Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege narodni poslanici, danas imamo jedan jako važan predlog izmena i dopuna zakona, koji je prethodio, ako se sećate, prošle nedelje jedan set zakona koji su definisani u ekspozeu premijera kao četiri stuba reformi. To je bio početak suštinskih reformi koje danas, sa ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu i Zakonom o PIO praktično dovodimo do rešenja kojima treba Srbiju da dovedemo u poziciju da ona bude konkurentna, tržišno orjentisana, a socijalno obezbeđena i krajnje odgovorna.
Ono što je važno reći, to je da ovaj trenutak donošenja ovakvih zakonskih rešenja je trebalo da bude još pre mnogo, mnogo godina. Ali, ono što je još važno reći, to je da često zatvaramo oči pred pokazateljima koji nas guraju na određena zakonska rešenja. Pokazatelji koji se odnose na period od 2007. do 2013. godine govore o tome da je 72% došlo do povećanja penzija i to je ono što je u današnjoj diskusiji više puta rečeno. Ali, ono što treba reći, to je da su 54% budžeta u stvari davanja za penzije i plate. To je jako veliki procenat, odnosno 61% od ukupnih prihoda koje Srbija praktično sliva u svoj budžet.
Ako bi na to još dodali određene kreditne obaveze, onda shvatate da kao kada biste projektovali svoj kućni budžet, ovaj budžet ne odgovara uopšte privredi i građanima Srbije i nije u mogućnosti da iservisira i bude održiv. Kao takvi, mi kao država ne možemo da se nosimo sa bilo kakvim privrednim aktivnostima. Normalno je da onda dolazimo u situaciju da privrednici koji su u privatnom sektoru nemaju želju da zapošljavaju ljude, nemaju želju da imaju određene privredne aktivnosti i investitori, pogotovo oni koji se odnose na saradnju sa stranim državama, nemaju želju da ulažu u takvu državu, odnosno u takve privredne aktivnosti.
To se desilo. Prvo smo imali svetsku ekonomsku krizu 2007. godine, pa je 2008. godine jedna ozbiljna grupa pojedinaca, koji su bili krajnje neodgovorni na određenim političkim mestima, donela odluku da projektuje budžet koji će biti 20% veći od prethodnog, a samim tim privredne aktivnosti, usled ekonomske krize, su bile 20% manje. Šta to znači? To znači da je promašena projekcija budžeta za čitavih 40%.
U tom trenutku je sasvim prirodno bilo da dolazi do velikih otpuštanja, ali od 2001. godine kada je donesen prvi Zakon o radu, koji je u to vreme predstavljao osnovu za određene vrste puta ka Evropi, kojim je u tom trenutku Srbija krenula, pa do trenutka kada je 2010. do 2012. godine doživela da 165 malih i srednjih preduzeća ugasi, da oko 200.000 ljudi samim tim ostanu bez posla, znači, govorim o privatnom sektoru, država je postala najveći poslodavac.
Danas je moderno imati posao u državnim organima. Niko ne želi da radi u privatnom sektoru. Došli smo do toga da je prosečna plata u evrima 530 evra u državnim institucijama, a 400 evra u privatnim.
Iz ličnog iskustva mogu da vam kažem da u mnogim ovim diskusijama, s obzirom da sam pola radnog veka provela u državnim, a pola u privatnom sektoru, i to poslednjih sedam godina u privatnom, i dan danas sam u privatnom sektoru kod poslodavca, jednostavno, nemam nikakav problem sa ugovorima o radu.
Privatni preduzetnici i, na kraju krajeva, kompanije nemaju organizovane sindikate. Zašto? Zato što imate ugovor o radu, u kojem su tačno definisane obaveze poslodavaca i zaposlenih. Ako imate neki problem, odlazite na pregovore sa poslodavcem. I do sada ste imali otpuštanja, bez ikakvog definisanja procedure. I do sada su sudovi radili određena rešenja i predmete koji su stajali u fioci, koji nikada nisu zaživeli i nikada nisu radnici naplaćivali, a nepravedno su bili otpuštani. Da ne pričamo o delu kada je bilo pitanje privatizacije određenih fabrika, kada je ostao jako veliki broj ljudi bez posla. Nikada oni nisu doživeli ni pravo, ni pravdu.
Donošenjem izmena i dopuna Zakona o radu dolazite u situaciju da na osnovu tačno definisanih i propisanih normi dolazite do toga da imate mogućnost kao zaposleni da naplatite sve ono gde ste oštećeni, ali samim tim i poslodavac je definisao vaše obaveze po kojima ste vi dužni da radite.
