Zahvaljujem.
Izlaganje, kojim želim da zaslužim vašu pažnju, je podeljeno u dva dela. Prvo je šta mi ovde u stvari radimo, pošto to, čini mi se, nije dovoljno jasno rečeno, da li zbog nedostatka vremena ili zbog toga što smatramo da znamo. Drugo je kontekst u kome razmatramo zaključke na izveštaj gospođe Petrušić, gospodina Šabića i gospodina Saše Jankovića.
Ovde razmatramo zaključke kojima obavezujemo Vladu šta treba da uradi po preporukama izveštaja pomenutih i ne radimo ništa drugo. To je dosta ozbiljan posao. Vlada je po izveštajima sva tri odbora dobila šest meseci da nas izvesti o tome da je sprovela preporuke iz izveštaja, a preporuke su prilično ozbiljne, obimne i srećom, možda, ne zahtevaju novac, nego zahtevaju posvećenost propisima kojima se opisuje kako rad Vlade, tako i rad Zaštitnika građana, Poverenice za ravnopravnost i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Ovde govorimo o Vladi, a ne o izveštajima koji su podneti i o zaključcima koje smo na odboru doneli zajedno zato da pritisnemo Vladu da počne ozbiljno da smatra sva dokumenta iz svoje nadležnosti.
Nije u pitanju Vlada u kojoj sam opozicija. To je jedna svojevrsna sklonost vlada. Četiri godine treba da molimo nešto što sebe zove ministrom da donese podzakonski akt. Jednom sam imala amandman da to bude krivično delo, pa su mi rekli – ne razumeš pravni sistem. Razumem ja pravni sistem, ali ne razumem i objavila sam odavno rat ljudima koji kažu – nije to moj posao. Čiji je?
Dve trećine preporuka u ovim izveštajima postoji zato što neko nije uradio svoj posao, smatrajući da će to neko drugi. Ti neko su ministri koje neko nekritički brani ili su ministri koji ovde moraju da budu odgovorni za posao za koji su plaćeni iz budžeta, kao i svi mi ostali, uključujući predsednika Vlade. Neka vode kampanje za svoje birače kad god hoće i koliko god hoće, legitimno, u medijima, na ulici, šta god hoćete. Zanemarivati obaveze koje proističu iz propisa po kojima Vlada funkcioniše je nedopustivo i za šest meseci ćemo o tome razgovarati. O tome je ova sednica.
Kontekst u kome razmatramo izveštaje je kontekst u kojem je primećeno sužavanje prostora za slobodu javne reči, postojanje cenzure i autocenzure, povećan porast nasilja, porodičnog nasilja, povećan porast nasilja na ulici, gotovo pa promocija nasilja u nekom javnom govoru i javnom životu. To su ozbiljne stvari. Ponovo, kao i u slučaju pisanja podzakonskih akata, koja inače postoje kao obaveza u Rezoluciji o zakonodavnim aktivnostima Narodne skupštine Republike Srbije, za koju smo svi glasali. Ne može sad da si vlast, pa si opozicija, pa nema veze što sam glasao, ne mora da mi piše podzakonski akt. Mora.
Dok jednom ne budemo odlučili da teme ljudskih prava, nadležnosti koje smo odlukama ove Skupštine dali u ruke ljudima koje mi biramo, mi smo njihovi birači, svo troje. Zato što smo njihovi birači, zato slušamo šta su uradili. Zato na osnovu onoga što saslušamo šta su uradili, zahtevamo da Vlada postupa po zakonu.
Dakle, dok ne počnemo za ozbiljski da shvatamo svoj posao, sva će ljudska prava biti kobajagi. Nema te ljubavi prema svojoj stranci i nema te lojalnosti prema predsedniku svoje stranke i nema te odanosti Vladi koju podržavaš, kao što nema ni te kritike za Vladu koju ne podržavaš, koja će moći sakriti da li smo za ozbiljski ili smo kobajagi za ljudska prava i za poslove koje smo poverili ovim ljudima da ih u naše ime obave.
Imala sam dva predloga za zaključke, nisu prošli, što nije čudo. Manjina sam na tom odboru, ali to što sam manjina ne znači da nisam u pravu. Tražila sam da Vladi naložimo da vrati izmene i dopune zakona koji se tiču delovanja Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja, izmene i dopune zakona koji su bili u proceduri do 2012. godine legitimno povučeni, kada dođe Vlada, ali nikad vraćeni. Nažalost, nije uspelo, nisam pisala amandman, ali se nadam da će biti razuma da posao primene zaključaka koje donose odbori ove skupštine, svaka vlada, pa i ova, prihvati ozbiljno i da donese predloge izmene i dopune neophodnih za delovanje i Zaštitnika građana i Poverenika za informacije.
