U ovom poslednjem obraćanju za danas želeo bih da se osvrnem na sve ono što je sadržinski moglo da se čuje vezano za izveštaje za prošlu godinu. Pre nego što to učini, želim da kažem da sam svima izuzetno zahvalan za komentare, kritike, pohvale, predloge koje sam danas čuo. Sve to, sasvim sigurno, jeste značajno, jer govori o tome kako narodni poslanici, predstavnici građana Republike Srbije vide teme koje su ovim izveštajem obuhvaćene.
Prvo ću reći nešto o tome šta smo mi, pošto danas ceo dan slušamo o nezavisnim regulatornim telima. Ni jedan od nas nije regulatorno telo, ni jedno. U ovoj državi postoje četiri jednočlana organa. Postoje kolektivni organi, kao što je Ustavni sud, malo pre pomenuti, gde se odluke donose većinom glasova. Postoje inokosni organi, kao što su ministarstva, gde postoji jedan šef, ali je organ ministarstvo, a ne taj čovek. Postoje četiri organa, gde su ljudi imenom i prezimenom izabrani da vrše ustavnu funkciju. Predsednik države je Tomislav Nikolić, Poverenica za ravnopravnost je Nevena Petrušić, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je Rodoljub Šabić i moja malenkost – Zaštitnik građana. Imamo naše stručne službe, imamo i zamenike, a pred vama odgovaramo mi. Sve što ovde piše uradio je Zaštitnik građana, ne telo.
Po pitanju regulacije, regulatorna tela su oni koji uređuju određenu oblast autonomno od izvršne vlasti i od zakonodavne vlasti. Recimo, to je RATEL. Oni uređuju rad privrednih društava koja se bave elektronskom komunikacijom. Ima i drugih. Ono što je naša karakteristika je da kontrolišemo, ne rad medija, ne rad operatera, ne rad provajdera telefonije, već rad drugih organa vlasti. U tome je bitna razlika.
Nadam se da nećete pogrešno shvatiti ovo što vam govorim, jer svi govorite kako su nastali ovi organi. U istorijskom smislu, da, ali je prošlo toliko vremena da ne treba da sami sebe, na neki način, vraćamo unazad. Ne usvajate naše izveštaje. Izborili smo se. Bila je velika bitka za vreme jedne od prethodnih vlasti da se …
(Zoran Babić, sa mesta: Koje?)
Ne mogu tačno da se setim ko je bio premijer, ali to je bilo pre tri godine. Mirko Cvetković je bio premijer. Vi znate, gospodine Babiću, da se ja ni najmanje ne ustručavam da kažem ovo što sam rekao. Bila je velika bitka da izbegnemo nameravanu promenu Poslovnika da se usvajaju izveštaji nezavisnih organa, kontrolnih organa zato što to jesu naši izveštaji. Vi iz mog izveštaja možete zaključiti da sam ja nestručan i smeniti me, ali to je moj izveštaj, još tri godine će biti.
Ono što je sjajno jeste to što je unapređen Poslovnik, tako da Narodna skupština donosi zaključke o tom izveštaju kojim bi trebalo da se operacionalizuju neke stvari i mogu samo da izrazim ogromno zadovoljstvo što smo u situaciji da pred građanima Srbije, pred predstavnicima međunarodnih organizacija kažemo da nezavisni kontrolni organi i parlament rade na kontroli vršenja vlasti u Srbiji.
Pokušaću da komentare i vaša zapažanja o sadržini ovog izveštaja iznesem hronološki, mada ću neke teme nužno povezati. Rečeno je na samom početku današnjeg dana da nedostaje zakon o otvaranju dosijea službi bezbednosti kako bi jedan aspekt demokratizacije našeg društva okončali i stavili, ispravili ono što se na planu kršenja ljudskih prava dešavalo u prošlosti.