Zašto je uopšte ovaj zakon izazvao određena različita mišljenja? Mislim da je tu u pitanju manjina sindikata, jer ako bi uzeli ceo broj sindikata koji su podržali ove izmene zakona, videćete da je manji broj sindikata koji se nazivaju reprezentativnim, sa većim brojem zaposlenih suštinski protiv i da oni uglavnom sarađuju sa sindikatima koji su reprezentovani ispred državnih preduzeća i državnih firmi.
Kada uporedite privatni sektor i državni, videćete da se suštinski najviše bune oni koji primaju otprilike 50% veće plate nego što su ljudi u privatnom sektoru.
Ono što je još važno reći je da je ove izmene i dopune Zakona o radu podržao Fiskalni savet, na koji često opozicija voli da se poziva, ali i on sam kaže da je ovaj zakon trebalo doneti mnogo ranije. Podržale su mnoge međunarodne finansijske institucije, ali ono što je važno, Međunarodna organizacija rada. To je jedna od organizacija koja je merodavna kada je u pitanju poslovno zakonodavstvo.
Šta dobijamo ovim zakonom? Objasnili smo da dobijamo bolju tržišnu ekonomiju, da dobijamo otprilike mogućnost da otvorimo veći broj investicija, a samim tim i veći broj radnih mesta.
Na kraju, ono što je ovaj zakon definisao, a to je vrlo bitno i to treba jako pohvaliti, to je da se ispituje reprezentativnost sindikata u određenom vremenskom periodu. Zašto je važna reprezentativnost? Ako svi kao političari imamo određene periode kada izlazimo na izbore, svake četiri godine ili ranije, možda svake dve, ako svaki direktor izlazi na određenu vrstu konkursa svake četiri godine, svake dve, ili svake godine, onda je sasvim logično da i predstavnici sindikata izlaze pred svoje članove na određenu vrstu izbora kako bi utvrdili i potvrdili svoju reprezentativnost pred državom sa kojom želi da pregovara.
Inače, u modernoj ekonomiji, u razvijenim evropskim državama, sindikati i poslodavci pregovaraju sami. Nema države kao posrednika. Država je tu da projektuje određeni strateški okvir i politiku poslovnih aktivnosti, ali u poslovnom zakonodavstvu poslodavci i zaposleni, odnosno sindikati i poslodavci pregovaraju sami. U tim pregovorima jednostavno oni dolaze do određenih zajedničkih rešenja, koje država mora da prihvati.
Ono što je u javnosti vrlo interesantno poslednjih dana, a to je da upravo oni koji predstavljaju sindikalne vođe tih najvećih sindikata, pokazalo se da, na kraju krajeva, najveća primanja imaju od države. Zašto? Saznali smo iz medija kolika su primanja od strane samog sindikata, iako mnogi predsednici… Na primer, gospodin Orbović se ljuti što je uopšte upitan od strane novinarke koliko je mesečno primanje, jer je to sramota. Ja stvarno nemam problem sa tim, ali imamo problem sa onim drugim delom davanja koja su zaista iz budžeta, a to je članstvo u upravnom odboru PIO fonda, koje naravno ide od svih građana Srbije i onaj deo koji se odnosi na davanje naknada Odbora za socijalnu politiku Vlade Republike Srbije i evropske integracije. Prema tome, taj deo ide iz budžeta Republike Srbije i tu ima odgovornost praktično prema Vladi, pa i neposredno prema parlamentu.
Drugi deo je vrlo interesantan, vezano je za izmenu i dopunu Zakona o PIO, a to je da je gospodin Orbović bio i predsednik Upravnog odbora PIO fonda. To znači da je on poslednje četiri godine bukvalno upravljao socijalnom politikom ove države. Samim tim načinom upravljanja, svi oni koji napadaju socijalnu politiku PIO fonda treba da se obrate sindikatima, jer su sindikati upravljali državnom imovinom. Time mi dolazimo do određenih pitanja koja postavljamo i ministru da, na kraju krajeva, informiše javnost uopšte na koji način i kako se upravljalo imovinom do sada? Kolika su primanja bila, ne samo gospodina Orbovića, nego tu postoji i najbrojniji sindikat gospodina Čanka, kolika su ta primanja bila? Na osnovu tih primanja mi možemo da zaključimo i da donesemo određene zaključke po pitanju toga koga zastupamo. Da li zastupamo deo koji se odnosi na socijalu, odnosno na deo penzionera ili zastupamo zaposlene kojima on predsedava.
To je nešto što danas moramo da, na neki način, potpuno otvorimo kao pitanje, jer nije samo gospodin Orbović tu. Mi imamo preko 500 sindikata u Srbiji i danas-sutra, na kraju krajeva doći će do toga da će zaposleni hteti da znaju ko rukovodi organizacijama koja su udruženja građana a treba da zastupaju pitanje radnika.
