Dame i gospodo, još od vremena „Nju dila“ glavni izvor širenja državne uprave i glavni upliv u fiskalnoj politici svake države bila je potreba da se smanji nivo nezaposlenosti. Tako kaže Milton Fridman. Pošto ta državna subvencija nikada nije davala očekivane rezultate, formirana je teorija sekularne strategije, koja bi trebala da pokaže da sva veća državna potrošnja i sve veće fiskalne obaveze doprinose boljitku društva.
Poznato je u ekonomskoj teoriji razmatranje Miltona Fridmana na Kejnsovu ideju o 100 dolara koji nastaju na osnovu nedostatka i neuzimanja od poreskih prihoda. Ako teoretski raspravljamo o tome, možemo da dođemo od cifre multiplikacije na rast društvenog bruto proizvoda od 0 do 300. Ako slušamo Kejnsa - 300, ako slušamo Miltona Fridmana – 0, ali svakako jeste činjenica da nema adekvatnih i u teoriji dokazanih pokazatelja koji mere ulaganje države u fiskalne politike u rast društvenog bruto proizvoda. Ali, suštinsko pitanje jeste – odakle tih 100 dolara?
Mi danas u ekonomskoj teoriji i u ekonomskoj praksi vrlo često raspravljamo o temama koje su se davno decenijama unazad raspravljale i sa kojima više nema polemika u ozbiljnoj ekonomskoj teoriji i u ozbiljnoj ekonomskoj praksi. I kada jedan od poslanika kaže – da ne bude kasno, danas je kasno. Danas je kasno za makro ekonomska pravila, kako u fiskalnoj, tako i u ekonomskoj politici. Kada govorimo o tome, u stvari onda govorimo o trenutnoj situaciji koja je katastrofalna, ali to više govori o ekonomskim, odnosno fiskalnim i monetarnim merama koje su neke prethodne vlade učinile i donosile.
Kada danas govorimo o tri ključna cilja svake makro ekonomske politike, to je rast društvenog bruto proizvoda, nizak nivo nezaposlenosti, odnosno dobrovoljna nezaposlenost i stabilan nivo cena. Ako pogledate to, onda su u Srbiji sva ta tri ključna ekonomska parametra tragična.
Vi u svom izveštaju kada definišete misiju kažete da ta misija mora da bude definisana u skladu sa fiskalnim pravilima, odnosno da fiskalna politika mora da bude u skladu sa tim pravilima. Mi danas možemo da polemišemo u vezi fiskalnih pravila i ona mogu da budu različita. Možemo da govorimo o fiskalnim pravilima EU, ali svakako je činjenica da ne postoje jasna i neupitna fiskalna pravila koja postoje danas u ovom trenutku u svetskoj teoriji. Ako ne postoje jasna i definisana fiskalna pravila, onda i fiskalna politika koju primenjujete može da bude različita u odnosu na pravila koja definišete.
Jedna moja ideja i jedan moj predlog svakako jeste, čitajući neka teorijska razmatranja, a u jednoj od teorija se kaže da svaka nacionalna ekonomija koja uzima više od 25, odnosno 29% društvenog bruto proizvoda od sektora privrede stanovništva, dolazi u situaciju nedostatka konkurentnosti na globalnom tržištu. Mislim da bi Fiskalni savet trebao konačno da kaže kolika su fiskalna i parafiskalna zahvatanja od sektora privrede i stanovništva u državi Srbiji, koliki je to procenat u odnosu na društveni bruto proizvod, jer to tragično sprečava konkurentsku sposobnost srpske privrede, a samim tim stvara sve probleme u oblasti kako fiskalne, tako i monetarne politike.
Kada se danas govori o reformama koje treba da se učine u fiskalnoj politici, monetarnoj politici, u ukupnom vođenju makroekonomske politike na nivou države Srbije, u stvari radi se o primeni čistih ekonomskih zakona koji već postoje. I radi se pre svega o promenama i reformama koje mogu da se dese u javnom sektoru. U jednom sektoru koji je tragično zapušten zato što funkcioniše decenijama unazad na taj način koje ne poštuje osnovne ekonomske principe, slobode i tiče se pre svega vlasništva države i funkcionisanja javnih preduzeća u tom sektoru.
Ako govorite o problemima koji će nastati morate da shvatite da država Srbija socijalna, država koja funkcioniše pre svega na fiskalnim obavezama koje proističu iz različitih socijalnih programa i da svaki pojedinac koji ima primarni interes da svoju egzistenciju obezbedi iz fiskalnih prihoda države Srbije biće pogođen, ali alternative u ovom trenutku svakako nema.
Ako shvatite fiskalnu politiku, što u suštini ona i jeste, kao alokaciju resursa, jer vi u stvari uzimate sredstva sa mesta gde nastaju i prebacujte ih na mesta gde treba da se potroše, onda i fiskalna pravda je ono što bi trebalo da se očekuje, a ne zadovoljstvo kada danas pogledam ovaj vaš finansijski izveštaj.
Gledajući taj izveštaj mogao sam da konstatujem, video sam kod vas u savetu radi, kako piše u izveštaju 21 zaposlen. Vi ste rekli da je to nešto drugačije. Moje zadovoljstvo je kada pogledam danas, da su rashodi za zaposlene bili planirani u visini od 20.040.000 da su bruto iznosi primanja zaposlenih bili planirani u visini od 106.000 na mesečnom nivou, a da ste vi u stvari 2013. godini učinili uštede. Potrošili ste negde oko 75% rashoda za zaposlene i da u principu ti rashodi iznose negde oko 63.000 odnosno 15.600.000 na godišnjem nivou.