Drugi predlog koji sam dala Odbor je većinom glasova usvojio. Radi se o tome da za tri meseca hoćemo da vidimo na odboru predstavnike MUP koji nam daju izveštaje o sprovođenju protokola u sprečavanju porodičnog nasilja i borbe protiv porodičnog nasilja, jer je to problem. Kao što neko misli – ma daj, sad da pišem zakon, podzakonski akt, nemoj, tako neko drugi misli – ma da, samo napisali protokole, nema veze, i ovako se mlate, pa ni tamo ni ovamo. Dakle, na odboru, ako budemo glasali za ove zaključke, MUP će morati da dođe na Odbor za ljudska i manjinska prava i da nam da izveštaj o sprovođenju sopstvenih protokola.
Ljudska prava nisu lepe reči, zaštita i pravo na slobodnu informaciju nisu lepe reči, a pogotovo sloboda govora i garanti naših prava nisu samo lepe reči. Na nama je da od reči dokažemo da umemo da pravimo dela, pogotovo što pred sobom imamo troje sjajnih znalaca i ljudi koji su se posvetili svom poslu i koji su štošta od svih tih reči zaista pretvorili u dela.
Na nama je da do decembra pritisnemo Vladu da naše zaključke pretvori u dela, inače će sve biti samo licemerje, a moja poruka će biti – nikad ne slušajte šta pričaju, gledajte šta rade. To je način da od onoga sve što hoćemo da prestavimo kao kobajagi napravimo zbilju koja je dobra za građanke i građane Srbije. Hvala vam.

Obaveštavam narodne poslanike da ćemo danas nastaviti rad i posle 18 časova, a do okončanja rasprave po ovoj tački dnevnog reda.
Reč ima narodni poslanik Vladica Dimitrov.

Poštovani predsedavajući, poštovani poverenici, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su redovni godišnji izveštaji nezavisnih regulatornih tela. Moja prva konstatacija je da su oni sveobuhvatni, iscrpni, sa puno detalja i informacija, sa puno primera iz prakse i života, sa detaljnim prikazom rada poverenika i sa primedbama i preporukama.
Može nama sadržaj ovih izveštaja da odgovara ili da nam manje odgovara, možemo se slagati ili ne sa pojedinim primerima iz ovih izveštaja, ali upravo to što oni postoje i što su sada pred nama stavljeni na razmatranje i usvajanje je upravo dokaz postojanja pravne države i dokaz da cenzure nema.
Kada posmatramo i čitamo primere diskriminacije, moram da izrazim svoj stav da verujem da oni postoje u određenom obimu, ovako kako je dat, možda malo manjem ili možda malo većem, ali svakako postoji i da se mi kao društvo, kao država moramo boriti protiv toga.
Ne slažem se sa idejom koja se čuje sa druge strane da je jedino SNS kriva što danas u društvu postoje primeri diskriminacije. Kao primer toga mogu da kažem, ako pogledate izveštaje iz prethodnih godina, videćete da je diskriminacija prisutna u sličnom obimu, da je ona postojala u vreme prethodnih vlasti, da razlog povećanja prijava pojedinih slučajeva povrede prava može biti u tome što postoji veće poverenje u institucije Zaštitnika građana i instituciju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, ali i poverenje u institucije sistema.
Drugi prilog ovoj tvrdnji je što se diskriminatorno ponašanje i delovanje ne dešava samo u području delovanja republičkih vlasti, nego i pokrajinskih i lokalnih. Složićete se da SNS ne učestvuje u svim tim vlastima. Činjenica je da sami oblici ovog ponašanja nisu vezani za političke stranke koje su na vlasti, ali je nesporna činjenica da političke stranke na vlasti imaju najveću odgovornost i najviše mogućnosti da unaprede položaj marginalizovanih kategorija, a on se unapređuje reformom sveukupnih sistema pravne države.
Zato je uloga nas narodnih poslanika da osudimo svaki vid diskriminacije, da podržimo ove izveštaje i da damo jednu snažnu podršku pokušajima Vlade da reformiše sistem i podigne nivo društvenih vrednosti za koju stepenicu više.
