Reč ima narodni poslanik Balša Božović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvaženi građani, dame i gospodo narodni poslanici, predsednice Narodne skupštine, uvaženi ministre, kao što znate, Bolonjska deklaracija sadrži procedure kojima se omogućava modernizacija sistema obrazovanja i povezuju se studenti i univerziteti iz cele Evrope kako bi se stvorio jedinstven obrazovni prostor. Podrazumeva takođe i usklađenost SPB bodova i opterećenja koja se odnose pre svega na vreme koje je potrebno studentu da položi ispit, zatim metode rada sa studentima, pravila studija, kvalitet i relevantnost nastavnog programa i materijala, praksu, mobilnost studenata, stvaranje radne navike i koncept učenja kroz ceo život.
U naš obrazovni sistem, kao što znate, Bolonja je ušla na mala vrata usvajanjem Zakona o visokom obrazovanju iz 2005. godine. Problem nastaje u delimičnoj, proizvoljnoj i nedovoljnoj implementaciji bolonjskog sistema, a godinama i godinama unazad se nismo sa te tačke pomerili.
Kvalitetan akademski građanin može jedino proisteći iz kompletnog i kvalitetnog obrazovnog sistema, a polovično implementirana Bolonjska deklaracija nužno vodi do polovičnih rezultata i u tom smislu, što je situacija u Srbiji, kao što sam i pomenuo, godinama ista.
Nakon gotovo deset godina, a to i vi znate i nakon ko zna koliko ministara prosvete koji su provejavali u međuvremenu, kakav je na kraju rezultat polovične reforme obrazovanja? Rezultat polovične reforme su mladi sa kartom u ruci u jednom pravcu i željom za kvalitetnijim studiranjem. Rezultat polovične reforme su konstantne studenske borbe za svoja prava i studentski protesti koji se dešavaju skoro svake godine. Rezultat polovične reforme je, na kraju krajeva, produkcija visokoobrazovanih kadrova čija je jedina perspektiva nezaposlenost u Srbiji ili u krajnjoj liniji emigracija.
Koliko se pitanju visokog obrazovanja neozbiljno pristupa i u ovoj Vladi i dok ste vi ministar, pokazuje i činjenica da je ovo peti put kako se menja i dopunjuje zakon iz 2005. godine, a mi od 2005. godine do danas nismo videli zaista ništa novo ni u ovom vašem predlogu. Posebno je zabrinjavajuće to što je Vlada Srbije ovakvim predlogom zakona odlučila da štedi i na studentima.
Vlada Srbije ovim Predlogom zakona dozvoljava studentima prenošenje ispita, kao što vam je poznato, iz godine u godinu, ali im ukida petu godinu, produženu godinu studiranja na budžetu. Smatramo da je ovo zakonska prevara studenata kojom se studenti stimulišu da prenose ispite kako bi tek na kraju platili cenu svog tempa studiranja.
Ukoliko se onemogući produžena godina na budžetu, to će sasvim sigurno izazvati dalje implikacije na štetu svih studenata. Reći ću konkretno i koje. Pod jedan, oni ne mogu da konkurišu, kao što vam je poznato, za beneficiranu cenu u studentskim domovima ukoliko nisu na budžetu. S obzirom na nimalo nisku cenu SPB bodova na većini fakulteta, postoji opasnost da vrlo dobri studenti, pa čak i odlični, odustaju od studiranja, čak i ako im je ostao jedan ili dva ispita do kraja zbog toga što moraju da prisustvuju predavanjima ili vežbama, a nemaju sredstava za život, može doći do toga da odustaju od daljeg studiranja.
