Pošto nema prijavljenih od predstavnika poslaničkih grupa za reč, prelazim na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkoj jedinstvenom pretresu.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Poštovana direktorka, poštovani predsedniče, dame i gospodo, ovo je izveštaj koji ćemo naravno podržati iz više razloga, jedan od njih je i što je ova jedna od najozbiljnijih kritika aktuelne Vlade koja je izrečena u ovom domu, u ovom sazivu Skupštine, a to je bio slučaj i u prethodnom sazivu.
Ove četiri mere koje smo predložili su apsolutno glas razuma na srpskoj ekonomskoj, fiskalnoj i političkoj sceni. Naravno, sve te četiri mere su u vrlo bliskoj saglasnosti sa programom Nove stranke u ovim oblastima, ali to danas nije važno. Važno je da je Srbija u ekonomskom kolapsu, da tu ne treba tražiti krivca, jer se oni znaju. To su prethodne vlasti. Ne mislim samo na ovu vlast koja je od 2012. godine, mislim i na onu vlast koja je pre 10 godina preuzela vođenje ove države. Njihova autistična, nekompetentna, politikanska i demagoška politika u svim sferama, pa i u sferi ekonomije, je dovela do toga da imamo probleme koji su jako teško rešivi.
Ove preporuke Fiskalnog saveta su nešto kao hitna pomoć, kao nešto što mora da se uradi odmah, što mora da se sprovodi juče, a nažalost to se ne radi. Prva mera je reforma penzionog sistema. Tu se ne radi apsolutno ništa, osim ako se pod reformama ne predstavlja otimanje 60 miliona evra na godišnjem nivou iz Fonda zdravstva i prebacivanje tih para u Penzioni fond. To nije nikakva reforma, već je to pre čedomorstvo. Otimate od lečenja dece, bolesnih ljudi da biste krpili jednu rupu koja se ne krpi na takav način.
Zarade i zapošljavanje u javnom sektoru su prevelike i naravno da su svi rekli da će se to rešiti. To se nije desilo, nego smo prošle godine imali više desetina hiljada zaposlenih, imamo 51 milijardu gubitaka u javnim preduzećima, imamo to da se smanjenje plata za 10% u javnom sektoru odlaže zbog poplava. Razumem da se u javnom sektoru na teritoriji poplavljenih opština primena odlaže ili da se uvede to smanjenje plata na celoj teritoriji, a da se njima kroz neke druge vidove pomogne i da ljudi prevaziđu teške posledice poplava. Stvarno ne znam kakve veze ima odlaganje smanjivanja plata u javnom sektoru u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu sa poplavama, a tu je 90% javnog sektora.
Reforme u državnim i javnim preduzećima se nisu desile, osim ponovnog povećavanja broja zaposlenih u tim firmama, kao i u prethodnom periodu, kao i pre pet godina, kao pre 10 godina, i to samo zato što imaju partijsku knjižicu. Imamo „Srbijagas“ koji je svetski prvak po gubicima. Ne verujem da postoji na svetu kompanija koja ima tako velike gubitke. U normalnom svetu takve kompanije idu u stečaj, pa se osnuju neka druga.
Ovde ste pomenuli preuzete dugove JAT-a kroz ugovor sa „Etihadom“ oko formiranje nove kompanije. Bilo bi dobro da nam kažete koliki su ti dugovi, pošto ugovor ni dan danas nemamo. To je najčuvanija tajna u Srbiji. Verovatno da nešto mnogo dobro piše u tom ugovoru, čim se čuva. Subvencije, koje su bacane i leve i desno, i šakom i kapom, treba da budu usmerene samo tamo gde ne postoji izraženi ekonomski interes za investicije. To je verovatno najvećim delom poljopriveda u onim granama gde možemo da napravimo izvozni korak napred i subvenciju uvoza.
Vi ste glas razuma i zrno mudrosti, ili malo više od zrna mudrosti, u današnjoj ekonomskoj politici i politici uopšte. Brinem se za vas. Bojim se da kao takvi niste simpatični aktuelnoj vlasti. Konačno, to je sve bilo prema Fiskalnom savetu, potpuno je besmisleno da Centralni registar nema svoje prostorije. U Srbiji su milioni metara kvadratnih poslovnog prostora u državnoj svojini prazni i besmisleno je da plaćate kiriju, ma koliko ona bila povoljna. Voleo bih da dobijem odgovore na ova pitanja koja sam postavio.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, poštovani građani koji gledate ovo, mislio sam da nekim ljudima, odnosno da mudrost dolazi sa godinama. Očigledno je da nekim ljudima dolaze samo godine. To sam mogao zaključiti iz prethodnog govora.