Što se tiče povreda prava nacionalnih manjina, a toga najviše ima u izveštaju Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Iz izveštaja Zaštitnika građana, moram da konstatujem, iako nije i ne mora da bude pravilo, drago mi je da je broj prijavljenih slučajeva kršenja prava nacionalnih manjina znatno manji u 2013. godini u odnosu na 2012. godinu. Dakle, 209 u 2013. godini i 364 u 2012. godini. Ostajem pri svom ranije izrečenom stavu da su upravo najvulnerabilnije one nacionalne manjine koje su najmanje organizovane. Ovde je jasan primer da su romske zajednice, odnosno romska zajednica ili romska nacionalna manjina, kako god, ima najveću povredu prava. To se vidi iz tabele 21, gde su povrede posebnih prava pripadnika nacionalnih manjina, gde povreda posebnih prava Roma učestvuje sa nekih 52,9%, što ide u prilog onome da je organizacija nacionalnih manjina ono što štiti njihova prava.
Ključ za rešenje ovog problema je u sinergiji dva pravca delovanja. Prvi pravac je jačanje uloge nacionalnog saveta nacionalnih manjina. Meni je zadovoljstvo što je jedan od prvih zakona, koji smo ovde usvojili upravo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. U oktobru će biti izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina. U narednom periodu će se uskladiti zakon o nacionalnim savetima sa odlukama Ustavnog suda. Očekujem da će u narednom periodu doći do određenih strukturnih izmena, odnosno do bližeg određivanja polja delovanja iz oblasti nadležnosti nacionalnih saveta.
Drugi pravac delovanja je borba protiv svih vidova povrede prava nacionalnih manjina u svim ustanovama, institucijama, od lokalnih zajednica, preko pokrajine do republičkih organa, a u cilju postizanja jednog nultog stepena tolerancije, kada su u pitanju povrede prava nacionalnih manjina.
Srpska napredna stranka će glasati za ove izveštaje. Možda se sa pojedinim primerima ne slažemo do kraja, možda mislimo da se mogu tumačiti na drugačiji način, ali glasaćemo zbog toga što su ih izradila nezavisna regulatorna tela i zbog toga što ne želimo da se mešamo, da utičemo na njihov rad, ali i sa željom da se kritički osvrnemo na neke pojave i da sami sebe menjamo na bolje, jer menjajući sebe, kao ljude koji kreiraju politiku Srbije, sklon sam da verujem da utičemo da se moralne vrednosti društva podižu na viši nivo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slavica Đukić Dejanović.

Uvažena gospođo Petrušić, gospodine Šabiću, gospodine Jankoviću, drago mi je što ste sa saradnicima u Domu Narodne skupštine.
Uvaženi potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas kada razmatramo izveštaje i razgovaramo o njima, mi smo u funkciji jednog od bitnijih zadataka i pozicija koju imamo kao izabrani predstavnici građana. Dakle, uz našu predsedničku, zakonodavnu aktivnost, i te kako je nadzorna važna, i mi je obavljamo na način, između ostalog, da razmatramo izveštaje regulatornih tela.
Mislim da je tendencija da suzbijemo diskriminaciju, a jačamo sve oblike ravnopravnosti, prosto jedan korak dalje u razvoju demokratije naše države i da naravno dugujemo svi zajedno zahvalnost svima onima koji su dali svoj doprinos.
Iz Izveštaja se očigledno vidi da iz godine u godinu predstavnici nezavisnih regulatornih tela, koji su ovde pred nama, sa svojim saradnicima ovaj posao zaista rade tako da svest se građana budi. Građani prosto prihvataju značaj razvoja ravnopravnosti na svim poljima i značaj suzbijanja diskriminacije na način kako ko to poima i to nije toliko važno koliko je važno da u svest svih nas na različitim pozicijama, to negde ulazi kao naša građanska, društvena i zajednička obaveza.
Unutar podele zadataka u poslaničkoj grupi kojoj pripadam dobila sam zadatak da razgovaram i da se posebno osvrnem na deo, odnosno na Izveštaj Poverenice za ravnopravnost i to mi čini posebnu čast, jer se radi o ženi i čini mi posebnu čast, kao što bi mi činila da sam dobila i neki drugi zadatak.
Poverenica je sa svojim saradnicima pre četiri godine napravila prvi korak i on je naravno bio težak. Onda je tek svaki peti građanin znao da ona uopšte postoji. Danas većina građana zna i koju funkciju ima Poverenica sa svojim saradnicima način na koji mi u Skupštini smo u obavezi da redovne, a i one druge izveštaje razmatramo, način na koji se u odborima razmatra i nas poslanike dovodi u vrlo značajnu poziciju na ovu temu i svi skupa imamo puno razloga da budemo zadovoljni ovakvim načinom rada kakav danas imamo.
