Ja mislim da sam postupao u skladu sa Poslovnikom i na vreme sam upozoravao sve govornike.
Nastavljamo dalje sa radom.
Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Nada Lazić. Izvolite.

Hvala lepo.
Član 44. ima veze upravo sa prethodnim članom koji je ministar obrazlagao i upravo ono što smo napomenuli da će se desiti. Mi predlažemo da se ovaj član briše, a on kaže: „Ako poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi odgovarajući posao u smislu člana 101. ovog zakona, koji se odnosi na osobe sa invaliditetom, zaposleni se smatra viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona“.
Evo, ponoviću ono što sam rekla i za obrazloženje člana 43. Naime, ovim se predviđa mogućnost da poslodavac zaposlenog sa invaliditetom, kome ne može da ponudi drugo odgovarajuće radno mesto, proglasi tehnološkim viškom i time se drastično krši Ustavom zabranjena diskriminacija po osnovu invaliditeta.
Ustavom je propisana posebna zaštita osoba sa invaliditetom u oblasti radnih odnosa, član 60. stav 5. i garantovana zaštita stečenih prava.
Predlog ovog člana nije u skladu ni sa odredbama Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koju sam spominjala i kod člana 43. a ovu Konvenciju je ratifikovala Srbija 2009. godine, odnosno radi se o direktnom kršenju člana 4. To je zabrana ukidanja važećih prava osoba sa invaliditetom i člana 27. ravnopravnost i zaštita osoba sa invaliditetom o diskriminaciji u oblasti zapošljavanja i radnih odnosa pomenute Konvencije i stvara se mogućnost, ukoliko bi se zadržalo rešenje sadržanog u Predlogu zakona, da naša zemlja bude izložena kritici pri razmatranju inicijalnog izveštaja o sprovođenju Konvencije u Komitetu UN za prava osoba sa invaliditetom.
U obrazloženju je rečeno da se amandman ne prihvata iz razloga što je predloženo zakonsko rešenje povoljnije za ovu kategoriju zaposlenih, jer je uvedena obaveza poslodavca da im obezbedi drugi odgovarajući posao, a u slučaju da poslodavac nema odgovarajući posao, zaposlenom može otkazati ugovor o radu po osnovu tehnološkog viška, uz obavezu isplate otpremnine ili obezbeđivanja odgovarajućih poslova kod drugog poslodavca.
Interesantan je sledeći deo obrazloženja u kome se kaže: Zakon o radu ni do sada nije utvrđivao zabranu prestanka radnog odnosa osobama sa invaliditetom i zaposlenom sa zdravstvenim smetnjama, pa im je mogao prestati radni odnos bez isplate otpremnine. Znači, sada je pogodnost što može da mu da otkaz ako mu isplati otpremninu, a kako će dalje živeti, to nije važno. Hvala.

