Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram  Četvrtu posebnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 126 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Kolege, hoćete da ubacite svoje kartice u elektronski sistem za glasanje da bi utvrdili kvorum?
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 139 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Primili ste obaveštenje poslaničke grupe Boris Tadić – NDS, Zajedno za Srbiju, Zeleni, Srbija, o smrti narodnog poslanika Miodraga Rakića, kao i Izveštaj Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine povodom razmatranja ovog obaveštenja, koji je utvrdio da je smrću narodnog poslanika nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 8) Zakona o izboru narodnih poslanika i predlaže da Narodna skupština, u smislu člana 88. st. 3. i 4. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovom narodnom poslaniku.
U skladu s tim, a saglasno članu 88. stav 1) tačka 8. i st. 3. i 4. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština na predlog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, konstatuje da je prestao mandat pre isteka vremena na koje je izabran, narodnom poslaniku Miodragu Rakiću, danom nastupanja smrti.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika, izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini.
Nastavljamo rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Vladeta Kostić, dr Miljana Nikolić, Aleksandar Jablanović, Branko Ružić i Ninoslav Stojadinović.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da današnjoj sednici, pored dr Nevene Petrušić, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Saše Jankovića, Zaštitnika građana i Rodoljuba Šabića, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, prisustvuju i Ljiljana Lončar, pomoćnik Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Gordana Stevanović, Vladana Jović i Robert Cepi, zamenici Zaštitnika građana, Mina Rolović-Jočić, šef kabineta Zaštitnika građana, Katarina Jokić, savetnik Zaštitnika građana i Marinko Radić, savetnik Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Saglasno članu 86. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvala u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 86. stav 1. Poslovnika, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri predloge akata iz dnevnog reda.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste mogli da vidite za Četvrtu posebnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini utvrdila sam sledeći
D n e v n i r e d:
1. Redovan godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2013. godinu, sa Predlogom zaključka Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova od 30. maja 2014. godine;
2. Redovan godišnji izveštaj Zaštitnika građana za 2013. godinu, sa Predlogom zaključka Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i Predlogom zaključka Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu;
3. Izveštaj o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti za 2013. godinu, sa Predlogom zaključka Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i Predlogom zaključka Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu;
4. Izveštaj o radu Agencije za borbu protiv korupcije za 2013. godinu, sa Izveštajem o sprovođenju Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji za period od 2013. do 2018. godine i Akcionog plana za njeno sprovođenje sa Predlogom zaključka Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava i Predlogom zaključka Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu;
5. Izveštaj o radu Državne revizorske institucije za 2013. godinu sa Predlogom zaključka Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava; i
6. Predlog odluke o izmenama Odluke o izboru članova i zamenika članova Odbora Narodne skupštine Republike Srbije, koji je podnela poslanička grupa Socijalistička partija Srbije.
S obzirom na to da je podnet predlog za spajanje rasprave po pojedinim tačkama dnevnog reda, pre nego što pređemo na odlučivanje o tom predlogu, potrebno je da utvrdimo da li postoji kvorum za odlučivanje.
Molim narodne poslanike da ubace identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatuje da je, primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 183 narodna poslanika, pa su ispunjeni uslovi za odlučivanje.
Narodni poslanik prof. dr Vladimir Marinković, na osnovu člana 92. stav 2, člana 157. stav 2. i član 191. i 192. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se obavi zajednički jedinstveni pretres o: Redovnom godišnjem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2013. godinu, sa Predlogom zaključka Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova; Redovnom godišnjem izveštaju Zaštitnika građana za 2013. godinu, sa Predlogom zaključka Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i Predlogom zaključka Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu; Izveštaju o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti za 2013. godinu, sa Predlogom zaključka Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i Predlogom zaključka Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu; kao i zajednički jedinstveni pretres o Izveštaju o radu Agencije za borbu protiv korupcije za 2013. godinu, sa Izveštajem o sprovođenju Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji za period od 2013. do 2018. godine i Akcionog plana za njeno sprovođenje sa Predlogom zaključka Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava i Predlogom zaključka Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i Izveštaj o radu Državne revizorske institucije za 2013. godinu sa Predlogom zaključka Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava od 2. juna 2014. godine.
Da li narodni poslanik prof. dr Vladimir Marinković želi reč? (Ne)
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Molim narodne poslanike da pritisnu odgovarajući taster na poslaničkoj jedinici.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 152, protiv – pet, uzdržanih – nema, nije glasalo – 37, od ukupno prisutnih 194 narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.
Prelazimo na rad po dnevnom redu.
Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite mi da u vaše i u svoje ime pozdravim gospodina Luku Bjankonija, šefa političke sekcije pri Delegaciji EU u Republici Srbiji, gospođu Nadju Ćuk zamenicu šefa Misije Saveta Evrope u Srbiji i predstavnike misije OEBS-a u Srbiji, gospodina Miloša Bulje, gospodina Djel Mason i gospođu Jelenu Jokanović, koji trenutno prate deo današnje sednice sa Galerije Velike sale.
Molim vas da aplauzom pozdravimo goste.
(Aplauz)
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički jedinstveni pretres o predlozima akata iz dnevnog reda po tačkama 1, 2. i 3, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, članova te poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članovima 192. i 193. a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine otvaram zajednički jedinstveni pretres o Redovnom godišnjem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2013. godinu sa Predlogom zaključka Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova; Redovnom godišnjem izveštaju Zaštitnika građana za 2013. godinu sa Predlogom zaključka Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i Predlogom zaključka Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu; Izveštaju o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti za 2013. godinu sa Predlogom zaključka Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i Predlogom zaključka Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Poslanik Marko Đurišić, po kom osnovu? Poslovnik. Izvolite.

Član 97. stav 3. predlog za produženje rasprave objedinjene. Danas smo usvojili  objedinjavanje rasprave tri izveštaja. Ta tri izveštaja zajedno imaju preko 500 strana i verujem da zbog važnosti i svega onoga što se nalazi u tim izveštajima zaslužuje  da ova Skupština posveti malo više vremena, te predlažem u skladu sa Poslovnikom da se produži vreme rasprave, odnosno duplira vreme rasprave. Hvala.

Znači, nije povreda Poslovnika, nego koristite pravo.
Stavljam na glasanje predlog poslanika Marka Đurišića o produženju vremena za raspravu.
Molim poslanike da se izjasne.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 22, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo 176 od ukupno prisutnih 198 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Da li predstavnici predlagača izveštaja žele reč?
Molim da se prijavite.
Dajem reč Neveni Petrušić. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici i narodne poslanice, zadovoljstvo mi je što danas mogu da predstavim Godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, centralne nacionalne institucije čija je misija, kao što znate, suzbijanje i zaštita od svih oblika i vidova diskriminacije.
Ako bih u jednoj rečenici ocenila aktuelno stanje u ostvarivanju ravnopravnosti, mogla bih da kažem da su u proteklom periodu učinjeni značajni pozitivni pomaci, ali da stanje još uvek nije zadovoljavajuće i da nam predstoji još mnogo posla u izgradnji društva koje svakome pruža ne samo jednaka prava, već i jednake mogućnosti i jednak pristup svim resursima kojima društvo raspolaže.
Iza nas je četvrta godina kontinuiranog rada i tokom 2013. godine u stručnoj službi Poverenika radilo je 18 zaposlenih, a još dvoje je zaposleno u Novom Pazaru, našoj prvoj regionalnoj kancelariji koju smo otvorili zahvaljujući podršci upravo Narodne skupštine, Evropske komisije, lokalne vlasti u Pazaru i čini mi se da je zapravo ovo korak ka onome što nam predstoji, a to je da ovu instituciju učinimo zastupnijom širom Srbije, pa je opet uz podršku Narodne skupštine planirano da otvorimo još tri ovakve regionalne kancelarije.
Tokom 2013. godine sproveli smo 716 postupaka po pritužbama, što je u odnosu na 2012. godinu povećanje za 25%. U ovim postupcima, a oni su uglavnom pokrenuti od strane pojedinaca, u 77% slučajeva i u 12% slučajeva to su učinile nevladine organizacije. Dakle, u tim postupcima dali smo na zakonu zasnovana mišljenja i odgovarajuće preporuke koje su usmerene ka tome da se spreči dalje ispoljavanje diskriminacije i uklone štetne posledice koje je diskriminacija proizvela.