Složićemo se da su retke teme da već u početku kada predstavnici poslaničkih grupa uzimaju učešće u raspravi kažemo – glasaćemo za nešto. Svi ćemo glasati. Pa i to je jedna lepa atmosfera, ali i priznanje ljudima koji rade jedan težak posao, koji često imaju tendenciju da budu medijatori na polju razvijenih ljudskih prava, svako iz svoje oblasti na poseban način. Često nam se učini da preuzimaju i neke druge funkcije. Često različito i tumačimo nešto što je novo za Srbiju kao državu, ali moramo priznati svi skupa da zahvaljujući njima mi činimo vrlo bitne i značajne korake i idemo napred.
Kada je u pitanju Poverenica i uopšte povereništvo za ravnopravnost, moram reći da Izveštaj svojom strukturom i svojim sadržajem potpuno odgovara zadatku koji je u krajnjem slučaju zakonom predviđen. Način na koji su prezentirani rezultati rada u 2013. godini govori da je veliki značaj dat prevenciji. Zahvaljujući zaista visprenosti Poverenice i njenih saradnika da se ovaj posao ne može raditi autistično, individualno, nego u saradnji sa civilnim društvom, u saradnji sa međunarodnim organizacijama.
Mi i ove godine, kao i tri prethodne imamo rezultate istraživanja po istim varijabolama koje nam zapravo mogu svima pomoći kako ćemo mi to sada dalje i šta možemo dalje da učinimo.
Reći ću da zaista ima mesta da se zabrinemo nad nekim parametrima koje smo dobili iz istraživanja koja je uradio CESID, čini mi se, u ovoj 2013. godini. Pre svega, treba da nas zabrine mišljenje anketiranih naših građana kada su u pitanju institucije koje po njima najviše diskriminišu građane. Kažu to su političke stranke, Vlada, Skupština i pravosuđe.
Ovo je zapravo jedan od bitnih razloga na kojima bih da insistiram kad mi poslanici i u odborima i u komunikaciji sa građanima, a i u našoj zakonodavnoj aktivnosti radimo. Ovo je zapravo onaj sluh i onaj senzibilitet koji moramo imati mi koji donosimo zakone, jer građani nam šalju poruku, oni razumeju i našu poziciju nadzora, oni je podržavaju, ali smatraju da još uvek nismo dovoljno uradili i da na tome treba da radimo.
Takođe su interesantni iz ovog istraživanja još neki parametri. Čak četiri petine građana jasno razgraničava da se radi o jednom od neopravdanih postupaka kada treba da definišu i da percipiraju diskriminaciju. Dakle, potpuno dobro razumeju šta mi to pitamo što je zaista priznanje građanima Srbije.
Iskoristiću priliku da iznesem sledeće podatke. Veliki broj ispitanika npr. smatra da društvo treba da posveti pažnju siromašnim ljudima, to smatra čak 76%, osobama sa invaliditetom 42%, nasilju nad ženama 71%, starima 68%, ravnopravnosti polova 53%. Među ispitanicima je 24% onih koji smatraju da društvo ne bi trebalo da posvećuje pažnju ljudima drugačije seksualne orijentacije, što je takođe problem, a 18% da društvo ne treba da čini ništa kada su u pitanju verske manjine. Ovo su jako ozbiljni podaci i podaci koji se nalaze u izveštaju ovog tipa zapravo jesu razlog da još jednom najozbiljnije razmislimo šta nam to valja zaista činiti.
Iskoristila bih još malo vaše pažnje da podsetim da su u 2013. godini doneti zakoni bili dosta značajni. Razumećete zašto posebno potenciram značaj Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama i zašto posebno potenciram značaj Zakona, koji smo ovde u parlamentu doneli na predlog Vlade, o zaštiti pacijenata. To su dva izuzetna zakona. Podzakonski akti su na vreme urađeni. Mi počinjemo da primenjujemo taj zakon. Sada smo na dobrom potezu. Sada smo na potezu da izveštaj koji ćemo razmatrati za 2014. godinu kaže da su ta dva zakona doneta u maju 2013. godine, da su podzakonska akta urađena na vreme i ono što je najbitnije, kakve rezultate primene tih zakona imamo kod osoba koje imaju mentalne smetnje, odnosno kod naših pacijenata.
