Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Znate, te nesretne noći sam u Šabac otišao kao civil, kao neko ko se odazvao pozivu premijera Vučića, a umesto 1000, 1500 ljudi u Šapcu se te noći pojavilo između 10 i 12 hiljada ljudi. Na poziv, humanih, odgovornih. Nisam bio jedan dan, nisam bio ni par sati, niti sam želeo da budem šef Kriznog štaba u gradu koji ne poznajem, niti da radim posao koji ne poznajem, ali sam tu odgovornost za nekoliko sati, dok se ne pojave odgovorni ljudi iz Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva vojske, odnosno odbrane, prihvatio zbog nespremnosti lokalne samouprave koju ste vi napravili, zbog nespremnosti lokalne samouprave koja nije imala ni jedan džak peska, zbog nespremnosti lokalne samouprave koju nije bilo briga za svoje građane, zbog ovih ljudi, odgovornih ljudi koji su zajedno te noći bili u tom štabu, punili džakove, zbog nespremnosti lokalne samouprave koja nije imala 30 lopata u tom trenutku, jedan bager na Čevrentiji. Nikada neću preuzeti posao koji moraju da rade profesionalci.
Zahvalan sam gospodinu Dikoviću na sjajno obavljenom poslu i zato što šest ili sedam dana zajedno sa tim ljudima nije odlazio kući, nije spavao. Šta ima loše u tome, šta ima loše u tome što politika mora da se izvuče iz sporta? Pitajte vašeg predsednika što nije izašao iz sporta. Zato što politika mora da izađe i da ustupi mesto profesionalcima i da politika, odnosno takve stvari nisu mesto, gde će se bilo ko ko se bavi politikom reklamirati, već oni ljudi koji imaju ovlašćenja i mogućnosti da spasu i živote i materijalna dobra.
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Babiću.)
Sa druge strane, samo još jednom, koji je to bedem u Srbiji pukao, a da nije u Bosni, odnosno u Hrvatskoj? Koji je to bedem u Srbiji pukao, a i sada se plaše ljudi u Srbiji?