Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.
(Dejan Radenković, s mesta: Da li ste mi to oduzeli reč?)
Izvinjavam se, ja sam razumeo da ste vi završili. Postojala je pauza i ja sam razumeo da ste vi završili.
Zahvaljujem.
Izvolite, gospodine Živkoviću.

Potpuno je besmisleno da se ovakvi zakoni raspravljaju po hitnom postupku i da bude objedinjena rasprava. Ja ne znam koja je to muka naterala Vladu Srbije, nadam se da to nije bila ideja ministra, niti ovde prisutnih ljudi iz Ministarstva, siguran sam da nije, naravno, da se u petak posle podne pošalju hitno neki zakoni koji su, naravno, nemogući za ozbiljnu analizu u roku od dva dana. Tako da se ja neću baviti time, jer mislim da to nije dostojno ovog doma, da dobijete 325 stranica teksta, koji naravno, možete da pročitate za dva dana, ali da uđete ozbiljno u diskusiju oko toga, teško. To vam je kao dva doktorata, praktično, čak i da su pravi.
Sto šesdeset pet članova zakona koji, kao što sam predlagač kaže, je potpuno novi tekst, novi zakon, je nešto što ne može da se završi da se ta analiza napravi za dva dana. Samo sam pogledao šta je Ministarstvo sebi stavilo kao nadležnost. Tu sam našao u tački 11. i 12. jednu formulaciju koja je, naravno, postojala i ranije, a mislim da ne bi trebalo da postoji više, bar ne u 21. veku. Kaže -podržava, ministarstvo podržava. Voleo bih da mi neko objasni kako izgleda kako izgleda taj akt, šta to znači.
Znači, naravno da to može da se kaže preciznije i na neki način koji je primereniji 21. veku. Naravno da potrošači u Srbiji nisu zaštićeni. Imamo primera koliko god hoćete. To neće rešiti ovaj zakon, nego striktna primena propisa.
Imamo, recimo, primer računa za struju od pre nekoliko meseci. Bila je galama, bili su neki iznosi od nekoliko miliona ljudima koji teško da imaju više od pet sijalica, a onda je to nestalo. Niti je ko kažnjen, niti je javnosti jasno da li je taj novac vraćen, na koji način, da li su dobili svi koji su se žalili ili nisu.
Imamo aflatoksine kao temu od pre godinu dana. Bio je rok, ne znam ko je obećao taj rok, ne verujem da je to ovo ministarstvo, ali neko iz Vlade je obećao da će do polovine 2014. godine biti napravljena laboratorija za ispitivanje kvaliteta mleka. Koliko se ja razumem, polovina godine je za neku nedelju, a nije formirana ta laboratorija, niti postoje najave da će biti.
Naravno da je konkurencija važan faktor za zaštitu potrošača, zato što bez konkurencije oni koji učestvuju na tržištu mogu praktično da rade šta im padne na pamet. Moje pitanje je – šta je sa IKEA godinama, skoro deceniju? Šta je sa Lidlom? Šta je sa onima koji mogu da unesu konkurenciju u neke delove naše trgovine? Toliko o ovom zakonu. Potpuno je neozbiljno da se ulazi u neku dublju analizu.
Što se tiče Zakona o elektronskim komunikacijama, još jasniji dokaz da je besmisleno da prvo ulazi u isti set zakona zajedno sa zaštitom potrošača i poštanskim uslugama. Ovde je tema zaštita slobode i podataka ličnosti. Ovaj zakon je već bio jednom na Ustavnom sudu i tu su doneti zaključci, mišljenja i odluke Ustavnog suda koje su ga proglasile praktično zakonom koji duboko negativno zadire u slobode i prava građana Srbije.
Da li je to promenjeno sada? Da li vaše ministarstvo može da nam da neki stručni osvrt na to? Ne verujem. To nije vaša delatnost, to nije nešto što treba da radi vaše ministarstvo, a posebno takva tema ne može da se stavi preko noći na dnevni red bez jedne ozbiljne, široke rasprave. Već ima naslova po nekim medijima, koji su ovde već proglašeni za izdajničke ili ne znam kakve, da ponovo donosimo zakon koji će biti protivustavan. To nije dobro.
Konačno, tu se pominje jedan deo koji se tiče set-top-boksova, koji bi trebalo da pomognu siromašnim ljudima da mogu da prate televiziju. Mislim da to ne treba da radite. Do sada je svaka pomoć te vrste bila zloupotreba u političke svrhe. To je posao za provajdere, za operatere. Naći će oni, ako to košta stvarno pet, šest, sedam, deset evra, naći će provajderi interesa da kupe to ljudima koji to ne mogu sami, da bi dobili potpunu pokrivenost celog našeg tržišta.
