Hvala uvaženi predsedavajući.
Još je Vinston Čerčil svojevremeno rekao da osoba koja u mladosti je levičar, a da to posle svojih tridesetih godina nije shvatio da je zabluda, zapravo je trebalo da postane konzervativac, pitanje je koliko je baš sposobna da se bavi politikom.
Meni je drago, gospodine Vulin, da vi to polako shvatate, ali mi nije jasno da ljudi koji su tako žestoko kritikovali samoupravljanje 2001. godine, a verujte sećam se vrlo dobro gospodine Arsiću jer ste i vi tada bili narodni poslanik, sećam se tog perioda jer sam bio skupštinski izveštač, baš izjave gospodina Pajtića uperene protiv samoupravljanja. Meni je sada prosto nejasno kako naprasno postadoše drugovi i drugarice. Ovde doživljavamo jednu nirvanu tih levičarskih ideja, a pritom, ako je neko sahranio radništvo u potpunom, u pravnom smislu te reči, ako je neko vodio najgori, onaj divljački liberalni kapitalizam, baš su ga vodili sadašnji drugovi i drugarice.
Samim tim takvo licemerje ne mogu da prihvatim i moram da priznam, što se tiče samih izmena i dopuna Zakona o radu, a inače reći ću vam, ti ljudi su 2001. godine doneli tadašnji Zakon o radu koji je u svom, čini mi se, 101. članu odredio da poslodavac je mogao da vam da otkaz, niti da vas pita, niti bilo kakvo obrazloženje da da. Jednostavno ste mogli da budete najureni iz firme bez ikakvog obrazloženja. Tada to nikome nije smetalo. Tada se to opravdavalo kako idemo ka tržišnoj ekonomiji, tržišnoj privredi, a danas kada smo posledice svih tih zakona doživeli u eroziji naše privrede, u potpunom krahu naše privredne aktivnosti i svega, sada smeta kada se donosi zakon da imate odgovornost i poslodavca sa jedne strane, a bogami i radnika sa druge strane.
Godine 2005. se otišlo u drugu krajnost. Donet je Zakon o radu gde se navodno radnik zaštitio. Stvarno smo došli u situaciju da iste mogli da otpustite čoveka koji čak ništa nije ni radio u firmi, ali nije mogao da dobije otkaz nikako. Sa druge strane je potpuno destimulisao dalje zapošljavanje.
Onda smo doživeli situaciju da 300 i nešto hiljada ljudi ostane bez posla, da srednje generacije, to je ono što je najgore, ljudi koji su imali 40 ili 50 godina, koji su dobili otkaz u tim divnim tranzicionim okolnostima koji su nam tadašnji rukovodioci DOS-a uvodili, ostali su na ulici i nisu mogli nikako da dođu do posla zato što su uvedene neverovatne odredbe da recimo, morate da platite otpremninu za sve godine radnog staža. Nijedan poslodavac naravno to nije hteo da prihvati.
Sada se ovim zakonom uvodi mogućnost da i ti ljudi, to je ono što je najvažnije, koji imaju 40 ili 50 godina, koji imaju još mogućnosti da rade, da mogu ponovo da se zaposle. Mogu da budu ponovo korisni, da rade u određenim firmama, zavisi kom poslodavcu su potrebni. To je ono što je po meni ključ svega. Na taj način se podiže privredna aktivnost jedne države. Mi nažalost ovaj zakon donosimo, rekao sam kao posledica potpunog uništenja srpske ekonomije.
Ovde smo imali i to je ono što je meni najstrašnije kada se ljudi koji su ostali bez posla nazivaju gubitnici tranzicije, pa jeste nažalost oni su gubitnici tranzicije, ali smo imali koliko hoćete dobitnika tranzicije koji su danas postali odjednom kao što sam rekao „drugarice i drugovi“.
Moram samo da vam saopštim „drugarice i drugovi“ iz opozicije, Edvard Kardelj je davno umro, a takođe i samoupravni socijalizam sa njim. Danas su potpuno neke druge okolnosti.
Kada govorimo o sindikatima, ja gospodine Vulin moram vama da zamerim, kao što lično zameram i možda gospodinu Vučiću. Imam pravo kao poslanik vladajuće većine, zameram što su uopšte sa ovim predstavnicima sindikata razgovarali. Lično nikad ne bih razgovarao sa njima. Zato što ti predstavnici, samozvani predstavnici sindikata nikada u životu se nisu borili za radnička prava.
