Znam da pominjanje javne rasprave kod mnogih ministara izaziva pojavu da im se podigne kosa na glavi, ali tu naravno ne mislim na ministra koji je ovde danas prisutan. Oko toga bih nekoliko reči, pošto je to bila dominantna tema.
Ne možete da zovete javnom raspravom nešto što je bila javna rasprava pre nego što ste doneli konačan predlog zakona koji ide prema poslanicima. To pre toga može da se zove konsultacijama, bilo kako, a kada Vlada usvoji tekst onda se on pusti u javnu raspravu, da se zna o čemu se vodi javna rasprava. To ne mora da traje dugo, može da traje sedam dana, može da traje 14 dana. Za ovu temu sedam dana je sasvim dovoljno. To je jedna primedba, ali to nije suštinska primedba.
Nije dobra navika i nije dobar običaj da vlast prepada opoziciju i javnosti i građane brzim predlozima zakona, ali postoji rešenje i za to i mi smo ga iz Nove stranke našli. Ono što je mnogo važnije to je da je pitanje javnog informisanja uvek problematično, da je to pitanje koje nikada nije rešeno, ni u najdemokratskijim zemljama, da tu uvek postoji velika borba za ostvarivanja prava na informisanje i na slobodu sa novinarske strane, a i dovoljno informisanja sa strane građana, tako da ovaj set zakona daje solidnu osnovu za početak te borbe.
Dali smo dvadesetak amandmana koji su tu da poprave ove predloge zakona, ali je najveća odgovornost da li će mediji biti slobodni i da li će građani imati punu informaciju je na vlastima i na novinarima. Sloboda i u ovom slučaju, kao i u svim drugim slučajevima se ne dobija nego se za nju borite. I kada se borite i kada se izborite morate da je čuvate. Vlast kada donosi neke zakone uvek treba da razmišlja da neće biti doveka vlast, da će biti opozicija i da će onda možda nešto što je spakovala opoziciji da se vrati kao bumerang. Mislim da mi u našoj istoriji imamo puno takvih primera. Poslednji primer je bila ova izmena zakona 2009. ili 2010. godine, kada je pooštren bez bilo kakvog osnova odnos prema medijima, ali najgori primer u modernoj srpskoj istoriji za maltretiranje medija, građana i javnosti uopšte je Zakon o informisanju iz 1999. godine, kada je ministar informisanja bio Aleksandar Vučić. To je drakonski zakon koji je mnoge medije naterao na to da propadnu, da finansijski budu uništeni. U vreme tog zakona i tog ministrovanja je ubijen i Slavko Ćuruvija, što nema nikakve direktne veze, ali govori o atmosferi koja se tada stvarala.
Ono što imamo danas kao opciju još jednu, to je da ponovo imamo cenzuru koja je ovakva ili onakva, auto ili nametnuta, to je potpuno nevažno. Svako ko to demantuje govori neistinu, imamo primer novinara Škora koji je rekao svoje mišljenje o Vladi u jutarnjem programu, koji ko zna ko vidi ili ne vidi, pa je zbog toga izbačen sa mesta urednika nedeljnog izdanja jednih novina na mesto novinara u nekoj sportskoj redakciji.
Konačno, imamo veličanje takse, odnosno poreza za plaćanje javnih servisa kao krunsko rešenje koje je na tragu evropskih najboljih iskustava. Naravno da bi to bilo dobro da mi i u drugim oblastima imamo ta iskustva, ali ih nemamo. Moguće je da mediji budu nezavisni i ako nemaju pretplatu. Najbolji primer za to je period od 2001. do 2004. godine, tada se nije plaćala pretplata za RTS nikakva, a to je sigurno vreme kada su svi mediji, pa i javni servis bili najžešći kritičari vlasti i to svako ko se malo seća ili ko pogleda istoriju, setiće se da je to tačno. Prema tome, taksa, porez na TV pretplatu nije garancija nezavisnosti. Imamo sudstvo kao jednu aktivnost koja može da se poredi. Sudstvo je nezavisno, finansira se 100% iz budžeta, znači ne postoji nezavisna taksa za sudstvo nego se finansira iz budžeta, a sudstvo mora da bude nezavisno. Želim da ovo bude početak borbe za ostvarivanje prava na slobodno informisanje. Ono danas u Srbiji ne postoji, ono je ostvarivo kroz jedan dugi proces u kome, ponavljam, najvažniju ulogu ima vlast i imaju novinari, a imaju i građani koji moraju da traže i od vlasti i od novinara da dobiju pravu informaciju. Hvala vam.