Ponavljam, molim Vladu i molim vođstvo parlamenta da nas ne zove na vanredne sednice u roku od 48 sati o zakonima gde je potrebna javna rasprava, ozbiljno sagledavanje, stručna rasprava. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podržavam zakone koji se danas nalaze pred nama. Izneću ukratko i razloge zbog kojih to činim, a postaviću i jedno pitanje, odnosno izneti jednu napomenu za ministarstvo.
Podržavam navedene zakone zato što za neposrednu implikaciju imaju korist za naše građane. Prvo, u Predlogu zakona o zaštiti potrošača predviđaju se mere za unapređenje pravne zaštite samih potrošača. Dalje, uvode se nove opcije za potrošače, za postupanje u slučaju kada se dogodi bilo kakva sporna situacija, ali se vrši i definisanje nekih zakonskih rokova, opet na način koji odgovara samim potrošačima.
Dodatno, uvode se i novi standardi koji proističu iz evropske regulative, a koji su stupili na snagu u periodu između donošenja prethodnog zakona i današnjeg dana, što je takođe za pohvalu.
U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim komunikacijama imamo više rešenja na kojima su stručna javnost i zainteresovane strane radili zajedno u prethodnom periodu i svi odgovori na sva postavljena pitanja su isključivo kvalitetni i dobri.
O kojim važnim pitanjima je ovde tačno reč? Prvo, usvojeno je mišljenje Ustavnog suda po pitanju člana 128. aktuelnog zakona, znači, onog člana koji se tiče zadržanih podataka. Usvojeno je ovo mišljenje i predloženo je rešenje da se kroz uvođenje novog mehanizma, mehanizma kontrole, odnosno zaštite, kroz prisustvo neophodnog zahteva suda uvodi mehanizam da se otklone oni problemi koje je Ustavni sud prepoznao kao takve.
Pred nama je rešenje kojim se predviđa spajanje dve agencije, dosadašnjeg RATEL-a i RAPUS-a u jednu novu agenciju. Kao što smo imali prilike da čujemo danas, reč je o novom koraku u pravcu racionalizacije, oko čega se svi ovde slažemo. Možda se ne slažemo u manjoj ili većoj meri o nivou ušteda koje će biti ostvarene, ali ušteda će izvesno biti i to nikome nije sporno.
Zatim, potencira se racionalno i ekonomično korišćenje spektra na tehnološki nezavisnoj osnovi, što je takođe važan preduslov, preduslov da sutra kada budemo uvodili neka nova rešenja, nove sisteme, to bude na način koji je za naše građane najbolji i po odgovarajućoj ceni, opet posmatrano kroz prizmu interesa samih građana.
Ono što mi je veoma drago, to je da smo kroz ovaj tekst zakona dotakli i pitanje naše obaveze da uspešno rešimo proces digitalizacije, da ga uspešno privedemo samom kraju u zahtevanom roku, što je, slažem se, vrhunski bitno, izuzetno bitno. U tom smislu se slažem sa komentarima koje su iznele kolege narodni poslanici i sa daljom elaboracijom od strane ministra. To je izuzetno važno ne samo zato što je naša važna međunarodna obaveza, već zato što je to suštinsko pitanje. Ukoliko ovaj posao privedemo kraju na pravi način, juna iduće godine ćemo imati terestrijanlni prenos, radio-difuziju na pravi način organizovanu i funkcionisaće, a da to ne uradimo na pravi način i dočekamo jun sledeće godine, nikome od nas ovde nije opcija. Zato pozivam da zajednički radimo na tome kako bismo ispunili zahtevane rokove da preduzmemo svaki potreban napor zajedničkim snagama i da ovo važno pitanje regulišemo na najbolji mogući način.
Takođe, diskutovani su i kriterijumi za podršku socijalno ugroženim građanima kada je reč o nabavci STB jedinici, odnosno set-top-boksova o kojima smo razgovarali danas, nije mi realno da može da postoji bilo kakva zamerka na ovakvo razmišljanje i ovakvo rešenje.
Reč je o solidarnoj pomoći, o meri koja će predstavljati važno rešenje za ljude kojima je pomoć neophodna da bi opšte ostali integrisani prilikom prelaska na novi sistem difuzije, kako bi bili u prilici da i dalje prate program. U ovom predlogu, u ovakvom razmišljanju, dakle, u razmišljanju da se pomogne nema i ne može ni biti bilo šta sporno.