Bez budžetskih povlastica, pod broj dva, studenti moraju da plaćaju, kao što to znate, školarinu, stan i hranu. Školarina iznosi oko 120.000 dinara prosečno na fakultetima, uzmimo na primer Beogradski univerzitet. To je mesečno 10.000 dinara ako podelite na 12 meseci. Stan u najboljem slučaju u Beogradu možete da nađete ne ispod 9.000 dinara. Ako uzmemo da jedan obrok košta najmanje 200 dinara i ako uzmemo tri obroka dnevno, za mesec dana to je oko 18.000 dinara samo na hranu. Prostom računicom dolazimo do toga da je potrebno 37.000 dinara samo za najosnovnije životne potrebe i školarinu. Zato sam hteo da vam postavim kao ministru pitanje da li znate koliko je danas prosečna plata u Srbiji? Ako znate, onda shvatate da mnogi i zaposleni, a takvih je sve manje u poslednje dve godine, ne mogu da žive studentski život ovakav kakvim ste ga vi zamislili danas u Srbiji.
Uvažene kolege narodni poslanici, da li mislite da država ovim Predlogom zakona i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, zapravo, da li ćete dozvoliti da država ovim predlogom zakona zavarava studente, da im prvo dozvoljava prenošenje ispita iz godine u godinu, podržavajući, naravno, takvu praksu nepostojanje bilo kakve vrste sankcije, a da im zatim onemogući petu godinu studiranja na budžetu, iako su četvrtu takođe upisali na budžetu?
Država, pored toga što je, kao što je to svima danas poznato u Srbiji, poslednji studentski dom sagradila u prošlom veku i pored toga što je gluva na potrebe i zahteve studenata i mladih ljudi u Srbiji, takođe kroz ministarstvo, koje vi, gospodine Verbiću, vodite dozvoljava da fakulteti povećavaju školarine, iako ministarstvo ima zakonsku mogućnost da to spreči. Ministarstvo ima mogućnost da dodatno ne opterećuje studente koji dolaze iz već osiromašenih porodica, ali to ne radi. Pitanje je - zbog čega? Verovatno zbog toga što ste i vi poprimili, kao i sve vaše kolege iz Vlade, nešto što se zove zaljubljenost u liberalni koncept, pa čak i kada je obrazovanje u pitanju, koncept u kome je onaj koji nema novca ne može dostojanstveno da živi, a onda zašto bi neki mlad čovek uopšte imao priliku da studira.
Pravite na osnovu ovog primera društvo gde jedino vi iz vlasti imate nadu, a građani i mladi ljudi vam žive u beznađu. Umesto što država štedi na studentima, država Srbija mora bez ikakvog odlaganja da promeni pristup problemu visokog obrazovanja tako što će student da postane cilj, a ne sredstvo, tako što će student da postane svrha zakona, a ne neko preko koga ćete da ućarite neki dinar preko njihovih leđa.
Pozivamo Vladu Srbije da do kraja i bez kompromisa sprovede reformu visoko-obrazovnog sistema. Mladi i obrazovani ljudi moraju da čine kičmu našeg društva, a ne da budu tretirani tako da se snalaze gotovo u siromaštvu i da se dovijaju na razne načine kako da prežive, jedu ili nađu mesto za spavanje. Na kraju, mladi ljudi ne mogu dostojanstveno ni mladost da provedu u ovoj zemlji.
Pozivamo Vladu Srbije da poveća budžet za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj, a to prevashodno bio vaš zadatak u ovih 130 dana Vlade i da Vlada Srbije, na čelu sa vama kao sa ministrom, pokaže da vam je stalo do mladih, talentovanih, pametnih ljudi u ovoj zemlji i toga da oni mogu da uče i u normalnim uslovima da se razvijaju, da donose na kraju i zakone kojima će to potvrđivati, a ne zakone kojim će sistemski varati.
Za kraj, gospodine Verbiću, 130 dana je prošlo, od kako ste izabrani za ministra i možemo reći da je to vaš prvi semestar. Bićete upamćeni kao ministar za čije Vlade su potresale razne afere, temelje obrazovnog sistema, a posle ovakvog Predloga izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, vi ste ovaj semestar od 130 dana Vlade sasvim sigurno pred javnošću Srbije pali. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milan Korać. Izvolite.

Hvala lepo predsednice što ste mi dali reč. Očekivao sam da ću ranije dobiti reč.