Imali zadovoljstvo, iako je taj broj koji ste rekli u agenciji relativno manji da bi ti pokazatelji bili drugačiji, ali moje je zadovoljstvo, jer i sa ovim pokazateljima to je tri do četiri puta manje nego rashodi za zaposlene na mesečnom nivou u bruto iznosu po pojedinim Vladinim institucijama, odnosno u situacijama kada je vlada osnivač bilo čega. Zato se potpuno slažem sa vama da jedna od stvari koja mora da se reformišu jesu prihodi, odnosno rashodi u fiskalnom sistemu koji potiču po osnovu rashoda za zaposlene.
Znate, koliki je to rashod? To je ništa, naša logična percepcija, pojedinačna. Ali, ako pogledate državu Srbiju u kojoj 12% stanovnika radi u javnom sektoru kako god ga definiše, odnosno onome što potiče iz fiskalnog prihoda, da kada poredite jednu naciju koja ima 100 miliona stanovnika ili milijardu stanovnika, ako u toj naciji 12 miliona, odnosno 120 miliona radi i finansira se iz fiskalnih prihoda kroz rashode za zaposlene, da li postoji ikakva šansa da te danas vodeće svetske nacije budu toliko konkurentne?
Ono u što izražavam sumnju u jedan od vaših predloga jeste samo delimično, to je na stranici 15. gde vi govorite o preduzećima koja treba da se reformišu. Vi tu vrlo jasno kažete i nije tu ništa sporno, da ta preduzeća zato što nemaju perspektive trebaju da odu u stečaj. Ali, nastaje jedan mali problem, čini mi se, kada vi kažete da iz prihoda koji nastanu po osnovu prodaje imovine trebate da finansirate socijalni program. To mislim da nije moguće, jer ne znam ni jedno preduzeće koje se našlo u situaciji u kojoj vi konstatujete da jeste, da nema perspektivu zato što je verovatno u negativnom kapitalu, treba da ode u stečaj, ima bilo kakav kapital, odnosno u stvari ima negativan kapital, pa da se odatle finansira socijalni program.
Ne sporim, da to može da bude jedan od izbora za finansiranje socijalnog programa, ali nikako ne može da bude jedini, jer će to u odnosu na broj ljudi koji radi u tim preduzećima i visinu kapitala za koji smatram da ne postoji dovesti do različitih socijalnih programa u različitim institucijama.
Ne želim da se nešto preterano osvrćem na opšta mesta. Naravno da je neophodna reforma penzionog sistema i dugoročno planiranje penzionog fonda, ne sporno je. Naravno da je nesporno da moramo da smanjimo budžetski deficit i naravno da moramo da smanjimo javni dug. Ono što meni izaziva pažnju jeste fiskalna decentralizacija koja se nekako provlači, čini mi se, prilično sporo i nedovoljno.
U postupku budućim reformi novih fiskalnih pravila, fiskalne politike koja mora da se definiše, fiskalna decentralizacija jeste jedna od ključnih stvari koja može da promeni fiskalni poredak države Srbije. Fiskalna decentralizacija ne mora automatski da znači smanjenje i povećanje deficita u budžetu Republike Srbije, niti moram automatski da znači povećanje lokalnih prihoda lokalnih zajednica.
Fiskalna decentralizacija u stvari znači, i za to se zalažem, potpuna odgovornost lokalnih zajednica ne samo do nivoa lokalnih uprava, već niže. Ono što se u teoriji govori, mali budžeti. Mali budžeti su strašno bitna stvar da bi građani Srbije koji relativno teško doživljavaju fiskalnu politiku iz objektivnih razloga mogli da shvate i imaju deo učešća u odgovornosti i funkcionisanju za sve stvari i tačno imali osećaj kontrole prihoda koji izdvajaju za funkcionisanje države. To istovremeno, a na osnovu različitog nivoa fiskalnih prihoda koji mogu da se ubiraju na nivoima lokalnih zajednica. Može da bude i mehanizam za privlačenje stranih investicija, kako domaćih tako i stranih.
Nesporno je da lokalne zajednice koje se nalaze na ključnim, infrastrukturnim pravcima imaju veću mogućnost za privlačenje investicija. Ako imate fiskalnu decentralizaciju i mogućnost veće razlike u fiskalnim prihodima, to može da bude dobar mehanizam za privlačenje investicija.
Rast javne potrošnje svakako da mora da bude zaustavljen. Vi to kažete, to podržava Vlada Republike Srbije, to podržava ovaj parlament. Ali, svakako svi mi moramo da budemo svesni da izlazak iz ove teške ekonomske situacije nije samo povećanje prihoda na fiskalnoj strani. Povećanje prihoda na fiskalnoj strani u trenutku kada ona toliko opterećuje srpsku privredu, da privreda postaje nefunkcionalna, jeste zaustavljanje tog povećanja suština fiskalnih reformi. Smanjenje fiskalnih rashoda je neminovno, nužno, o tome ne može da se raspravlja zato što ako nema toga, nema ni ekonomske budućnosti srpske privrede.
Srpska napredna stranka će podržati vaš izveštaj. Hvala.