Moje pitanje gospodine ministre je stvar o kojoj smo danas i diskutovali sa saradnicima, vašim saradnicima predstavnicima ministarstva na resornom odboru, Odboru za prostorno planiranje, infrastrukturu, saobraćaj i telekomunikacije, i verujem da smo u dosta dobroj atmosferi postigli visok nivo razumevanja u prirodi tog pitanja. Između ostalog, jedan od prethodnih govornika je napomenuo istu stvar. Reč je o načinu na koji je definisana u ovom zakonskom rešenju, precizno definisana uloga, odnosno status nove agencije.
Ona se precizno i navodi kao uloga nezavisne regulatorne organizacije. To je nešto što je rešenje kakvo se od nas i očekuje, to je nešto što odgovara evropskim standardima. Kada je reč o usaglašenju naših pravnih tekovina sa EU, citiraću sada obrazloženje koje je dao predlagač za jedan od ovih zakona: „Direktiva EU predviđaju obavezno postojanje nezavisnih regulatornih tela u pomenutim oblastima. Dakle, u potpunoj je saglasnosti sa onim što se smatra za, recimo, obavezno rešenja“.
U istom članu zakona nalazi se i dalje stav, koji je preuzet iz prethodnog rešenja. U tom stavu, reč je o stavu 3, do slovce stoji da agencija posluje u skladu sa propisima o javnim agencijama. Moje pitanje u vezi sa tim glasi – da li možda primećujete da postoji bilo kakav, neću reći, problem, već da li postoji mogućnost, okolnost da se sutra ovde postavi pitanje da li jedna stvar smeta drugoj, odnosno da li je ovim navođenjem obavezno da se postupa u skladu sa propisima o javnim agencijama, da li smo slučajno ušli u prostor nivoa nezavisnosti ovog regulatornog tela, koji se očekuje, ili nismo? Ukoliko ste, razmišljajući o ovom pitanju, već zaključili da tu nikakvih problema nema, zamolio bih da kratko prokomentarišemo, a ako pak smatrate da postoji razlog da bilo šta predupredimo po ovom pitanju, da možda utičemo na ovaj stav, pozivam da to učini samo ministarstvo, ne samo zato što je najpozvanije da se bavi ovim pitanjem, ne samo zato što će samo voditi razgovore koji mogu da dodirnu ovu temu, već zato što je to danas jedini raspoloživi mehanizam, ako treba da se bavimo ovim stavom. Da li treba ili ne, kažem još jednom, to je nešto o čemu finalnu reč treba da da ministarstvo.
Zašto ne postoji drugi mehanizam? Reč je o preuzimanju materijala, doslovnom preuzimanju, iz prethodnog zakonskog rešenja o kome danas ne možemo da raspravljamo dalje kroz amandmane, odnosno da na njih utičemo, niti narodni poslanici, niti resorni odbori. Jedini način, ako smatrate da bilo šta treba da se učini, bude učinjeno, to je da to učini samo ministarstvo do dana kada budemo raspravljali o pojedinostima.
Konačno, u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama, pored toga što se predloženim materijalom definišu mehanizmi koje je neophodno usvojiti kako bismo izvršili neophodnu, očekivanu, željenu, ciljanu fuziju ove dve agencije u jedno novo telo. Telo koje će svojim imenom istaći da je reč o regulatornom telu na način na koji se očekuje da bude definisano, da to uradimo od strane naših evropskih sagovornika. Ovde se dodatno obezbeđuje uvođenje novih usluga za poštanske operatere, što je takođe nesporno dobro, ne samo zbog bolje ponude, već zato što se na ovaj način direktno podstiče konkurencija, što je za naše građane kao korisnike značajno.
Suma sumarum, tri zakonska predloga, a svaki sa sobom nosi rešenja koja predstavljaju unapređenje i poboljšanje u odnosu na stanje koje smo imali do sada. Iz tog razloga pozivam da ih svi podržimo, a što se tiče nedoumice koju sam izneo, uveren sam da će je ministarstvo na najbolji način otkloniti. Hvala.

Reč ima ministar Rasim Ljajić.

Probaću da odgovorim na neka od pitanja koja su ovde pokrenuta. Krenuću od ovog poslednjeg. Prethodni poslanik iz Socijalističke partije je takođe otvorio to pitanje.
