Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je još jedan u nizu zakona po hitnom postupku, gde je Ministarstvo zdravlja, ne poštujući proceduru koja treba da važi u ovom visokom domu, bez javne rasprave, dalo predlog izmene člana 184, o kome ću nešto kasnije reći, a da sam u pravu, govori sledeće.
U tački 9, u materijalu koje je Ministarstvo zdravlja dostavilo narodnim poslanicima, kaže se, na pitanje da li su zainteresovane strane imale priliku da iznesu svoj stav, Ministarstvo zdravlja daje narodnim poslanicima, vi koji ste pažljivo čitali materijal ste naišli na ovaj pasus, da „na osnovu člana 41. stav 2. tačka 3. Poslovnika Vlade, prečišćen tekst, itd, Odbor za javne službe Vlade doneo je zaključak 05 broj 011 od 22. jula 2014. godine kojim se prihvata predlog Ministarstva zdravlja da nije potrebno sprovoditi javnu raspravu o Nacrtu zakona o izmeni Zakona o zdravstvenoj zaštiti.“ Vrlo interesantna rečenica i vrlo interesantna konstatacija za nešto što ide po hitnom postupku pred narodne poslanike da usvojimo izmenu zakona.
Pošto vidim da će skupštinska većina izglasati ovu izmenu člana 184, ali i radi građana Srbije, da bi znali o čemu mi ovako žustro pričamo ovde, želeo bih da vam kažem šta je suština člana 184. Suština člana 184. je kako se dobijaju specijalizacije kod ustanove iz plana mreže i kod privatnih ustanova, znači, kako se odobravaju specijalizacije i put i način dobijanja tih specijalizacija, a povod za izmenu ovog člana je to što ja vidim da ste svi ispustili u diskusiji – deficitarne specijalizacije u srpskom zdravstvu, ako sam ja dobro razumeo, gospodine ministre. Znači, izmena člana 184. se bazira na potrebi određenih specijalnosti koje nedostaju srpskom zdravstvu.
Da bi ljudima bilo jasnije kako se dobijaju specijalizacije, do sada, do izmene ovog člana, specijalizacije može dobiti samo onaj koji ima stalni radni odnos u ustanovama iz Plana mreže, a to su, prevedeno na naš jezik, da građani razumeju, državne zdravstvene ustanove. To su ustanove iz Plana mreže. Znači, da bi neko dobio specijalizaciju na osnovu plana specijalizacije koji pravi Institut za javno zdravlje „Batut“ i Ministarstvo zdravlja, mora da bude stalno zaposlen. Sve bi to bilo u redu da ne postoje tzv. čuveni kadrovski planovi koje daje Ministarstvo zdravlja i Institut za javno zdravlje „Batut“ svakog 1. januara, u okviru ugovora zdravstvenim ustanovama, gde se kaže koliko koja ustanova može da ima zdravstvenih radnika i saradnika. Sve ustanove u Republici Srbiji imaju višak kadra. Tako imate da, recimo, 95% radnika neke zdravstvene ustanove je plaćeno preko budžeta, tj. preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, a 5% iz tzv. ličnih prihoda koje ostvaruju zdravstvene ustanove i to je taj višak o kome se priča mesecima i godinama u srpskom zdravstvu.
Ustanove se snalaze na razne načine zbog toga što kadrovski planovi ne uzimaju u obzir da se neko razboli, ne uzimaju u obzir godišnje odmore, ne uzimaju u obzir strukturu i raspored stanovništva na teritoriji te zdravstvene ustanove, nego se to radi tipski, tako da imamo situaciju da veliki domovi zdravlja, kao što je niški, ima po kadrovskom planu višak lekara a de fakto, na terenu, njemu nedostaju lekari zbog toga što ima razuđenu mrežu. Ima 54 sela gde ne može da pokrije lekarima, zbog toga što nema dovoljan broj pacijenata u tim selima, a oni su udaljeni od Niša i treba im zdravstvena nega.