Želim, pre nego što ću govoriti o konkretnoj stvari, da kažem da je dobro što je Ministarstvo izašlo sa izmenom i dopunom ovog zakona, obzirom na polemiku koja je bila poslednjih meseci u javnosti, pa je u samoj ovoj Skupštini, o interpretaciji tumačenja ovoga zakona.
Ne bih vršio interpretaciju šta zakon rešava, nego bih o konkretnoj stvari govorio, sa kojom se pojedinci susreću u praksi, da mogu ovu diplomu da ovu diplomu da primene u svom životu.
Dobio sam jedan predlog, to je u stvari zahtev, jednog studenta koji je završio Filozofski fakultet u Novom Sadu i dobio je diplomu i kaže – diploma filologa srbista – srpska književnost i jezik. Dobio je isto tako i uverenje o masteru. Postavljam pitanje – da li u diplomi i u uverenju o masteru treba da bude istovetan naziv? Ovde se govori – diplomirani filolog srbista – srpska književnost i jezik, a u masteru kaže – master profesor književnosti i jezika srbista.
U tumačenju ove diplome u mestu Novi Bečej, gde ova gospođica živi, jednostavni ne može da se zaposli u gimnaziji iz razloga što naziv u diplomi nije istovetan sa nazivom u pravilniku, koji određuje nazive.
Sada se postavlja pitanje – da li diploma treba da se izdaje na osnovu pravilnika, kako je to formulisano, ili taj pravilnik treba da bude kasnije usaglašen? Da li fakultet može proizvoljno da određuje nazive ili mora da dobije verifikaciju od ministarstva?
Ovde ova gospođica ili gospođica, ona se još u 2013. godini obratila ministarstvu, da ministarstvo razreši pitanje da li je ona kao diplomirani student, koja ima i master, može da predaje u gimnaziji. Ona je od ministarstva dobila odgovor da je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja vašu inicijativu prosledilo Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, radi daljeg stručnog mišljenja. Kaže – Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja dostavio je ministarstvu mišljenje broj taj i taj, kojim na osnovu uvida dostavlja dokumentaciju i predlaže dopunu Pravilnika akademskih naziva master profesor književnosti i jezika (srbista) za izvođenje nastave i predmeta srpskog jezika i književnosti. Ministarstvo je saglasno sa mišljenjem Zavoda i isti će biti u obzir prilikom sledeće dopune navedenog pravilnika.
O tog vremena prošlo je više od godinu dana, a taj pravilnik nije dopunjen i ona ne može svoje znanje koje je stekla na fakultetu i diplomi da predaje u toj gimnaziji.
Pokušao sam u direktnom kontaktu sa ministarstvom već dva meseca da se ovo pitanje reši. Jednostavno, nema nikakvog odgovora na koji će se način rešiti. Mislim da ovakva praksa i ovakav rad nije dozvoljen i to je pitanje odgovornosti da jedno lice koje završi fakultet ne može da koristi svoju diplomu i svoje znanje da radi u praksi, jer joj se osporava da njena diploma nije u skladu sa nazivima koje određuje pravilnik.
Koliko treba da prođe vremena još i u ovom ministarstvu da usaglasi, da inovira taj pravilnik sa nazivima koji se primenjuju u diplomi? Vi ste ovde lepo u članu 95, u stručnim, akademskim i naučnim zvanjima rekli lepo, ali niste rekli ko izdaje i kaže – treba master sa naznakom zvanja i u određenoj oblasti. Da li to fakultet i kada određuje? Da li on to proizvoljno određuje ili mora da se drži nekih naziva koji su već utvrđeni?
Vi ste ovde u članu novog zakona 105b rekli da ministar donosi rešenje o profesionalnom priznavanju u roku od 90 dana od dana prijema uverenja za priznavanje stručne visokoškolske isprave radi zapošljavanja. Znači, to su strane diplome. Šta ćemo onda da radimo sa našim diplomama koje nisu usaglašene sa ovim pravilnikom? Da li ministarstvo treba u određenom roku to da reši? Vidimo u ovom slučaju da prolaze godine, a da se to pitanje ne rešava.