U našem prvobitnom predlogu je bilo da RATEL, kao nezavisno regulatorno telo, ne podleže Zakonu o javnim agencijama. Sekretarijat za zakonodavstvo je smatrao da je to rešenje nemoguće iz pravnih razloga, jer RATEL mora da posluje ili po Zakonu o javnim agencijama ili po Zakonu o državnoj upravi. Stojimo na stanovištu da RATEL treba izuzeti, ali ne mislim da će u pravnom smislu to biti moguće uraditi. Tu kucate na otvorena vrata, ali ovde je pravni, a ne neki drugi problem.
Gospodin Živković je spomenuo nekoliko stvari. Potpuno je tačno da Zakon o zaštiti potrošača neće rešiti probleme potrošača. Mnogo je dublja i kompleksnija priča, ali ono što smo nastojali ovim zakonom da uradimo, to je da ga osnažimo novim instrumentima, mehanizmima, učinimo ga efikasnijim nego što je bio prethodni zakon, mada je jasno da to nije nikakva garancija. Još mnogo preduslova treba da bude ostvareno da ovaj zakon u potpunosti zaživi u praksi.
Što se tiče ovog Zakona o elektronskim komunikacijama i onom delu koji se tiče pristupa podacima. Imali smo dugu javnu raspravu i oko koga se vodila duga debata, pre svega nezavisnih regulatornih tela. Celu priču je pokrenuo Poverenik za informacije od javnog značaja. Na osnovu toga je Ustavni sud doneo ovu odluku o neustavnosti pojedinih rešenja prethodnog zakona. Smatramo da smo uvažili sve te predloge, sugestije i mišljenja koja su sada inkorporirana u tekst ovog zakona, uskladili ga sa članom 41. Ustava Republike Srbije. Druga stepenica jeste vođenje te evidencije o svim zahtevima koji se podnose za pristup podacima. Toj evidenciji će imati pristup i nezavisna regulatorna tela, a mislim da parlament može da ostvari odgovarajuću kontrolu nad tim pristupima elektronskim komunikacijama, odnosno zadržanim podacima. Stvorili smo dovoljan pravni osnov, dovoljnu zaštitu. Sada je na redu praktična implementacija ove odredbe.
Što se tiče setoboksova, vaša zabrinutost stoji i delimo je i mi. Tu ima dva problema: da li možemo da obezbedimo pare za ovo i način na koji to da podelimo. Apsolutno ste u pravu. Postoji veliki prostor za zloupotrebe. U ovom trenutku, iskren da budem, nemamo to rešenje. Ne znamo kojim ćemo sredstvima raspolagati i ne znamo na koji se broj ljudi to odnosi. Istina, imamo dovoljno vremena da to uradimo, ali u ovom momentu nema sigurnog rešenja na koji način da se ti setoboksovi podele i da ne bude finansijskih i političkih zloupotreba. Ono što znamo, sve zemlje su pribegavale ovome i pomagale socijalno ugroženim kategorijama stanovništva u obezbeđivanju ovih uređaja, kako bi mogli da primaju digitalne signale.
Ovde je bilo priče oko registra nacionalnih domena. Gospodine Radenkoviću, oko registra nacionalnih domena, u formalno pravnom smislu rešenje koje sada imamo je u skladu sa našim propisima i u skladu sa evropskim standardima. Da li je to rešenje racionalno? Odmah da vam kažem – nije. Apsolutno imamo jedno neracionalno rešenje, gde jedna privatna kompanija ostvaruje profit. Nije protivzakonito, apsolutno nije, čak je u skladu sa standardima EU. Imamo ovakve situacije, ali sa stanovišta državnog interesa imamo jedno neracionalno rešenje.
Gospodin Ćirić je spomenuo nekoliko važnih pitanja, on to daleko bolje zna od mene, pristup mreži javnog poštanskog operatora. Ovo je, to sigurno bolje znate od mene, regulisano Trećom poštanskom direktivom. Tu direktivu su primenile neke zemlje iz regiona koje nisu članice EU, pre svega mislim na Makedoniju i Crnu Goru. Da li je to rizik za „Poštu Srbije“? Jeste, pre svega što se otvara žestokoj konkurenciji, a istovremeno ta konkurencija će verovatno otvoriti prostor za bolje, kvalitetnije usluge, veće je ulaganje u tehnologiju i razvoj samog javnog preduzeća.
Prema tome, ovo jeste usklađivanje sa evropskom direktivom uz sve bojazni koje ste i vi izneli vezano za dalje poslovanje PTT, ali se nadam da će i PTT uspeti da i u ovoj konkurenciji pokaže svoju, hajde neću reći dominantan položaj, ali svoju realnu ekonomsku snagu.