Da li smo nešto uradili na suzbijanju diskriminacije ovih vrlo osetljivih kategorija? Šta smo to uradili? Da li nam je savetnik za prava pacijenata, koga smo izmestili iz zdravstvenih ustanova u jedinice lokalne samouprave da tamo savetuje pacijente o pravima, opravdao ono što smo u zakonu izglasali sa jedne strane, i sa druge strane šta osoba koja ima mentalnu smetnju i koja nekada nije u stanju da štiti svoj interes dobija onog momenta kada joj oduzimamo sposobnost, odnosno pravo na slobodno voljno odlučivanje o hospitalizaciji? Naš zakon je rekao da se to može dogoditi samo u dva slučaja. Neko može mimo svoje volje biti primljen u zdravstvenu ustanovu na tzv. prinudno lečenje samo u slučaju ako zbog posledica bolesti ugrožava sopstveni život ili može ugroziti živote u okruženju.
Namerno apostrofiram značaj ova dva zakona koji počinju da se primenjuju, ulogu svih vas koji ste danas, na moje veliko zadovoljstvo, gosti Narodne skupštine i ulogu nas poslanika koji i te kako možemo i kroz odborski rad i kroz komunikaciju sa građanima, ali iako je potrebno kroz izmene zakonskih akata u narednom periodu i to u bliskom vremenskom periodu učiniti mnogo za svoje građane. Hvala vam na pažnji.

Reč ima narodna poslanica Aleksandra Đurović, a neka se pripremi narodni poslanik Neđo Jovanović.

Poštovani predsedavajući i predstavnici nezavisnih tela, kolege narodni poslanici, kada pročitamo izveštaje Zaštitnika građana, kao i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2013. godinu preovlađujući utisak koji se nameće jesu negativne pretežno ocene koje nam nameću jedan pesimizam koji ostaje kao utisak kada pročitamo.
Sa druge strane, kada sumiram šta smo sve radili u toku 2013. godine u Narodnoj skupštini, brojne zakone koje smo usvojili, brojne konvencije koje smo potvrdili, mislim da smo učinili dosta pozitivnih stvari upravo na poštovanju ljudskih prava. Kada to govorim ne govorim samo iz ugla poslanika Narodne skupštine RS, već takođe govorim iz ugla poslanika Skupštine Saveta Evrope, s obzirom da sam u prethodnom mandatu, kao i ovom na poziciji šefa delegacije.
Dakle, pretpostavljam da to svi vi dobro znate, ali nije zgoreg pomenuti još jednom, posebno zbog građana Srbije, da je Savet Evrope međunarodna organizacija koja okuplja evropske zemlje i stara se o poštovanju vladavine prava, demokratije, ljudskih i manjinskih prava, a najvažniji akt je upravo Evropska konvencija o ljudskim pravima.
U prethodnih godinu i po dana ja sam u Strazburu najviše slušala pohvale za mnoge stvari koje je Srbija uradila. Baš juče sam se vratila sa Komiteta za jednakost i nediskriminaciju Saveta Evrope, gde sam učestvovala u radu, a i inače aktivno učestvujem i u prethodnom sazivu. Dakle, i tada je Srbija pomenuta u pozitivnom kontekstu, a kasnije ću da pomenem i konkretno povodom čega. Onda sam došla ovde, čitam ove izveštaje i slušam današnju raspravu gde se najviše čuju kritike, tako da hoću danas u stvari da pričam o nečem drugom, da pričam o pozitivnim stvarima koje smo uradili, a koje su nekako ostale u drugom planu.
Pomenuli ste povećanje broja zahteva u odnosu na prošlu godinu. Gospođa Petrušić je pomenula 25% više, a gospodin Janković 3.000 više zahteva u odnosu na prethodnu godinu. Ako pogledamo i vaše prethodne izveštaje koje ste radili, videćemo da svaka godina koja dolazi pokazuje povećanje broja zahteva, što ne znači da se ljudska prava u Srbiji sve manje poštuju. Mislim da je stvar u tome, s jedne strane, kakvo poverenje građani imaju u vas kao institucije i takođe, sa druge strane, u informacijama koje su dostupne građanima putem elektronskih medija i putem interneta. Građani se sve više opredeljuju da koriste sva svoja prava.
Pohvalili ste ratifikaciju u Istanbulske konvencije Saveta Evrope, odnosno Konvencije o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Ta konvencija je potekla upravo iz pomenutog Komiteta za jednakost i nediskriminaciju Saveta Evrope. Hoću da naglasim da je Srbija osma zemlja od 47 zemalja članica koja je završila proces ratifikacije. Da bi konvencija stupila na snagu, neophodno je da je 10 zemalja članica Saveta Evrope ratifikuje. Do sada su to učinile, pored Srbije, Španija, Turska, Albanija, Austrija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Italija i Portugal. Na sastanku su nas obavestili da su ratifikaciju završile i Andora i Danska, čime je obezbeđen neophodan broj od 10 zemalja članica.
