Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje postavljam Ministarstvu privrede, Ministarstvu finansija i Kancelariji za Kosovo i Metohiju.
Na Kosovu i Metohiji poslednjih meseci posredstvom kosovske Agencije za privatizaciju na delu je institucionalna pljačka srpske državne imovine, preduzeća i ustanova. Kosovska Agencija za privatizaciju to čini od 2008. godine, kada je formirana nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti. Inače, rasprodaja državne imovine na prostoru Kosova i Metohije počinje od 2000. godine. Uprkos činjenici da su radnici i rukovodioci Agencije navodno pod istragom, oni ne prezaju ni od čega, već naprotiv, čine sve da završe nelegalnu, nezakonitu i nasilnu privatizaciju preduzeća u srpskim sredinama kako bi zatvorili proces privatizacije i na taj način onemogućili bilo kakve pregovore ili razgovore na temu bespravne rasprodaje državne imovine. Ovakav način privatizacije posebno je izražen poslednjih meseci.
Od početka ove godine Agencija pojačava nasilnu i nelegalnu privatizaciju, a to posebno uznemirava Srbe na Brezovici. Da to nije slučajno, već da je ciljano, radi se o sledećem. U Štrpcu u toj opštini živi preko 15.000 Srba koji uspešno odolevaju da opstanu na svojim prostorima i tamo se nalazi jedan broj objekata koji im čini osnovu za egzistenciju.
Osim što su nedavno zauzeli fabriku „Lola“ u Štrpcu iz koje je na ulicu isterano 150 radnika, prethodno su oteli veterinarsku stanicu, kao i robnu kuću „Mladost“, a pre četiri dana su radnici agencije zauzeli hotel „Junior“ u kome boravi više od 80 raseljenih lica, a koji je građen sredstvima penzionera preko Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja u čijem se vlasništvu i nalazi.
Uz desetine hiljada uzurpiranih srpskih kuća i stanova, u poslednje vreme na čudan način kosovska agencija za privatizaciju radi na gašenju zemljoradničkih zadruga iako je poznato da je srpsko stanovništvo proterano iz gradova, sabijeno u ruralne sredine, tako da su im zadruge jedini preostali resurs kojim obezbeđuje egzistenciju, a naravno opstanak i ostanak na svojim vekovnim ognjištima. Jasne su namere agencije da na ovaj način vrši stalni pritisak na preostali srpski narod kako bi se dovršilo etničko čišćenje.
Osim južno od Ibra, na meti su preduzeća i ustanove kako državna tako i privatna na severu Kosova i Metohije. Tako se na meti našla i zadruga u Zubinom Potoku iako je poznato da ona nije državno već privatno preduzeće. Indikativno je to da agencija za privatizaciju sebe predstavlja sledbenikom UNMIK agencije poverenja, iako to nije, niti na to ima pravnog osnova od UMNIK-a.
U proteklom periodu ova agencija je nelegalno i nasilno privatizovala više od 70% preduzeća kojih je na KiM bilo oko 700. Od takve bespravne privatizacije u kasu kosovske agencije slilo se svega 600 miliona evra. Iako rezultate privatizacije na KiM ne priznaje ni UNMIK, niko nije sprečio nelegalno otuđenje srpske imovine u stalno obrazloženje da ne poseduju mehanizam. I kada se nezadovoljna stranka ili vlasnik objekata obrati aktima, komunikacija skoro da ne postoji, a sva obrazloženja i odgovori stižu isključivo na albanskom jeziku.
U procesu povraćaja od Euleksa se dobije zagonetan odgovor, da ukoliko se smatra da je legalizacija obavljena nelegalno nezadovoljna strana se može obratiti posebno komori vrhovnog suda Kosova, iako u toj komori vrhovnog suda se nigde ne predviđa povraćaj imovine već novčano obeštećenje. Obeštećenje nema nikakvog smisla jer se imovina prodaje po bagatelnim cenama. Primera radi fabrika „Feronikl“ iz Glogovca prodata je za 37 miliona evra, iako prema procenama stručnjaka vredi više od pola milijarde dolara, „Pećka pivara“ prodata je za 10 miliona evra, dok je njena pravna vrednost deset puta veća itd, itd.
Prema podacima Privredne komore Srbije imovina na KiM na koju pravo polaže država vredi više od 200 milijardi dolara, a tu nisu uračunata rudna bogatstva i zemljište, kao ni privatna imovina u vlasništvu Srba, osim velikih površina pod kojima su nepokretnosti na Kosmetu.
Više od 1,4 miliona kvadratnih metara službenih zgrada, 145.000 kvadrata poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih grada u vlasništvu je Republike Srbije. Nalazi se i oko 580.000 ha poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta. Ozbiljnost ovog problema zahteva da se o njemu rasprava i na Odboru za KiM.
Moje pitanje glasi – šta Ministarstvo privrede, odnosno finansija, kao i Kancelarija za KiM uraditi da se zaštiti i spreči i zaustavi nelegalna i nasilna i bespravna pljačka države.