Naprotiv, uživali su najgore moguće privilegije, a radnici su ostajali bez posla i naravno porodice su čitave uništavane kroz privatizaciju, kroz pljačkašku privatizaciju, kroz uništenje fabrika, a oni su se naravno bogatili i imali su bankovne račune, odlične automobile mogli su da letuju gde hoćete.
Kakvi su to predstavnici sindikata? Zato ja ne mogu da shvatim da oni danas nekog pozivaju na ulicu, a tolike godine se prstom nisu mrdnuli da nekom radniku obezbede nešto, i zato moram da priznam, zameram vam lično što se sa njima razgovaralo.
Mislim da ti ljudi nisu uopšte nikakvi predstavnici radnika i jednostavno s njima nije trebalo ni razgovarati. Ali, u redu ja razumem demokratski kapacitet i ove Vlade i svakog ko želi da uvaži sagovornika. Međutim, oni nemaju ekskluzivno pravo da donose bilo kakav Zakon o radu. Ovo je dobar zakon čim su dotična gospoda protiv njega. Verujem da ste zaista uradili nešto što je korisno.
Malopre je postavljeno pitanje gospodinu Stefanoviću, krivo mi je što nije ovde – zašto ministar unutrašnjih poslova brani Zakon o radu?
Pa, molim vas u vreme, to sjajno, mi smo doživeli da u MUP imamo ne znam koliko sindikata, svi su navodno reprezentativni, tamo sede nekakvi ljudi koji uopšte ne dolaze na posao, a vode se da su radnici MUP i primaju platu, eto razlog više da dođe ministar unutrašnjih poslova i da obrazloži da takve stvari više neće biti moguće u MUP, to je postala jedna neizdrživa situacija.
Dosta je bilo zapošljavanja u administraciji, red je da se naravno podiže privatni sektor. Ovaj zakon je nešto što podstiče razvoj privatnog sektora, meni je to jako drago. Drago mi je što lakše možete da se zaposlite po ovom zakonu, nego što je to bilo do sada.
Isto tako mora da se zna i odgovornost radnika, dobro je što možete lakše da dobijete otkaz, a nema tog poslodavca koji će otpustiti dobrog radnika. Dobrog radnika će naprotiv, on uvek stimulisati i gledaće da ga dalje podstakne i da ga motiviše da što bolje radi.
Prema tome, ovo su zaista dobre izmene i dopune zakona, ovu su prave reforme i nadam se, a moram da priznam da sam i dalje sumnjičav zato što je jako teška ekonomska situacija, ali nadam se da upravo ovakvom jednom reformom možemo da krenemo napred i verujem da Srbiji slede neka lepša vremena. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Vesna Rakonjac, a neka se pripremi narodni poslanik Nebojša Petrović. Izvolite.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, koristim priliku kao predsednik Odbora za rad, da se prvenstveno zahvalim predstavnicima Ministarstva za rad, koji su juče sa nama zajedno radili na pojašnjenju spornih tzv. spornih nekih članova zakona, na njihovim konkretnim, nedvosmislenim i stručnim odgovorima koji su jednostavno otklonili sve dileme koje su postojale.
Da se ne bih ponavljala, jer moje kolege su maltene izložile sve ono što ovaj zakon dobro donosi, a dobro donosi i poslodavcima i stranim i domaćim investitorima koji će unaprediti realni sektor i pospešiti zapošljavanje. Isto tako dobro donose i onim teško zaposlivim kategorijama ljudi koji su u vreme nekorektnih pljačkaških privatizacija ostali bez posla, a radi se o ljudima u ozbiljnim godinama, ljudima visoko stručnim koje bi svaki poslodavac želeo za sebe i uz sebe.
Smatram da ovim ukidanjem minulog rada prilikom zapošljavanja kod novog poslodavca, taj visoko stručni kadar neće izgubiti ništa. Dobar poslodavac zna da prepozna dobrog radnika, dobrog stručnjaka i kao što je to svuda u modernom svetu praksa, ugovaraju se bruto ugovori o isplati zarade i bruto zarada, tako da jednostavno ne sumnjam da će biti i isplaćeni adekvatno za svoj rad.
Po drugom osnovu, znači, kada govorimo o zaštiti prava trudnica, ovim zakonom u jednom delu je vraćeno dostojanstvo trudnicama da jednostavno, bez zaziranja mogu da odu kod svog lekara na pregled i da ne strahuju i da ne izmišljaju neke druge razloge, dovoljno je samo da se jave poslodavcu i da odu na zakazani pregled.