Bilo je takođe pitanje odnosa ovog zakona sa Zakonom o obligacionim odnosima, Zakon o zaštiti potrošača. Ovaj zakon je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i sve ono što nije uređeno Zakonom o zaštiti potrošača primenjivaće se Zakon o obligacionim odnosima i u tom pogledu nemamo nikakve pravne praznine. Takođe, na odnos potrošača i trgovca uvek će se primenjivati Zakon o zaštiti potrošača, pa čak i ako neki sektorski zakon definiše tu istu oblast, ali će se onda primenjivati ono što je povoljnije za potrošača bez obzira na rešenja u jednom ili drugom zakonu.
Takođe, gospodin Ćirić je spomenuo neke primedbe vezane za položaj organizacije za zaštitu potrošača u ovom zakonu. Mi smatramo da smo ovde pronašli jedan balans između nekadašnjih rešenja, gde je sve bilo na državi, to je bilo u zakonu iz 2005. godine, apsolutno je država odnosno tržišna inspekcija imala najveća ovlašćenja u oblasti zaštite potrošača. Pošto to nije bilo u skladu sa evropskim standardima, izmenama zakona i donošenjem zakona 2010. godine sve je prebačeno na organizacije za zaštitu potrošača i to se pokazalo kao neefikasno u praksi.
Sada smo došli do toga da tražimo jedno rešenje koje predstavlja kompromis između ove dve krajnosti. Dakle, da zakon učinimo delotvornijim, a da ni na koji način ne dovedemo u pitanje položaj, legitimnost organizacije za zaštitu potrošača koji imaju svoju ulogu, pre svega u podnošenju zahteva za zaštitu kolektivnih interesa u oblasti nepoštene poslovne prakse i nepravični ugovorni odredbi.
Osim toga, organizacije za zaštitu potrošača su zaista u partnerskom odnosu sa državom i u ovoj situaciji zato što učestvuju u radu Nacionalnog saveta, zato što imaju same mogućnost da sve organizacije čine savet, poseban bez uticaja bilo kog državnog organa i što će učestvovati u radu i lokalnih komisija na lokalnom nivou po prvi put želimo da i u ovoj vertikalnoj strukturi budu zastupljene od opštinskih do centralnih organa vlasti u radu različitih komisija koje se bave zaštitom interesa potrošača.
Mislim da sam odgovorio na većinu onoga što je ovde istaknuto. Hvala.

Zahvaljujem.
Za reč se javio magistar Dejan Radenković.
Po kom osnovu?
(Narodni poslanik Dejan Radenković, s mesta: Mislim da imam pravo.)
Ministar je odgovorio na pitanja svih.

Ministre, hvala na odgovoru.
Uz puno poštovanje ne bih želeo da se dalje provlače tekstovi po novinama šta je RANIC i kako prihoduje i kako se troše pare.
Pitao sam vas prosto - koji zakon reguliše njihov rad? Kako je došlo do toga? Možda je to i predmet za istražne organe. Kako je mogao ministar da poveri jednu takvu oblast nevladinoj organizaciji, tj. fondaciji, oni se zovu fondacija i oni upravljaju državnim resursima?
Pošto nisam tada stigao, sada ću da vam kažem. Znate li kolika je prosečna plata bruto plata tamo? Po onome što ja vidim iz finansijskih izveštaja piše da su 22 miliona 254 je i ako dodamo još doprinose to će malo više izaći, ali 206.000 je prosečna plata za njih devet po ovom finansijskom izveštaju.
Za upravni odbor je prosek 137.000 bruto. Da li je to normalno? Ovamo smanjujemo plate profesorima, zdravstvenim radnicima, a sada ćemo tamo da držimo neke ljude koji primaju ne znamo za šta pare. Za njih rade internet provajderi. Oni prihodoju nešto što je državno. Neću dalje da polemišemo. Molim vas da vidimo u narednom periodu da se prekine sa tom praksom. Ko zna još koliko ima takvih slučajeva u državi, a ovamo ćemo jadnom narodu, radnicima da krešemo plate.
Moramo sistemski da pristupimo svemu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Janko Veselinović. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da je zadovoljstvo opozicije uvek kada se poslanici pozicije spore međusobno i sa Vladom koju podržavaju.