Kada razgovaramo o zakonu, koje su nastupile u smislu penzijskog osiguranja, možemo da vidimo da ćemo od 2015. godine imati na svakih šest meseci povećanje te starosne granice po kojoj ćete moći da odete u penziju, ukoliko imate pune godine radnog staža, ali ne morate da imate godine života. Na kraju krajeva, vi možete da odete i pre tih 65 godina u penziju, ali imaćete određene kaznene poene sa kojima jednostavno nije isplativo biti u penziji. To je ono što je veoma važno reći. Danas Srbija sa svojih sedam miliona građana ima 1,7 miliona penzionera. Sa tolikim brojem penzionera i sa privredom koja je u ovakvoj situaciji i kada imamo povećanje plata u javnom sektoru, koje je mnogo veće, koje od 6.700 došlo do 26.000 dinara, a kod poljoprivrednika sa 2.600 dinara na 10.000 dinara, onda vidite da je potpuno neodrživ bio dosadašnji sistem penzionog osiguranja.
Zašto je dobro što vršimo ovakve promene? Zato što onda idemo u susret evropskim vrednostima sa kojima otvaramo mnoge druge investicione mogućnosti, a to su mogućnost podizanja procenta učešća za dopunsko osiguranje, koje će želeti svako ko ima određenu platu da dopuni da ne bi imao malu penziju, primera radi, koja bi bila projektovana oko 15.000 u sadašnjoj situaciji, nego želimo da uplaćujemo to dopunsko osiguranje ili ćemo povećati kroz određene polise životnog osiguranja, jer Srbija nije na onom evropskom nivou koji zahteva Evropa. Sada se nalazimo između četiri i pet posto po tom dopunskom osiguranju. Neki procenat u EU je između 30 i 40% i mi smo daleko od toga.
Šta mi ovde dobijamo? Dobijamo mogućnost formiranja investicionih fondova. Uz pomoć investicionih fondova vi možete mnogo toga da uradite, ne samo u tom delu penzionog osiguranja, već i u investicijama koje idu kroz zdravstveno osiguranje. Kao što vidite, sve su to spojeni sudovi. Znači, ove izmene i dopune Zakona o radu i Zakona o PIO su jedan reformski put u koji je Srbija krenula i više ništa ne može da se promeni. Srbija je krenula u reforme. U tim reformama, kako bi naši prethodnici rekli, mnogo toga menjamo i stavljamo u određene forme, a za te forme su se građani Srbije izjasnili da su evropske forme, da su određeni evropski standardi.
Ako uporedimo ono što je bilo 2001. godine, ako uradite jednu komparativnu analizu, a ja sam zamolila određene pravnike da urade jednu analizu Zakona o radu iz 2001. godine i ovog sada zakona, onda ćete videti da je zakon iz 2001. godine bio mnogo rigidniji po određenim članovima. Kao što vidite, tada je moglo za tri godine, sa određenim prekidima, da se zaposleni drži na određeno, a predlog našeg zakona je da bude dve godine.
Ono što treba pohvaliti jeste što su uvedeni ovi izuzeci u ovom zakonskom rešenju, a to je da vi možete u određenim slučajevima, kada su u pitanju projekti, kada imate rad sa stranim državljanima ili na projektu, da nadomestite pet godina na određeno vreme, a pogotovo oni ljudi koji stiču određene uslove za penziju.
Važno je reći da kod godišnjih odmora, predlozi koji su dati ovim izmenama i dopunama zakona direktno su primenjene konvencije Međunarodne organizacije rada i zbog toga ovaj zakon pokazuje da ima međunarodnu podršku. Ono što do sada nije bilo u zakonu iz 2001. godine jeste da može da postoji naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor i to samo u slučajevima prestanka radnog odnosa. To nije bilo u predlogu iz 2001. godine. Kao što vidite, zakon iz 2001. godine je bio mnogo rigidniji u određenim članovima zbog toga što je hteo da pokaže, u tom trenutku, da je Srbija nedvosmisleno usmerena ka evropskom putu.
Ono što je važno da se kaže jeste da je zarada, koja je do sada bila prepuštena na milost i nemilost poslodavcu, sada na neki način u potpunosti obezbedila zaposlenog da ima mogućnost da naplati. Do sada su to radili sudovi. Kao što sam rekla, te predmete su držali u fioci i, na kraju krajeva, nikada zaposleni posle 15, 20 godina nisu bili u mogućnosti zbog zastarelosti to da naplate.
