada je rekla da taj izraz nije precizan.
Ako želite da se vratimo malo u istoriju, postoji još jedan razlog zašto vaš amandman ne treba prihvatiti, odnosno još jedan argument u prilog tome da je Vlada pravilno postupila kada je odbila vaš amandman. Reč „telo“ se u pravnom jeziku i to u jeziku javnog prava koristi od 17. veka, tačnije od 1679. godine kada je engleski parlament doneo čuveni „habe askorpus akt“. Habe askorpus na latinskom bukvalno znači – imaš telo, u širem smislu – imaš slobodno telo. Dakle, reč „telo“ u javnom pravu označava fizičko lice čija se sloboda ne može dovesti u pitanje bez odgovarajućeg sudskog naloga. Drugim rečima, habe askorpus akt je u stvari akt koji sadržinski postoji u svim civilizovanim i demokratskim državama, postoji i kod nas, a u stvari znači zabranu da neko bude protiv pravno lišen slobode. I ako posmatramo pravno i istorijski, reč „telo“ može da se odnosi isključivo na fizičko lice, ne može da se odnosi na državni organ, to je jedna stvar.
Druga stvar, što se tiče ovih vaših konstatacija vezano za agencije kao po vama nadležne državne organe. Morate da znate da nemaju sve agencije u Republici Srbiji jednak pravni status. Neke agencije su naprosto javne agencije, shodno Zakonu o javnim agencijama, neke agencije su državni organi. Na primer, Agencija za borbu protiv korupcije je definisana kao državni organ. Neke agencije su organi uprave u sastavu odgovarajućih ministarstava, neke agencije su javne službe. Dakle, imaju raznorodnu pravnu prirodu.
Prosto, ne samo zbog vas i ne samo zbog narodnih poslanika, nego i zbog građana, jer je tema agencija veoma zanimljiva tema i za medije i za građane, važno je znati da nemaju sve agencije u Republici Srbiji istu pravnu prirodu i ne mogu sve da se podvedu u taj korpus državnih organa. Neke agencije jesu državni organi, ali jedan dobar deo agencija nisu državni organi, nego imaju status ili javne agencije ili javne službe.
Ono što je rekao gospodin Rističević je potpuno tačno. Pravno-tehnički, odnosno, bolje rečeno nomotehnički, je mnogo pravilnija formulacija koju je koristila Vlada kada kaže – nadležni organi. Vi insistirate na toj sintagmi „nadležni državni organi“. Državno pravobranilaštvo može da dođe u potrebu da pribavi pismeno od organa koji nisu državni organi. Podsetiću vas, organi autonomne pokrajine nisu državni organi, organi jedinica lokalne samouprave nisu državni organi, ali se u pravnom jeziku za sve te subjekte koristi reč „organ“, pri čemu oni nisu državni organi. Dakle, organi pokrajine su organi teritorijalne autonomije. Teritorijalna autonomija nije država, kao što ni jedinice lokalne samouprave, iako jesu pravna lica, njihovi organi nisu državni organi.
U tom smislu, mislim da je argumentacija Vlade, koju je dodatno potkrepio moj kolega Marijan Rističević, apsolutno na mestu i da zaista ovaj amandman iz svih ovih razloga ne treba prihvatiti.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Martinoviću.
Za reč se javio narodni poslanik dr Vladimir Pavićević.
Po kom osnovu?

Po članu 158. imam pravo da iskoristim do isteka pet minuta, kao samostalni narodni poslanik.

Imate još tri minuta. Izvolite.

Tri su stvari koje bih, dame i gospodo i poštovani ministre Selakoviću, hteo ovde da kažem.
Najpre, reč „telo“ nisam do sada primetio da postoji u takvom obliku u propisima u Republici Hrvatskoj, koja je nama susedna država. I sam gospodin Martinović je, poštovani predsedavajući, rekao, kada se pozivao na iskustvo Republike Hrvatske, da tamo postoji termin „tijelo“, ali u našem sistemu, i pravnom i političkom, postoji termin „telo“, za koje se tačno zna šta znači izvan ovoga o čemu je govorio gospodin Martinović.
Iznenađuje me druga stvar. Čak i da je taj termin vrlo blizak, da kažemo, nekom iskustvu koje postoji u susednoj Republici Hrvatskoj, valjda mi ovde, pa i u procesu evropskih integracija koje je Vlada Srbije proglasila za svoj osnovni cilj, moramo da koristimo neka komparativna iskustva. Vlada Republike Srbije je, na primer, nudila pomoć kao članica EU i Vladi Srbije da proces pregovora oko članstva Srbije u EU teče mnogo brže. Ta pomoć, koliko ja znam, poštovani predsedavajući, poslata je Vladi Republike Srbije i Vlada Srbije nije zauzela stav da, budući da pomoć dolazi iz Republike Srbije na harmonizaciji pravnih propisa Republike Srbije sa EU, neće da primi tu pomoć. Zato, poštovani predsedavajući, ne razumem ovu opasku koju je saopštio gospodin Martinović.
Moram da dodam, ipak smo Zoran Živković i ja kao predlagači ovog amandmana na član 9. i dalje nezadovoljni obrazloženjem Vlade da odbija ovaj amandman. Hvala vam.

Zahvaljujem se.
Za reč se javio ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram za neophodno da dodam nešto ovoj sadržajnoj, poučnoj i u potpunosti profesorskoj raspravi. Činjenica je da jedinstvo pravnog poretka podrazumeva i terminološko i jezičko jedinstvo.
Dakle, ako naše upravno pravo i insitucionalno upravno pravo ne poznaje izraz „telo“, koji je u neku susednu državu opet ušao bukvalnim prevodima engleskih pravnih tekstova, prema kojima gajim visoko poštovanje i uvažavanje, i u onom doprinosu o kojem je kolega Martinović govorio, uopšte političkoj, ali naročito pravnoj i istorijskoj misli, jednostavno nije uputno koristiti izraz „telo“ tamo gde mu nije mesto. Nekome će pasti na pamet pa će, recimo, da pogleda u naš Krivični zakonik gde postoji čitava glava koja se zove „Krivična dela protiv života i tela“. Eto, recimo, jednog pravnog teksta gde se izraz „telo“ pominje, a da sa ovim predlogom zakona apsolutno nema nikakve veze.
Svako ima pravo da mu se ne dopadne obrazloženje Vlade. Ako hoćete da sečemo dlaku, što kažu, na četvoro, sama činjenica da mi upotrebljavamo izraz „organ“ podrazumeva da organ funkcioniše u okviru nekog tela, a to telo, pod znacima navoda, u ovom slučaju je država. Tako da, i sa te strane bi bilo, po meni, neodgovarajuće upotrebiti ovaj izraz, naravno uz podršku jedne druge terminološke zabune koja je nepažnjom zakonodavca uvedena u naš sistem kroz izraz „agencija“. Ne možete da razaznate šta su to sve agencije, jer među njima samima postoji toliko razlika. Jedino što ih sve spaja jeste jedan odijum građana prema upotrebi same reči agencija, šta god ona pokrivala, često i oblasti koje su izuzetno značajne i delokrug nadležnosti tih organa koji je i te kako važan i značajan za Republiku Srbiju.