Pored toga, delujući preventivno, jer je to takođe naš zadatak, dali smo šest mišljenja na nacrte zakona, 24 opšte preporuke. To su one preporuke koje upućujemo organima javne vlasti, a koje imaju za cilj da se preduzmu odgovarajuće mere u cilju unapređivanja ravnopravnosti, a takođe izdali smo i 35 saopštenja i upozorenja javnosti. Vodili smo ukupno sedam strateških parnica, od kojih su tri pokrenute upravo tokom 2013. godine. Pokrenuli smo i dva postupka za ocenu ustavnosti. To je takođe jedno ovlašćenje Poverenika. Obratilo nam se više od 1000 građana, a u našoj prijemnoj kancelariji pravna informacije i pravne savete zatražilo je preko 70 građana.
Kada je reč o preporukama koje smo dali u pojedinačnim slučajevima diskriminacije, kada je reč o diskriminaciji koja je izvršena prema pojedincima ili grupama lica sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da je većina tih preporuka sprovedena.
Međutim, kada su u pitanju ove opšte preporuke, to su one kojima preporučujemo preduzimanje odgovarajućih mera, ne možemo biti zadovoljni, jer ima i onih preporuka među njima koje smo dali još pre dve godine, ponovili ih još jednom, a da one ni do dan danas nisu sprovedene. Takva je npr. preporuka koju smo uputili Ministarstvu prosvete svojevremeno koja se tiče eliminisanja diskriminatorskih sadržaja iz nastavnih materijala i donošenje akta kojim se reguliše način postupanja obrazovanih ustanova u slučajevima diskriminacije.
Veoma je značajno i mi smo veoma zadovoljni što je po našoj preporuci usvojena Strategija za prevenciju i zaštitu diskriminacije, koja je veoma pozitivno ocenjena ne samo zbog kvaliteta same Strategije, njene sadržine, već i zbog kvaliteta samog procesa koji je pratio izradu ovog dokumenta, koji je bio u punoj meri participativan i koji je uključio sve društvene aktere, uključujući nevladine organizacije. Pripremljen je i akcioni plan za sprovođenje Strategije. Nadam se da će zapravo on zaokružiti ovo što možemo nazvati jednom osmišljenom antidikriminacionom politikom koja će se u narednih pet godina voditi u Republici Srbiji, na svim nivoima i u svim sektorima vlasti.
U protekloj godini, uprkos veoma, veoma skromnim kapacitetima, nastojali smo da u punoj meri budemo proaktivni, da svojim delovanjem utičemo na podizanje svesti javnosti, na širenju znanja o antidiskriminacionim propisima, na razvijanju kulture ljudskih prava, jednakosti i tolerancije. Želim da kažem da je u protekloj godini naš fokus zapravo bio na radu na terenu, da kažem tako, odnosno radu u opštinama i gradovima u unutrašnjosti Srbije, jer smo zaista nastojali, koliko god je to bilo moguće, da ovu instituciju približimo građanima, da im približimo šta piše u našim zakonima, da im objasnimo kako se mogu i kome obratiti kada prepoznaju da su diskriminisani. Videli smo, i o tome sam govorila i prošlog puta kada smo predstavljali izveštaj za prethodnu godinu, da iz pojedinih područja Srbije dobijamo jako malo pritužbi, što znači da postoje područja gde ova institucija nije vidljiva i gde treba pojačati rad.
Radi ostvarivanja upravo tog cilja preventivnog delovanja, jer su to dva paralelna polja delovanja, bili smo i proizvođači znanja, da se tako izrazim. Objavili smo 13 različitih stručnih publikacija, što sami, što u saradnji sa drugim institucijama. Namenjene su sudijama, tužiocima, medijima, običnoj javnosti. Mnoge smo objavili na jezicima nacionalnih manjina, a i sam Zakon o zabrani diskriminacije po prvi put je objavljen na Brajevom pismu.
Tokom 2013. godine sproveli smo ukupno šest raznovrsnih informativno-edukativnih projekata. Neki od njih nisu završeni u 2013. godini, nego ih sprovodimo i u ovoj godini. Te projekte smo sprovodili u saradnji sa organima javne vlasti, sa organizacijama civilnog društva, uz podršku evropskih fondova i međunarodnih organizacija. O svim tim projektima imate detaljno u našem izveštaju. Pomenula bih samo jedan, a to je Projekat sprovođenja antidiskriminacione politike u Srbiji - IPA projekat. Zahvaljujući upravo njemu uspostavili smo trajnu saradnju sa organima javne vlasti i organizacijama civilnog društva u čak 11 opština u Srbiji. Održali smo preko 35 različitih predavanja, tribina, radionica, edukovali ljude i približili im i instituciju poverenika i antidiskriminacioni pravni okvir. Nastavili smo saradnju sa Savetom Evrope, Misijom OEBS-a, UNICEF-om, sa UNDP-ijem, sa preko 30 domaćih nevladinih organizacija sa kojima smo zaista zajednički radili na unapređenju i znanja i svesti javnosti.
Verujem da neki od vas znaju da smo u protekloj godini pripremili i prestavili javnosti i dva posebna izveštaja, uključujući predstavljanje narodnim poslanicima i poslanicama. Jedan se odnosi na diskriminaciju osoba sa invaliditetom, a drugi je poseban izveštaj posvećen diskriminaciji dece. U ovom drugom izveštaju koji se odnosi na diskriminaciju dece učestvovala su sama deca, sami mladi i u njegovoj izradi, u njegovom predstavljanju na javnom slušanju koje je bilo održano u Narodnoj skupštini, koje je izazvalo veliku pažnju javnosti i jedne mreže koja postoji u Srbiji, a koja okuplja sve nevladine organizacije koje se bave zaštitom prava deteta. Naravno, u svim ovim izveštajima dali smo i odgovarajuće preporuke.
Na osnovu uvida koji smo stekli postupajući po pritužbama, na osnovu uvida koji smo stekli iz drugih izvora, u Srbiji je, moglo bi se reći, na osnovu svih tih podataka, najraširenija diskriminacija na osnovu nacionalne pripadnosti, pri čemu su po ovom osnovu najdiskriminisaniji pripadnici Romske zajednice, koji su izloženi i strukturalnoj, institucionalnoj i drugim vidovima direktne i indirektne diskriminacije. Zatim, tu je diskriminacija na osnovu invaliditeta, na osnovu pola i bračnog i porodičnog statusa, pri čemu su tu najčešće žrtve žene. Široko je rasprostranjena i diskriminacija LGBT osoba, kao i starih osoba. Imali smo nekoliko predmeta na kojima smo radili, a gde zapravo vidite da upravo godine starosti predstavljaju osnov da neko bude diskriminisan.
Diskriminacija se događa u svi oblastima društvenog života, pri čemu se najveći broj pritužbi koje su nam stigle odnose na diskriminaciju u sferi rada i zapošljavanja. Ne možemo reći sa sigurnošću da je tu diskriminacija najizraženija, ali sigurno možemo reći da su ljudi kada su u toj oblasti diskriminisani motivisaniji da traže zaštitu, prepoznaju je i radi se, naravno, o jednom egzistencijalnom pitanju, pa je to sasvim razumljivo.
Ono što posebno brine i što ovde želim posebno da apostrofiram, jeste činjenica da se više od jedne trećine pritužbi koje su nam stigle odnose na diskriminaciju koja se događa u postupcima pred organima javne vlasti. Dakle, oni koji bi trebali striktno da poštuju antidiskriminacione propise, kad kažem organi javne vlasti, mislim na sve organe javne vlasti, na državne organe, organe lokalne samouprave i druge organe sa javnim ovlašćenjima, upravo se oni javljaju u ulozi diskriminatora.
Izvesno objašnjenje ove pojave dalo je istraživanje koje smo sproveli krajem prošle godine, koje je zapravo pokazalo da predstavnici organa javne vlasti, izvršne, zakonodavne i sudske, na svim nivoima zapravo nedovoljno poznaju naš zakon. Jedna petina njih uopšte ne zna da je diskriminacija zakonom zabranjena. Čak jedna trećina ne zna da je govor mržnje zakonom zabranjen, a 41% ispitanika, dakle, radi se o predstavnicima organa javne vlasti na svim nivoima, uopšte ne prepoznaje fenomen neposredne diskriminacije i fenomen posredne diskriminacije i kakva je razlika među njima. Najviše predrasuda imaju prema LGBT osobama i prema pripadnicima malih verskih zajednica, a to je kada smo merili njihovu distancu socijalnu koju imaju prema pojedinim grupama.