Još jedna stvar koju smo čuli, a to je da ovim zakonom sankcionišemo na neki način, odnosno stavljamo u povlašćeni položaj poslodavca u odnosu na trudnicu, a to je kada kažemo – osim u slučajevima iz člana 179.
I trudnica kao i svaki drugi zaposleni mora da poštuje i radnu disciplinu, a da i ovo nije baš tako jednostavno da im se uruči otkaz, je i to, što pre uručivanja otkaza o radu, poslodavac je dužan da uputi pismeno pisano upozorenje i da ostavi rok od osam dana, pa, ako se ponovi nešto što nije u skladu sa Zakonom o radu i radnoj disciplini, tek onda nastupa ova situacija. Priznaćete da ni jedan poslodavac neće baš olako uz puno objašnjenje dati upozorenje trudnici samo zato što je trudna ako nije postojala ozbiljna povreda radne dužnosti.
S druge strane, slažem se u tom delu da žena koja je u sedmom mesecu trudnoće, neće moći da obavlja poslove koji obavljaju drugi zaposleni, ali jasno je precizirano zakonom da ni u kom slučaju poslodavac ne sme da ugrozi zdravlje trudnice ili dojilje da može da je premesti na lakše radno mesto ili da joj da plaćeno odsustvo za taj period. Prema tome, ovim zakonskim rešenjima ni trudnice, ni majke, ni dojilje ništa nisu izgubile.
Još jedna važna stvar, a koja je jasno definisana, a to je pooštrena zakonska politika kada su u pitanju i kaznene odredbe za tzv. sivu ekonomiju, odnosno za rad na crno.
Mi znamo da neki radnici koji rade na crno, posebno vidljivi tek onda kada se desi neka povreda na radu, što je karakteristično za građevinsku industriju i za građevinare. Znači, svesni smo toga da se dešavaju razne manipulacije u toj oblasti i one jednostavno predstavljaju ugrožavanje zdravlja i života zaposlenog. To je ovim zakonom jasno regulisano, jasno su precizirane odredbe da poslodavac mora na mestu radnog mesta zaposlenog da ima adekvatan ugovor o radu, odnosno sve papire koje zakonom predviđa da ima o zaposlenom.
Ne može da pravi fiktivne ugovore, da ih antidatira jednostavno inspektoru za rad mora da pruži sve ono što je neophodno na licu mesta i u momentu inspekcijskog nadzora.
Ono što je jako dobro to je i rad na određeno vreme i mislim da je dobro što je na 24 meseca i ne bi bio opet manipulacija kada je ova odredba u pitanju, a to je ne može 24 meseca da se ponavlja u beskraj kod istog poslodavca.
Nakon isteka 24 meseca privremenog rada zaposleni može da radi na određeno vreme, ali kod drugog poslodavca. Do sada to nije bila praksa. Znači, radili su na godinu dana, prekidali radni odnos i beskonačno radili na godinu dana na određeno vreme i upravo je to razlog što nepoželjni za bankarske kredite i nisu socijalno praktično sigurni.
Što se tiče produžetka rada na određeno vreme na 36 meseci za novog poslodavca, mislim i da je to veoma dobro, jer će u tih 36 meseci novi poslodavac da razvije svoj posao i da omogući zapošljavanje novih ljudi. Jako je dobro i što ovaj rok na određeno vreme može da se produži i za one osobe kojima nedostaje do pet godina za penzioni staž i da ovim ljudima vrati dostojanstvo, a ne da idu od nemila do nedraga na šest meseci, na godinu dana i da tako skupljaju potrebne godine za penziju.
Ono što je interesantno u ovom zakonu to je i probni rad. U toku samog probnog rada zaposleni može da radi i da obavlja više srodnih poslova, tako da može da se iskaže i da jednostavno na taj način ubedi poslodavca da ga primi u kolektiv. Ono što je veoma dobro u ovoj situaciji, i ako je zaključio sa poslodavcem raskidni ugovor zaposleni mora da dobije obrazloženje zašto nije primljen od strane poslodavca ako poslodavac odluči da ga ne primi.
Ne vidim razlog da se bojimo ako su jasno definisane i precizirane šta je to povreda radne dužnosti i mislim da će na taj način biti sankcionisani samo oni koji ne ispunjavaju radne obaveze, da će jednostavno biti sankcionisani oni koji su govorili da ne može biti toliko malo plaćen koliko može malo da radi, da je to vreme davno prošlo, a da će da se stimulišu radnici koji vredno rade i zarađuju za svoj život.