Ovo sada više nije slučaj. Nijedan zaposleni nikada vam neće reći da je ovaj zakon loš i da su zaposleni u lošijem položaju nego što su bili. Samo onaj ko je zlonameran, ko jednostavno nije pročitao, ko je licemeran, može tako nešto da vam kaže.
Na kraju krajeva, što se tiče zakona, u aneksu ugovora, kada su u pitanju slučajevi koji donose deo kada poslodavac jednostavno može da ponudi određenu preraspodelu drugog radnog mesta ili želi da da otkaz, su oni delovi zakona koji su vrlo suptilni, kada dolazi do pregovora i suočavanja između samog zaposlenog i poslodavca. To su obično najteži trenuci u tom poslovnom zakonodavstvu, ali i u životu. Tada dolazi do upoređivanja između Zakona iz 2001. i danas. Možete videti da je bila data mogućnost u Zakonu iz 2001. godine da se zaposlenom zaključi ugovor o radu, ali to ne znači da mora i ne znači da sudski sporovi mora da se reše.
Sada mi imamo slučaj da jednostavno vi morate da zaključite određeni ugovor, ali pre toga morate da ponudite, shodno vašoj stručnoj spremi, adekvatno drugo radno mesto. To samo pokazuje veliku odgovornost Vlade Srbije da jednostavno sve zaposlene koji su sada na tržištu rada obezbedi za budućnost.
Ono što još treba reći, kao rezime celog ovog predloga, to je da je povoljnije regulisan i preciziran ovaj proces, da su promene uslova rada, otkazni rokovi i sve ostalo povoljnije definisani nego u Zakonu o radu iz 2001. godine. U Danu za glasanje, SNS će iz sveg srca podržati ovaj zakon. Jer, zajedno sa zakonima o privatizaciji, stečaju, planiranju i izgradnji, mi ćemo praktično pokrenuti tržište koje je do sada spavalo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.

Nemam te podatke. Naravno, možemo da ih dobijemo, jer je javna stvar koliko je ko na budžetu zarađivao i ko je u kom upravnom odboru koliko dobio, ali, samo bih skrenuo pažnju upravo na činjenicu da smo mi upravo ovim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO promenili upravljačku strukturu PIO. Vi ste imali upravni odbor koji je imao 21 člana i nadzorni odbor koji je imao sedam članova. Ne treba da vam kažem da su, naravno, svi bili plaćeni za to. Od toga, struktura je bila sledeća: sedam članova upravnog odbora su davali predstavnici sindikata, jednog udruženje poljoprivrednika i jedan predstavnik poslodavaca. Drugih sedam davali su pet predstavnika poslodavaca plus dva iz Vlade i trećih sedam su bili predstavnici udruženja penzionera. Država Srbija svakog meseca dotira penzioni fond sa 45%, a imala je apsolutnu manjinu u upravljačkoj strukturi, odnosno u upravnom odboru.
Sada je to promenjeno. Imamo samo upravni odbor, naravno, koji čini ukupno sedam članova. To znači – četiri predstavnika države, jedan predstavnik sindikata, jedan predstavnik poslodavaca i jedan predstavnik penzionera. I to je to. Država preuzima odgovornost za svoj penzioni fond koji, uostalom, najvećim delom i finansira. Mislim da je to dobro i da treba pozdraviti.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Preostalo vreme poslaničke grupe je dva minuta. Izvolite.

Hvala.
Predsedavajući, uvaženi ministri, nesumnjivo je da će poslanička grupa SPS u Danu za glasanje podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu. Kada smo već kod tog zakona, imajući u vidu da je danas upravo SPS spočitano da je na ovom zakonu pala i da je svrstana u neku zadnju klupu iz redova opozicije, ja moram da istaknem da smo mi daleko od te zadnje klupe, da smo sve svoje ispite položili, naročito 16. marta 2014. godine, kada smo pokazali gde smo mi sada a gde su oni koji nas prozivaju na taj način.
Ono što je veoma važno istaći a što je danas, gospodine ministre, nekako izbegnuto da se istakne, jeste da se ovim zakonom u stvari ulazi u jedan proces dodatnog usaglašavanja zakonodavstva Republike Srbije sa zakonodavstvom EU. Naime, svi značajniji radno-pravni instituti koji su sadržani u ovom predlogu zakona su nesumnjivo usaglašeni sa zakonodavstvom EU, tim pre što su upodobljeni sa Konvencijom Međunarodne organizacije rada. Mi u tom smislu već imamo potvrdu, jer je međunarodna konvencija, odnosno Konvencija Međunarodne organizacije rada dala podršku upravo za one radno-pravne institute koji sada predstavljaju kvalitativan pomak i kvalitativno bolja rešenja u odnosu na sva prethodno postojeća sistemska rešenja.