Podržaću ovaj izveštaj. Zahvalan sam na ulozi Fiskalnog saveta, bez obzira što je bilo određenih varnica između Vlade Republike Srbije prilikom donošenja budžeta, prilikom rebalansa budžeta itd. Uloga Fiskalnog saveta je svakako nemerljiva, njihov doprinos je nemerljiv, s obzirom da su neke njihove sugestije uvrštene u budžete i rebalansa budžeta. Dakle, oni su tu da nas upozore kada prekardašimo.
Veliko je pitanje kada su naše nevolje počele. Ne slažem da je ekonomski kolaps Srbije usledio zbog rada svih vlada u poslednjih 10 godina. Ja bih to stavio, hajde neka bude, u poslednjih 14 godina, s tim što su 2012. godine očigledno problemi bili nasleđeni. Samo obaveze u naredne dve godine, po pitanju duga i po pitanju kamata, su bile oko 10 milijardi evra. To je stanje koje je bilo zatečeno. Trebalo je u dve godine, od 2012. godine, servisirati dve milijardi kamata i negde 7-8 milijardi dugova koji su bili dospeli za vraćanje.
Takođe, trebalo je servisirati zatečen deficit koji je polovinom 2012. godine bio blizu dve milijarde evra i sa onim kamatama od dve milijarde evra je četiri milijarde evra. Za to novo zaduženje, o kojem se govori, od 5-6 milijardi samo za servisiranje kamata i zatečenog budžetskog deficita, nama je trebalo četiri milijarde plus osnovne rate koje je trebalo reprogramirati. Nažalost, to smo reprogramirali novim kreditima i novim zajmovima.
Zašto? Zato što je prethodni dug bio 15, 16, 17 milijardi, a to je dug samo države, dug privrede je bio 22 milijarde, dug stanovništva 5-6 milijardi. Zatečeni dug 2012. godine, ukupan dug stanovništva, država i privreda, je bio 45 milijardi. U takvim uslovima je bilo teško servisirati kamate, a posebno je bilo teško što zaduženje nije bilo sve negativno, nego za taj veliki, astronomski dug nije napravljen izvor za vraćanje duga. Vlada koja je 2012. godine nasledila sve te bivše vlade, od 2000. do 2012. godine, nije za taj novac, kojim je bila zadužena zemlja, privreda, nije zatekla izvore za vraćanje duga.
Nije bilo privrede koja je to mogla da servisira. Nije izbačen društveni proizvod. Nije bilo izvoza jer nam je bio deficit računa prema inostranstvu, ne samo deficit u budžetu, deficit računa prema inostranstvu. Tako da nije bilo iz čega, iz kog izvoza, iz koje robe, iz kog rada da se vraćaju dugovi. Onda su se jedni dugovi vraćali drugim dugovima i ne može se jedna rupa manja zapušiti većom rupom. U tome se slažemo.
Drugog rešenja nije bilo, s obzirom da za novac koji je proćerdan od 2000. godine, a ne radi se samo o novcu koji je zadužen, radi se o ogromnim donatorskim sredstvima, je potrošeno. Potrošen je takođe novac od celokupnog društvenog kapitala. Prodata je sva imovina, sva preduzeća i taj novac nije otišao u privredu, već je otišao u javnu potrošnju, a kroz javnu potrošnju nije podignuta naša proizvodnja, već proizvodnja u državama iz kojih je stizala roba kroz otvaranje, naglo otvaranje stranih trgovinskih lanaca. Uništene su domaće banke i naše finansijsko tržište je pripalo strancima sa preko 85%.
U takvim uslovima servisirati oko 10 milijardi obaveza bivših vlada koje su napravile greške je bio pravi podvig.
U vreme tih bivših vlada 2012. godine živeli smo od zaduženog. Živeli smo od donatorskih sredstava, potrošili smo sve što je dijaspora ubacila. Ubacila je negde u tih 12 godina blizu 50 milijardi evra. Tačno koliko nam je dijaspora ubacila, mi smo to potrošili iznoseći novac i po procenama međunarodnih organizacija iz Srbije je od 2000. godine izneto preko 51 milijardu evra i stavljeno na razne privatne račune, na račune ljudi koji se iživljavaju dok građani Srbije jedva preživljavaju. Dakle, to nisu moje procene, to su procene međunarodnih organizacija koje se time bave.