Ono što takođe posebno brine i ja bih želela da to posebno ovde naglasim, jeste da 48% njih smatra da su diskriminisane grupe same odgovorne za svoj položaj. Dakle, ovde se u stvari na neki način relativizuje odgovornost države u sprečavanju i suzbijanju diskriminacije i ignoriše se jedna opšte poznata činjenica, da je za položaj manjina uvek odgovorna većina.
U ovom izveštaju za 2013. godinu formulisali smo preko 20 preporuka. Neke od njih su preporuke koje smo zapravo ponovili, sadržane su i u našim ranijim izveštajima. Ako budu sprovedene, zaista mogu ubrzati proces uspostavljanja faktičke ravnopravnosti, jer smo mi na normativnom terenu ravnopravnost uspostavili i garantovali pravo na nediskriminaciju. Neke od ovih preporuka su srećom već realizovane.
Dakle, sada je jun, a u međuvremenu su preduzete izvesne aktivnosti. Pomenuću samo da je u međuvremenu, zahvaljujući upravo vama, odnosno radu Narodne skupštine, izmenjen zakon koji reguliše lišenje poslovne sposobnosti, a jedna od naših preporuka se upravo odnosila na to da se reformišu te diskriminatorne norme, zastarele i anahrone, koje su bile sadržane u zakonu koji je donet još 1982. godine.
Zaista se nadam da one koje nisu sprovedene i da će, kao što sam rekla, ponavljam, iz godine u godinu biti sprovedene i da će Narodna skupština, koristeći svoja kontrolna ovlašćenja, pratiti kako se one sprovode. Među ovim preporukama poslednja u nizu je preporuka da se Povereniku za zaštitu ravnopravnosti obezbedi adekvatan prostor za rad, kako bismo ojačali kapacitete i sa uspehom ostvarivali našu misiju. Očekujem da će se problem prostora uskoro rešiti. Ako zaista želimo da ova institucija bude uspešna, onda je to neophodno, posebno imajući u vidu proces evropskih integracija i potrebu da unapređujemo delotvornost zaštite od diskriminacije.
Na kraju, želim da kažem da je institucija poverenika za kratko vreme stekla veliki ugled među evropskim telima za ravnopravnost. Mi u svom radu poštujemo međunarodne evropske standarde i praksu gradimo na osnovu onoga što su stavovi Evropskog suda za ljudska prava. Naša mišljenja i preporuke su objavljene u zbornicima evropskim sa primerima dobre prakse i kao primeri dobre prakse, a potvrda ovakvog našeg statusa je činjenica da će oktobra ove godine Srbija i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti biti domaćini sastanka Evropske mreže tela za ravnopravnost, koja okuplja oko 40 ovakvih tela iz evropskih država.
Naravno, spremna sam da odgovorim na sva vaša pitanja i u vezi podataka koji su izneti i u vezi dodatnih objašnjenja koja treba eventualno dati. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima Saša Janković, Zaštitnik građana. Izvolite.

Dobar dan, uvažena predsednice Narodne skupštine, uvaženi narodni poslanici, kolege i koleginice, pred vama je izveštaj za prošlu godinu zaključno sa 31. decembrom koji je pokušao da odslika sa jedne strane stanje poštovanja prava građana u Srbiji i sa druge strane, da vam da dovoljno podataka o radu ovog državnog organa, odnosno Zaštitnika građana. Verujem da ćete vi mnogo više nego ja imati šta da kažete o tome. Na meni je ne kao na predlagaču, odnosno predstavniku predlagača, nego kao nekom ko je inicijator akta, odnosno koji je doneo akt koji vi danas treba da razmotrite, da kažem šta ja mislim da je najznačajnije.
Pre svega ovo što stoji u izveštaju nije rezultat apstrakcije već u toku 2013. godine 18.399 građana se obratilo Zaštitniku građana, od toga, što je inače 3.000 više nego 2012. godine, od toga 5.038 je podnelo formalnu pritužbu na rad organa vlasti. Ja sam u 40 slučajeva pokrenuo postupke kontrole po sopstvenoj inicijativi. Okončano je 3.939 postupaka, gotovo 4.000 postupaka je okončano.
Mogu da pohvalim s jedne strane organe vlasti da su značajnije izvršavali preporuke Zaštitnika građana. Dakle, u 561 slučaju u datom roku otklonjena je nepravilnost koja je utvrđena preporukom, to je bio broj organa koji su i bez preporuke nakon otvorenog postupka kontrole nečekajući da Zaštitnik građana utvrdi nepravilnost sami rekli - da u pravu je građanin, otklonićemo to, i to je bitan porast. U 339 slučajeva preporuke su usvojene nakon što su date i sve ukupno nešto preko 88% propusta koji su utvrđeni radom Zaštitnika građana su otklonjeni.
Državni organ koji je specifičan po tome što ne naređuje, ne donosi izvršne akte, za razliku od mojih drugih kolega moglo bi se smatrati da je 88% i u skladu sa evropskim standardima i da je to jako dobro. Međutim, još jednom pred vama želim da kažem da to nije ni izbliza dobar rezultat, da propusti koje utvrđuje Zaštitnik građana nisu obični propusti.
Dakle, za razliku od svih drugih organa koji kontrolišu primenu zakona u odnosu na građane u jednoj redovnoj situaciji Zaštitnik građana to radi kada postoji sumnja da se radi o posebno nekorektnom kršenju zakona, o posebnoj nekorektnosti, o nenadoknadivoj šteti koja preti. Dakle, kada se sumnja da postoji nešto što nije samo na građaninu da pokuša da ispravi zbog sebe, već sama država treba da proveri da li je moguće da je neki njen organ postupio toliko i nezakonito i nepravilno da Zaštitnik građana u ime države, a ne u ime građanina praktično to uradi. Dakle, kad govorim o ovim utvrđenim propustima, radi se o propustima koji ne bi smeli da se dese da je neko radio iole savesno, pravilno, profesionalno, to su dakle, vanredni propusti u radu organa vlasti.
Još jednom iako je 88% više nego solidan broj u suštini postoje građani Srbije čija su prava prekršena na posebno nekorektan način, to je nadležni državni organ Ustavom ovlašćen da bi utvrdio, dao preporuke organu vlasti kako da to ispravi i to se i dalje nije desilo.
Narodna skupština je u proteklom sazivu na ovakvom sličnom skupu usvojila preporuku, odnosno zaključak kojim je obavezala Vladu da svaka tri meseca dostavlja Narodnoj skupštini izveštaj o tome koje preporuke Zaštitnika građana organi izvršne vlasti nisu sproveli. Ni jednom Vlada vas nije obavestila o tome koji organi vlasti, pre svega ministarstva to nisu uradili. Mislim da je tu osnovni mehanizam koji može da unapredi ostvarivanje prava građana ako Vlada počne kao svoju obavezu, a ne obavezu Zaštitnika građana, jer to suštinski jeste obaveza Vlade da vodi računa o tome koje preporuke Zaštitnika građana izvršene i da parlament obaveštava o razlozima za to.
Reći ću vam to koji su to organi javne vlasti koji prednjače u neizvršavanju preporuka i nećete se iznenaditi pretpostavljam ako kažem da su to javna preduzeća. Dakle, ako 88% u proseku državnih organa, recimo, 100% Ministarstvo odbrane gotovo isto toliko odsto Ministarstvo unutrašnjih poslova, BIA, izvršavaju preporuke i otklanjaju propuste koje sam utvrdio, znajte da je 0% preporuka. Dakle, od šest datih preporuka ni jednu javno preduzeće nije izvršilo. Onda se upitajmo da li neko misli da je iznad zakona.
Nakon toga slede uprave u sastavu ministarstava, one posebno organizacione jedinice koje imaju specifičan zadatak, ali od tih uprava sve neizvršene preporuke su neizvršene od strane poreske uprave. Sada sa ovog mesta želim da vam kažem da poreska uprava smatra da je država u državi.
Navešću vam primer koji svi građani razumeju, a naravno pre svega vi, naše sugrađanke koje ostanu trudne po zakonu imaju pravo na naknadu zarade za vreme trudnoće, odnosno porodiljskog odsustva. Naša država često kasni u isplati te naknade. Tako da oni koji su u posebnom ranjivom položaju zato što su pre svega žene, pa su još noseće, očekuju dete i ne dobijaju zaradu jer ne rade zbog drugog stanja, ne dobijaju od države naknadu zarade više meseci i time je njihovo elementarno pravo na opstanak ugroženo. Onda ta naknada bude uplaćena odjednom za tri zaostala meseca ili dva, bude kumulativno isplaćena u jednom mesecu, pređe iznos od 60.000 dinara koliko je neoporezivi iznos za solidarni porez i onda im bude naplaćen solidarni porez.
