Predsedavajući, zamolio bih, pošto sam se javio i za prethodni amandman poslanice Branke Bošnjak, da mi omogućite, možete odbiti vreme od vremena poslaničke grupe da govorim o tom amandmanu.
Na isti način razmišlja naša poslanička grupa kao podnosilac ovog amandmana, a na isti način potvrđuje kolega Neđo Jovanović, koji je iskusan advokat i dobro zna o čemu pričamo.
Ono što postoji u praksi, to je da je do 2000. godine stanje u našim zatvorima bilo katastrofalno, a da je broj osuđenika bio manji. Posle 2000. godine stanje u zatvorima se iz godine u godinu poboljšavalo. Otvorene su ustanove, zavodi za izvršenje krivičnih sankcija i za evropske posmatrače i za nevladine organizacije. Ministarstvo pravde je tu bilo jako angažovano, ali ono što je činjenica koje svi moramo biti svesni, da mi još nismo dobili pozitivnu prelaznu ocenu.
Sa donošenjem Zakona o amnestiji, sa donošenjem Zakona o zavodskom izvršenju krivičnih sankcija, ali istovremeno i sa oštrijom borbom države protiv korupcije i kriminala, niko ne može tačno proceniti u budućnosti koliko će biti osuđenika. Ali, ono što je činjenica je da mi moramo ispuniti određene standarde, upravo sa onim osnovnim načelom o kome sam i prethodno pričao, to je da prvo država mora uraditi ono što je do nje, a onda tražiti od građana da građani ispune svoje obaveze.
Ako držimo zatvorenike u zaista nehumanim uslovima, a zatvori su prenatrpani ne krivicom ovog ministarstva, već zbog nasleđa, onda u budućnosti moramo urediti kako treba i po određenim standardima.
Što se tiče amandmana na član 114. koji sam podneo i kojim predlažem da su lekari u obavezi da sa osuđenicima koji odbijaju lečenje ili hranu postupaju sa poštovanjem medicinske etike i ličnosti osuđenika, uz obavezu da lekari moraju zadržati objektivnost u svojim procenama i ne smeju dozvoliti da budu izloženi pritisku da prekrše etičke principe i medicinsko prosuđivanje, posebno kod primene medicinskih prinudnih mera, uz istovremene medicinske kontrolne mehanizme. Mislim da je Vlada u svom odgovoru u pravu, da je sve ovo regulisano u nekim drugim zakonima i što se tiče medicinskog etičkog kodeksa i da ministarstvo stalno vrši nadzor.
Ovo jeste jedna upućujuća norma. Opet sam želeo da nešto što se podrazumeva i nešto što postoji u drugim zakonima se kratko i jasno navede i kod nas, posebno u slučajevima štrajkom glađu, odbijanja uzimanje hrane, lekova itd, gde su lekari, a to znamo iz prakse, često podvrgnuti pritiscima da i kada treba i kada ne treba vrše medicinske prinudne mere.
Još bih se samo u najkraćem osvrnuo na tretman trudnica i porodilja. Mislim da zaista zakon tu u velikoj meri odgovara potrebama vremena i da je u ovom delu jako human, što se tiče pre svega dece. Ali, mislim da osuđenim ženama porodiljama i trudnicama nedostaje taj deo koji zakon nije propisao da moraju prostorije u koje su smeštene da ispunjavaju određene uslove. Oni se u medicinskom smislu i u smislu medicinske nege uglavnom podrazumevaju i uglavnom u praksi se tim osobama posvećuje posebna pažnja, ali moja je namera da to zakon precizira.
Onda kada osuđeniku pokažete i normativno i u praksi da je država uradila što se tiče humanosti, sve ne samo normativno, već i u praksi, tek onda možete od osuđenika tražiti da on izvrši svoju obavezu i očekivati punu resocijalizaciju. Sam sam bio nekoliko puta u nekim zemljama EU pre 15 ili 20 godina i po dolasku na granicu jednostavno vam carinici i policajci na carini stave do znanja da ste došli u jednu uređenu državu, ali vam istovremeno sa dobrodošlicom i sa otvorenim granicama skreću pažnju na vaše obaveze. Kada prekršite, a država vam je omogućila sve, onda idu zaista rigorozne sankcije. To je model funkcionisanje države koji mi želimo da vidimo u praksi. Hvala.
PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Darko Laketić.