Znate, ta odredba o trajanju od šest meseci dobra, plemenita i, nažalost, po praksi i po stavu sudija apsolutno neprimenljiva. Sada se ovde postavlja pitanje da li ćemo da zadržimo nešto što nema baš nikakvog utemeljenja u praksi i apsolutno se ne poštuje i pravićemo se da je to u stvari nekakva brana, a nije nažalost brana ničemu. To je kao kad kažete, ili kao kad kažemo da je društvena svojina najpravedniji oblik svojine. Jeste i ukinuli smo je zato što je tržišno neodrživa.
To ne menja činjenicu da je društvena svojina pravednija od svih drugih oblika svojine, kao što ni ovo ne menja činjenicu da bi bilo sjajno da se to dešava u šest meseci, ali nažalost ne dešava se nikada.
Pokušali smo da uradimo neke druge stvari, od uvođenja izvršne isprave, po kojoj su, kao što znate 95% svih radnih sporova, sporovi u oblasti naknade zarada, tu se ubrzava, pa smo, recimo, rok za pokretanje postupka smanjili sa 90 dana na 60 dana. Dakle, da se i to koliko god možemo maksimalno ubrza, ali ovo je samo da budemo pošteni. Taj rok od šest meseci, ma koliko dobro zamišljen i plemenito zamišljen, jednostavno nije bio moguć.
Postoje možda neki drugi mehanizmi o kojima ćemo, ja se nadam, jednog dana raspravljati u ovom parlamentu, a to je uvođenje sudova rada. To je Nemačka. Tamo postoji taj mehanizam i onda specijalizovani sudovi i to tako tamo funkcioniše. Ne samo tamo, naravno. Da li će to biti moguće, da li će biti spremnosti? Ko zna. Evo, govorim ono zašta sam siguran da bi značajno smanjilo trajanje sporova u oblasti radnih odnosa i da bi to bilo to rešenje. Ostavimo to pred sobom, a ovo je moje obrazloženje. Hvala.