Citirano je mišljenje šefa Misije OEBS-a, a i sam sam imao prilike da učestvujem u izradi tog mišljenja, ali mogu vam reći da je prvi predlog zakona koji sam podneo Narodnoj skupštini, davne 2007. godine, tada je usvojen Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti sadržao moj amandman da se u roku od šest meseci donese zakon o otvaranju dosijea. Nažalost, tadašnja Narodna skupština je odbila taj zahtev. Rečeno je da je bilo i drugih zakonskih predloga i tada smo, poverenik Šabić i ja razmatrali te predloge i dali svoja mišljenja. Iz tih predloga je moguće napraviti kvalitetan zakon, ali, to zaista, posle svih ovih godina, nije na nama.
O predlogu zakona, odnosno nacrtu zakona koji je pomenut, ja sam kao Zaštitnik građana tada napisao mišljenje i rekao da imam sa stanovišta mojih nadležnosti nekoliko zamerki. Prva je – ne mogu se uzeti dosijei i odneti kući. To je arhivska, istorijska građa. Druga je – ne može bilo koja komisija za otvaranje dosijea imati retributivni, kazneni karakter, već to mora biti objektivan organ koji će utvrditi istinu. Ne mogu se otvoriti, ili bar ne bi trebalo, mogu ako vi to kao narodni poslanici odlučite, otvoriti dosijei samo jedne od službi bezbednosti. Imamo ih više i imali smo ih više.
Želim da vam kažem da teme koje su danas možda samo i površno pomenute su u našem radu ozbiljno razmatrane. Vratiću se za momenat na prirodu našeg rada. Rekao je jedan uvaženi narodni poslanik da mi nismo arbitri. Draga gospodo, jesmo. Mi nismo sudije, ali Zaštitnik građana po zakonu utvrđuje propust u radu organa javne vlasti. Dakle, ne daje mišljenje o tome da je nastao propust. Daće mišljenje ako je neka druga situacija u pitanju. Ali, otvoren je postupak kontrole rada organa javne vlasti kada je nađeno da za to ima osnova, proveravam da li je radio zakonito i pravilno i ako zaključim da nije, na osnovu istražnog postupka, utvrđujem da je došlo do kršenja prava građana usled propusta u radu organa vlasti. Ako taj propust ima elemente krivičnog ili prekršajnog dela, tada podnosim i odgovarajuće prijave.
Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti ima još neuporedivo čvršću vlast. On donosi obavezujuća, izvršna, konačna rešenja. Organi vlasti koji su bili predmet ispitivanja od strane poverenika nemaju pravo ni da se žale na ta rešenja, to može samo građanin ako mu je eventualno Poverenik odbacio žalbu protiv nekog drugog organa vlasti. Znači, obavezujuća, izvršna i konačna rešenja. To je tako.
Povodom preporuka koje ja dajem, nesporno, kada Zaštitnik građana utvrdi propust, ja dajem preporuku kako propust ispraviti. Ali, ne može se osporiti na ovaj vanpravni način kako Zaštitnik građana radi taj propust. Poverenica ima kombinovana ova naša dva ovlašćenja.
Nismo svi isti. Ne postoji ljudsko pravo ili pravo građana koje je izuzeto iz nadležnosti Zaštitnika građana, uključujući i pravo na zaštitu od diskriminacije i pravo na informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ali, moj posao je da se tim pravima bavim samo u izuzetnim situacijama, samo kada postoji opasnost od takve vrste povrede prava koja će biti nenadoknadiva i kad se radi o posebno nekorektnom postupku koji zaista bode oči, pa ne treba građanin da plaća korišćenje raspoloživih pravnih sredstava nego će Zaštitnik građana, kao neko koga je država postavila tu iz objektivnog ugla, a ne kao advokat građanina, da to proveri.
Poverenici, i jedno i drugo, imaju drugačije određenu nadležnost. Dakle, nismo svi isti i nemojmo ujednačavati ono što nije jednako. To je moj odgovor na neka od komentara o eventualnom preklapanju naših izveštaja. Da, moj izveštaj mora da sadrži i elemente o zaštiti od diskriminacije, odnosno ravnopravnosti i ostvarivanju prava na pristup informacijama od javnog značaja i na zaštitu podataka o ličnosti.