Današnja rasprava, moje kolege su to više puta ponovile, jeste napravljena u jednoj nekorektnoj atmosferi. Zakone smo dobili za vikend, vrlo važne zakone, Zakon o zaštiti potrošača, to je sistemski zakon koji zahteva i analizu narodnih poslanika, ali i uvažavanje onoga što su eventualno zainteresovane strane, pre svega udruženja potrošača rekle o ovom zakonu i da vidimo da li su njihovi zahtevi uvaženi. To, ministre, nije ispoštovano i smatram da ste vi, koliko i predsednica Narodne skupštine, saodgovorni zbog činjenice da danas u ovoj atmosferi raspravljamo o jednom veoma važnom zakonu sa prilozima preko 300 stranica.
Potrudili smo se čitajući za vikend i dan i noć da podnesemo 20 i nešto amandmana. Međutim, moram priznati da zasigurno nismo izanalizirali zakon do kraja, da ne govorim o još dva zakona o elektronskoj komunikaciji i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama.
Ovaj vaš odnos, odnosno odnos Vlade prema Narodnoj skupštini nije nikakva novost. Tako nam stižu i ostali zakon, veoma važni. Tako su nam stigle i izmene Zakona o nacionalnim savetima. Tada je rečeno, iako je gotovo isti broj odredaba menjan kao i kod ovog zakona, polovina odredaba, da nisu išli u donošenje novog zakona pa su tada donete izmene i dopune, što znači da nemate jedinstvenu metodologiju kada je Vlada u pitanju.
Međutim, da progovorimo nešto o ovom Zakonu o zaštiti potrošača i kakva je njegova uopšte svrha. Naime, da biste imali Zakon o zaštiti potrošača, morate imati potrošače. Je li tako? A potrošači su, prema Zakonu o zaštiti potrošača, fizičko lice koje na tržištu pribavlja robu ili usluge u svrhe koje nisu namenjene njegovoj poslovnoj ili drugoj komercijalnoj delatnosti. Gospodine ministre Ljajiću, vaša Vlada, ova i prethodna, učinila je sve da je takvih građana sve manje. Sve je manje građana koji mogu da pribave na tržištu dobra, pre svega koja se odnose za lične potrebe, kao što je najosnovnija hrana i sredstva za higijenu na tržištu, zato što su dovedeni na ivicu socijalne kategorije i oni ne pribavljaju dobra, oni idu na ručak u narodne kuhinje, ako ih ima. U tom smislu, vi ste u priličnoj meri, ne mislim samo vi, nego i vaša Vlada, obesmislili Zakon o potrošačima.
Kakvu robu kupuju kada je kupuju? Najjeftiniju. Gde? Najčešće na crnom tržištu, na pijacama, najlon pijacama, buvljim pijacama, zato što nemaju novca da plate robu u redovnim prodavnicama. Takvih pijaca je sve više. Crno tržište je sve veće, veće nego ikada, gospodine ministre, a ne činiti ništa da ga suzbijete i da pomognete tim malim prodavcima da prežive, već ih dodatno opterećujete kako bi crno tržište bujalo i kako bi na pijacama cvetalo tržište proizvoda čiji kvalitet ne možemo da utvrdimo, proizvoda koji su najčešće vrlo sumnjivog kvaliteta.
Gde su vam inspektori, ministre Ljajiću? Gde su inspektori Vladi Republike Srbije? Nigde ih nema. Imate mali broj inspektora, rascepkane inspekcijske službe i niko živi ne zna ko bi trebao da utvrdi pitanje, recimo, i da do kraja zaštiti potrošače kada su u pitanju nekvalitetni proizvodi i kada su u pitanju neki drugi problemi koji tište kupce.
U tom smislu, mi smo dali u svojim amandmanima brojne predloge kako da se ovaj zakon popravi. Recimo, nema ništa o higijenskoj i zdravstvenoj bezbednosti u objektima u kojima se roba kupuje, a ona je, mogu vam reći, na veoma niskom nivou. Od onih korpi u kojima kupci drže robu, kolica, do traka na kasama, to niko ne kontroliše, čak i u lancima koji u svetskim nivoima predstavljaju nešto. U našem tržištu oni se ponašaju tako kako im je dozvoljeno, zato što država ne funkcioniše.
Mi nećemo podržati ove zakone, pre svega iz razloga koje sam naveo i koje su moje kolege navele, a to je činjenica da nismo mogli da se uverimo da li su oni u skladu sa Ustavom i zakonom, naročito kada je u pitanju Zakon o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj komunikaciji. Zbog toga se nadamo da ovakvi zakoni, po ovakvoj proceduri, neće više stizati u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Hvala.