Ono što poslanička grupa SPS želi da uputi kao jednu jasnu političku poruku građanima jeste da ovaj zakon nije, niti sme da bude razlog straha za zaposlene i da ovaj zakon treba da bude ohrabrenje za nezaposlene. Jer, ovim zakonom se, kao što je već rečeno, nesumnjivo ne obezbeđuje zapošljavanje automatskom primenom zakona, već se stvara samo jedan ambijent na osnovu koga će se stvoriti svi uslovi za efikasnije zapošljavanje. U tom smislu, ponoviću i završavam, poslanička grupa SPS će u Danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jovičić.
Neka se pripremi narodna poslanica Katarina Rakić.

Molio bih malo za tišinu da bi se čuli, jer zaista je važno da na jedan odgovoran način razgovaramo o ovom zakonu.
Svoje izlaganje ću početi sa jednim pasusom. Pročitaću pasus jednog političara šta je rekao pre 13 godina. Rekao je – ovaj sistem zakona, Poreski zakoni, Zakon o privatizaciji, Zakon o radu predstavljaju jedinstven i skladan sistem, neraskidiv sistem. Tržišna privreda koju smo mi obećali građanima Srbije podrazumeva tri kamena temeljca, privatnu svojinu kao dominantan oblik svojine, konkurenciju na tržištu i tržište rada. Ukoliko ovaj zakon, misli se na Zakon o radu, privatizaciji i stečaju, ne usvojimo, nećemo moći da se razvijamo kao zemlja i nećemo moći da sprovedemo određene reforme.
Ono što je još važnije, naglašava taj veliki političar, ima li nečeg prirodnijeg od toga da radniku prestaje radni odnos ukoliko ne izvršava svoje radne zadatke, ukoliko ne poseduje odgovarajuće znanje, ukoliko zloupotrebi radne obaveze, ukoliko zloupotrebi bolovanje? Nema – rekao je Bojan Pajtić 2001. godine, kada je bio jedan veliki liberalni demokrata, a vidimo kakav je razvojni put od liberalnog demokrate do marksiste i šta danas poslanici DS rade.
Kako je moguće da su danas na strani radnika oni koji su 400 hiljada radnika ostavili bez posla i da se bave jednom demagogijom da su na strani radnika, a uvukli su ruku u džep svima nama, građanima Republike Srbije, svim poštenim radnicima u ovoj zemlji koji su pošteno zarađivali svoj hleb i koji su živeli od nade i ideologije koju je DS pričala svakog dana u prethodnih 13 godina.
Želim da se osvrnem na pozitivne stvari ovog zakona. Ni jedan zakon ne može biti po volji svima, ali ovaj zakon je tako izbalansiran da poštuje prava i daje određene olakšice privrednicima sa jedne strane, a sa druge strane poštuje prava radnika.
Takođe, mislim da je važno podržati ove izmene i dopune zakona i da je ovo korak ka uspostavljanju zdravog temelja, zdravog ekonomskog sistema u Srbiji koji nam je potreban, pre svega kako bi smo uposlili mlade ljude. Mlade ljude u Srbiji koji konačno moraju dobiti šansu da rade u svojoj zemlji, da osnivaju svoje porodice i da dočekaju tu zasluženu starost u jednom blagostanju, ali ne blagostanju u kome ćemo trpeti nerad, nego u blagostanju u kome ćemo zaista zavrnuti naše rukave i raditi za našu zemlji kako bi smo mogli da se upoređujemo sa uspešnijim ekonomijama koje možemo videti u regionu i u EU.
Ovaj zakon definiše određene oblasti, između ostalog uređuje rad na određeno vreme. Ono što danas menjamo to je ograničavanje na dve godine, što se tiče rada na neodređeno vreme, a imali smo situaciju u kojoj su poslodavci kršili dosadašnji zakon i na svakih 11 meseci su otpuštali radnike, a zatim za mesec dana ih ponovo zapošljavali kako bi izbegli da ih prijave za stalno ili na određeno vreme.
Smatram da će kroz ovu jednu meru država pre svega kontrolisati dalje poslodavce i imati jednu meru kontrole u vidu inspekcije, da posle dve godine, pre svega mislim na mlađi svet i mlađe radnike, moraće ukoliko zadovoljavaju uslove i ukoliko poštuju radnu etiku da dobiju pravo da imaju rad na neodređeno vreme.
Takođe je važna mera snage izvršne isprave. Ukoliko poslodavac ne plati zaradu za prošli mesec u toku tekućeg meseca, svaki zaposleni može munjevitom brzinom da to prijavi nadležnim organima i da se donese ekspresna presuda u kojoj se isplata omogućuje u najbržem mogućem roku.