Ekonomska prava su pomenuta kao izvor odnosno ekonomska situacija kao izvor kršenja prava. U mom prošlom godišnjem izveštaju ja sam konstatovao da je ekonomija takva kakva jeste, ali da posebno u teškoj ekonomskoj situaciji dolazi do izražaja obaveza svih državnih organa da maksimalno zakonito i pravilno dele ono što se može podeliti. Socijalna prava nisu apsolutno određena. Sve međunarodne konvencije o socijalnim pravima kažu da je država nešto dužna u socijalnoj sferi da obezbedi, onoliko koliko je to objektivno moguće. Nema ljudskog prava koje kaže da socijalna pomoć treba da bude 2.000 evra, već da ta socijalna pomoć treba da bude onoliko koliko država može, a da pokrije minimalne, najminimalnije zahteve.
Propuste koje ja u pogledu socijalnih i ekonomskih prava utvrđujem nisu propusti u pogledu visine nekih iznosa i količine neke pomoći, nego od toga što pomoć nije data, a morala je biti data, ili je data a nije smela da bude data. I tu je upravo način za bolje ekonomisanje sa ono malo što imamo.
Podsetiću vas, ustanovio sam i to opisao u Izveštaju, da je Republika Srbija osnovala Zavod odnosno Institut za krompir u Guči koga finansira, koji je pao u stečaj, kome daje plate, daje sredstva za rad, dala je zemlju i sve što je taj Institut radio je proizvodnja krompira i prodaja na otvorenom tržištu, kao i svi drugi. Ako na taj način trošimo ono malo ekonomske moći što imamo, onda nije ni čudo što nemamo dovoljno. To je moj pogled na socijalno-ekonomska prava.
Pomenuto je u više navrata pravosuđe i rečeno je da su sudije bez kriterijuma otpuštene, pa su bez kriterijuma vraćene. Ono što smo, dragi narodni poslanici i poslanice, mogli da uradimo, je kada su sudije počele, kada je postupak reizbora odnosno opšteg izbora sudija počeo, Poverenik za informacije je utvrdio da nije transparentan dovoljno, a Zaštitnik građana je utvrdio niz propusta pre nego što su bili perfektuirani. Odmah sam rekao da se moraju davati obrazloženja, zato što je uspostavljena pretpostavka dostojnosti i niz drugih stvari. Mislim da je to bila 2009. ili 2010. godina. Moj izveštaj je glatko odbačen od strane Visokog saveta sudstva kao netačan, nepotreban, itd. Šest meseci kasnije Evropska komisija je prepisala, maltene, uzela ga kao osnovu za svoj izveštaj i onda smo ušli u problem. I dan-danas ja ukazujem Visokom savetu sudstva na probleme. I nemojmo čekati da nas Evropska komisija vrati na to.
Međutim, u ovom izveštaju napisao sam vam da Visoki savet sudstva i dan-danas odgovara Zaštitniku građana, pisano, da Zaštitnik građana nije nadležan da vrši kontrolu njegovog rada. Član 138. Ustava kaže – od kontrole, dakle, ne od svake vrste komunikacije, od kontrole, a kontrola podrazumeva da pošaljem nekoga iz moje službe da uzme od vas izjave, da uzme dokumentaciju, to nije primereno i zato nema kontrole, izuzeti su Narodna skupština, predsednik Republike, Ustavni sud, sudovi, tužilaštva i Vlada Republike Srbije kao kolektivni organ. Visoki savet sudstva nije sud, kao što to nije ni Ustavni sud i nije izuzet od kontrole. Prvo, formalno dozvoljavamo našem pravnom sistemu da neko otvoreno kaže da neće da poštuje Ustav, a drugo, suštinski, sve i da nema prava kontrole, treba da se uvaži ono što je objektivno tačno. A verujte da je objektivno tačno i da možemo da predupredimo mnogo problema.