Te specijalnosti, naročito kako je Ministarstvo poslalo ovde nama, a deficitarne specijalnosti koje uzrokuju promenu člana 184. su hirurške grane, patologija, oftamologija, znači sve one grane gde imamo liste čekanja, i povod su za izmenu člana 184, gde se uvode dve nove kategorije: to je da dosadašnja potreba da se ima dve godine radnog iskustva kod stalno zasnovanog rada u zdravstvenoj ustanovi da bi se dobila specijalizacija, i to nije bez veze bilo do sada, jer tada, za tih dve godine, ljudi koji su starije kolege, tzv. mentori koji vode početnika kroz rad i uvode ga u rad sa pacijentima, oni procenjuju da li je on za neku specijalnost ili nije, za koju bi se on kandidovao, znači, to se briše, i drugo, uvodi se da studenti, tj. lekari koji su završili fakultet, obavili obavezni lekarski staž i položili stručni ispit, mogu da dobiju specijalizaciju ali samo, ako sam ja dobro razumeo, gospodine ministre, iz deficitarnih grana. Znači, ne sve specijalizacije. Vi ste to ovde lepo rekli – izuzetno od stava 1. ovog člana za oblast deficitarnih grana medicine, stomatologije odnosno farmacije, Ministarstvo može za nezaposlenog zdravstvenog radnika sa visokim obrazovanjem, koji je završio pripravnički staž i položio stručni ispit, da odobri specijalizaciju kao i užu specijalizaciju po položenom specijalističkom ispitu. To piše u članu.
To znači da u Niškom kliničkom centru, gde nedostaju anesteziolozi i gde imamo 3.050 radnika ugovorenih i gde imamo, recimo, 200, ili 100, ili 50, ne znam tačan broj neugovorenih lekara koji mogu da dobiju specijalizaciju i imaju iskustvo i afiniteta za tu oblast medicine, neće moći da dobiju specijalizaciju, nego će dobiti oni koji su završili medicinski fakultet i koji su odstažirali i položili stručni ispit. To piše u vašem članu. Ja ne znam šta vi mislite, ali to ovde piše.
Da bi lekar koji je u kliničkom centru prekobrojan, tj. nije ugovoren, dobio specijalizaciju, mora da ispuni jedan od uslova, a on kaže da mora da bude trajno zaposlen, a misli se da je ugovoren sa fondom zdravstva. To piše u vašem članu.
Zarad zgrađana Srbije, moj amandman koji sam ja uložio na član, a pročitaću vam član koji je dalo Ministarstvo zdravlja, u izvornom obliku, kako bi ljudi mogli da vide o čemu se radi. Znači, član 184. glasi: „Zdravstveni radnik i zdravstveni saradnik sa visokim obrazovanjem, koji je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme sa zdravstvenom ustanovom odnosno privatnom praksom, može se stručno usavršavati, sticati specijalizaciju, pod uslovom da je završio pripravnički staž i položio stručni ispit, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Zdravstveni radnik sa visokim obrazovanjem može se posle završene specijalizacije usavršavati i u užoj specijalnosti, pod uslovom da je obavljalo poslove zdravstvene zaštite u skladu sa ovim zakonom, kao specijalista određene grane medicine, stomatologije odnosno farmacije. Izuzetno od stava 1. ovog člana – to je taj interesantan deo u ovom članu – za oblasti deficitarnih grana medicine, stomatologije odnosno farmacije, Ministarstvo može za nezaposlenog zdravstvenog radnika sa visokim obrazovanjem, koji je završio pripravnički staž i položio stručni ispit, da odobri specijalizaciju kao i užu specijalizaciju, po položenom specijalističkom ispitu.“
U prevodu, to znači da svi oni koji su završili medicinu ili stomatologiju ili farmaciju, obavili obavezan lekarski staž i položili stručni ispit, će morati o svom trošku da plate specijalizaciju i sami sebe da izdržavaju za svo vreme specijalizacije, dok oni ljudi koji su u stalnom radu i koji preko ustanove u kojoj su zaposleni dobiju specijalizaciju, dobijaće platu od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, kao ugovoreni radnik i ustanova će im platiti specijalizaciju.