Uloga Fiskalnog saveta je takođe dragocena u disciplinovanju i nas narodnih poslanika, disciplinovanju Vlade u pokušajima da se taj budžetski deficit što više smanji i da zemlja konačno krene pravim putem.
Voleo bih da Fiskalni savet bude još oštriji, da od nas traži da napravimo državu koju možemo da finansiramo, da ta država ne bude nasilje činovnika nad običnim građanima, da ta država bude doživljena od svih građana kao naša država, da ona bude jeftina i da bude usklađena da može da potroši onoliko koliko ubere prihoda i da se ne ponaša kao što su se ponašale prethodne vlade. One su živele od zaduženog, pa kaže ono – ako ne možete da zaradite koliko mi u javnom sektoru možemo da potrošimo, onda ćemo vas mi zadužiti, a vi vodite računa koja će generacija te dugove da vrati.
Danas se takvi ljudi pojavljuju kao glavni kritičari. Ovde smo čuli čak, od prethodnog govornika, za koga sam rekao da je moja generacija i da mudrost treba da dolazi sa godinama a njemu dolaze samo godine, otprilike ovako - da su se subvencije delile šakom i kapom. Stvarno u ovoj Skupštini ne znam šta ću više ćuti, jer upravo je onaj ko je to rekao bio korisnik 525.000 evra subvencija za vinograd, za koji je rekao da će mu, naravno, taj novac je iz budžeta, taj posao biti za ceo život.
Međutim, posle tri godine mu je taj posao za ceo život prošao. Vinograd je prodao, kupio stan na Vračaru i danas on kritikuje vlade koje su delile subvencije šakom i kapom.
Ja mislim da među nama političarima ima i takvih pendžetiranih obraza da se komotno od takvih obraza mogu praviti đonovi za cipele. Te cipele bi bile nepoderive.
Mislim da od takvih obraza mogu da se prave panciri za vrlo velike kalibre i mislim da ne bi mogli da ih probiju. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.
Po kom osnovu? Mogućnost je jedino da ste se vi prepoznali u izlaganju prethodnog govornika? Izvolite.

Jako je lepo da u teškoj situaciji u Srbiji postoje i ovakvi trenuci gde se parlament nasmeje na nešto što bi mogli da nazovemo pokušajem duhovitosti.
Meni je jako drago što ovde postoje ljudi koji bi želeli da se bave mojom biografijom, koji bi hteli da se bave mojim stvaralaštvom u prethodnom periodu, ali ja nisam takav čovek. Meni to ne treba i kada zađem u neke ozbiljne godine sam ću da napišem svoju autobiografiju, a do tada svaki nadležni državni organ, kao što je i do sada bio slučaj, od 1992. godine, od kada se bavim politikom ili 1986. godine kada sam počeo da se bavim privatnim biznisom, može da proverava svu zakonitost mog rada po bilo kom osnovu, bilo u privatnoj firmi, bilo u Skupštini grada Niša, bilo u Saveznoj vladi, bilo u Vladi Srbije, bilo posle toga, bilo da su u pitanju izvozni poslovi, subvencije, nekretnine ili bilo šta.
Postoji u Srbiji, zbog javnosti, mogućnost ispitivanja porekla imovine. To je Zakon o poreskoj policiji, ako se dobro sećam, koji ima jedan član 153, ako se ne varam, koji dozvoljava da nadležna tela poreske policije ispitaju građane Srbije sa pitanjem – odkud vama to, kako ste kupili stan, auto, deo neke kompanije ili tako nešto? Taj zakon je usvojen 2003. godine. Naravno da sam ja potpisao Predlog zakona u ime Vlade Srbije i taj zakon se primenjuje od 2004. godine.
Do sada sam jedini političar nad kime je sproveden taj zakon u 2010. i 2011. godini.
(Predsedavajući: Vreme.)
Još samo jedna rečenica.
Zahvaljujem se na toj ekskluzivnosti…(isključen mikrofon.)

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Time zatvaram krug replika.

Mislim da moj kolega po struci, poljoprivrednik, me je loše shvatio.