Suđenje u razumnom roku. Naznačeno je u izveštaju da se problem predugačkih suđenja sada pokušava rešiti, odnosno da se nadamo da će biti rešen izmenama zakona kojima je žalba zbog suđenja u nerazumnom roku praktično iz domena Ustavnog suda kao ustavna žalba i omogućeno je da se prvo žali građanin sudovima opšte nadležnosti. Ja sam upozorio u ovom izveštaju na stav do sada jako relevantnih i stručnih udruženja, u ovom slučaju Društva sudija Srbije, koje se boji da mi jednu vatru gasimo drugom vatrom. Imamo problem sudova opšte nadležnosti koji su neažurni i onda na tu neažurnost dajemo njima da se bave svojom neažurnošću. Dužan sam da upozorim, sudovi su izuzeti iz kontrolne nadležnosti i ne mogu da vodim konkretne pojedinačne postupke kontrole, ali da upozorim, i to upozorenje treba da se čuje.
Iduća stvar koja je pomenuta su mediji, u više navrata. Da, ja jesam napisao i govorim da se u medijima nalaze stvari, podaci, činjenice, nečinjenice koje ne bi smele da se nađu u njima. Ali, za to nisu krivi mediji. Ja ostavljam udruženjima novinarskim, etičkim odborima, Savetu za štampu da se bave medijima, to je njihova nadležnost. Iz državnih organa cure podaci. Neki državni službenici iznose podatke koje ne bi smeli da iznose. Vrlo dobro se čak i zna. Posebno je MUP poznato po tome ko to radi, i nekažnjeno. Evo, sada sam pomogao da se formulišu i pitanja i odgovori i razgovarao sam sa zaposlenima i nadležnima u MUP o tome kako da odgovorimo svi kao država na pitanje ponovo Evropske komisije, jer nismo to ranije uradili, kako da to sprečavamo. Nije način sprečavanja samo da se u jednom pojedinačnom slučaju identifikuje ko je dao te podatke, već da se konačno primene, donesu i primene podaci o klasifikaciji poverljivih podataka, o pristupu poverljivim podacima, o bezbednosnim proverama, zakon da se donese, kako bi sistemski mogli da rešimo taj problem. Na to je ovde i ukazano.
Iduća tema koja je pokrenuta je Zakon o Nacionalnim savetima nacionalnih manjina i uopšte položaj nacionalnih saveta. Donete su izmene zakona i ja sam to pozdravio. Tim izmenama se izašlo u susret upravo inicijativom koju sam dao da se otklone propusti u izboru nacionalnih saveta nacionalnih manjina koji su uočeni u prošlom ciklusu. Nije se ušlo do kraja u probleme koje je otvorio s pravom Ustavni sud povodom ustavnosti nekih stvari. Ocenjeno je neustavnim, ali nisu doneta nova rešenja i to treba uraditi.
Još jednom ističem potrebu da se depolitizuje rad nacionalnih saveta nacionalnih manjina, da se razdvoji ostvarivanje prava nacionalnih manjina od političkog procesa. Inače, kada je donešen Ustav, u Ustavnom zakonu je stajalo da će Republika Srbija doneti zakon o pravima pripadnika nacionalnih manjina. Nismo to uradili. Doneli smo Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Dakle, umesto bavljenja građaninom, pokušali smo da do toga dođemo preko jednog paradržavnog tela. Jako je bitno da se to paradržavno telo bavi isključivo pravima nacionalnih manjina, kolektivnim i pojedinačnim, a ne da bude refleksija politike.
Ja sada, gospodine, samo nastavljam ono kako je početo. Dakle, na početku ove sednice je rečeno da mi treba da kažemo nešto iako mi nismo predlagači zaključaka. Tako da, s obzirom da sam tokom cele ove diskusije od šest sati slušao komentare na moj izveštaj, smatram da je minimalno korektno i da odgovorim na ono što su bili komentari.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Samo u skladu sa Poslovnikom, a ne koliko vi mislite da treba.)