Dakle, to je toliko apsurdno, ironično da ne treba ni pričati o tome. Nešto što ne bi trebalo ni da se desi, a kad se desi trebalo bi da bude rešeno na nivou dva referenta, pretpostavljamo u službi Zaštitnika građana i u poreskoj upravi. Dovodi do razmene dokumenata, do formalnog utvrđenja Zaštitnika građana da zakon kaže da se oporezuje zarada, a ne zarade. To što je više zarada isplaćeno odjednom, to ne znači da je to zarada nego su to zarade, to je valjda jasno, pa da to ne bude izvršeno, odnosno prihvaćeno, pa da dovodi do sastanka ministra finansija i Zaštitnika građana, a pretpostavljam da ministar finansija ima mnogo drugačiju vrstu obaveze, ali morali smo i da se sastanemo i da ministar finansija kaže – da, u pravu ste. Onda da neko iz poreske uprave kaže – ali ja ne znam da li ćemo mi to moći d obračunamo i da vratimo.
To, poštovani narodni poslanici i poslanice, to urušava bitno, drastično poverenje građana u sve nas, i u Zaštitnika građana, jer mene pitaju, a čemu ti služiš ako ne možeš da nateraš poresku upravu da uradi nešto što je toliko očigledno. To naravno obesmišljava, odnosno urušava rad, poverenja u rad izvršne vlasti. To urušava poverenje i u vas, jer ste doneli zakon koji neko primenjuje nakaradno, otvoreno ću reći, to je nakaradna primena zakona. Državni organ Zaštitnik građana koga ste vi izabrali da to koriguje, on to koriguje i neko je i dalje jači od svih nas. Dok se to ne promeni imaćemo ozbiljnih problema.
Koji su sve razlozi zbog kojih dolazi do povrede prava građana i opstaju povrede prava građana, pokušao sam navesti u uvodnom delu. Premoć političke volje i populizma nad vladavinom prava. Kada ste me birali, podsetio sam tad, da je politička volja potrebna za donošenje zakona. Vi treba da imate političku volju da zakon donesete, a kada ga vi donesete izvršavanje zakona je stvar vladavine prava, a ne političke volje. Međutim, i dalje se otvoreno, čak otvoreno na sastancima kaže – nema političke volje da se sprovede taj i taj zakon. Slabe institucije naspram snažnih političkih centara moći i ličnosti funkcionera.
Čeka se odluka ministra o stvarima, a tu nema nikakve osnove da ministar odlučuje, iako su izbori kojim slučajem, Ministarstva stoje, ništa se ne potpisuje.
Slabost i neefikasnost pravosuđa. Pravosuđe je osnovni mehanizam zaštite ljudskih prava. Svi mi smo parasudski organi, Zaštitnik građana, pre svega i postupam kao što sam rekao u slučajevima kada je besmisleno da građanin treba da tuži državu da dokaže nešto što je očigledno država pogrešno uradila, jer tada Zaštitnik građana sprečava potrebu i da država bude tužena i da građanin troši novac na suđenje i rešava to bez suda.
Podsetiću vas da su sudske takse izuzetno visoke i da je time, odnosno da se nameravao smanjiti pritisak na pravosuđe, ali istovremeno da zakon o besplatnoj pravnoj pomoći nije donet, i da smo najsiromašnije građane ostavili bez mogućnosti, suštinske mogućnosti da pravdu zatraže i dobiju na sudu, a da još uvek parasudski organi kao što je Zaštitnik građana, nisu u situaciji da stignu u svaki deo Srbije, u svako doba i da zamene ono što treba da rade sudovi, a pogotovo ne u urgentnim situacijama. Zaštitnik građana se pretvorio i u urgentnu službu.
U jednoj Holandiji, izuzetno razvijenoj zemlji, kada Ombudsman reši neki slučaj za manje od šest meseci, tada saradnik koji je radio na slučaju, tradicionalno nosi biljku, cvet, kao znak zahvalnosti.
Mi to radimo za manje od šest meseci, ali to nije normalno i to mora da se promeni.
Manipulacija medijima. Ovaj godišnji izveštaj sam podneo 15. marta i u njemu sam konstatovao da za razliku od prethodnog izveštaja kada se pojavila ozbiljna tabloidizacija medija, da smo mi ušli u stadijum tabloidizacije države, da se državni postupci, postupci u nadležnosti državnih organa, činjenice, dokazi, izjave iz istraga koje bi morale biti skrivene, da se pojavljuju u uvek istim medijima i da se očigledno neki netransparentni ciljevi koji se ne mogu ostvariti na jedan redovan način, ostvaruju plasiranjem informacijama u medijima, poluistina, istina, nekada potpunih laži, da se za jedan dan od nekoga može napraviti heroj, a videli smo čak to i u ovoj tragičnoj situaciji i da se drugi dan, da neko može postati najveći neprijatelj i zločinac i građanima se plasira da se odluke o takvim stvarima više ne donose u institucijama, nego da se donose u medijima i da odluke o tome ko će biti kriv, a ko prav, ko puno radi, ko malo radi, ko je korumpiran, a ko nije, zavisiti od kreatora javnog mnjenja, a ne od rada institucija koje to treba da utvrde.
To je ozbiljno podrilo ostvarivanja vladavine prava i prava građana onako kako su propisana zakonom.
Nereformisana administracija. Puna su usta svima o tome kako u administraciji ima neradnika i to je tačno. Da li ćemo već jednom ustanoviti ko su ti neradnici, pa njih otpustiti, da li ćemo ustanoviti gde to ima viškova, pa te viškove otpustiti, a gde ima manjkova, jer ima delova administracije gde ima manjkova.
Ministarstvo građevine, to je jedan od primera koji ću vam navesti, u njemu postoji organizaciona jedinice koja je drugostepeni organ za postupke koje vodi katastar.
Mi smo menjali zakon i katastar sada odlučuje o imovinskim pravima građana i to se svelo na to. U katastru rade geodeti, geometri, ne baš pravnici, i brojne su pritužbe građana bile na činjenicu da se na odluku katastra žale drugostepenom organu, Ministarstvu, i da tu odluku ne čekaju dva meseca, koliki je zakonski maksimum, već dve godine, tri godine, neko ne zna gde mu je međa.
Onda se ispostavilo da je u organu drugostepenom, za sve katastre u Srbiji, radi pet ljudi, osam ljudi, a da dnevno dobiju 24 u proseku žalbi na prvostepene odluke katastra.
Kada sam pitao za te žalbe, mislim na broj 24, građana, koliko je u proseku osnovno, rekli su mi – pa dvadesetak. Dakle, mi imamo prvostepeni organ Katastra, koji po definiciji u 2/3 slučajeva donosi nezakonite odluke. Imamo drugostepeni organ Uprave, koji umesto za dva meseca to može da reši za dve ili tri godine, i onda Zaštitnik građana treba da piše mišljenje da treba povećati broj ljudi u Katastru, odnosno u drugostepenom organu.
Još jedno pitanje, pitao sam ih da li te katastre koji stalno donose nezakonite odluke, da li neko evidentira, pa radi obuku sa tim ljudima ili sankcioniše te ljude, kažnjava ih zbog toga što stalno donose nezakonite odluke. Ne. To nije tačno.
Zadržavamo se na tome da je administracija prekobrojna, korumpirana i na toj generalnoj plimi se gube konkretne stvari. Doneto je, na to sam upozoravao i prošle godine, na desetine strateških akata, planskih akata, bez konkretnih akcija, rokova, bez određenog finansiranja koji se međusobno sudaraju i generisao se jedan paralelni svet strategije akcionih planova, koji postoji uglavnom virtuelno, a ono što se postupcima kontrole ustanovljava, poverenica je rekla, postoje ljudi koji dobijaju platu iz budžeta koji ne znaju da postoje neki zakoni, a kamoli strategije i akcioni planovi.
Nabrojao sam vam u prošlom godišnjem izveštaju inspekcijske službe u Republici Srbiji, dakle, preko 30 njih, plus u pokrajini, plus na opštinskom nivou. To je 1000 ljudi koji su svakodnevno plaćeni da proveravaju na terenu, da li je stanje jednako onom što piše u propisu.
