Dobili ste reč po amandmanu, a u istoriju sam ušla danom izbora.

Tako je. Upravo to sam hteo …

Nemojte, opominjaće me vaš kolega pored, ako sad ne pričamo o amandmanu.

Dakle, autocenzura ne može da se sankcioniše zato što je to unutrašnji i psihološki proces. To je tačno. Međutim, ako ga mi sada ne stavimo u zakon, kršimo kodeks i kršimo medijsku strategiju, kao i mnoge međunarodne akte koji su doneti tim povodom, pa ako hoćete i mišljenja izneta u EU. Ako nije nešto podložno sankciji, to ne znači da ne može ući u zakonski predlog. Da je to tačno, onda bi reči savesnost, pravednost, poštenje i ostali pravni standardi mogli da se izbace, jer nema sankcije. Ne postoji sankcija za ne savesnost, jer je ne savesnost lični odnos koji neko ima ili nema.

U ovom slučaju, auto cenzura, tu bih napravio jednu devijaciju, na srpskom jeziku se zove kukavičluk, ali nije to novinarski kukavičluk. To je kukavičluk sijaset urednika koji su ostali, nisu smenjeni, a koji danas ne dozvoljavaju da bilo kakve informacije, osim najminimalnije, o onome što kaže opozicija, može da se pojavi u medijima. Taj njihov kukavičluk prenose na novinare, koji znaju da nema potrebe da nude materijal, jer urednik, gospodin ili gospođa, neće da ga objavi.

Kada se spominje gospođa, kada već pričamo o gospođama koje su smenjivale urednike, kaže jedan uvaženi kolega, znam na koga misli. Bilo je toga u vreme Borisa Tadića. Sada je taj sistem doveden do savršenstva. Sada više niko nikog ne mora da zove. Što im ta gospođa ne smeta? Ja je lično poznajem, ona je sada jedan od rukovodilaca direktora firme koja se zove, nisam siguran, ali je vodi gospodin Veselinović i ta ista gospođa koja je to radila, navodno, kako oni kažu, smenjivala, sada je u vašem taboru. Kontroliše sve medije i sve sekunde. Taj koji kaže ovde u Skupštini da je u Srbiji bio mrak cenzure…

 

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika.

Gospođo predsednice, u velikoj sam dilemi. Nadam se da ćete i vi i ostale kolege i gospodin ministar da mi pomognete.
Da li je prethodni govornik juče u vremenu od 16,00 do 19,00 časova, kada je bio prisutan premijer Vlade gospodin Vučić, imao auto cenzuru, pa nije smeo da uđe u salu ili je imao strah od premijera, jer nije govorio ni pre, a ne govori ni sada snagom argumenata, već snagom mržnje? Snagom mržnje kojom ne bira sredstva, pa zadire u privatne kompanije i privatne firme, i to mu daje pravo, nekad demokratsko pravo. Ne razumem kako može privatna firma da se naziva režimskom firmom i kako može jedan narodni poslanik da zadire ko će u privatnoj firmi raditi ili neće raditi?
Drugo pravo koje je prekršeno jeste to da svi novinari koji jedno časno, teško i opasno zanimanje, ne samo na ovim prostorima nego bilo gde na kugli zemaljskoj da se nazivaju kukavicama. To je sramotno, to je strašno. Naročito od onog čoveka koji nije definisao da li ima autocenzuru ili ima strah jer nema argumente.
U svakom slučaju, u jučerašnjem danu od 16,00-19,00 sati, kada je premijer i cela Vlada ovde odgovarala i mogla da odgovara na ovakve besmislice i ovakve optužbe, autocenzura kod gospodina Stefanovića je radila. Ili je to bio strah.
Tako da bih vas zamolio, i vas i sve prisutne da mi odgovorite šta je na delu kod gospodina Stefanovića?

Bolje da odgovori narodni poslanik Borislav Stefanović.

Ovo je replika, da znate. Ovo je jedna od onih situacija kada bih ja trebao ovde da se nekome pravdam, što ja, naravno, neću učiniti. Ali ću vam dati za pravo da mislite šta god hoćete. Zaista, bez želje da ulazim u neku svađu.
Što se mene tiče, vi gospodo samo mislite da smo mi puni straha, da smo mi autocenzurisani, da mi ne smemo. Znate, ima jedan narodski izraz, kolokvijalni, bez uvrede bilo kome – baš mi se gaće tresu od Aleksandra Vučića. Stvarno, toliko sam se uplašio…

Meni se obraćajte. Hvala.

Inače sam poznat po tome da se bojim njega i njegovih poteza. Ali, imam poštovanje prema instituciji premijera.