Dobro je i sprečavanje zloupotrebe nadoknade za smenski rad. Jasno je definisano da je noćni rad u okviru smenskog rada i on ostaje. Znači, nemojte manipulisati da je smenski rad ukinut. Kao što je ministar rekao, smenski rad u popodnevnoj smeni u prodavnici nije isto što i smenski rad u rudniku. To su potpuno dve različite kategorije, a to je jednostavno isto kao kada govorimo i o beneficiranom radnom stažu. Ne može istu beneficiju imati sekretarica nekog direktora rudnika ili direktor rudnika a da istu tu beneficiju ima i rudar. Morate priznati da je to nekorektno i nepošteno.
Još bih se osvrnula samo na jedan segment, a to je segment iz Zakona o PIO. Dosta je bilo polemike oko toga, oko produženja godina potrebnih za ostvarivanje prava na penziju i da ćemo na taj način destimulisati zapošljavanje. Ja ću da citiram predstavnika Ministarstva koji je juče to jednostavno i plastično objasnio, a to je – kada imate jednog zaposlenog koji treba da ode u prevremenu penziju ili, znači, po nekim beneficijama, vi ćete dobiti jednog penzionera više a zaposleni broj će ostati isti, pod uslovom da na to radno mesto zaposlite drugu osobu. Prema tome, vidite da se i tu pravi jedna disproporcija. Tako da, mislim da ćemo ovim reformskim zakonom pokrenuti našu privredu, zaposliti mlade ljude i ostvariti ono što smo i planirali, a ono što smo planirali i što smo ostvarili predstavićemo vam nakon sto dana Vlade. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Petrović, a neka se pripremi narodni poslanik Mirko Krlić.
Izvolite gospodine Petroviću.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi ministre, poštovane koleginice i kolege, nekim ljudima je jako lako da se bave politikom jer nemaju apsolutno nikakvu odgovornost za javno izgovorenu reč. I danas sam imao prilike da čujem dosta takvih diskusija, ali pošto nisam imao priliku za repliku, iskoristiću samo jedan minut da repliciram drugu Stefanoviću, koji nažalost nije tu. Pokret socijalista je partija koja formirana pre šest godina, u njemu ima levičara koji su bili u drugim partijama pre toga, ali najveći broj nas nije bio ni u jednoj partiji pre Pokreta socijalista, tako da apsolutno povezivanje Pokreta socijalista sa nekim prošlim vremenima je neprimereno i neistinito.
Ako postoji dilema da li će ovaj zakon, odnosno zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu biti reformski ili ne, jedno je sigurno – njega je napisalo vreme, vreme u kome se našla i Srbija i srpska privreda, ekonomija, finansije, u kome su se našli svi i zaposleni i nezaposleni građani Srbije.
On je bio neminovnost. Da li će biti reformski ili ne, neće zavisiti samo od toga kakav tekst u njemu piše, već pre svega od naše istrajnosti da primenimo taj zakon.
On u sebi sadrži nekoliko vrlo bitnih instituta za koje ja smatram, mi u pogledu socijalista smatramo da su jako bitni. Nadam se da se kolega Đukanović neće naljutiti, levičarstvo može da potraje i čitav život i ta dva instituta su sadržana u dve vrednosti za koje mislim da su jako bitne i da su na dobrobit Srbije, a na dobrobit i radnika u Srbiji.
Prvo, pomenuti institut izvršne isprave, on je ovde prikazivan samo kako jedan od atributa ili načina prisile realizacije isplate zarađenog novca od strane poslodavca, ali ideja je suštinski bila malo dublja. Radi se o potrebi da se na isti način od strane poslodavca tretira sve ono što ulazi u proces rada, ono što ostvaruje višak vrednosti, odnosno taj profit, kako ga u kapitalizmu nazivamo.
Ako morate da za mašinu koju želite da kupite, položite garanciju, ako morate za materijal koji ćete utrošiti u procesu proizvodnje takođe položiti neku garanciju, potpuno je logično da morate da položite garanciju, odnosno obezbedite vrednost bilo materijalnu, bilo neku drugu, kojom ćete one zaposlene koje želite da uključite u taj vaš proces proizvodnje, u taj proces prikupljanja viška vrednosti, odnosno profita, takođe obezbedite.
Ne možete na tržištu radne snage uzimati radnike, a da pre toga niste projektovali potreban novac za njihove plate, zato je institut ove izvršne isprave mnogo dublji i mnogo snažniji nego što je sama prisila ili mogućnost da se naplati taj novac koji je zarađen radom.