Podneo sam jedan amandman, jer ministar je ovde rekao da mnoge ideje koje su date nisu verovatno u potpunosti sprovedene na onakav način kako se to zamišljalo i da bi trebala ova diskusija u Skupštini da doprinose poboljšanju zakona. Dao sam primedbu, odnosno u jednom amandmanu, da je Ministarstvo u obavezi kada se novi naziv na fakultetu za pojedina znanja uvede, da je u roku od 15 ili 30 dana, da izvrši inovaciju u tome pravilniku.
Čuli samo i druge govornike. Nije samo pitanje ovde, sa ovoga fakulteta, nego i drugih fakulteta. Ovo je bilo i na Odboru za obrazovanje. Rečeno je da ima mnogo, mnogo naziva koji se navode u diplomi, a da jednostavno nisu usaglašeni sa ovim pravilnikom. Molio bih ministra da, pre svega, obrati pažnju na to, jer mnogi svršeni studenti ne mogu da se zaposle i da rade zbog toga što postoji ovakva protivrečnost. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani ministre Verbiću, poštovani gosti, običaj je, mislim veoma dobar, da se u ovoj skupštini raspravlja kako o predlozima zakona, o politikama, tako i o primedbama ili nekim sugestijama koje imaju narodni poslanici u odnosu na predloženi zakon. Budući da vi, gospodine Verbiću, ne sledite ovaj običaj, ja vas molim, možda do kraja ove rasprave, da malo učestvujete u raspravi, da razmenimo neka dodatna mišljenja, kako bi smo učinili da ovaj predlog zakona bude, mislim, bolji nego što jeste sada.
Ovim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju se, po mom sudu, i tu nema nikakve dileme, popravlja važeći zakonski dokument. Tu nema dileme. Ne znam. Aplauza nema ovde od SNS. Poštovana gospodo, pre svega gospodine Verbiću, usvajanjem ovog predloga zakona ostajemo veoma udaljeni od niza suštinskih izmena koje zahtevaju ozbiljnu reviziju zakona u celosti. Moje očekivanje je bilo da ćemo danas da govorimo o novom zakonu. Pošto ne govorimo o novom, nego o predlozima izmena, usmeravam se ka predlozima izmena.
Šta je to dobro ili šta se to bolje reguliše ovim predlogom zakona? Nekoliko stvari, mislim, koje jesu važne, npr. pitanja tehničkog procesa akreditacije, priznavanje stranih diploma, uvođenje novih zvanja i kvalifikacija, dostupnost informacija javnosti. Sve to jeste dobro i to mi podržavamo. Vidim da i vi odobravate. Znači, u redu je. Pohvala jedna godi, nema dileme, ali imamo problem.
Problem je što se ovim predlogom zakona, opet po mom sudu, gospodine Verbiću, ne nude efikasna, sprovodljiva i proverljiva rešenja za otklanjanje najvećih problema u sistemu visokog obrazovanja. Samo ću da vam nabrojim koji su to najveći problemi, a onda ću da se usmerim malo konkretnije i ka ovom predlogu izmena zakona.
Zloupotreba autonomije univerziteta je jedan od najvećih problema visokog obrazovanja danas. Druga stvar, korupcija na univerzitetima u sprezi sa nekim institucijama države. Potom, kao što je i gospodin Živković ovde rekao, pominjali su i drugi narodni poslanici, zastareli nastavni planovi i programi, inertnost univerzitetskih nastavnika. Mislim da smo mi jedna od retkih država u kojima univerzitetski nastavnici predstavljaju najveću kočnicu i najveću prepreku u promenama. To mora ovde da se menja. Imamo slabu naučnu i stručnu kompetentnost kadrova, čast nekim izuzecima. Mislim da postoji nedovoljna participacija studenata. Na tome, takođe, treba da se radi.