Ovom prilikom želim da vas obavestim da će 1. avgusta ove godine konvencija da stupi na snagu. Baš smo mi, kao jedna od zemalja koje su učestvovale u tome da može da stupi na snagu, pohvaljeni na tom pomenutom komitetu. Ovim putem želim da apelujem na nadležno ministarstvo da pripremi strategiju za implementaciju konvencije, a mi ćemo kao delegacija u Skupštini Saveta Evrope upravo da iniciramo da 1. avgust obeležimo nekim adekvatnim događajem, nekom konferencijom, gde možemo da razgovaramo o svemu tome šta treba da radimo dalje kako bi na najbolji mogući način implementirali sve one smernice koje su nam date samom Istanbulskom konvencijom, a posebno u pogledu zaštite žrtava nasilja.
Mislim da je implementacija svakako najvažnija, jer nije dovoljno zakone doneti. To je jedan, rekla bih, dugoročan proces, s obzirom da moramo da radimo i na promeni svesti kod ljudi. Moramo u školama da uvedemo neophodno obrazovanje o tome koliko je nasilje neprihvatljivo i, inače, o tome što ste pomenuli vezano za to šta je diskriminacija uopšte i šta je neprihvatljivo.
Nažalost, problem nasilja u porodici nije problem sa kojim se susreće samo Srbija. Brojne zemlje koje čak zadaju standarde u pogledu prava žena i, recimo, imaju velike primere dobrog poštovanja prava žena, kao što su neke skandinavske zemlje, konkretno Finska, imaju visok procenat nasilja u porodici.
Što se tiče Saveta Evrope, pored toga što postoje brojni komiteti, postoje i dve mreže. Jedna mreža se tiče zaštite prava žena, nasilja nad ženama. S druge strane, postoji i mreža koja se bavi zaštitom prava dece, što pokazuje da su te dve kategorije još uvek nezaštićene svuda u svetu, a ne samo u Srbiji.
Na dnevnom redu Narodne skupštine 2013. godine bila je još jedna konvencija Saveta Evrope, a to je Lanzarote konvencija, konvencija o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Tada je Srbija ukinula dotadašnju zastarelost od šest godina za zastarevanje poslednjeg seksualnog delikta. Time je Srbija, pored Velike Britanije, postala druga zemlja u Evropi u kojoj se prepoznaje da seksualna trauma kod deteta nema rok trajanja, da ostavlja trajne posledice i da zahteva zakonsku mogućnost krivičnog postupka u trenutku kada se osoba koja je preživela seksualnu traumu oseća sposobnom da učestvuje u postupku.
Zbog ovoga smo takođe pohvaljeni u Savetu Evrope i mislim da smo dobar primer i za druge zemlje, posle Velike Britanije i Srbije, šta treba da urade i da ukinu seksualnu zastarelost nad tim deliktom.
Kada već govorimo o zaštiti prava žena i dece, moram da pomenem i dve zakonske inicijative od strane Nebojše Stefanovića u prošloj godini, a koje je usvojila Narodna skupština. Zakonom o zdravstvenoj zaštiti dece, trudnica i porodilja omogućena im je zdravstvena zaštita bez obzira na to da li su im overene zdravstvene knjižice.
Takođe, izmenama i dopunama Zakona o radu onemogućili smo poslodavce da trudnicama i porodiljama daju otkaz po isteku ugovora o radu. Izmenama je utvrđeno da se zaposlenoj ženi, kojoj ugovor na određeno vreme ističe u periodu korišćenja prava na porodiljsko odsustvo, rok za koji je ugovorom o radu zasnovala radni odnos na određeno vreme produžava najmanje do isteka korišćenja prava na porodiljsko odsustvo.
Ovo su sve zakoni i konvencije koji su doneti u 2013. godini, a upravo su ovi izveštaji vezani za 2013. godinu.
Što se tiče manjinskih prava, želim da pomenem izveštaj koji je usvojen na plenarnom zasedanju Skupštine Saveta Evrope u aprilu, a na temu položaja nacionalnih manjina u Evropi. Izvestilac je bio gospodin Kalmar iz Mađarske. On je u svom izveštaju pomenuo Srbiju kao dobar primer poštovanja manjinskih prava i kao najbolji primer poštovanja kolektivnih prava nacionalnih manjina. Zaista mislim da je to jedna dobra stvar koju mi treba da pomenemo ovde danas. Ja sam se taj dan osećala ponosnom u Strazburu što je Srbija pomenuta u jednom tako pozitivnom kontekstu.