Iz mog izlaganja nije opovrgnuta nijedna činjenica. Ja sam govorio o visini duga. Govorio sam i o tome da je jedan govornik govorio o subvencijama koje se dele šakom i kapom, a da je povukao 525 hiljada evra subvencija za vinograde. Uopšte nije bila želja da nekog nasmejem, niti je to podatak za smeh. Mislim da je to podatak za tugu, za zabrinutost i to je podatak koji treba da nam ukaže odakle nama ovoliki deficiti koji su se dešavali u prošlosti.
Prethodni govornik takođe je govorio o kontroli koja je sprovedena. Kontrolisali su sami sebe. Veliko će pitanje biti, ako sada bude sprovedena neka kontrola, šta će utvrditi. Lako je kozi da čuva sama kupus, onda je kontrola te vrste da će uvek ona negirati ko je kupus pojeo.
Ne pada mi na pamet da pišem bilo čije biografije, posebno ne njegovu. Ne pada mi na pamet da ga kritikujem u vreme, prethodnog govornika, kada je švercovao bunde. Taj posao je bio posao iz nužde. Svako ima pravo da se bavi nekim biznisom…
(Predsedavajući: Gospodine Rističeviću, privodite kraju.)
…izvinjavam se, da prehranjuje svoju porodicu.
Ja ga kritikujem u onom delu, odnosno moja namera je bila da kritikujem funkcionere u onom delu kada su koristili položaj da se ne bore za opšte dobro nego za sopstveni interes. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Neka se pripremi narodni poslanik Goran Kovačević kao poslednji prijavljeni govornik.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Uvaženi gospodine Petroviću, drago mi je da ste ovde. Moram da priznam teško vam je oponirati u bilo čemu kada napišete izveštaj jer vaš naučni opus i sve živo što ste radili nekada i nama mlađima, koji smo na početku naučnog rada, teško nam daje za pravo da vam negde nešto oponiramo, jer ste ozbiljan čovek. Jeste da nekada tiho, sporo pričate, ali bogami to odzvanja.
Nekada se i ne složim sa onim što kažete. Nekada pomislim da vi iz Fiskalnog saveta i preterate u nekim ocenama, ali to je možda i dobro. Zato što onda uzbudite sve duhove u ovom društvu i neko mora i da postupi po onome što naglasite.
Ovde 90% ovog izveštaja što ste dali bih bez problema potpisao. On je dat u momentu kada niko nije mogao da predvidi da će biti poplave i ovakav potpuni haos koji nas je zadesio i koji je doveo do novih troškova. Naravno da će se neki prioriteti sigurno u radu Vlade, posebno oko ekonomske konsolidacije, menjati. Tu nema nikakve dileme.
Naravno, to nije ni vaš posao, ali kada govorimo o ovakvim izveštajima moramo malo da se vratimo u prošlost. Znate, doći u praznu kuću i probati od nje nešto da napravite, jako je teško. Suvu drenovinu ne možete da cedite. Mi moramo da budemo potpuno realni prema sebi. Mi smo plate i penzije godinama unazad isplaćivali tako što smo podizali kredite. Mi nemamo nikakvu realnu ekonomiju. Nema realnog izvora prihoda. Objektivno, nikakva privreda ovde nije funkcionisala i sve se zasnivalo na tome - dajte da podignemo kredit, da isplatimo platu u javnom sektoru ili penziju. Pri tom smo nagomilavali javni sektor do besvesti, da je to došlo do tačke pucanja i sada to neko mora da racionalizuje, a to je jako teško. Jer, kada nekoga i otpustite, a po sadašnjem Zakonu o radu to je inače jako teško, nadam se da će se to veoma brzo promeniti, ali čak i da otpustite, gde taj da nađe posao kada u privatnom sektoru trenutno mi nemamo nikakvu realnu osnovu da možemo te ljude nekako da prebacimo u privatni sektor. Nadam da će tu Vlada doneti, naravno uz ove poreske olakšice svim privatnicima što su date, ali da će još tu neke mere preduzeti kako bi se pospešio privatni sektor. Inače sam veliki pristalica privatnog sektora.
Kada čitam ovaj vaš izveštaj, tu je sada onaj sukob dveju škola. Da li ste za potpunu liberalizaciju svega, što inače nisam pristalica, ili ste za neku vrstu državnog intervencionizma, što vidimo da danas npr. SAD, koje su kolevka liberalne ekonomije, primenjuju? Imali smo primer u Fordu, gde su direktno SAD kao vlada, zapravo je njihov kongres izglasao da država interveniše kako bi spasila tu fabriku. Prema tome, negde ta dva koncepta moramo da pomirimo i da vidimo šta da radimo. Naravno, biće to jako teško.