Gospodine Verbiću, vi kažete da pripremate novi predlog zakona o visokom obrazovanju, koji će biti gotov do kraja 2015. godine. Pretpostavljam da nam poručujete da će taj predlog zakona biti odgovor na ova najveća pitanja i probleme u sistemu visokog obrazovanja. Pre te 2015. godine, ima vremena da prođe do kraja 2015. godine, imam dva pitanja, gospodine Verbiću, za vas.
Prvo pitanje, kada je formirana Vlada pre nekoliko meseci, vi ste najavljeni kao ministar koji već ima pripremljen precizan plan, predloge politika, zakonske predloge itd, ali sada čujemo da to nije tako. Mene interesuje odgovor na sledeće pitanje – ko je tu koga, gospodine Verbiću, prevario? Da li ste vi prevarili gospodina Vučića ili je gospodin Vučić prevario građane Srbije kada im je to rekao? Molim vas da mi odmah odgovorite na to pitanje.
Drugo pitanje, početkom juna ste, gospodine Verbiću, za dnevne novine „Politika“ izjavili da u našim zakonima nije jasno navedeno u kojim slučajevima se nešto smatra plagijatom. Recimo da je to tačno. Ako je to tačno, onda mene interesuje odgovor na sledeće pitanje – kako to da u Predlogu zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju niste obezbedili mesto za princip akademske čestitosti, kojim bi se u određenoj meri nadomestio onaj izostanak tih pravila i procedura o kojima ste sami govorili?
Gospodine Verbiću, podneli smo amandman i u amandman smo stavili da puno poštovanje principa i načela akademske čestitosti mora biti uvedeno ovim Predlogom izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Juče na Odboru sam vam rekao - ako prihvatite ovaj amandman, mi ćemo da glasamo za ovaj Predlog zakona o visokom obrazovanju. Ako ne, tražićemo hitno vašu ostavku sa mesta ministra. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, uvek je u centru pažnje donošenje ili izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, jer je ovo veoma značajno pitanje za našu društvenu zajednicu. Ovaj zakon je donet 2005. godine i kao što znamo, on se menjao i dopunjavao 2008, 2010, 2012. i 2013. godine.
Ove izmene i dopune koje danas imamo na dnevnom redu ne rešavaju sve probleme u oblasti visokog obrazovanja, ali je sasvim tačno da su ovim izmenama učinjeni značajni pomaci u pravcu poboljšanja legislative i regulative u oblasti visokog obrazovanja. Uostalom, nikada se nije ni dogodilo da jednim zakonom, jednim rešenjem dostignemo idealnu varijantu ili idealan zakon. Znači, nemoguće je doneti, za to vreme, apsolutno dobar i toliko sveobuhvatan zakon koji će sam po sebi rešiti sve probleme u jednoj oblasti. To je utopija i to nije moguće. Reforma o kojoj govorimo ide postepeno. To je jedan kontinuirani proces i tako ga treba shvatiti.
Ono što je urađeno u ovoj oblasti visokog obrazovanja je od velikog značaja počev od 2005. godine. Vi ste tu na čelu ministarstva da zajedno sa vašim saradnicima, ali i zajedno sa nama, da nastavimo jedan takav proces.
Zakon je donet 2005. godine, a posle pristupanja Bolonjskoj deklaraciji. Bolonja pretpostavlja funkcionisanje jedinstvenog evropskog prostora u kome imamo zajednički okvir za uporedivost kvalifikacija i diploma, uvođenje evropskog sistema prenosivih bodova, uvođenje evropskih standarda za obezbeđivanje kvaliteta visokog obrazovanja, protoko studenata i nastavnika u okviru integrisanog evropskog prostora u visokom obrazovanju, kao i pojednostavljeni način nostrifikovanja, odnosno priznavanja diploma.
Dakle to za nas treba da bude cilj. Naravno, donošenjem zakona još 2005. godine samo je započet jedan takav posao koji ni dan danas nije završen. Čini se da posle devet godina ima puno problema u visokom obrazovanju. Bolonjski proces nije u potpunosti zaživeo i tu ima čak i određenih improvizacija. Postoje otpori u primeni Bolonje koja traži veću posvećenost i prisutnost i nastavnika i studenata u nastavnom procesu.
