Pratim debatu. Rekao sam nešto i u načelnoj raspravi o ovome.
Sve možemo da dozvolimo, ali nije dobro da nam neka neznanja se prikradu prilikom ovih rasprava, a da onda tvrdimo da imamo podršku od međunarodnih institucija. O tome ćemo videti kada se otvori Glava koja govori o slobodi medija.
Ono što je ovde važno i što želim da kažem, postoji Minhenska konvencija iz 1971. godine i ona vrlo jasno definiše ove probleme.
Zadatak je novinara i vlasti da obezbede slobodu informisanja. Drugo, da se bore za istinu.
Dakle, ta informacija mora da bude istinita i treće, ne sme se povrediti ni na koji način dignitet građanina. Ne možemo širenjem jedne slobode da ugrozimo drugu slobodu.
Dakle, osnovni problem danas u svetu, a kod nas je to dobilo vulgarne razmere, jeste da štampa, bilo da je „Maradoks“, „Špringer“, itd, znamo već, Berluskoni, ko god hoće, uobrazila da ima prava da vam uđe gde god hoće, u kuhinju, u krevet, u bilo koji sastanak sa prijateljem itd, da vam izmisli svakakvu priču jer je to navodno sloboda.
Sloboda je sve ono što ne ugrožava slobodu drugih i ne može se tolerisati beskrajna sloboda novinara da on, nije važno na koji način dođe do neke informacije. Zato je ovo pitanje ključno za slobodu i za odgovornost. Nema slobode bez odgovornosti, jer se događa ono što se zove zloupotreba štampe. To nije od juče, o tome su raspravljali oko Džefersona kada je govorio protiv cenzure, kaže – da, protiv toga smo da bude pre, ali smo zato da bude posle, da onaj koji je izgovorio neku reč, objavio neku informaciju za nju snosi odgovornost da je istinita i da nije povredila ničije ljudsko pravo i dostojanstvo. Na taj način se obezbeđuje sloboda.
Dakle, neke stvari su opšte poznate i treba da ih poštujemo. Ovde se mnogo štošta čulo. Nisam uvek hteo da intervenišem, recimo da je vrlina zakona da bude fleksibilan kao što je slučaj ovde. Dakle, nije važno odakle, kako, mora da bude precizirano.
Ono što karakteriše jednu pravnu normu jeste njena univerzalnost. Ono što važi i za prosjaka, važi i za cara. To je norma i to mora da važi, a ne ostavićemo pa može ovako, može onako. Onda se hvalimo da postoje, ili poduke smo slušali, da postoje leks specijalis koji može da derogira ove univerzalne zakone. Da, ali samo u specijalnim situacijama, ali inače se sve diktature time i služe da specijalnim zakonima ponište opšta prava koja se daju.
Molim vas, da u nekim stvarima koje su opšte poznate u teoriji i u praksi demokratije, da nam to ne prolazi tek onako, jer ćemo sutra prilikom implementacije imati taj problem. Nisam hteo da se uključujem oko autocenzure. To ne mora da stoji unutra on mora da se podrazumeva da kada ima autocenzura, to je jedna pojava kao kad kažete da ima nevremena, itd, morate da znate uzroke. Hvala vam.