Danas neki govore kako je ovaj zakon favorizovanje poslodavaca, ali ukoliko ne dajete elektronski isečak i ne dajete isečak o vašoj zaradi prema zaposlenom, poslodavac je dužan da plati kaznu između 800.000 i dva miliona dinara, što je dokaz da ovaj zakon nije jednostran i nije donet bez konsenzusa. Donet je i te kako sa konsenzusom, sa svim relevantnim činiocima u ovoj zemlji koji čine privredni ambijent i koji zajedno sa nama žele da nešto uradimo dobro za ovu državu.
Sporan je bio prošireni kolektivni ugovor, tačnije dejstvo kolektivnog ugovora, ali kao što vidite to je ostalo i u ovim izmenama i dopunama zakona, samo što se danas povećava da moramo imati saglasnost 50% privrednika u jednoj grani, što se tiče unije poslodavaca koji su saglasni sa tim ugovorom i sa tim dogovorom, kako bi Vlada mogla kolektivno da ga proširi na tu granu na sve ostale. Što znači da i dalje postoji dejstvo kolektivnog ugovora, samo što smo to uozbiljili i tražili i od preduzetnika da uzmu veće učešće u samom procesu, kako bismo doneli bolju odluku i rasteretili i skinuli okove sa naše privrede.
Ukidanje duplih bonusa, dolazili smo u situaciju da neko zloupotrebljava, pa kažu postoji noćni i rad u smenama. Onda uzmete 26% zato što radite u smeni, pa plus 26% zato što je u pitanju noć, odnosno radi se u toku noći. Smatramo da je nedopustivo da, imali smo takve primere i u „Kolubari“, gde su radnici tužili i 52% su tražili na platu jer su radili noću, zato što je zakon bio ne tako jasan i mislim da smo ovim merama totalno razjasnili šta znači noćni rad, a šta znači rad u prvoj smeni.
Sindikalna prava, tačno je da smo doneli odluke da su ograničena sindikalna prava i zaista sam imao jedno lično iskustvo da sam pre šest meseci bio u jednom privatnom preduzeću gde, kada sam šetao sa rukovodstvom da obiđem pogone, da vidim, kao mlad čovek da se upoznam šta je to javno preduzeće, kako su radnici videli rukovodstvo, svi su brže bolje ušli i seli na svoja radna mesta da rade, ali određena grupa ljudi je u ćošku sedela i potpuno ignorisala da uopšte neko šeta pogonima. Na moje pitanje ko su ovi ljudi, to je rukovodstvo sindikata, što znači - ne morate da radite ništa, nema veze, ima ko će za vas da radi, a to su u većini slučajeva oni koji jesu članovi tog sindikata ili tih sindikata koji se bore istinski za svoja prava, ali koji su i danas pokazali ozbiljnost da znaju šta je ono što država mora da uradi, jer se suočila sa realnošću na osnovu katastrofalne situacije koja je jednostavno došla na osnovu neodgovorne vlasti u prethodnih 15 godina.
Takođe, obaveza čuvanja ugovora u mestu rada, o tome je i gospodin Babić govorio, zaista je važno da ako radite u jednom preduzeću i zagubi se taj ugovor, pa morate da idete u Niš po njega, tačnije inspekcija da proverava da li se to nalazi u centrali, u knjigovodstvu itd, pa onda na osnovu tog vremena koje vam je dato vi fabrikujete i napravite neki ugovor ili falsifikujete ili bilo šta drugo uradite što nije u skladu sa zakonom gde se ne štiti pravo radnika. Ova mera će to da prekine, konačno će prekinuti rad na crno i to jeste ono što nam je neophodno. Kao mlad čovek zaista želim da konačno živim u Srbiji u kojoj će mlad čovek biti prijavljen, neće dobijati novac crno na ruke nego će moći da se pohvali da konačno radi u svojoj zemlji pošteno i odgovorno i zarađuje novac za život i može da planira svoju porodicu.
Cilj ovog zakona svakako jeste poboljšavanje uslova poslovanja, prebacivanje zaposlenih iz crne ili sive zone u jednu legalnu zonu gde ćemo konačno znati koji je to broj zaposlenih koji su legalni, a ne ljudi koji rade na crno, zatim porast domaćih i stranih investicija, jer ove olakšice, kao i sa setom onih zakona koje smo usvojili u prethodna dva meseca i koje ćemo usvojiti u narednih mesec dana, daje nam za pravo da konačno dočekamo dan da u Srbiji možemo očekivati investicije koje će zaposliti, eto ja iskreno stojim na strani mlađih ljudi jer je njima posao najneophodniji, ali i onih ljudi kojima je ostalo par godina do penzije. Sasvim sam ubeđen i siguran da će se i naši stariji sugrađani po ko zna koji put žrtvovati zbog nas mladih u Srbiji koji žele samo jedno, a to je pravo na rad, pravo na posao, pravo na zaradu i pravo na porodicu.