Ministar za svaku kalendarsku godinu, najkasnije do 31. decembra tekuće godine donosi odluku u oblastima medicine, stomatologije, odnosno farmacije, koje su deficitarne u Republici Srbiji na osnovu mišljenja zavoda za javno zdravlje osnovanog za teritoriju Republike Srbije u skladu sa zakonom.
Odobravanje specijalizacije i užu specijalizaciju vrši zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa u skladu sa planom stručnog usavršavanja iz člana 183. Odluku o odobravanju specijalizacije i uže specijalizacije u skladu sa stavom 5. ovog člana donosi direktor zdravstvene ustanove, odnosno osnivač privatne prakse. Ministar rešenjem daje saglasnost na odluku iz člana 6, itd.
Zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik dužan je da zaključi ugovor sa zdravstvenom ustanovom, odnosno privatnom praksom o pravima, obavezama i odgovornostima za vreme stručnog usavršavanja u toku specijalizacije, odnosno uže specijalizacije.
Vrlo interesantan jedan deo ovog člana koji kaže – zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik, dužan je da u zdravstvenoj ustanovi iz plana mreže provede u radnom odnosu dvostruko duži period od perioda trajanja specijalizacije, odnosno uže specijalizacije po položenom specijalističkom ispitu.
To je bilo i do sada u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, ali se to odnosilo na ljude koji imaju stalni radni odnos u zdravstvenoj ustanovi i koja ustanova finansira da završe specijalizaciju. Po ovome kako je dato u ovom članu, to se odnosi na ove ljude koji će o svom trošku da se školuju, usavršavaju i sami sebi da plate specijalizaciju i faktički potpisaće sa ustanovom, kako kaže ovaj član, jer drugačije ja ne vidim da stoji u njemu, da će duplo duži vremenski period provesti u radu u toj ustanovi kada završi specijalizaciju. Pitam, kako će da provedu, kao neugovoreni ili ugovoreni?
Ovde je osnovna suština problema u tome da država, tj. ministarstvo pokušava da sve ono što je trebalo da bude normalno zanavljanje zdravstvenog kadra prebaci na privatan trošak, jer ne može niko da me ubedi da jedan ortoped, koji je deficitaran, da jedan anesteziolog, kardiohirurg, vaskularni hirurg, patolog, jer zbog toga zato što neko nije lepo planirao, ne, nego zato što zdravstvene ustanove zbog kadrovskog plana koji imaju na početku godine i određenog broja plata koje dobijaju od RFZO nemaju mogućnost da prime završenog lekara koga će da pošalju na specijalizaciju. Ovim ministarstvo pokušava da nedostatak specijalnosti, koji će se javiti kroz određeni period, nadoknadi tako što će dobiti gotove specijaliste o svom trošku, a time opet pravimo građane prvog i drugog reda kod završenih lekara.
Koliko njih će moći sebe da finansira četiri, pet godina i svoju porodicu i pri tome da plaća specijalizaciju? Da li oni najbolji ili oni koji su situirani? Zbog toga trebamo dosta dobro da razmislimo kod izglasavanja ovog člana.
Predlažem, ako je Skupština raspoložena da prihvati moj amandman, koji glasi:
„Zdravstveni radnik i zdravstveni saradnik sa visokim obrazovanjem, koji je završio pripravnički staž, položio stručni ispit i obavlja zdravstvenu delatnost dve godine po položenom stručnom ispitu, može se stručno usavršavati, sticati specijalizaciju za specijalnosti u skladu sa planom stručnog usavršavanja zdravstvene ustanove, a ako je u radnom odnosu, a ako je nezaposlen za deficitarne specijalnosti po rešenju ministra.
Ministar za svaku kalendarsku godinu, najkasnije do 31. decembra tekuće godine donosi odluku u oblasti medicine, stomatologije, odnosno farmacije koje su deficitarne u Republici Srbiji, na osnovu mišljenja Zavoda za javno zdravlje osnovanog za teritoriju Republike u skladu sa zakonom.
Zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik može obavljati zdravstvenu zaštitu iz oblasti koju specijalizira samo pod nadzorom ovlašćenog zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika ili ti mentora.
Zdravstveni radnik sa visokom stručnom spremom koji je u radnom odnosu može se posle završene specijalizacije usavršavati u užoj specijalnosti u skladu sa planom stručnog usavršavanja zdravstvene ustanove, a zdravstveni radnik sa visokom stručnom spremom koji je nezaposlen za deficitarne uže specijalnosti prema rešenju ministra.
Odobravanje specijalizacije i užih specijalizacija za zdravstvene radnike, odnosno zdravstvene saradnike, koji su u radnom odnosu vrši zdravstvena ustanova, odnosno vlasnik privatne prakse, u skladu sa planom stručnog usavršavanja iz člana 183.
Odluka o odobravanju specijalizacije, uže specijalizacije za zdravstvenog radnika i zdravstvenog saradnika koji su u radnom odnosu, u skladu sa stavom 5. donosi direktor zdravstvene ustanove, odnosno osnivač.
Rešenje ministra iz tačke 7. i 8. ovog člana je konačno i protiv njega se može pokrenuti postupak“.
Ovim postižemo da predloženim amandmanom se predviđa da zdravstveni radnici, odnosno zdravstveni saradnici moraju obavljati zdravstvenu delatnost dve godine pre nego što se mogu stručno usavršavati, odnosno sticati specijalizaciju. Smatram, da je s obzirom na značaj zdravstvene delatnosti potrebno da zdravstveni radnik obavlja određeni period zdravstvene delatnosti kako bi se jasno utvrdilo u kojoj grani medicine može ostvariti najbolje rezultate i u skladu sa tim da bude i upućivan na odgovarajuću specijalizaciju. Na ovaj način, uz uvođenje dodatnih mera u pogledu stručnog usavršavanja imali bismo kvalitetnije kadrove u zdravstvu.
Gospodine ministre, što se tiče tih dodatnih mera, predlažem da se otvore zdravstvene ustanove za volonterski rad i stručno usavršavanje u trajanju od dve godine po mentorskom modelu za broj lica u skladu sa planom prirodnog odliva svake pojedinačne ustanove iz plana mreže.
Pod dva, da uredite zakonski okvir da se volonterski rad prihvati kao osnov za ispunjenje uslova od dve godine rada u zdravstvenoj ustanovi.
Pod tri, u prvom aktu odobriti deficitarne specijalizacije shodno analizi kvota po delatnostima za određenu teritoriju statističkog regiona za nezaposlena lica, a koja su radom na određeno vreme stekla određeno radno iskustvo od najmanje dve godine, a po vašim podacima ima ih 900 u Srbiji, mislim lekara koji imaju rad na određeno vreme.
Pod četiri, neophodno je uz analizu deficitarnih oblasti zdravstvene struke za ustanove iz plana mreže uraditi analizu kompetitivni mentori po specijalističkim oblastima, ispunjenost uslova u nastavnim bazama fakulteta zdravstvene struke za sprovođenje programa specijalističkih i uže specijalističkih studija.
Na kraju, napred navedenim merama uspostavlja se program jasnih i preciznih kontrolisanih aktivnosti usmerenih na razrešenje problema deficita kadra određene specijalnosti.
Mislim da bi ovaj predlog člana 184. koji sam dao kroz amandman bio daleko svrsishodniji, celishodniji i dao bi mnogo bolje rezultate nego član koji je predložila Vlada, jer stvarno je put nedorečenosti i stavlja završene studente medicine, stomatologije i farmacije naročito tamo gde su najkomplikovanije i najzahtevnije specijalnosti u neravnopravan položaj, jer ćemo dobiti da te specijalizacije dobijaju oni koji mogu da finansiraju, a ne oni koji su najbolji. Zahvaljujem.