Reč ima narodni poslanik Biljana Hasanović Korać. Izvolite.

Hvala gospođo predsednice.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, diskusija koleginice me je podstakla da se javim po ovom amandmanu i da dodatno dam obrazloženje zašto smo ga podneli.
Da postoji autocenzura, čak i kada se izveštava iz ove kuće, govori i događaj koji je bio u prethodnom mandatu. Kada smo imali Nacionalnu konferenciju Ženske parlamentarne mreže u kojoj je učestvovalo preko 150 učesnika izveštači su na svim medijima izveštavali samo da je tu nacionalnu konferenciju otvorio predsednik Skupštine, gospodine Stefanović. Nije spomenuta ni koleginica koja je bila prva koordinatorka te ženske parlamentarne mreže, ni ja koja sam bila druga koordinatorka, ni ambasadori ni drugi brojni gosti i to sve iz straha, jer se zna ko samo sme da se pomene.
Drugo, htela bih da postavim pitanje gospodinu ministru. Ako je toliko bilo važno i ako vam je toliko značajno da uvažavate mišljenja Udruženja novinara, zašto niste uvažili i po drugim pitanjima? Mislim da se ovde nisu oglasili upravo zato što postoji autocenzura. Hvala.

Reč ima narodni poslanik mr Zlata Đerić.

U želji samo da neke stvari malo pojasnimo, jer bilo je dosta dobrih amandmana koje sam videla među amandmanima opozicije.
Ipak, za ovaj amandman smatram da ne treba da bude prihvaćen, ne zato što dolazi iz redova opozicije, nego zato što bi ovaj amandman bitno oštetio ovaj član. Ovaj član zakona je dobar, za razliku od nekih za koje smatram da nisu tako dobri ni po medije ni po javnost Srbije, ali ovaj član je zaista mislim po meri novinara i javnog informisanja.
Cenzura je nešto što je konkretno vidljivo u društvu i može da se prepozna i sankcioniše. Autocenzura je pretpostavka da postoji, ne možemo niti da je dokažemo, niti da je utvrdimo, niti da je vidimo. Autocenzura je, pre svega, ne samo psihološki čin, autocenzura je moralni čin, bez obzira kakav moralni, ona je moralni čin i ona je za svakog, i novinara i čoveka lično, i svako od nas svakodnevno je pod autocenzurom u svim situacijama gde imamo bilo koje javno obraćanje ili komunikaciju, interakciju sa drugim ljudima. Jednostavno, to ne može zakonom da se sankcioniše. Ne može da se predvidi i ne treba da se propisuje zakonom. Ovakve kategorije ne mogu stajati u zakonu.
Upravo ovaj član zakona je jedan od članova koji ne treba da bude menjan, nego da bude usvojen upravo ovako kako je predložen. O drugima ćemo nadalje raspravljati.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Hvala lepo.
Ne sumnjam u najbolje namere predlagača ovog amandmana, ali ne slažem se sa pojmom autocenzure. Autocenzura je jedan deo, to je u stvari posledica cenzure. Mi u Srbiji u ovom trenutku nemamo cenzuru, imamo torturu nad medijima i nad građanima preko svih medija, bez izuzetaka. Do pre neku nedelju sam možda mogao da navedem neke izuzetke, sada ih više nema. Prema tome, mislim da amandman nije adekvatna mera onoga što se dešava u ovoj državi.
Cenzura je bila praktično trajna pojava u ovoj državi u poslednjih vek i po. Ako tako govorimo, onda verovatno i kroz celu istoriju. Jedan mali period vremena kada su i javni servisi i nezavisni mediji i privatni mediji imali potpunu slobodu da govore ono što misle da treba da kažu je bio u vreme kada je Vladu Srbije vodio Zoran Đinđić, koji bi, usput, da je živ, na današnji dan napunio 62 godine. Nakon toga, cenzura je ponovo vraćena. To je započeo Koštunica, to je unapredio Tadić i na tome je doktorirao Vučić. Na najvišem nivou cenzure u Evropi danas, ako izuzmemo Belorusiju i možda još neke nama daleke, ali prijateljske zemlje, kao što je Severna Koreja, van Evrope.
Ono što je važno za srpsko društvo, to je da svi oni koji žele da u srpskom društvu zavlada istina pruže otpor tome. Pre svega je to posao samih novinara. Zato ne prihvatam izraz auto-cenzure. Svako mora da da otpor pritisku koji je neprirodan, pritisku koji je protivzakonit, pritisku koji je protiv morala, pritisku koji je protiv svega onoga što je trebalo da nam donese 21. vek. Naravno da tu odgovornost imaju i nevladine organizacije. Naravno da ogromnu odgovornost za borbu protiv cenzure ima opozicija, ali najveća odgovornost je na vlasti.
Iz primera koje sam pokazao malopre, jasno je da vlast treba da omogući slobodu medija. Zato sam i u načelnoj raspravi rekao da ovaj zakon predstavlja, u tekstu kako je dat i sa izmenama koje smo mi predložili, dobru osnovu za jednu zakonitu borbu protiv cenzure. Ali, u Srbiji ima puno dobrih zakona koji se ne sprovode. Obaveza vlasti je da na konkretnom primeru pokaže da li je spremna da sprovodi zakone koje donosi.
To što neki zakon ima podršku novinskih udruženja, strukovnih udruženja, Evropske unije, Saveta Evrope, ne znam koga, to je besmislen argument. Svaki zakon koji dolazi u Skupštinu Srbije od 5. oktobra na ovamo ima podršku ili Evropske komisije ili Saveta Evrope. Svi zakoni, odnosno skoro svi. I ovaj poslednji medijski zakon, koji je bio loš, imao je podršku. I Zakon o privatizaciji, onaj prvi iz 2001. godine, imao je podršku i MMF-a i Svetske banke i svih. To je floskula. Niko više u Srbiji neće da stavi pred javnost Srbije i pred poslanike Srbije nešto što nema otvorenu podršku neke međunarodne institucije. Ali, to je licemerno, to je samo u delu diskusije, a u delu primene mi ponovo imamo srednji vek koji je u Srbiji trajao u devedesetim godinama.
Nadam se da će ovaj zakon da učini mali pomak ka tome da se stvore uslovi da se nešto uradi. Ponavljam, najveći posao da ta cenzura postane deo istorije je na vlasti, na opoziciji, na nevladinom sektoru i na sami novinarima. Hvala.

Reč ima Zoran Babić, po amandmanu. Izvolite.

Replika, gospođo predsednice.

Replika? Po kom osnovu? Pomenut je predsednik stranke, čini mi se?

Tako je.