Hvala.
Po amandmanu, narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Kada se govori o pravima lica sa invaliditetom ili o pravima trudnica, porodilja, dojilja, svi mi prilazimo toj temi sa jednim posebnim senzibilitetom, sa jednom posebnom osetljivošću.
Ne postoji Zakon o radu na ovom svetu, a koristio sam uporedno pravo, koji kaže da osoba sa invaliditetom ne može da dobije otkaz. Voleo bih da postoje takvi zakoni i voleo bih da postoje takve mogućnosti. Takve mogućnosti ne postoje nigde.
Ono što je ovaj zakon o radu, još uvek postojeći, nekoliko sati još ili nekoliko dana, od 2005. godine na ovamo doprineo je da od 2005. do 2013. godine 354.000 ljudi ostane bez posla. Od tih 354.000 ljudi, koliko je ljudi sa invaliditetom, koliko je trudnica? Koliko ljudi se nije opredelilo za brak zato što je ostalo bez posla, za rađanje dece zato što su ostali bez posla? Za koliko smo manji zato što je 354.000 ljudi u Srbiji ostalo bez posla od 2005. godine, za vreme važenja ovog zakona o radu?
Zbog toga ću se pridružiti mišljenju ministra Vulina i ne razumevanju. Ako smo mi ovim zakonom napravili jedan mali iskorak, možda ne svemirski, ali jedan mali iskorak, ukoliko bi se ovi amandmani ili ovaj amandman prihvatio, značilo bi da se vratimo na staro. Značilo bi da lica sa invaliditetom, a ima ih mnogo u onih 354.000 ljudi, koliko je prethodni režim ostavio bez posla, značilo bi da ponovo ostaju bez posla, bez ikakve šanse da im se nađe radno mesto u okviru firme, bez ikakve šanse da dobiju otpremninu.
Otpremnina nije legalizacija otkaza. Otpremnina je samo dodatna podrška da tih nekoliko meseci da imaju preživljenih. Do sada nisu imali ništa.
Ja bih bio daleko srećniji kada bi ova država imala javne finansije koje bi mogle da prate daleko bolje subvencije i trudnicama i licima sa invaliditetom, ali nema. Nema zato što je za prethodne Vlade, za Vlade do 2012. godine bilo bitnije da se povećavaju troškovi i plate javnom sektoru. Bilo je bitnije da se povećavaju plate u javnim preduzećima, da se na taj način kupuje neki socijalni mir, da se na taj način kupuju neki izbori, da se ne pravi i ne ide ekonomskom logikom.
Kada imate pad proizvodnje, normalno je da imate i pad u javnom sektoru, a mi imamo pad ekonomije, a rast u javnom sektoru. Zbog toga smo došli do situacije da su rashodi na plate u javnom sektoru 24% ukupnih budžetskih rashoda. Rashodi na plate su u 2013. godini za 154 milijardi dinara veći nego 2007. godine.
Da nisu tako neodgovorno povećavane plate u javnom sektoru, šta mislite koliko od tih 154 milijardi dinara bi moglo da ode trudnicama, moglo da se da licima sa invaliditetom, moglo da se da subvenicja da se ta radna mesta zadrže? Ne, bitnije i bolje je deklarativno se zalagati za trudnice, deklarativno se brinuti nad sudbinom lica sa invaliditetom, a povećavati plate u javnom sektoru i to partijskim kadrovima kojima je napunjen javni sektor.
Najveće prosečne plate u javnom sektoru su očekivano u javnim preduzećima. Prosečna plata je 62.000 dinara ili 530 evra. U tom sektoru su plate i najbrže rasle od 2007. do 2013. godine, u tim istim javnim preduzećima za 68%.
Ponovo ću se vratiti na isto pitanje. Ne možemo se deklarativno brinuti nad trudnicama, porodiljama, natalitetom koji je jako loš u Srbiji, brinuti se nad licima sa posebnim potrebama i sa invaliditetom, kojima ovaj zakon daje pravo da dobiju drugo radno mesto u okviru iste firme, pa ako ne može ni to tehnološki višak, ali sa otpremninom za razliku od dosadašnjeg zakona, koji nije davao ni mogućnost ni drugog radnog mesta ni otpremnine.
Ali, za ta lica bi i za mnoga druga bilo mnogo više i posla i novca, da je bilo odgovornije vlasti do 2012. godine, koja je umesto ka tim kategorijama ljudi, ka razvoju našeg društva, novac trošila, sagorela hraneći svoje partijske kadrove u javnom sektoru. E, to je neodgovorna politika, kao što je i neodgovorno dati amandman kojim se smanjuju prava licima sa invaliditetom, a to predstavljati kao, Bože moj, brigu o njima.

Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović. Replika.