Tu postoji ozbiljna potreba da se ojačaju nadležnosti inspektora i još veća potreba da se njihova odgovornost za rad i nerad takođe kvantifikuje.
Ne može ni Zaštitnik građana, niti je zamišljen da zameni sve inspekcijske organe, ne može da zameni rad sanitarne inspekcije, rad prosvetne inspekcije, zdravstvene inspekcije, jer to je nadležnost izvršne vlasti, a moj posao je, evo još jednom, kada se desi situacija koja toliko odudara od normalnog toka, da postoji potreba da se proveri da li je u pitanju nešto drugo, a ne samo loša primena zakona i da to uradimo.
Kod nas se dešava nešto obrnuto. Ako pogledate statistiku, videćete da sam praktično preko 1000 pritužbi odbacio, zato što građani nisu ni pokušali da koriste bilo koje raspoloživo pravno sredstvo, nisu se ni obratili, ako je u pitanju neka škola, inspekciji prosvetnoj u Ministarstvu zdravlja. Ne radim to mirne savesti, zato što znam da građani nemaju dovoljno poverenja u inspekcijske organe i kada im kažemo, obratite se prvom inspekcijskom organu, mnogi od njih kažu, znači, otkačio nas je i zna da neće inspekcija uraditi svoj deo posla.
Na nama je i ja to ipak radim da bi uspostavili sistem i da bi inspekcijski organi postali prva brana i prvi korektiv u ispravljanju nepravilnosti, a ne da to bude Zaštitnik građana koji je poslednji.
Ljudi u pokretu su jedna od tema koji su se prošle godine izdigla iz uobičajenog toga događaja. Preko 200 hiljada interno raseljenih građana, koji nam nisu novi, nažalost, u ovim izveštajima, pojavio se i ozbiljan problem koji će u budućnosti nadam se prestati da bude problem, ali će se pojava povećavati sasvim sigurno zbog migracija, a to su i regularni migranti i azilanti. Naša država se nije spremila, iako je imala dovoljno vremena da to prihvati na odgovarajući način. Ponovo smo bili čak ušli u domen novinskih naslova u stranoj štampi po odnosu prema azilatnima.
Nadam se da će na inicijativu koju sam podneo Ministarstvu, 40 i nešto konkretnih preporuka koje sam podneo MUP, uspostaviti red, početi da vrši svoju nadležnost.
Dozvolite mi da vam kažem da je prošle godine hiljade ljudi ušlo u Srbiju bez ikakvih dokumenata, boravilo u Srbiji bez ikakvih dokumenata i izašlo iz Srbije bez ikakvih dokumenata, kao da smo protočni bojler.
Prava deteta. Želeo bih da istaknem tu temu zato što sam prošle godine podneo predloge, odnosno amandmane na tri zakona kako bi se najranjivijoj deci i njihovim porodicama obezbedila odgovarajuća podrška. Tri amandmana na tri zakona koja su trebala da omoguće da roditelji te dece ipak mogu da rade, da stiču prihod kojim bi svoju porodicu mogli da održavaju, da se razviju lokalni servisi podrške, da ta deca pre svega imaju širi socijalni milje nego što je to samo otac i majka ili jedno od njih.
Posle više od godinu dana niti su razmatrani ti amandmani na zakone, niti je iz Vlade stigao alternativni predlog izmena. Pošto se i Vlada složila da su izmene nužne, ocenila da je predlog Zaštitnika građana suviše ambiciozan i rekla – mi ćemo da uradimo nešto što će ostvariti isti cilj ali na nešto bolji način.
Godinu dana je prošlo, četrdeset i nešto hiljada građana se potpisalo, iako za tim formalno nije bilo potrebe, stajući uz predlog koji sam podneo. Dakle, 40.000 građana godinu dana čeka da se desi nešto i nije se to desilo. Sada pitaju i mene i vas čemu sve ovo služi.
Rodna ravnopravnost. Dozvolite mi da kažem da je rasprostranjenost i intenzitet nasilja u poroditi takav da to prevazilazi sve redovne okvire koje imamo. Molim vas da podržite čak i moj predlog koji će ići pred MUP, da bude organizovan poseban tim koji će se baviti nasiljem u porodici i koordinaciojom rada područnih jedinica MUP kako se ne bi dešavalo to što se dešava.
Dešava se da centri za socijalni rad dobiju saznanja o nasilju, ali ga ne proslede policiji i da policija dobije saznanje, ali ne obavesti centre za socijalni rad, da žrtva nasilja u porodici bude izložena dodatnoj traumi i da nas na to neko pogleda i kaže – pa nije nam to prioritet.
Preko 40 žena prošle godine je izgubilo život u nasilju u svojoj porodici. Ono što je dobro je da su, postupajući po preporuci koju sam dao MUP i Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, Ministarstvu pravde i državne uprave, doneli posebne protokole u postupanju u slučajevima nasilja kako se ne bi desilo da neko može više da kaže nisam bio u obavezi da obavestim centre za socijalni rad ili nisam znao šta da radim.
Završiću sa osobama sa invaliditetom i nacionalnim manjinama. Deinstitucionalizacija, jedan veliki proces koji jako lepo zvuči, znači izmeštanje osoba sa invaliditetom koje su do sada bile u zatvorenim stacionarnim ustanovama u redovnu životnu sredinu, u društvenu zajednicu i za to je potrebno da se obezbede uslovi u toj zajednici, da se obezbede lokalni servisi. Ne možete iz specijalne bolnice izmestiti nekoga zato što lepo zvuči deinstitucionalizacija i stavite ga u porodicu koja nema elementarnu niti stručnost, niti znanje, niti resurse da toj istoj osobi sa invaliditetom pomogne da živi u našem društvu.
Bojim se da smo ostali na frazi deinstitucionalizacije. Ako budete zainteresovani, govoriću vam o konkretnim postupcima i rezultatima kako izgleda kada se lokalni servisi podrške ukinu, kada se ne obezbedi u budžetu nastavak projekta finansiranja ili kada se u budžetu obezbedi nastavak projektnog finansiranja, ali neko ne da saglasnost da se ljudi koji su do tada radili lokalni servis, u ovom konkretnom slučaju za decu sa smetnjama u razvoju nastavi. To su ljudske tragedije.
Nacionalne manjine. Romi, pre svega, i dalje ostaju najranjiviji. Unapređeno je ostvarivanje prava Roma na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu. To treba pohvaliti, ali posebno teške situacije posebno teško pogađaju posebno ranjive i pogađaju i Rome.
I u idućem godišnjem izveštaju ćete na žalost imati priliku da čitate kako su u ovim poplavama svi građani teško pogođeni, ali najteže Romi.
Teško mi je da završim bez žaljenja što i dalje iz godine u godinu elementarnu stvar u vezi sa ostvarivanjem prava nacionalnih manjina, moram da pomenem ostvarivanje prava na obrazovanje na maternjem jeziku i da sa ovog mesta pozovem Ministarstvo prosvete da preispita dosadašnji način organizovanja nastave za decu pripadnika nacionalnih manjina i za pripadnike većine u lokalnim sredinama gde su manjine većina.
Dakle, mi imamo segregaciju u školama. Imamo albanske škole i srpske škole. Imamo mađarske škole i srpske škole. Deca mađarske nacionalnosti ne stiču dovoljno znanje srpskog jezika i ne mogu ga koristiti ni toliko dovoljno da mogu da se, recimo, prijave na konkurs MUP za zapošljavanje, a deca Srba, iako žive u mestu u kome je recimo mađarski ili albanski većinski jezik, ne govore ni reč tog jezika i dolazi do potpune odvojenosti koja nije svrha ostvarivanja manjinskih prava, koja potire elementarnu stvar, a to je i potreba za integracijom.
Sve dok naši političari na lokalnom nivou budu mogli da kažu – da, zakon kaže da kada je preko određenog procenta nacionalnih manjina, treba da bude uveden manjinski jezik kao službeni jezik u nađu zajednicu i to treba da se uredi statutom nađe lokalne zajednice, ali mi nećemo da glasamo za te izmene zato što se statut donosi glasanjem, eto, mi nećemo da glasamo, mi koristimo svoju slobodu izbora da ne glasamo i praktično glasamo da ne poštujemo zakon i da je to tako moguće, trošićemo bespotrebno energiju i vreme i iz godine u godinu ponavljati ove probleme.