Druga vrednost, koja, opet kažem, ima za nas levičare malo ideološki prizvuk, jeste da ovaj zakon donosi jednu značajnu novinu u nužnosti ukrupnjavanja sindikalnih organizacija. Svi smo svesni da danas u Srbiji postoji desetak hiljada raznoraznih sindikalnih organizacija koje su između ostalog i među sobom i suprotstavljene, dosta nesložne u bilo kakvoj ozbiljnijoj ideji da zaštite radnike u Srbiji.
Na ovaj način, mislim da će se u budućnosti stvoriti ozbiljne i značajne po brojnosti, sindikalne organizacije koje će uz to biti i autentične, nosiće, da kažem svoju snagu, svoju jačinu iz samog radništva, odnosno iz članstva koje ga i koriguje i usmerava svoje rukovodstvo.
U tom smislu, ja očekujem da će vrlo brzo u Srbiji izrasti nove velike ozbiljne sindikalne organizacije, koje će imati svoju punu autonomnost, a ne, ovako rasitnjene i politizirane sindikalne organizacije.
Za nas je to jako bitno jer smatramo da će to biti jedan ozbiljan teg u budućnosti, odnosno protiv teg eventualnoj želji da se kapital u toj meri, da tako kažem, ponaša osiono i da, tako kažem, zanemari interes radništva.
Jedna je stvar prosta i to je nepotrebno da se dokazuje, a to je da se od 2001. godine, od tog čuvenog 12. februara na ovamo, zaista dogodio jedan, mogao bih tako da kažem, iako dosta teško zvuči taj pojam, genocid.
Pljačkaška privatizacija u Srbiji je bila genocid nad Srbijom i nad radništvom u Srbiji. Oni koji su je sprovodili, oni koji su učestvovali u njoj, danas se preoblače u zaštitnike tih istih koje su doveli u situaciju u kojoj se nalaze.
Mogu samo da kažem, sačuvaj bože one radne ljude čija prava štite ti koji su ih tamo i odveli.
Još jedan komentar samo vezan za Zakon o penziono invalidskom osiguranju. To je, prosto, i moja molba ministru, ako je moguće da Vlada, s obzirom da smo propustili da taj amandman predložimo, da razmotri, a to je upravo malopre pomenuti upravni odbor, odnosno izmene zakona u tom smislu smanjenja broja članova upravnog odbora.
Mislim da bi bilo jako loše da još narednih šest meseci ovakav sistem vođenja PIO fonda ostane, s obzirom da je zakonom predviđeno da ta izmena stupi na snagu tek 1. januara 2015. godine. Mislim da bi trebalo napraviti tu dopunu da ovaj član zakona, mislim da se radi o izmeni člana 155, stupi na snagu odmah po objavljivanju u „Službenom glasniku“.
Za to imam vrlo jake argumente. Kroz uvid u poslednjih mesec i po dana, imao sam prilike da se upoznam sa izuzetno ozbiljnim javašlukom, a mogao bih da kažem i neozbiljnim rukovođenjem imovinom PIO fonda, jer većina, da ne kažem skoro svi ugovori o davanju na korišćenje imovine PIO fonda su napravljeni bez bilo kakve nadoknade. Dakle, u pitanju su centri za rehabilitaciju, u pitanju je poslovni prostor itd.
Znači u 90% slučajeva se radi o davanju tog prostora, odnosno imovine PIO fonda bez ikakve nadoknade. Imam informacije da se ta imovina kasnije daje i u podzakup. Dakle, neko lepo prihoduje od imovine ove države, a nasuprot tome imate situaciju da moramo da dofinansiramo PIO fond, odnosno da se novac iz budžeta troši za tu namenu. Zahvaljujem.

Narodni poslanik dr Janko Veselinović, po Poslovniku. Izvolite.

Poštovana predsednice, član 107. Poslovnika.
Predsedavajuća čini mi se da niste pažljivo slušali …

Čula sam. Znam tačno šta ćete da kažete, da je privatizacija bila genocidna.
Kako treba da reaguje predsedavajući u tom momentu?

Dakle, ovakvu situaciju smo imali u novembru mesecu prošle godine. Na ovakvu situaciju su reagovali iz raznih međunarodnih organizacija, između ostalog i Jevrejske zajednice u Srbiji.

Molim vas, nemojte da poredimo to i privatizaciju.