Zamislite vi da nije bilo rata, sankcija, zamislite vi da niste potrošili 45% bruto društvenog proizvoda, zamislite vi da niste 200.000 ljudi isterali iz zemlje, zamislite vi da za ove dve godine niste 50.000 ljudi otpustili, zamislite vi da 6 milijardi evra niste zadužili Srbiju za dve godine, zamislite vi da ste nešto uradili, umesto što samo pričate o nama. Zamislite vi, kada shvatite da ste vlast, bićete u opoziciji, jer nikako da shvatite da ste vlast. Kada shvatite, tada ćete najzad otići u opoziciju. To je ono što je strašno.
Ne razumem ovakav pokušaj da nekome ko je davao više se spočitava što je davao više. To nigde u Evropi ne postoji, nigde. Ne verujem da u svetu postoji. Vi koji smanjujete prava i licima sa invaliditetom i trudnicama i porodiljama, recimo, u Beogradu i svim drugim ljudima i ukidanjem 13 penzije, vi koji ćete sada smanjiti penzije i plate, vi sada ustanete i nama spočitavate što smo ih podizali. Pa, da li vi slušate sebe? Pa, jeste krivi smo, krivi smo zato što su bile više plate i penzije, nego za vaše vreme. Krivi smo. Vi to pokušajte da objasnite tim radnicima napolju, lepo sam vas molio da izađete sa mnom zajedno da im objasnite kako je divan zakon. Niste izašli. Ja sam izašao.
Što niste išli tamo da im objasnimo što je super zakon, i ministar je mogao sa nama? Ima tamo ljudi koji sigurno ne vole Demokratsku stranku. Ja ne bežim od odgovornosti naše stranke. Ali, ovo nije stranačka stvar. Ovaj zakon će pogoditi sve u Srbiji, ne samo članove stranaka. O tome mislite. Hvala.

Reč ima, ministar Vulin.

Znate, ko je kriv za ratove ili sankcije, u najmanju ruku postoji nekoliko različitih škola mišljenja, nešto misle građani Srbije, nešto misle političke stranke, nešto misle učesnici ratova. Ali, ko je kriv za 354.000 otpuštenih, postoji samo jedna škola mišljenja. Vlast koju je činila Demokratska stranka. Ko je kriv za 400.000 eura koje su nestale netragom iz Razvojne banke Vojvodine? Kriv je samo onaj ko je rukovodio time. Ne može biti niko drugi kriv.
Dakle, oko nekih stvari se možemo raspravljati, a oko kriminala i lopovluka koji su bili u ovoj zemlji ne možemo da se raspravljamo, to je više nego jasno.
Koristim ovu priliku da stavim tačku na sporni amandman, odnosno sporni član. Dali smo više mogućnosti osobama sa invaliditetom i ponosan sam zbog toga. Još jednom ću zbog građana Srbije ponoviti. Ukoliko poslodavac posle nekoliko pokušaja nije u stanju da nađe odgovarajuće radno mesto u skladu sa sposobnostima osobe sa invaliditetom, dužan je da mu isplati otpremninu kao tehnološkom višku i samim tim, kao tehnološkom višku, na to radno mesto ne može da zaposli nikoga tri meseca, za razliku od prošlog rešenja gde je mogao da ga otpusti bez nadoknade i zaposli bilo koga drugog na njegovo mesto. Stvarno ne razumem u čemu je ovde problem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika.

Razgovarali smo sa sindikatima i razgovaraćemo sa sindikatima i sada upravo razgovaramo sa sindikatima. Čini mi se da smo se zajedno i videli smo se u prostorijama sindikata i nije mi trebala obezbeđenje da odem tamo, niti sam se udvarao sindikatima, ali ih nisam, kao što postoje neodgovorni političari u ovoj sali, pozivao na ulicu, pozivao na ukrajinski scenarijo, pozivao na lomljenje, pozivao na destabilizaciju, kao što ste vi uradili i ne samo sada, već i u nekim mesecima koji su iza nas.
Da li ste davali više je diskutabilno pitanje, ali da ste uzimali više, uzimali ste. Uzimali ste i to nekontrolisano i iz Razvojne banke, ali i iz ostalih banaka i fondova i svega odakle je moglo da se uzme.
Ono što hoću da vam kažem i što je činjenica, da je usled naglog i nekontrolisanog rasta plata i penzija neodgovorno između 2007. i 2013. godine javni dug Srbije vrtoglavo rastao i sada iznosi 21 milijardu evra. Da su rashodi za plate i penzije u skladu sa rastom javnih prihoda, javni dug bi bio manji za 705 milijardi dinara ili za 6 milijardi i 70 miliona evra manji. Da je pratio rast kako treba, danas bi javni dug Srbije bio niži za trećinu i iznosio bi oko 45% BDP da nije bilo nekontrolisanog rasta plata i penzija, kojima ste dobijali izbore, kojima ste formirali neke vlade samo zarad opstanka na vlasti.
Odakle ste davali? Davali zaduživanjem.