Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, poštovani ministre, na sreću i na žalost za seljake iz grada, ovaj kredit i ovaj novac neće ići u razvoj vinogradarstva, a s tim u vezi ja moram da iskažem svoje zadovoljstvo i najverovatnije da je prethodna kritika bila otprilike skrivena i da se odnosila na nemogućnosti da se seljaci iz grada opskrbe sredstvima kojima mogu svoje vinogradarstvo na tri godine da razvijaju i dalje.
Što se tiče ovog kredita, on je postao nužnost, ali sada bi trebali svi da vidimo zašto se zadužujemo? Zašto su najprofitabilnije fabrike prodate u bescenje, recimo fabrike cigareta? One su prodate negde čak, čini mi se, za vreme „Sablje“ ili nešto odmah posle „Sablje“ na brzinu, po veoma niskim cenama, tako da je recimo Fabrika cigareta u Nišu prodata za tri puta manju cenu od onog koliko je vredela Fabrika „Ronhil“ u Rovinju.
Dakle, ceo društveni kapital je prodat u bescenje, ali to nije bilo dovoljno. Dijaspora je slala četiri milijarde svake godine, ali ni to nije bilo dovoljno. Imali smo donatorsku podršku posle 2000. godine, ali ni to nije bilo dovoljno. Dakle, kada nismo mogli da zaradimo koliko je u to vreme vlast mogla da potroši, onda smo potrošili donaciju, potrošili smo gotovo ceo društveni kapital, ali ni to nije bilo dovoljno, nije bilo dovoljno ni to što nam je dijaspora slala novac, već smo morali i u to vreme da se zadužujemo po nepovoljnim kamatnim stopama. Tako da, umesto da živimo od zarađenog, mi smo počeli da živimo od zaduženog.
Naš problem čak nije ni visina duga koji smo zatekli 2012. godine, naš problem je struktura duga, visina kamata i naš glavni problem je bio što za taj novac nije napravljen izvoz za vraćanje duga. Dakle, nije stvorena nikakva privreda, već čak naprotiv, ona je rasprodata. Većina tih privrednih subjekata i fabrika koje su još mogle da rade su isečene za staro gvožđe i prodate, radnici su ostali na ulici, a majstori tranzicije su sa svojim prijateljima, političarima, tajkunima itd. napunili svoje džepove, dok su građani, odnosno radnici ostali na ulici. Zaduživanja koja su se u to vreme vršila otprilike su služila za punjenje deficita i za pokrivanje svih tih pljački koje su se događale u to vreme. Na sreću, to sa ovim kreditima nije slučaj, ali ih ja shvatam pre svega kao nužnost s obzirom na zatečeno stanje koje smo zatekli.
Po pitanju navodnjavanja, ja bih ga vezao i za odvodnjavanje. Dakle, voda ne mora da bude samo šteta i velika šteta kao što je to danas. Ona je nastala pre svega zato što bivša vlast nije shvatila da voda može da bude i korist, da voda dok teče pored vas i ne krene da teče kroz vas, dok vi ukroćavate vodene tokove, a ne oni vas, da u takvim situacijama voda može da bude zlata vredna, a u suprotnom može da nanese veliku štetu, što se ovih dana i dogodilo. Da je samo deo bivšeg duga iskorišćen da se navodnjavanje i odvodnjavanje dovedu u jednu funkciju, da kada imamo viška vode koja teče pored nas, da to sačuvamo i iskoristimo da u vreme kada vode nema dovoljno navodnjavamo veliki broj hektara, ta voda bi bila pravo bogatstvo, zlata vredna i ne bi donosila štetu, već bi bila od koristi. Voda je dobar sluga, kao i vatra, ali loš gospodar, čak opasniji od vatre, jer vatrom vodu ne možete da ugasite, a vodom vatru gasite.
Da je bilo razuma mi bi danas imali, akumulacija je uzrok svih naših slivova, da u svakom trenutku kada se pojavi višak vode i zapreti poplava, mi bi napunili te akumulacije, sačuvali vodu i u sušnim periodima vršili navodnjavanje. Sistem kanala bi bio tako razvijen da u zimskim periodima, u kišnim periodima može da služi za odvodnjavanje, a da u sušnim periodima isti ti kanali imaju drugu funkciju, odnosno da služe za navodnjavanje, da na takav način od velikog broja reka, slivova, potoka, od Dunava i Save, Morave, koji protiču kroz našu zemlju, napravimo novac, a ne da izgubimo novac. Te pameti nije bilo i očigledno da to nije bilo slučajno, kao što ni slučajno nije nestala inženjerija, pontonjerija, kao što su nestali pontonski mostovi, čamci, oprema itd. Znači, ništa se u ovoj zemlji nije desilo slučajno i po pitanju ovog navodnjavanja i odvodnjavanja, možete da budete sigurni kada pogledate Zakon o vodama.