Zapravo, zbog toga što ne postoji ujednačen pristup u onome što je primena Bolonje na fakultetima, imamo i različite probleme. Iz tih razloga imamo da i dan danas se ono što je uslov za upis naredne godine, a to je 60 bodova, ne ostvaruje, pa onda donosimo kroz izmene i dopune. To smo radili i 2008, 2010. i 2012. godine, da pomeramo tu granicu naniže i na takav način zapravo kočimo ono što bi trebalo da bude standard, ono što bi trebalo da bude pravilo i što je uslov za jedan brži i kvalitetniji napredak dalje.
Zapravo, kroz ovo treba pogledati kako funkcioniše ono što je unutar univerziteta, a to je izvođenje nastave, kakvi su udžbenici, koliko su studijski programi prilagođeni savremenim tokovima, itd. Ali, sva ta pitanja nisu predmet ovog zakona, jer mi imamo autonomiju univerziteta i time zakon ne može da se bavi.
Ostaje i na univerzitetima i na njihovim zajednicama i asocijacijama, ali naravno i kroz zakon, kroz regulisanje određenih članova da to tako bude, da u toj autonomiji postoje određene obaveze koje su obavezujuće. Autonomija ne može da bude apsolutna izolovanost, nezavisnost, odvojenost od društva i pravo na uređivanje celokupnog tog sistema, onako kako ko to shvata po nekom svom slobodnom uverenju.
Autonomija podrazumeva pravo na autonomno uređivanje i činjenje po važnim pitanjima iz oblasti obrazovanja i vaspitanja, odnosno po pitanjima visokog obrazovanja u skladu sa zakonom, sa Ustavom i sa drugim važećim aktima i dokumentima unutar našeg sistema obrazovanja, ali i u okviru jedinstvenog evropskog prostora.
Nekoliko značajnih pitanja ovim zakonom se svakako bolje uređuju određene oblasti. To pitanje je bilo aktuelno još u vreme prošle vlade, za vreme ministra Žarka Obradovića. To je pitanje priznavanja diploma, odnosno kvalifikacija. U tom smislu i u tom pravcu i za rešavanje tog problema preduzeti su određeni koraci u saradnji sa Ministarstvom prosvete i sa tadašnjim ministrom Obradovićem, kao što je i sada učinjeno.
Mislim da je 25. jula 2014. godine bilo organizovano ovde jedno javno slušanje u organizaciji našeg matičnog Odbora za obrazovanje, za prosvetu, kao i tada, 7. marta 2013. godine, na temu „Nostrifikacija diploma“. Tada je napravljen koncept da Ministarstvo preko posebne organizacione jedinice utvrđuje vrstu stečene kvalifikacije radi daljeg zapošljavanja, a da obrazovne institucije visokog obrazovanja utvrđuju nivo ostvarenog znanja. Iz toga, naravno, iz te rasprave, iz tog javnog slušanja, iz kasnijih rasprava, kao i iz javnog slušanja koje smo imali 25. jula, proizašlo je ovo što imamo danas u Predlogu zakona, a to da je priznavanje diplome u dva dela i to je profesionalno priznavanje, za koje je zaduženo Ministarstvo prosvete preko svoje organizacione jedinice i akademsko priznavanje prvo u svrhu zapošljavanja, a akademsko priznavanje u svrhu daljeg obrazovanja, naravno, sve ovo po prethodno izvršenom vrednovanju stranih studijskih programa.
Kada govorimo o pitanju priznavanja diploma, naravno da su se time bavili i drugi subjekti i civilni sektor se bavio tim pitanjem. Zanimljiva su određena zapažanja koja su proistekla iz takvog jednog istraživanja i sagledavanja, a to je npr. da Univerzitet u Novom Sadu na jednostavniji i brži način nego u Beogradu pristupa procesu nostrifikacije, odnosno priznavanja diploma. Ali, ne postoje jasni i obavezujući kriterijumi kao ni standardizacija procesa, što nije garancija ako je to danas tako, da će to i sutra i prekosutra biti tako.