Eto, ja sam možda previše pripao, ali očekujem da će u pitanjima biti potreba da se nešto i pojasni.

Hvala.
Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Izvolite.

Gospođo predsednike, dame i gospodo narodni poslanici, uvažene kolege, nastaviću da u ovom pledojeu štedim vreme, da ga ostavim što je moguće više za raspravu koja će uslediti. Dakle, neću se previše osvrtati na podatke iz izveštaja.
Svaki razgovor o stanju o oblasti na koju se odnose dva zakona koja sticajem okolnosti poverenih štiti, podrazumeva osnovne podatke o jednoj instituciji koja se zove Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i o dva zakona, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.
Kada govorimo o instituciji, nju zajedno stvaramo već dugo, desetak godina. Mogu bez ikakve lažne skromnosti da kažem da smo uspeli da je napravimo. Dakle, danas imamo instituciju koja u oblasti slobode pristupa informacijama ostvaruje preko 93% efikasnosti. Dakle, više od 93% onih koji su bili uskraćeni u svom pravu na pristupu informacijama, nakon intervencija, nakon obraćanja Povereniku ih dobije. To je rezultat koga, bez lažne skromnosti, mogu da kažem ne bi se postidele ni moje kolege u starim demokratskim zemljama zapada.
Ono što je bilo karakteristično za instituciju tokom svih godina postojanja, prestalo je da bude karakteristično prošle godine. To je jedna sjajna vest. Prošle godine je Vlada rešila na jedan besprekoran način problem prostornih uslova za rad Poverenika za informacije i zaštiti podataka o ličnosti. To je dalo šansu da anuliramo ono što je godinama opterećivalo tu instituciju.
Možda će zvučati neskromno, ali moram da podsetim, sećam se vremena kad smo počinjali i kad je ona prvih šest meseci funkcionisala tako što je bila u najdoslovnijem smislu finansirana mojim ličnim sredstvima, pa onda na kašikicu dobila jedan trosoban stan, pa još jedan sprat, pa onda još neke kancelarije kod Omudsmana itd, što je onemogućavalo da se razvija na način koji ste vi svojim odlukama omogućavali.
Nije Poverenik ovde kao institucija nikad nailazio na problem u vezi sa saglasnošću na akta o sistematizaciji u vezi sa budžetom i slično. Skupština je tu davala podršku. Ali, sve to se nije moglo realizovati jer, ponavljam, godinama nije bilo prostora da se smesti makar i minimalan broj ljudi. Neki od vas ne bi poverovali, ali vratiću se, recimo, kraj 2009. godine poverenik je sačekao sa pet zaposlenih. Tad je već dobio u nadležnosti drugi zakon. To su bile relacije koje su stvorile jedan problem koji i dan danas opterećuje tu instituciju, a to je problem neažurnosti. Nasleđeno je nekoliko hiljada predmeta koje sad treba svaliti.
Nažalost, ovaj sjajan potez Vlade, da obezbedi prostor, anuliran je zabranom zapošljavanja. Sad imamo prostor, ali nemamo dovoljno ljudi. Ne bih dalje o toj temi.
Imamo instituciju koja ima visok procenat efikasnosti i koja bi imala još veći procenat kada bi funkcionisali neki mehanizmi koji nisu u rukama poverenika. U tom kontekstu, preći ću sad na Zakon o slobodnom pristupu informacijama. Naglašavam, relativno nerealno i apsolutno veliki broj žalbi koje poverenik prima, prošle godine bilo je u redu preko 9.000 predmeta, govore o masi problema u oblasti slobode pristupa informacijama. Ali, naravno, to je relativan podatak. Sasvim sam siguran da na mnogo nivoa vlasti, od lokalne pa do republičke, građani danas dobijaju mnoge podatke za koje se pre par godina nije moglo ni pomisliti da se traže. Dakle, problema ima, ali prava se ostvaruju na jedan mnogo robusniji način.
Ono što bi trebalo da bude pravac, a i zajednički cilj, to je smanjivanje broja žalbi. Trebalo bi realizovati na način koji je jednostavan, koji se nameće, a to je proaktivno objavljivanje informacija. Organi vlasti bi trebalo da nude što je moguće više informacija na proaktivnoj osnovi, ne čekajući da to traže građani, novinari, ne čekajući nikakve žalbe poverenika, nego dižući što je moguće više informacija o svom radu na svoje zvanične elektronske prezentacije. To uopšte nije tako teško kao što neki misle da jeste.
U vezi sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama i u vezi s tom mogućnošću da ga učinimo još efikasnijim, da smanjimo taj broj predmeta, ispričaću vam nešto što je gotovo karikatura, ali što je istina.
Prošle godine sam dobio pismo jedne moje evropske koleginice, kojoj je prestao mandat i koja, kao što je red, kurtoazno pismo je poslala svim kolegama i obavestila me kako je u toku svog mandata ona imala nekih 700 i nešto predmeta. Dešava se da srpski poverenik primi u toku jednog meseca toliko.
Moramo da smanjimo broj žalbi. Postoji realna mogućnost za to. Ali, da bi to bilo tako, moram ukazati na još dve negativne stvari u oblasti slobode pristupa. One su vezane za odgovornost za kršenje zakona i za prinudno izvršavanje odluka poverenika.
Kada je reč o odgovornosti, naravno, taj zakon, kao i svaki drugi, predviđa kazne za njegovo kršenje. Zakon je veoma zanimljiv upravo zbog toga što taj zakon mogu da krše samo funkcioneri. Taj zakon ne krše obični građani, zbog konstrukcije zakona, tako tri godine uzastopce. Država, a to može samo nadležno ministarstvo, jer povereniku nisu dati prerogativi da pokreće prekršajne postupke, ako u tri godine država ne goni nijednog jedinog prekršioca zakona, onda šalje katastrofalno lošu poruku, šalje poruku koja je zapravo poziv na kršenje zakona. U tom kontekstu je ovih 93% i te kako vrednije nego što je vredno i samo po sebi.
Zaista je neophodno da prestanemo sa tom praksom sa kršenjem bilo kog zakona koji ova Skupština izglasa i koji važi u Srbiji. Mora da se odgovara, bez obzira ko ga kršio i na kojoj funkciji.
U tom kontekstu, skrenuću vašu pažnju na jedan fenomen koji je dotakao i kolega Janković. Zapravo se generalni problemi u vezi sa slobodom pristupa informacijama sele iz sfere klasične vlasti. Sve je manje problema u komunikaciji javnosti sa organima vlasti, sa ministarstvima, organima uprave itd. Ne kažem da ih nema, ali sve ih je manje. Glavni problemi koncentrisani su tamo gde je malo pre govorio kolega Janković, u državnim i javnim preduzećima.
Nije to priča koju neki pokušavaju da lansiraju, nije to priča – ne može Šabić da dođe do informacija. Može. Nije još niko meni odbio uvid u bilo kakav dokument, ali Poverenik ne da informacije. Konstrukcija je takva da on samo odlučuje o pravu, dakle, on odlučuje o nečijem pravu i daje nalog, a taj neko je dužan po zakonu da taj akt poverenika tretira kao konačan i u ovoj zemlji izvršan.
Međutim, ima i onih koji to ne rade. Nema ih mnogo, odmah da kažem. Ta cifra od 200 ili 250 predmeta je zanemarljiva u odnosu na više hiljada predmeta koje smo spominjali, ali principijelno nije zanemarljiva, a pogotovo s obzirom na potencijalni kvalitet informacija.
Zbog toga sam krajem prošle godine, ne ovom sazivu, poslao jedan poseban izveštaj koji, nažalost, nije razmatran, izveštaj o problemima u ostvarivanju Zakona o slobodnom pristupu informacijama u državnim preduzećima. Kandidujem ga za vašu pažnju i ovom prilikom.
Što se tiče zaštite podataka o ličnosti, situacija je puno lošija nego u prvoj oblasti o kojoj sam govorio. Dakle, dok u oblasti slobode pristupa informacijama, uz i dalje prisustvo niza problema koje sam ubeđen da ćemo rešavati, imamo jedan proces za koji je prepoznatljivo da je ireverzibilan. On će ići sve bolje i bolje, uz sve probleme.