Stoga smatram da će SNS podržati ovaj zakon, da će i ostali narodni poslanici podržati ovaj zakon i da ćemo konačno sprovesti reforme u Srbiji koje odlažemo već 15 godina. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Katarina Rakić, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Hvala.
Poštovani potpredsedniče, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici. Pred nama se danas nalazi Predlog izmena i dopuna Zakona o radu koji predstavlja samo jedan korak napred ka reformama u Srbiji, samo jedan korak napred ka putu u EU. Ovi koraci zaista nisu nimalo laki, ali svesni toga šta činimo za budućnost građana Srbije svakako na ovom putu nećemo odustati.
Predlogom ovog zakona svakako želimo pre svega da zaštitimo radnike, pored toga želimo da zaštitimo i poslodavce, sve one koji žele da zaposle Srbiju. Decenijama, i više od toga unazad nije bilo hrabrosti, a nije bilo ni volje da se jedan ovakav zakon donese. Svi smo mislili samo o političkim poenima, svi smo mislili samo na svoje fotelje, nisu mislili niti na radnike niti na privredu Srbije. Doveli su i državu na ivici bankrota i radnike u Srbiji na rub bede.
Danas imamo situaciju da upravo ti koji su doveli zemlju u ovako tešku situaciju pozivaju radnike na ulicu. Pitam se danas zašto ih nisu pozivali na ulicu onog trenutka kada su ih ostavljali bez posla, zašto ih nisu pozivali na ulicu onog trenutka kada su njihove firme propadale, zašto ih nisu pozivali na ulicu onda kada su terali strane investitore? Ne, uništili su sve i sada zovu radnike na ulicu. Pitate li se gde su vam ti radnici? Samo taj koji poziva danas radnike na ulicu, samo on je lično odgovoran za 200.000 ljudi koji su ostali bez posla, 200.000 ljudi i to samo u Vojvodini.
Prema podacima koje sam dobila iz NZP u Srbiji imamo trenutno 790.000 nezaposlenih ljudi. U procentima to izgleda ovako – do 30 godina, tačnije mladi ljudi, u ovom delu čine 26% nezaposlenosti, preko 50 godina taj procenat je 25%, a najveći procenat svakako čine oni u dobu između 30 i 50 godina. Ovo je svakako zastrašujući podatak. Više od toga je strašno što ovi podaci svakako nisu konačni, jer nisu svi nezaposleni evidentirani u službi za zapošljavanje.
Srbiji su zaista potrebne promene, potrebno je da se ozdravi sistem, potrebno je da bude zdrava ekonomska situacija kako bi privukli strane investitore, kako bi se mladi ljudi zapošljavali. Svi oni koji žele da ulažu svoj novac u Srbiju, svi oni iz inostranstva složili su se i prihvatili su ovakav predlog zakona. Ono što za razliku od ostalih predloga zakona koji su ranije donošeni ovaj zakon donosi jeste da su njegove odredbe jasne i precizne, da ne postoji prostora da se čita između redova. Ranije se upravo u tom prostoru između redova, upravo u tim tzv. rupama u zakonu davali pojedincima privilegije, tako da nisu svi bili jednaki da tako kažem. Ovaj zakon je upravo nešto suprotno tome i ovaj zakon jasno i precizno definiše pojmove kao što su rad na određeno vreme, zatim uslove pod kojima poslodavac može dati otkaz zaposlenom i ne može se iz tog okvira proširiti, zatim preciznije određuje cenu rada.
Ovaj zakon je upravo nešto suprotno tome. Ovaj zakon jasno i precizno definiše pojmove, kao što su rad na određeno vreme, zatim uslove pod kojima poslodavac može dati otkaz zaposlenom i ne može se iz tog okvira proširiti, zatim preciznije određuje cenu rada.
Ovaj predlog izmena i dopuna zakona je usaglašen sa svim propisima Evropske unije. Ono na šta ću se posebno osvrnuti, a što donosi kao novinu ovaj zakon, jeste nešto što će svakako biti pomoć u zapošljavanju osobama koje imaju dosta godina staža, da ne kažem starijim osobama.