Preko Fonda za mlade talente za poslednje tri studijske godine u Evropu na druge univerzitete su otišla 983 studenta, a da je iz budžeta za tu potrebu izdvojeno oko sedam miliona evra i da posle ovoga treba očekivati jedan pozitivan efekat kroz vraćanje tih mladih ljudi, sada stručnih. Međutim, imamo problem priznavanja diploma, odnosno nostrifikacije, i da praktično pri ovakvoj praksi koju smo imali do sada, mi imamo da su ta sredstva bačena. Na neki način može se tako reći.
Ceo proces nostrifikovanja, odnosno priznavanja je bio neizvestan, bio je skup, što je veoma važno istaći i glavna prepreka za dalji razvoj zemlje, uz naplatu znanja koje treba ovde da se vrati i kočenja tih mladih ljudi koji treba da ovde zauzmu svoje mesto.
Naravno da ovim izmenama i dopunama se nadam da ćemo učiniti jedan pozitivan korak u tom pravcu da to ide mnogo brže, mnogo bolje, mnogo izvesnije, da to mlade ljude manje košta i da od toga imamo koristi.
Naš cilj je da se u potpunosti integrišemo u jedinstveni evropski prostor visokog obrazovanja i u tom smislu je veoma važno pitanje akreditacije. To podrazumeva uvođenje evropskih standarda za obezbeđivanje kvaliteta u visokom obrazovanju.
Čini se da u dosadašnjem načinu akreditacije je bilo određenih manjkavosti koje su za posledicu imale to da se izvršila uvećana produkcija kadrova sa diskutabilnim nivoom znanja, što nas udaljava od svega što pretpostavlja integrisani evropski prostor visokog obrazovanja.
Dakle, postavlja se pitanje, ako nemamo odgovarajući nivo u onome što su stečena znanja, u onome što pretpostavlja dostignuti nivo znanja, kome to služi i čemu to zapravo služi?
Naravno, ne treba imati iluziju da ovim izmenama i dopunama smo rešili sva ova sporna pitanja o kojima su kolege poslanici danas ovde govorili i naravno neka od pitanja koje sam ja u svom izlaganju izneo. U svakom slučaju, ove izmene i dopune treba pohvaliti i posmatrati ih kao nastavak onoga što je učinjeno u prethodnom periodu u cilju poboljšanja zakonske regulative i u cilju približavanja standardima i svemu onome što podrazumeva integrisani evropski prostor, jer mi to moramo, hteli ne hteli, da upodobimo i da nam to bude konačan cilj.
Gospodine ministre, vi ste rekli u svom uvodnom izlaganju da Komisija koja je radila u pripremi ovog zakona praktično je sa mnogim još pitanjima koja tek treba razraditi. Ne Komisija sama za sebe, ali u komunikacija sa najširom stručnom javnošću, sa mnogim drugim subjektima, sa drugim stručnim ogranima i da zapravo kroz jednu takvu aktivnost nastavimo jedan kontinuirani proces ka poboljšanju zakonske regulative i ka onome što je drugačija praksa na univerzitetima.
Još jedanput bih pomenuo da je veoma značajno da se izvrši i unutrašnja reforma univerziteta i da princip otvorenosti koji je ovde postavljen što podrazumeva i to da univerziteti nisu zatvoreni sa nevidljivom zavesom i da tamo mogu da rade kako hoće i po nekom svom uverenju, već i da duguju određene račune, da tako kažem, koje moraju da ispostave javnosti i građanima i da je potrebno zapravo, naročito kada se pominje Bolonja, da univerzitet doživi konačno jednu unutrašnju reformu i da se principi Bolonje na drugačiji način primene uz veće učešće i angažovanost nastavnika i studenata i da što manje improvizacija u svemu tome bude.