U oblasti zaštite podataka o ličnosti imamo jedno stanje koje je više nego zabrinjavajuće. Već poodavno smo dobili Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, koji je inicijalno prvo bio dobra poruka. To je bio prvi korak u realizaciji nekakvog procesa koji je sad i naša formalna obaveza, od kad smo potpisali SSP sa Unijom. Sad je i naša formalna obaveza da usklađujemo svoj pravni poredak sa standardima Unije. Dakle, osim što smo doneli zakon koji tada u mnogo čemu nije bio baš na idealan način usklađen sa standardima Unije, ali je bio dobra poruka jer je Srbija prvi put potvrdila to pravo i rešenost da građanima jemči i štiti, mi nismo uradili ništa.
To je za tranzicionu zemlju, za svaku, ne samo za Srbiju, ogroman zadatak. Priča o zaštiti podataka o ličnosti je bukvalno kopernikanski oblik. Mi smo živeli u kolektivističkim sistemima u kojima je ta priča – privatno, lično, individualno, uvek bila krajnja na lestvici vrednosti. Stvoren je mentalitet u kojem država sme da radi s podacima građana šta joj padne na pamet. Koga to, bože moj, sme da interesuje?
To je ozbiljan, veliki zadatak. To nigde na svetu nije rešavala jedna institucija, čak ni mnogo bolja, podržana logistički ili materijalno, nego što je srpski poverenik. To rešava država na više nivoa.
Nama je neophodno stvoriti normativni okvir, pa onda ojačati instituciju koja je u stanju da štiti standarde utvrđene tim okvirom i treće, najbitnije, nama je bitno pokrenuti jedan ozbiljan, obiman proces edukacije, kako ljudi koji u organima vlasti, i ne samo u organima vlasti, u Srbiji po gruboj proceni je trenutno 300 hiljada subjekata koji većinom nisu organi vlasti, barataju sa zbirkama podataka o ličnosti, dakle, pokrenuti jedan obiman proces edukacije, objasniti ljudima šta to zapravo ova Skupština, ne u ovom sazivu, ali ja se nadam i u ovom sazivu, sa jednim novim zakonom o zaštiti podataka o ličnosti hoće.
Mi smo na tom planu, pored niza upozorenja poverenika, uradili praktično ništa. Ilustrovaću vam kako to izgleda. Pre četiri godine, na veliku inicijativu, da ne kažem pritisak Poverenika, Vlada je usvojila Strategiju o zaštiti podataka o ličnosti, koju su moji saradnici, u saradnji sa ekspertima EU, pripremili. Vlada je tada usvojila i rekla je da će u roku od tri meseca usvojiti akcioni plan za njenu realizaciju, što Strategiji daje smisao. Strategija bez akcionog plana je spisak lepih želja. Dan danas akcioni plan nije usvojen. Strategija je mrtvo slovo na papiru.
Još samo jedna ilustracija. Evo, na primer, u zakonu, u skladu sa dobrim evropskim standardima, piše da Srbija jemči naročito zaštitu posebno osetljivih podataka. Pod posebnim osetljivim podacima podrazumeva se ono što međunarodni standardi svuda na isti način tretiraju – politička pripadnost, nacionalna pripadnost, versko opredeljenje, seksualna orijentacija, podaci o zdravstvenom stanju, da ne nabrajam, podaci prepoznatljivi i naročito osetljivi. Rekli smo – to ćemo štititi na poseban način i posebnim merama. Onda je sledeća odredba zakona – Vlada će u roku od šest meseci doneti uredbu kojom će artikulisati tu proklamovanu zaštitu.
Prošlo je više od pet godina, uredbe nema i ta odredba zakona je prazna besmislica. Poverenik se u praksi vrlo često sreće sa zahtevima građana da se na niz pitanja koji su s tim u vezi daju odgovori. Da ne pričam još jednu stvar, tu završavam, nadam se da sam održao reč da neću previše dugo, naš zakon je i koncipiran kao krovni zakon. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ima pretenzije da bude glavni zakon, on to i radi, da utvrdi glavne standarde, ali naravno, samo na načelnom nivou. Ti standardi moraju doživeti svoju konkretizaciju u nizu drugih oblasti. Mi po dobrom našem srpskom običaju u Ustavu imamo izuzetno visoke garancije prava.
Dakle, Ustav kaže – zaštita podataka o ličnosti uređuje se zakonom. Ne, dakle, Vladinim aktima, samo aktima koji, i to zakonom, samo vi možete doneti. Uređuje se zakonom, pa posle kaže – obrada podataka o ličnosti, osim u svrhe utvrđene zakonom, je zabranjena i kažnjiva. Gospodo, bio bih presretan kada bismo mi imali to uređeno bar na nivou pristojnih podzakonskih akata. Međutim, naravno građane ne treba da zanima da li bih bio sretan ili ne. Oni imaju puno pravo da insistiraju na tome im država Srbija garantuje one standarde koje je upisala u svoj Ustav.
Nemamo nikakvih zakonskih odredbi, recimo o famoznom video nadzoru. Na hiljadama mesta se to kupuje, instalira itd, pozivajući se na naravno opravdanu, životno opravdanu, potrebu da se štiti život i imovina. Ko snima, šta snima, ko može da razgleda i na koji način, koliko se čuva, gde se šalje, kome distribuira, redistribuira, nema ni jednog jedinog pravila. Nemamo u vrlo delikatnoj oblasti bezbednosnih provera. Nemamo zakon.
Naravno da državi trebaju bezbednosne provere, koja se može odreći toga. Naravno, mora proveravati ljude koji treba da vrše određene funkcije ili koji treba da se nađu u određenim situacijama. Bezbednosne provere koje vršimo, jer to potreba diktira, rade naše službe itd, su par ekselans, neustavne. Nisu uređene zakonom, koliko god da je potreba za njima legitimna. Zašto to ne uradimo? I tako dalje i tako dalje, da ne nabrajam čitav niz. Nema ih ni u biometriji, nema pravila i slično.
Završio bih nečim optimističnim. Dakle, dame i gospodo, planiram da ovih dana izađem sa jednim modelom potpuno novog zakona o zaštiti podataka. To je rezultat višemesečnog rada mojih saradnika. Izaći ću na sajt i pozvati sve zainteresovane na javnu raspravu. Nakon okončane javne rasprave, pošto odgovorimo na te primedbe, staviti ga na raspolaganje našoj Vladi, kao neki pokušaj Poverenika, vi znate da ja nemam mogućnost da predlažem zakone, za razliku od Saše Jankovića, kao neki pokušaj da dam doprinos ovim naporima Vlade, pa potom i parlamenta, u ostvarivanju ovog cilja koji su naveo, a to je usklađivanje srpskog pravnog poretka sa standardima EU. Zahvaljujem, gospođo predsednice.

  Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li šefovi ovlašćenih poslaničkih grupa ili ovlašćeni predstavnici žele reč?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Čotrić.

Uvažena predsednice Skupštine, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, cenjeni predstavnici nezavisnih regulatornih tela, poslanici DHSS i poslanici SPO će glasati za usvajanje izveštaja koje smo čuli, kao i za zaključke resornih Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, iako imamo izvesne primedbe, ali uz napomenu da se najozbiljnije shvate mišljenja i upozorenja i da se primene preporuke koje su sadržane u izveštajima koje smo imali prilike da čitamo i čija smo obrazloženja sada čuli. To se posebno odnosi na preporuke koje se odnose na rad i postupanje državnih organa, uključujući i Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Iz izveštaja koji su nam dostavljeni i o kojima sada raspravljamo, zaključujemo da su nezavisna regulatorna tela Vlade Republike Srbije opravdala svoje postojanje, da je znatno povećan obim njihovog posla u odnosu na prethodne godine, da je povećan broj građana koji im se obraćaju, da je u odnosu na prethodne godine povećan broj vođenih i rešenih postupaka, vidljivo je da su vaše aktivnosti bile u skladu sa nadležnostima koje su definisane Ustavom i zakonima, da su postupanja doprinela jačanju kontrolne funkcije ovih tela, da ste omogućili da se ispunjava na adekvatan način kontrolna funkcija Narodne skupštine Republike Srbije. Pružili ste doprinos na planu osnaživanja demokratskih kapaciteta u našem društvu, transparentnosti u radu, kako lokalne samouprave, tako i državnih organa i, ono što je veoma značajno, i uspostavljanje principa odgovornosti.
Pored nekih nedostataka, o kojima ću nešto reći, smatramo da su izveštaji detaljni, sveobuhvatni, konzistentni, konkretni, životni sa primerima iz prakse, sadrže sve elemente jednog valjanog izveštaja. Smatramo takođe da su uravnoteženi, da je uspostavljen odgovarajući balans između afirmativnih i kritičkih opservacija.