Do sada smo imali situaciju u našoj privredi da je poslodavac bio obavezan da radniku isplaćuje minuli staž za sve godine staža, što je na primer izgledalo ovako – da ako poslodavac zaposli radnika koji ima 25 do 30 godina staža, a kod njega radi, recimo, samo mesec dana, on je dužan da mu plati sav taj minuli staž za sve godine unazad. To poslodavcima svakako nije odgovaralo, te su izbegavali da zapošljavaju starije osobe, a sa druge strane imali smo problem sa ljudima koji su imali toliko godina staža, a sa druge strane nisu ostvarili pravo na penziju, šta onda sa tim ljudima. Prosto terali smo ih u sivu zonu.
Druga stvar koja će se ukinuti ovim zakonom, jeste nešto, što mogu slobodno da kažem, predstavlja javnu tajnu u Srbiji, a to su takozvani blanko potpisani sporazumi i prekidi radnih odnosa. Svaki radnik, u stvari ne svaki, ali većina radnika u Srbiji je u prethodnom periodu, prosto je bila primorana kod privatnih poslodavaca da potpiše dokument kojim se navodno sporazumeva da sporazumno prekida radni odnos. Takav papir je poslodavac držao u svojoj fijoci i mogao ga je aktivirati u bilo kom trenutku kada njemu odgovara.
Upravo, ovakav primer i još dosta primera opovrgava ono što sindikati tvrde, a to je da još uvek važeći Zakon o radu pružao radnicima sigurnost. Da to nije tako govori i podatak da je između 2005. i 2012. godine, kada je Zakon o radu bio na snazi 354.000 radnika ostalo bez posla. Pa kako to, ako je taj zakon prosto stvarao sigurnost tim radnicima? Kako je toliko ljudi onda ostalo bez posla? Od toga 380.000 u privatnom sektoru.
Složićete se, po ovim podacima nešto je bio zaštićeniji javni sektor, a to je upravo zbog neodgovorne politike prethodne Vlade koji je javni sektor koristio zapošljavajući svoje ljude. Na takav način svakako je doveo i srpsku privredu i državu do bankrot. Donošenjem jednog ovakvog zakona svakako ćemo izbeći bankrot Srbije i svakako ćemo od Srbije stvoriti jednu bolju i uređeniju državu.
Svesni smo toga da ovaj zakon svakako nije spisak lepih želja, ali smo spremni da se uhvatimo u koštac, jer mi smo za razliku od onih, od nas odgovornih ljudi. Kao što sam već navela, ovaj zakon je izuzetno jasan i precizan, ali upravo zbog toga mislim da ovaj zakon i jeste problem nekima.
Naime, prethodne nedelje sam sa svojim kolegama, poslanicima iz SNS-a, sa članovima skupštinskog Odbora za rad prisustvovala jednom sastanku koji su organizovali predsednici sindikata. Mogu u svoje lično ime da kažem, a nadam se da će se moje kolege sa tim složiti, mi smo zaista bili zatečeni onim što smo tamo čuli. Mi smo od tog razgovora očekivali da ćemo čuti jasne i precizne podatke, odnosno odgovore, šta to njima ne odgovara u ovom zakonu, šta to nije po meri radnika, na šta se oni konkretno žale. Nažalost, takve odgovore nismo dobili. Dobili smo uvrede, dobili smo obrazloženje da zakone šalju veliki bogovi, da smo siledžije, da smo alavi, da se pendrekom ne donose zakoni.
E pa, gospodo iz sindikata, želim sa ovog mesta da vam kažem – Srpska napredna stranka zaista nije kriva što je u prethodnom periodu ostalo 500.000 ljudi bez posla. Srpska napredna stranka nije kriva što su radnici u Srbiji poniženi i primorani da rade na crno. Gospodo iz sindikata prestanite da obmanjujete radnike, vaš posao jeste da štitite njihova prava. Međutim, posle svih razgovora koje smo imali ja se pitam da li vi štitite njihova prava, ili štitite samo svoje privilegije.
Nažalost, sada ste našli, tačnije dobili saveznika. Dobili ste saveznike u onima koji su godinama uništavali našu privredu. Dobili ste saveznike, pa sada možete zajedno da se borite protiv reformi u Srbiji, zajedno možete da se borite protiv radnih mesta, zajedno možete da terate investitore iz Srbije.
To ste našli da radite sada u ovom trenutku. Sada kada je neko konačno krenuo da radi ono što je trebalo da se desi pre deceniju. Kada je uzeo stvar u svoje ruke i skupio hrabrosti da donese jedan ovakav zakon. Sada kada je pokrenuta privreda u Srbiji, kada se javljaju novi investitori, kada se otvaraju nova radna mesta. Očigledno je nekome ovaj zakon pretnja, Srpskoj naprednoj stranici je obećanje i mi ćemo ga ponosno doneti. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović, a neka se pripremi narodna poslanica Vesna Rakonjac. Izvolite.