Mere koje ste ovde predložili, baš zato hoću to da vas pitam, recimo, navodite ovde sređivanje javnih preduzeća, što se slažem, vratiću se na to, ali i bankarskog sektora. Mene sad zanima da li tu podrazumevate potpunu privatizaciju svih banaka koje ova država ima u svom vlasništvu, što mislim da nije baš ispravan koncept u potpunosti. Slažem se da je u našim državnim bankama bilo neverovatnih zloupotreba, setimo se i „Agrobanke“ i „Razvojne banke Vojvodina“, odnosno prethodno one „Metals banke“, pa kasnije „Razvojne banke Vojvodine“. To, naravno, u privatnoj banci nikada ne bi moglo da se dogodi. Probajte, na primer, da odete sada u banku „Inteza“, ili u bilo koju drugu banku i da tražite kredit na lepe oči, da vam daju jedno 10 miliona evra na ličnu kartu. To nema nigde. Ali, opet moramo da budemo svesni toga da ovde postoje određena državna preduzeća i institucije, poput MUP i poput SDPR, koji vrše određenu trgovinu preko nekih banaka. Tu ipak mora da postoji neka državna kontrola. Ne možete baš sve da privatizujete i da date to svakome apsolutno na uvid. Interesuje me kakav je koncept Fiskalnog saveta po tom pitanju, jer je veoma važno da se nekako ljudima objasni šta raditi sa našim bankarskim sektorom.
S druge strane, što se tiče javnih preduzeća, i tu moramo da se saglasimo. Mi smo imali jedan potpuni haos sa preduzećima u restrukturiranju. To država više ne može da finansira, to je jasno kao dan, jer to je ogromna budžetska rupa koja se tu stvara. Jednostavno, nemoguće je sipati novac u nešto što nema nikakvu produktivnost. Jednostavno ne radi. Da li će se za sva preduzeća pronaći rešenje? Ubeđen sam da neće i nemoguće je pronaći rešenje za sva preduzeća, čini mi se da ih ima oko 140 i nešto, ali tu se sada stvara novi problem. Evo, imate primer Železare u Smederevu. Nadam se da će FAP u Priboju biti rešen, ali imate i „Prve Petoletke“ i imate koliko hoćete drugih preduzeća. Šta da radite sa tolikim brojem ljudi koji objektivno primaju platu a ne rade? Kako sada te ljudi na neki način zaposliti i stimulisati? Voleo bih da je, recimo, u vašem izveštaju ovde dato neko rešenje, ponuđeno neko rešenje šta uraditi sa njima. Naravno, Vlada Srbije ne mora vaše rešenje ni da posluša, vi ste nezavisno telo, ali bi bilo dobro da se otvori jedna široka rasprava, i ja se potpuno zalažem za tako nešto, da vidimo šta uraditi sa tim ljudima.
Što se tiče subvencija, i tu mogu da se složim sa vama da bi možda sa tim u nekom periodu trebalo prekinuti, ali hajde da probamo. Makar je za ove dve godine, čini mi se, Vlada dala dobar koncept, u naredne dve godine da se pomogne kako bi se prosto podigla privreda, da bi negde nešto radilo. Mi imamo sada drugi koncept da to potpuno prekinemo, ali suštinski kako da neko ovde pokrene bilo kakav biznis?
Mislim da se kao država objektivno nalazimo u velikom problemu, jer realnog izvora prihoda nemamo. Naravno, to i vi vidite i to jako lepo konstatujete u vašem izveštaju. Mislim da je danas najveći patriotizam u ovoj državi, ne busati se u grudi i pričati o nekakvim bitkama, što je naravno važno i za našu istoriju, to je apsolutno nešto čime se mi ponosimo, ali danas je najveća bitka i najveći patriotizam zaposliti čoveka i otvoriti preduzeće. Mislim da ne postoji veći patriotizam u ovom momentu, jer jedino ekonomski i privredno jaka država može da parira i pritiscima i nečemu što nas okružuje i, naravno, može da bude, koliko toliko, ravnopravan partner u nekim međunarodnim odnosima.
S tim u vezi, voleo bih da mi date odgovore na ova pitanja koja sam vam postavio. Naravno, u danu za glasanje ću glasati za vaš izveštaj, kao i kompletna grupa Srpske napredne stranke. Hvala vam na ovome što ste podneli.