Sa druge strane, koliko je dobro što su tako opsežni, obimni, nije dobro, jer to svedoči o brojnim slučajevima narušavanja i ugrožavanja ljudskih i manjinskih prava građana i slobodnog pristupa informacijama. Pored obimnosti izveštaja, po mišljenju nas poslanika SPO i DHSS, ovi izveštaji ipak ne govore o svim primerima uskraćivanja prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja u Srbiji. Pre svega, zato što to nije odgovornost predstavnika ovih tela, Poverenika za javne informacije.
Problem je što u našoj zemlji još uvek nije donet zakon o otvaranju dosijea službi bezbednosti. Ovaj zakonski predlog SPO je podneo još pre 10 godina, i to sa ciljem da se utvrdi odgovornost onih koji su ugrožavali živote, integritet, ljudska i građanska prava drugih. Intencija tog zakona je bila da se spreči ponavljanje takvih krivičnih dela u budućnosti, da se iz javnog, političkog života uklone ličnosti koje su tako postupale, da se ostvari pravda za žrtve, da se medijima, našoj naučnoj, obrazovnoj javnosti omogući da istraže na valjan način period komunističkog, jednopartijskog, nedemokratskog režima, kao i vreme vladavine režima Slobodana Miloševića, kada su građanima Srbije povređivana osnovna prava, uključujući i osnovno pravo na život.
U susednoj Bugarskoj je donet zakon o dosijeima, koji je predvideo formiranje nezavisne dvanaestočlane komisije koju je izabralo bugarsko Sobranje sa zadatkom da prouči arhive tamošnjih službi bezbednosti. Zanimljivo je da je ta komisija utvrdila da je u desetogodišnjem periodu, od 1991. do 2001. godine, u Vladi Bugarske bilo 121 lice, a u njihovom parlamentu, Sobranju, 179 lica za koje je utvrđeno da su u komunističkom periodu bili saradnici bivše službe državne bezbednosti. Ne verujem da bi ovo kod nas mogao biti razlog zašto se ovakav zakon ne donosi.
Usvajanjem ovog zakona o otvaranju dosijea službi bezbednosti je naša obaveza na putu priključivanja EU. Podsetiću na izjavu koju je još 22. maja 2001. godine dao tadašnji šef misije OEBS-a u Srbiji i Crnoj Gori Mauricio Masari, koji je rekao da ne vidi zašto se još uvek oteže sa usvajanjem zakona o otvaranju dosijea. Citiram: „Taj posao je neophodan, kako bi se razotkrile neprihvatljive prakse prošlosti, da bi se ispravile nepravde i sprovela pravda prema žrtvama represivnih režima, uključujući i njihovu moralnu rehabilitaciju i tamo gde je moguće materijalnu nadoknadu“. Od tog otezanja, o kojem je govorio gospodin Masari, je prošlo samo 13 godina.
U izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti nema, nažalost, reči o kršenju ravnopravnosti ljudi koji su posle 1944. godine osuđeni iz ideoloških i političkih razloga i koji po odredbama Zakona o rehabilitaciji imaju pravo na sudsku rehabilitaciju, ali ne i pravo da podnesu odštetne zahteve za vreme koje su nevini proveli u zatvorima, logorima, za svoje narušeno zdravlje, za pretrpljeni strah, za duševni strah i bol, za uskraćenu mogućnost rada i školovanja. SPO smatra da su to neka od osnovnih ljudskih prava.
Nažalost, za razliku od nekih drugih zemalja koje su bile u komunističkom sistemu, mi nemamo tu mogućnost da se na ovakav način ljudima pruži i ta materijalna i novčana satisfakcija.
Takođe, u izveštaju se ni reč ne govori o narušavanju ravnopravnosti nekoliko hiljada pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini i pripadnika Ravnogorskog pokreta koji su prvi u Evropi, moram to da podsetim, 1941. godine pružili organizovani gerilski otpor nacističkom okupatoru Kraljevine Jugoslavije i oni su u proteklih 10 godina podneli zahteve za priznanje statusa boraca učesnika oslobodilačkog rata, ali nažalost, nijedan njihov zahtev nije pozitivno rešen iako zakon postoji, zakon im to omogućava i oni su bili prinuđeni da se zbog toga obrate Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
Moram da podsetim da je na Predlog poslaničke grupe Srpskog pokreta obnove pre punih 10 godina, 2004. godine, Narodna skupština usvojila zakon koji mi kolokvijalno nazivamo Zakon o izjednjačavanju prava pripadnika Ravnogorskog pokreta i Partizanskog pokreta, koji je dobio veliku podršku poslanica i poslanika tadašnjeg saziva Narodne skupštine RS. Čak 176 njih je glasalo za taj zakonski predlog i uprkos tako snažnoj podršci u parlamentu ovaj zakon je ostao neprimenjiv, ostao je mrtvo slovo na papiru i to pre svega zbog opstrukcije SUBNOR-a, ali i nekih lokalnih i državnih organa, o čemu bi poslanici i poslanice u sledećem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti trebalo da budu obavešteni.
Uprkos i dalje izraženim problemima i teškoćama nezavisna regulatorna tela uspostavila su bolju saradnju sa državnim organima i zadobila su veće poverenje građana. Istovremeno su se uspešno uz podršku javnosti i medija odupreli velikim pritiscima i tendencijama marginalizacija. Međutim, i dalje se suočavaju sa nerešenim kadrovskim pitanjima, pre svega nedostatkom zaposlenih, ono što je odobreno sistematizacijama, nedovoljnim prostorom za rad. Nažalost, ne raspolažu ni sa svim potrebnim tehničkim sredstvima uz već hroničan nedostatak finansija potrebnih za rad.
Mi u SPO i DHSS smatramo da je potrebno nužno nezavisnim telima obezbediti sve uslove za nesmetani rad, bilo da se to odnosi na korišćenje službenih automobila, bilo da je reč o broju zaposlenih jer u suprotnom uskraćivanje ovoga će nas mnogo više koštati i u doslovnom i u prenesenom značenju reči.
Značajno je što izveštaj sadrži i predloge za poboljšanje zakona i pravilnosti rada organa vlasti, kao i te predloge za izmene i dopune i usaglašavanje zakona i podzakonskih akata koji regulišu postojanje i nadležnosti ovih tela. Smatramo da Vlada i Skupština su obavezni da te predloge što pre razmotre. Naša je to obaveza na putu ka EU, a ono što je najvažnije je da će to doprineti efikasnijem radu nezavisnih regulatornih tela.
Svakako da nije dobro što su pojedine konstatacije pretočene u vašim izveštajima u mišljenja i preporuke. Iz godine u godinu samo se ponavljaju, a zapravo se ne otklanjaju, ništa se ne čini na njihovom ispunjenju i to je obaveza i odgovornost i nas poslanica i poslanika ovog tela.
Najbolja ilustracija toga je činjenica da, o tome je govorio gospodin Šabić, još u leto 2010. godine je na njegovu inicijativu Vlada RS je usvojila Strategiju zaštite podataka o ličnosti, ali Vlada još uvek nije donela akcioni plan za njeno sprovođenje. Bio je tromesečni rok za donošenja akcionog plana, a od tada je proteklo četiri godine, pa se nadamo da neće proteći još četiri godine dok ne dobijemo ovaj akcioni plan, jer zbog toga i ova i neke druge strategije ostaju samo neko mrtvo slovo bez praktičnih efekata.
Naravno da se među tim propustima po negativnom značaju izdvaja i nepostupanje Vlade. Pet godina se čeka da se donese uredba o zaštiti tzv. naročito osetljivih podataka koji se odnose na nacionalnu i versku pripadnost, političko opredeljenje, kao što su i podaci o zdravstvenom stanju.
Ono što smo želeli da istaknemo i da damo preporuku, više molbu medijima, sredstvima javnog informisanja u našoj zemlji jeste da posvete veću, značajniju i dužnu pažnju radu nezavisnih regulatornih tela kako bi građani znali, pre svega, za njihovo postojanje, nadležnosti i kako bi ova tela delotvornije ostvarivala svoje funkcije.
Na samom kraju želim da istaknem svoje, ali i naše uverenje da za ove izveštaje neće glasati samo one poslanice i poslanici koji za vreme glasanja ne budu u skupštinskoj sali.