Nedavno smo usvojili izmene i dopune Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, ali svakako pretpostavljam da će to biti tema narednog izveštaja.
Visok stepen ljudskih prava je ideal svakog demokratskog društva. Ta prava se garantuju raznim međunarodnim konvencijama. Takođe, ta prava garantuje Ustav Republike Srbije i garantuju brojni zakoni koji se bave ovom problematikom. Mislim da smo kao zemlja uradili mnogo na pomenutim segmentima, ali takođe možemo da uradimo mnogo više. Vi ste tu kao nezavisna tela da nam sugerišete šta treba dalje da radimo. Volela bih kada bi neki naredni vaš izveštaj bio malo više sa nekim pozitivnim primerima šta smo do sada uradili, jer prosto mislim da nekada pohvala može da bude veći motiv nego stalne kritike. Mi smo tu svakako kao vaši saveznici, svi poslanici SNS, jer verujem da imamo isti cilj, a to je vladavina prava i poštovanje ljudskih prava u Srbiji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, a neka se pripremi narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Ponovo se javljam nakon što sam imao diskusiju kao ovlašćeni predstavnik, a šlagvort za sadašnju diskusiju mi je dala gospođa Čomić, uvažena koleginica poslanica, moja uvažena koleginica i drugarica Slavica Đukić Dejanović, a naročito sada Aleksandra Đurović.
Zašto? Zbog toga što je nesporno i apsolutno tačno da usvajanjem izveštaja, a nesumnjivo je da će ovi izveštaji biti usvojeni, dolazimo u stanje obaveznosti ili, kako mi to mi pravnici kažemo, pravničkog imperijuma. Ta obaveznost jeste obaveznost za Vladu Republike Srbije da sve preporuke koje mi usvojimo dosledno sprovedemo.
Međutim, ovde se postavlja jedno pitanje koje je suštinsko pre svega za nas poslanike i kompletan ovaj parlament – šta je to, kao što reče Aleksandra Đurović, do sada urađeno? Bio bih krajnje nekorektan prema mojim kolegama članovima Odbora za pravosuđe kada ne bih rekao ono što sam istakao na tom odboru. Ministarstvo pravde, u kome sam donedavno bio, je dosta uradilo kada je u pitanju pravosuđe. Mi možemo da utičemo na Vladu, gospodo predstavnici nezavisnih regulatornih tela, ali se postavlja pitanje kako da utičemo na pravosuđe, kada je osnovni postulat pravosudnog sistema apsolutna nezavisnost sudova i apsolutna nezavisnost sudija?
Kako onda da dođemo do nečega što je suštinsko? Kako da dođemo do ujednačenosti sudske prakse? Kako da izbegnemo da dva veća jednog istog suda donesu dve različite sudske odluke, a u pitanju je potpuno isto činjenično stanje i potpuno isti pravni osnov? Kako onda građani Srbije da kažu da uživaju pravnu sigurnost pred pravosudnim sistemom? I na Odboru za pravosuđe sam istakao isto što ću reći i sada, činjenica je da to mora da radi Vrhovni kasacioni sud kao najviša sudska instanca u poslednjem stepenu hijerarhije u sudovanju. Da li radi? Nesumnjivo je da ne, barem ne dovoljno zbog toga što nije došlo do iniciranja spornih pitanja u dovoljnoj meri kako bi Vrhovni kasacioni sud dao instruktivna mišljenja nižestepenim sudovima i ukazao na koji način treba ujednačiti sudsku praksu, a građanima obezbediti i pravo na pravično suđenje i potpunu pravnu sigurnost i na taj način zaštititi njihova elementarna prava.
Da li može Ministarstvo pravde u tom pravcu da utiče? Ne može. Da li je Ministarstvo pravde uradilo dosta toga što je već i u ovom izveštaju nagovešteno kao neka vrsta preporuke? Jeste, ali ne dovoljno. Mi već dugo čekamo na zakon o besplatnoj pravnoj pomoći i gospodin Janković je na to ukazao. Hvala Bogu Ministarstvo pravde je uspelo da napravi tu tzv. završnu verziju zakona o besplatnoj pravnoj pomoći gde se napravila jasna distinkcija između sekundarne i primarne besplatne pravne pomoći, gde imamo situaciju gde su kod sekundarne besplatne pravne pomoći stožeri advokatura, javno beležništvo i medijatori. To nam daje mogućnost da verujemo, da budemo optimisti da će upravo ovaj zakon omogućiti i onim ranjivim grupama, osetljivim grupama, osetljivim kategorijama stanovništva da izbegnu velike troškove suđenja, zaista velike počev od sudskih taksi, advokatskih tarifa, veštačkih tarifa itd.