Gotovo je neverovatno da se po sistemu odbrane od poplava i glavnih stvari, uređenja glavnih vodotokova i slivova zakonom razvila jedinstvena organizacija „Srbijavode“ na tri preduzeća: „Srbijavode“, „Vojvodinavode“ i „Beogradvode“. Takođe je neverovatno da smo po tom najvećem pitanju imali i tri inspektora. Imali smo inspektora u „Vojvodinavodama“, „Srbijavodama“ i u „Beogradvodama“. Po pitanju Obrenovca to bi znači da su, ako postoji neka odgovornost, odgovorni i „Vojvodinavode“ i „Beogradvode“ i „Srbijavode“, jer su za vodotokove koji su trebali da se urede bila nadležna tri, a ne jedno preduzeće. Dakle, gotovo je nemoguće napraviti takav zakon slučajno i tvrdim da je neko ko je to radio ili nije bio dovoljno kvalifikovan ili je imao zlu nameru.
Voleo bih da se ovim zakonom, ovim zaduženjem konačno urede naši vodotokovi, u skladu sa svim drugim što moramo da uredimo. U ovoj državi poodavno nema države. U ovoj državi treba tek početi praviti državu. Država je najskuplji proizvod za koga treba vremena da se napravi, s obzirom na zapuštenost države koju smo zatekli. Tako se i u ovom smislu nadam da će ovaj novac biti iskorišćen u prave svrhe, posebno ovaj koji se tiče navodnjavanja. Za mene kao poljoprivrednika to je veoma malo. Voleo bih da se više novca uloži u vodoprivredu, u navodnjavanje, a naravno i odvodnjavanje. Voleo bih da sredstva koja zemljoradnici odvajaju za odvodnjavanje ubuduće dolaze do svojih korisnika, a ne da, po zakonu iz 2010. godine, budu zadržavana na nekoj sasvim drugoj poziciji, da ne budu blagovremeno prosleđivana onima kojima je taj novac namenjen. Onda se čudimo zašto nam se nešto desilo.
Kad se tako nešto desi, onda se obično traži odgovornost kod aktuelne Vlade. Bojim se da ovaj problem zapuštenosti naše države, koji od 2000. godine traje, odrazio i na naše slivove reka, našu vodoprivredu, navodnjavanje, odvodnjavanje i desila se tragedija neverovatnih razmera, koja je najverovatnije mogla biti manja, da oni koji su od 2000. do 2012. godine vršili vlast sredstva koja su dobijali, recimo od Svetske banke 50 miliona evra 2007. godine, a 2010. godine još 30 miliona evra, da je taj novac uložen u odvodnjavanje i navodnjavanje sada bi situacija bila daleko bolja, voda nam ne bi nanosila tu štetu, već bi nam bila od koristi, koristili bi je.
Verujem da onaj ko načini jednu grešku i ne ispravi čini drugu grešku i mi ne smemo da se učinimo na svojim greškama, moramo da se učimo na greškama naših prethodnika.
Nažalost, naši prethodnici nisu svesni svoje odgovornosti. Danas samo čujemo kritiku onih koji su upropastili sve što je moglo da se upropasti u ovoj državi. Upropašćena je svaka šansa i perspektiva ljudi da iz ove krize izađemo, da možemo da se uhvatimo za bilo šta što smo zatekli. Posebno ono što boli je stanje u našoj privredi koja ne isporučuje dovoljno novca da bi mogli da servisiramo dugove koje smo zatekli.
Zato bih voleo da ovaj kredit, posebno onaj koji se tiče vodoprivrede i poljoprivrede koristi svoje namene i da bude od koristi za stanovništvo, da bude od koristi za upošljavanje stanovništva, da bude od koristi poljoprivrednicima da im ne bude na štetu, kao što je to do sada bilo.
Na kraju da kažem da nisam pristalica preteranog zaduživanja. Dug nije dobar drug, ali s obzirom na stanje koje je zatečeno na ogromne kredite, recimo samo da smo se privreda je dugovala 22 milijarde, javni dug je bio 16 milijardi 2012. godine, deficit je bio oko dve milijarde, milijardu i nešto je bila kamata za jednu godinu, milijarda i nešto za drugu godinu, dakle, na tih 16 milijardi bilo je još četiri milijarde obaveza i to je i došlo do ovih 20, 21 milijardu duga koliko iznosi, sem ovog duga, morala se pokriti finansijske obaveze koje su nastale.
Mislim da u 2013. i 2014. godini naše obaveze po pitanju kamate i duga su negde blizu 10 milijardi evra što se tiče samo države toliko su kamate i glavnice koje je trebalo otplatiti. Krediti su bili kratkoročni sa visokim kamatama i njih svakako valja zameniti. Da smo tih dvadesetak milijardi koliko smo zatekli javnog duga, da je to samo propušteno kroz poljoprivrede i prerađivačku industriju, pa da smo i pola izgubili danas bi dugovali deset milijardi manje nego što sada dugujemo. Uz taj dug imamo i neverovatan dug privrede od 22 milijarde.
Ovo govorim čisto gledalaca radi, da znaju kakvu je stanje zatečeno i da oni koji danas kritikuju one koji za dve godine nisu uspeli da isprave ono što su oni iskrivili u poslednjih deset godina. Oni se ponašaju za mene kao što se ponaša kriva Drina. I kriva Drina dok teče misli da je u pravu, a tako misli i bivši vlast. Hvala.