Naravno da su tu mnoga polja i pitanja otvorena i da zaista ima puno problema i da u narednom periodu moramo mnogo da radimo na tome. Ali, to nije samo problem Ministarstva prosvete, ove Narodne skupštine koja će doneti neki zakon koji vi predložite uz poboljšanje i amandmane itd. Potrebno je da i u drugim segmentima i drugim oblastima što ne može zakonom da se reši da to preuzmu na sebe ljudi koji su zaduženi za visoko obrazovanja, a to su pre svega profesori i nastavno osoblje i njihovi saradnici i studenti.
U celini uzev, za ovo vreme i ovaj trenutak možemo ipak biti zadovoljni zato što je preskočena još jedna stepenica, učinjen još jedan korak napred i to je bila i vaša uloga i vaš zadatak koji ste uspešno izvršili i SPS, zapravo poslanički klub naše partije će svakako podržati ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ninoslav Stojadinović.
Samo da obavestim poslanike da nismo više u direktnom televizijskom prenosu zbog obaveza da RTS na drugom programu prenosi sportska takmičenja. Mislim da je u pitanju odbojka.
Izvolite. Imate tri minuta i 50 sekundi.

Hvala vam.
Poštovana gospođo Gojković, uvaženi ministre Verbić, sa redukovanim timom saradnika, vidite kako je teško ovde ceo dan raditi u Skupštini, koleginice i kolege narodni poslanici, iskoristiću ovo malo vremena da ukažem na još neke stvari.
Kada sam govorio o komisiji za akreditaciju i ugrožavanju autonomije ili nadležnosti, svi su se u diskusijama uhvatili za finansije. Nisu samo u pitanju finansije. Druga još važnija komponenta nezavisnosti je način odlučivanja. Naime, kada komisija odbije neku ustanovu i ona se žali, to ide Nacionalnom savetu i Nacionalni savet može da prihvati. Obično je to bio problem. Najviše problema ima sa fakultetima i univerzitetima gde je Nacionalni savet korigovao odluku. Zato je dobro da se kao u pravosuđu ta odluka vrati komisiji i da odluka komisije bude konačna. To je prva stvar.
Drugo, oko strukovnih studija. Ja sam od uvaženog kolege Stojimirovića čuo spisak, ali ne čuh tu ni da postoji Francuska, ni Velika Britanija, niti mnoge važne zemlje. Kao što sam rekao, strukovne studije su uvedene samo u par najvećih i najrazvijenijih članica EU. Naravno, i sve ove nove baltičke zemlje, Bugarska, Rumunija, jure i trče da se i one priključe i da uhvate taj voz. Znači, to nije argument. A još manje je argument kada se pozivamo na susede, i to susede tipa Makedonije i Crne Gore. Zašto ne navedoste Hrvatsku, Sloveniju? Znači, ipak su to dvostruki aršini i obrazloženja.
Na kraju uvek piše – troškovi nekog rešenja. Strukovne studije donose troškove. Recimo, viša poslovna škola će raspisati konkurs i za master strukovne studije. Oni upisuju dve i po hiljade redovnih studenata, znači, akademske studije, i upisaće još hiljadu na ove druge. Nešto ćete finansirati vi, nešto pojedinci. Računao sam – enormna zarada, milion i po evra po cenama koje imaju a koštaće i Ministarstvo. To je što se tiče strukovnih studija.
Još nešto bih rekao oko ovih diploma i prepoznavanja. Razgovarao sam sa inspektorima. Naravno, neću reći ime inspektora. U pitanju je Nišavski okrug, Pirot, Leskovac. Kako inspektori tretiraju diplome? Tretiraju diplome samo na osnovu bodova iliti kredita, što je za našu javnost jasnije. Znači, 240 bodova master akademskih studija ili specijalističkih strukovnih je za njih potpuno identično. Prema tome, ne samo da će koštati i državu i pojedince strukovne studije, nego će tu biti i drugih problema.
Šta može da se desi? Poslodavac, privatni poslodavac…