Što se tiče ostalog zakonodavnog okvira, nesumnjivo je da mora biti daleko bolji i daleko kvalitetniji. Tu je isto započet postupak koji podrazumeva uhodavanje pravnog sistema ispravljajući ogromne greške, reforme iz perioda 2010. godine. Doneta je Nacionalna strategija o reformi pravosuđa i Akcioni plan za sprovođenje Nacionalne strategije o reformi pravosuđa.
Neću se više baviti pravosuđem iz jednostavnog razloga što će ova Skupština, draga gospodo poslanici, i ja, i vi svi zajedno verovatno već sledeće nedelje imati priliku da analiziramo i da razmatramo izveštaje Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. Onda ćemo imati priliku da i o ovim pitanjima posebno pričamo.
Ono što sam danas zaboravio da kažem, a mislim da je jako bitno za svo troje predstavnika nezavisnih regulatornih tela, u svim izveštajima je navedeno nešto što po meni ubuduće ne treba da stoji, već je postalo deplasirano, a to je da je država na neki način obavezna da vodi računa o tehničkoj opremljenosti nezavisnih regulatornih tela i njihovoj kadrovskoj strukturi. Pobogu, valjda je građanima jasno da je to etalon potreba, minimum potreba da bi moglo optimalno da se radi. Zar je potrebno reći da je potrebna sudska zgrada da bi sud mogao da sudi, da bi stranke mogle da uđu u sudnice, da imaju nekakvu stranačku legitimaciju tužioca ili tuženog.
Mislim da je već vreme da se država tome posveti na adekvatan način. Gospodin Šabić je pohvalio jedan, da kažem, zaokret u tom pravcu, iskorak u nekom progresivnom smislu reči obezbeđenjem uslova. Da li je dovoljno? Nije dovoljno. Ukazano je na to da kadrovska struktura mora biti jača, da se kroz zapošljavanje mora pospešiti ta kadrovska struktura i mi ćemo zaista dosledno istrajavati na tome da se i u tom pravcu pomogne svim nezavisnim regulatornim telima.
Jedino gospodine Šabiću jedna dobronamerna sugestija, nadam se da ćete je sa razumevanjem i prihvatiti jeste činjenica da već kada imate u vidu jedan predlog novog zakona, kako ste ga nagovestili danas u uvodnoj diskusiji, probamo da nađemo jedno dobro, kvalitetno, sistemsko rešenje koje izbegava još jedan apsurd.
Danas sam na jedan paradoks ukazao, ukazaću i na drugi. Advokatima pa čak i oficijalnim službenim licima je jako teško doći do informacija od javnog značaja, a s druge strane Agencija za borbu protiv korupcije vrlo jednostavno dolazi do podataka koji upravo predstavljaju predmet posebne zaštite kada su u pitanju podaci o zaštiti ličnosti. Takav paradoks ne bi smeo više da postoji i sistemski mora da se reši. Meni kao advokatu je potrebna cela procedura da dođem do određenog podatka i da ispoštujem svaki segment jednog procesnog delovanja.
Agencija za privatizaciju dolazi do svih podataka koji su potrebni u ovoj situaciji kada Agencija za privatizaciju vodi neku vrstu istražnog načela. Govorim o Agenciji zbog toga što mi se čini da mi je ono što smo danas dijagnostifikovali kao činjenicu, kolizija dva sistemska rešenja koju treba izbeći i uveren sam da ćete u tom pravcu dati pun doprinos.
Kao i do sada SPS bezrezervno podržava sve vaše aktivnosti. Mi smo to činili i u ranijem sazivu. Pomenuto je ovde, pomenut je i status i tada visoko cenjene predsednice ovog visokog Doma, odnosno parlamenta kao i naših ministara. Mi smo sada u još većem kapacitetu, naročito u našem koalicionom kapacitetu, pomoći da sve ono što danas dogovaramo, sve ovo što danas usvajamo i siguran sam da ćemo usvojiti, uspešno i realizujemo. Hvala, više se neću javljati.

Reč ima narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojičić, a neka se pripremi narodni poslanik Žarko Mićin. Izvolite.